Аутор Тема: Порекло србских сликара  (Прочитано 10910 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10023
  • I2a S17250 A1328
Порекло србских сликара
« послато: Септембар 10, 2017, 11:09:31 поподне »
Бранко Поповић (1882–1944) је велики србски сликар у периоду између светских ратова. Није толико познат јавности из разлога што је све до 1990-их било забрањено о њему писати у стручној литератури, те га тако нема ни у научним радовима из тог периода о нашој сликарској уметности.


Аутопортрет Бранка Поповића


О његовом раду нећу много, јер има доста тога данас да се нађе на мрежи. Више ћу о његовом животу, страдању и његовом пореклу.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%80)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10023
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #1 послато: Септембар 10, 2017, 11:11:01 поподне »
Потичући из добростојеће и угледне ужичке породице, Бранко је дошао на школовање у Београд као 12-годишњи дечак. Завршио је Технички факултет, чији је био и декан у годинама пред и током Другог светског рата. Био је светски познат сликар. Борио се у балканским и у Првом светском рату, рањаван је, и стекао чин резервног потпуковника војске Краљевине Србије, касније и Југославије. Носилац је неколико ратних одликовања, међу којима и француске Легије части.

Био је члан Демократске странке, велики патриота, англофил и антикомуниста. Током окупације 1941-44, више пута је хапшен од стране немачких окупационих власти и саслушаван од злогласне немачке полиције. Иако је био антикомуниста, у више наврата је помагао својим студентима СКОЈ-евцима да побегну са факултета пред немачким рацијама. Међутим, и поред свега, за њега није било милости након ослобођења Београда октобра 1944. године. Одведен је и стрељан у Топчидеру, са још стотинама суграђана који су сметали комунистима. У суштини, иза његовог убиства и проглашења за „народног непријатеља“ крије се отимачина имовине и уметничког блага Бранка Поповића. Највероватније његови посмртни остаци почивају у заједничкој гробници у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку.

Бранко Поповић је оженио Дивну Наумовић из угледне београдске породице цинцарског порекла, која је у Београд дошла средином 19. века. Њихово изворно презиме било је Науновић, по претку Науну, али су по доласку у Београд уписани као – Наумовић. Бранко и његова породица поседовали су две зграде у самом центру тадашњег Београда и веома вредан атеље у којем је сликар стварао. Био је међу првим Београђанима који је имао аутомобил. Важније од свега тога, био је веома угледан грађанин и пријатељ многих знаменитих Срба оног времена (поменућу само двојицу светитеља, оце Николаја Велимировића и Јустина Поповића). Бранко и Дивна су имали три сина: Симеона, Пријезду и Боривоја.

Након што је Бранко ухапшен и стрељан (без икаквог спроведеног поступка и пресуде; једини доказ о његовој судбини био је новински напис у „Политици“ новембра 1944. године), цела имовина његовој породици је одузета. Иако је најстарији син Симеон током рата био припадник СОПО (Српски омладински покрет отпора, који је током рата у Београду изводио диверзије против Немаца), понајвише је страдао средњи син Пријезда, који је због отвореног антикомунизма, дружења с „реакционарима“ и упорног доказивања да је његов отац неправедно убијен, хапшен више од 20 пута, од чега је у неколико наврата осуђиван на дуже затворске казне. Пријезда Поповић је и поред свега постао угледан београдски адвокат, светски познат због неких међународних кривичних поступака које је водио. Успео је да поврати део конфисковане имовине својих родитеља, а врхунац његове борбе била је пресуда којом је његов отац рехабилитован, 2007. године.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10023
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #2 послато: Септембар 10, 2017, 11:12:41 поподне »
Поповићи од којих је Бранко Поповић, херцеговачког су порекла.

Родослов Поповића као најстаријег претка зна за Аћима (рођен око 1775). У златиборски крај се доселио његов ђед средином 18. века. Аћим је био свештеник, парох ужичко-чајетински, а након женине смрти се замонашио, добивши монашко име Герасим и био је једно време старешина Манастира Каран. По њему су потомци добили презиме Поповић (раније презиме не знају). Имао је синове Бранка и попа Владимира. Бранко (1806-1870) био је кмет ужички, близак књазу Михаилу. Бранков син Стојан (1841-1921) био је ужички индустријалац и једно време председник ужичке општине. Стојан је имао петоро деце (троје умрли као деца) од којих је најмлађи - сликар Бранко Поповић.

Слава ових ужичких Поповића је Ђурђиц.


Занимљиво је порекло Бранкове мајке Еуфимије, или Јефимије, зване Фема. Она је од Драгичевића из Осмака испод Мајевице, у североисточној Босни. Према њиховом родослову, потичу из Црмнице (Вир, данас Вирпазар), а као најстаријег претка кога знају наводе Павла Драгичевића (16-17. век). Следе пасови: Никола – Лазар – Никола – Драгач, који се одселио у мајевички крај. Од Драгачевог сина Јована је Фема, мајка Бранка Поповића.

Нисам нашао Драгичевиће у Црмници. Миљанићи наводе извесне Драгићевиће у црмничком племену Лимљани, али ни њих нисам нашао, барем не код Вукмановића у његовој „Црмници“.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #3 послато: Новембар 13, 2017, 12:10:03 пре подне »
Даница Масниковић, академски сликар



Рођена је 21. маја 1941. године у Брну – Република Чешка, где је завршила Вишу уметничку школу. Дипломирала је 1965. године на Факултету ликовних уметности у Београду , одсек графике, у класи професора Бошка Карановића. Постдипломске студије на истом факултету завршила 1967. године. Члан је УЛУС-а. Добитник је многобројних угледних награда. Слике, графике и цртеже излагала на преко 200 самосталних и колективних изложби у земљи и иностранству. Бави се цртежом, акварелом, сликом и графиком.Дела Данице Масниковић се налазе у колекцијама Народног музеја Београда, Музеја савремене уметности у Београду, Музеј града Београда, Народног музеја Крагујевац, Народног музеја Сремске Митровице.

Мени беше занимљиво презиме. Иако сам на прву помислио да је можда и пореклом Чехиња, биће да није, јер ово ретко презиме помиње се још 1832. године у Госпођинцима, у Бачкој. (в. Шајкашка - историја, св. II, стр. 194)

Ово презиме је забележено 1684. године и у Плочнику.



Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #4 послато: Новембар 29, 2017, 08:21:36 поподне »
Живко Стојсављевић (Бенковац 1900. - Београд 1978.)  https://sr.wikipedia.org/wiki/Живко_Стојсављевић



Стојсављевићи славе Аранђеловдан и требали би бити повезани са Родићима и Новаковићима (из Велике Попине https://sr.wikipedia.org/wiki/Велика_Попина#.D0.DF.D1.80.D0.B5.D0.B7.D0.B8.D0.BC.D0.B5.D0.BD.D0.B0), што значи I2-CTS10228.
« Последња измена: Новембар 29, 2017, 08:30:16 поподне Свевлад »

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #5 послато: Новембар 29, 2017, 09:05:14 поподне »
Милан Коњовић (1898-1993)

"Милан Коњовић се родио као други син Давида Коњовића, адвоката, краљевског јавног бележника и Вере, рођене Вукичевић. Коњовићи су Сомборци од давнина, у ове крајеве су дошли у време „Велике сеобе Срба” са патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године из Пећке Патријаршије да би касније, кроз векове, одиграли значајну улогу у политичком, друштвеном и културном животу града.
Милан Коњовић је већ 1914. као гимназијалац у Сомбору изложио педесетак својих радова сликаних по природи, а 1919. године се уписује на Академију ликовних уметности у Прагу, у класу професора Влаха Буковца. Милан КоњовићНакон два семестра студије наставља самостално. Авангардни чешки сликар Јан Зрзави га упућује на студирање Леонарда, потом одлази у Беч, да би 1923, године уследила студијска путовања у Минхен, Берлин и Дрезден. У Париз стиже са Емом Маштовском, својом каснијом супругом — коју је упознао у Прагу 1924. године и остаје до 1932. године, до свог коначног повратка у Сомбор. У Паризу постиже запажене успехе самосталним изложбама, као и учествовањем на изложбама Париских салона. Ту настаје Коњовићева „плава фаза” (1929—1933), његова прва зрела уметничка физиономија. По повратку у Сомбор посветио се сликању родног краја, његовог пејзажа, људи и амбијената са страшћу визионара, који свему сто ради даје печат своје аутентичне стваралачке личности. Лети слика у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник), те раздобље од 1934. до 1939. обухвата уметникову „црвену фазу”. За време рата, 1941. године налази се у заробљеништву у логору у Оснабрику, где је радио темпере и већи број цртежа. После повратка у Сомбор, 1943., 1944. и 1949. године настају Коњовићеви пастели, као и уља стишаног колорита, који чине уметникову „сиву фазу” (1940—1952). Година 1953. значи преокрет у Коњовићевом сликарству: однос према предмету постаје слободнији, на делима „колористичке фазе” доминира чиста, интензивна боја, уметник се зауставља на прагу апстракције. Нова сликарска оријентација кулминира и траје на радовима „асоцијативне фазе” (1960—1984), да би сликар 1985. године почињао са првим варијацијама на тему византијске уметности, те ће до краја 1990. године настати тридесетак дела нове „византијске фазе”, са којима се и завршава Коњовићев пребогати опус од око 6000 радова, уља, пастела, темпера, акварела, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костим, витража, мозаика, графика.
Учествовао је на преко 300 самосталних и око 700 групних изложби у земљи и иностранству. За редовног члана Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године, за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности 1986. године, а за редовног члана Српске академије наука и уметности 1992. године. Милан Коњовић је добитник бројних значајних награда и признања.'' извор: http://konjovic.rs/



Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #6 послато: Новембар 30, 2017, 01:26:13 пре подне »
Могли сте момци и неке њихове радове да поставите. :)



Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10023
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #7 послато: Јануар 03, 2018, 09:08:57 поподне »
Вечерас је на РТС1, у оквиру емисије "Око Магазин" био прилог о сликару Игњату Јобу.



Око њега се отимају Срби и Хрвати. Изгледа да је сам Игњат пре себе сматрао Србином. У време почетка Првог светског рата затваран је од А-У власти због србског национализма, а и брат му се борио као добровољац у србској војсци. У Београду се венчао у православној цркви (кум му је био Растко Петровић).

Један је од чланова уметничком покрета "Облик", што га повезује с једним од оснивача овог покрета, Бранком Поповићем, са чијом животном причом сам започео ову тему. Били су добри пријатељи, Бранко и Игњат.

Игњат Јоб се упокојио у најбољим годинама, што је била последица никад залечене туберкулозе.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82_%D0%88%D0%BE%D0%B1
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4180
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #8 послато: Јануар 03, 2018, 09:21:01 поподне »
Вечерас је на РТС1, у оквиру емисије "Око Магазин" био прилог о сликару Игњату Јобу.



Око њега се отимају Срби и Хрвати. Изгледа да је сам Игњат пре себе сматрао Србином. У време почетка Првог светског рата затваран је од А-У власти због србског национализма, а и брат му се борио као добровољац у србској војсци. У Београду се венчао у православној цркви (кум му је био Растко Петровић).

Један је од чланова уметничком покрета "Облик", што га повезује с једним од оснивача овог покрета, Бранком Поповићем, са чијом животном причом сам започео ову тему. Били су добри пријатељи, Бранко и Игњат.

Игњат Јоб се упокојио у најбољим годинама, што је била последица никад залечене туберкулозе.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82_%D0%88%D0%BE%D0%B1

Ево једног занимљивог текста на француском у вези сукоба који је избио приликом постављања споменика Џиву Гундулићу у Дубровнику:

LE CONFLIT DES SERBES ET DES CROATES A LTNAUGURATION
DU MONUMENT DE GUNDULIĆ A DUBROVNIK EN 1893
Les citoyens де la petite République де Raguse (Dubrovnik) sur la cote
orientale de l'Adriatique se considéraient d'habitude comme Slaves et
donnaient le méme nom aux trilbus voivsines. Mais lorsqu'ils, se défi—
nissaient avec plus de precision, ils soulignaient en général leurs traits
caractéristiques serbes. Le nom de la langue llillustre bien. Au com-
mencement du XVIIIe siécle, Anzelmo Banduri, premier Ragusain membre
de l'Académies des inscriptions et belles—lettres, appelait la langue de
son pays natal — le serbe. Ce n'est qu'une seule parmi de nombreuses
preuves de ce qu'on a dit auparavant. Il est clair alors pourquoi la plu—
part de Ragusains savants, des Serbes catholiques au XIXe s. avaient
opté pour la inationailité serbe (:Medo et Niko Pucić, Pero Budmani, Milan
Rešetar, Luko Zore, Antun Fabris, Petar Kolendić, Henrih Barić, Ignjat
Job
, etc.) en s'appuyant tant sur leur sentiment que sur les documents
et les sources anciens. Ils en pensaient де méme де leurs ancétres, écri-
vains et savants connus de Dubrovnik dont Dživo F. Gundulić, auteur
du poeme épique «Osman», mérite la plus haute place dans la littérature
де owrov'nik et une desi meilleures panrmi les écrivains yougoslaves. En
partant де се point de vue et á I*occasion du 300-éme anniversaire de
la naissance de Gundulić, les Serbes Ragusains lui avaient érigé un
monument dans sa ville natale.
« Последња измена: Јануар 03, 2018, 09:24:26 поподне Број 1 »

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8462
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #9 послато: Јануар 03, 2018, 09:30:36 поподне »
Ево једног занимљивог текста на француском у вези сукоба који је избио приликом постављања споменика Џиву Гундулићу у Дубровнику:

LE CONFLIT DES SERBES ET DES CROATES A LTNAUGURATION
DU MONUMENT DE GUNDULIĆ A DUBROVNIK EN 1893
Les citoyens де la petite République де Raguse (Dubrovnik) sur la cote
orientale de l'Adriatique se considéraient d'habitude comme Slaves et
donnaient le méme nom aux trilbus voivsines. Mais lorsqu'ils, se défi—
nissaient avec plus de precision, ils soulignaient en général leurs traits
caractéristiques serbes. Le nom de la langue llillustre bien. Au com-
mencement du XVIIIe siécle, Anzelmo Banduri, premier Ragusain membre
de l'Académies des inscriptions et belles—lettres, appelait la langue de
son pays natal — le serbe. Ce n'est qu'une seule parmi de nombreuses
preuves de ce qu'on a dit auparavant. Il est clair alors pourquoi la plu—
part de Ragusains savants, des Serbes catholiques au XIXe s. avaient
opté pour la inationailité serbe (:Medo et Niko Pucić, Pero Budmani, Milan
Rešetar, Luko Zore, Antun Fabris, Petar Kolendić, Henrih Barić, Ignjat
Job
, etc.) en s'appuyant tant sur leur sentiment que sur les documents
et les sources anciens. Ils en pensaient де méme де leurs ancétres, écri-
vains et savants connus de Dubrovnik dont Dživo F. Gundulić, auteur
du poeme épique «Osman», mérite la plus haute place dans la littérature
де owrov'nik et une desi meilleures panrmi les écrivains yougoslaves. En
partant де се point de vue et á I*occasion du 300-éme anniversaire de
la naissance de Gundulić, les Serbes Ragusains lui avaient érigé un
monument dans sa ville natale.

Може ли да се убаци цео текст тог чланка, пошто је ово изгледа само увод...нигде нема речи о конфликту из наслова.  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4180
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #10 послато: Јануар 03, 2018, 09:33:05 поподне »
Може ли да се убаци цео текст тог чланка, пошто је ово изгледа само увод...нигде нема речи о конфликту из наслова.  :)
Ово је, заправо, само почетак сажетка чланка објављеног у Зборнику о Србима у Хрватској, бр. 2, из 1991. Имаш у нашој претраживој дигиталној :)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10023
  • I2a S17250 A1328
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #11 послато: Јануар 03, 2018, 09:35:36 поподне »
Јоб свакако није могао бити учесник ових нереда, јер тада није био ни рођен.
Оно што је важно у француском чланку је то што је он наведен као један од круга познатих Дубровчана који су се сматрали Србима.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4180
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #12 послато: Јануар 03, 2018, 09:51:30 поподне »
Јоб свакако није могао бити учесник ових нереда, јер тада није био ни рођен.
Оно што је важно у француском чланку је то што је он наведен као један од круга познатих Дубровчана који су се сматрали Србима.
Јасно, али је очигледно да је ово неки његов близак род - стриц или деда.

Ван мреже Equinox

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 347
  • I2-Z17855>A1221>Y151307 Ковачанин
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #13 послато: Јануар 04, 2018, 10:57:41 пре подне »
Јасно, али је очигледно да је ово неки његов близак род - стриц или деда.

Често се питам какав би ток и даљу еволуцију имали српска књижевност и српска култура да је дубровачка књижевност, са источно-херцеговачким дијалектолошким стандардом, надахнута средњевековном српском епском поезијом узета и дефинисана ка стандард...

Ево мало више информацијама, о мени најдражим и никада прежаљеним дубровачким Србима...

Родоначелник породице Јоб је извесни Флорио, рођен 1866 у Удинама, који је дезеретирао војску, не желећи да као аустријски војник ушествује у рати са Италијом, и преселио се  у Дубровник, где су му рођена четири сина: Пасквале – Пашко (отац Игњатов), Ерменђилдо - Ђилдо, Бенвенуто и Цирил. Сва четворица његових синова су били декларисани Срби, римокатоличке вероисповести.

Ђилдо је био благајник и барјактар Српског гимнастичког друштва Душан Силни док је други Игњатов стриц, Бенвенуто био један од оснивача Дубровачког радничког друштва, једне од организација Срба католика у Дубровнику, на прелазу измеђи 19. и 20. века.

Пашко је имао три сина: Цвијетана - Цвијета који је, као српски добровољац погинуо на Колубари, Николу и Игњата.
Бенвентуто је такође имао сина Цвијета, песника, који је цео свој живот провео у Дубровнику.
Игњатов отац је преминио рано тако да је бригу о породици преузео стриц Ђилдо, а након погибије Игњатовог брата Цвијета, мајка Марија продаје део имања које је породица имала у Дубровнику и са двојицом синова се сели у Загреб, где Игњат уписује претечу Ликовне академије док Никола уписује права. Убрзо након мајчине смрти, Игњата избацију са акадамије  док Никола прелази у Београд да настави студије права, коме се након извесног времена продружује Игњат.
Игњатов брат, Никола, отац познатог послератног функционера и дипломате, Цвијета Јоба (који је име добио по стирцу који је погинуо као српски добровољац) се доследно до краја живота изјашњавао као Србин католик. Према исказу његовог сина Цвијета, када су Николу усташе у Шибенику 1941. године питале за народност, он је изјавио да је Србин католичке вероисповести.

За себе Цвијето Николин, у књизи Пропаст Југославије – крваве поуке национализма (Yugoslavia's Ruin: The Bloody Lessons of Nationalism, 2002), каже да је детињство провео у Београду „ одгојен у дубоко укорењеној традицији југословенског патриотизма помешаној са емпатијом према Србима и српској историји“. Даље, каже да се након живљења у Далмацији и четовања са партизанима дуж јадранске обале, као деветнаестогодишњак декларисао као Хрват. Из ког разлога? Након дугог промишљања и настојања да себи разјасни многа питања, схватио је да породична „србо-католичка“ опредељеност која је по њему, била „надахнути својевољни избор“ њених чланова није била укорењена у било којој националности тако да је сматрао да је логичније да себе сматра Хрватом.
На крају је свој етнички идентитет дефинисао на следећи начин: „Далматинац из Дубровника, Београђанин, Хрват, дакле, Југословен.“

Ван мреже Equinox

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 347
  • I2-Z17855>A1221>Y151307 Ковачанин
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #14 послато: Јануар 04, 2018, 11:06:27 пре подне »
Може ли да се убаци цео текст тог чланка, пошто је ово изгледа само увод...нигде нема речи о конфликту из наслова.  :)

Ово је, заправо, само почетак сажетка чланка објављеног у Зборнику о Србима у Хрватској, бр. 2, из 1991. Имаш у нашој претраживој дигиталној :)

Одличан приказ овог догађаја, којим је стихијски антагонизам између Срба и Хрвата у Дубровнику и Далмацији ескалирао у отворени конфликт, као и самих његових узрока је дао Лујо Бакотић у својој књизи Срби у Далмацији од пада Млетачке Репиблике до уједињења. Мислим да ову књигу такође имамо у Дигиталној библиотеци? Јел тако број 1?

Ван мреже dko

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 502
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #15 послато: Јануар 04, 2018, 11:19:35 пре подне »
Често се питам какав би ток и даљу еволуцију имали српска књижевност и српска култура да је дубровачка књижевност, са источно-херцеговачким дијалектолошким стандардом, надахнута средњевековном српском епском поезијом узета и дефинисана ка стандард...

Након дугог промишљања и настојања да себи разјасни многа питања, схватио је да породична „србо-католичка“ опредељеност која је по њему, била „надахнути својевољни избор“ њених чланова није била укорењена у било којој националности тако да је сматрао да је логичније да себе сматра Хрватом.
На крају је свој етнички идентитет дефинисао на следећи начин: „Далматинац из Дубровника, Београђанин, Хрват, дакле, Југословен.“

Желим да ти поставим два питања.
Шта је твоје мишљење - какав би био ток српске културе и књижевности да је дубровачка књижевност узета као стандард?
И зашто се то није десило?

Што се Јобових тиче, њихово српство је романтичарско и волунтаристичко. Ради се о инспирисаним појединцима, италијанске провенијенције, из епохе процвата национализма и фасцинације Србијом. Чим је завладала епоха интернационализма и титоизима, изданак њихове породице је показао колико припадност заједници није само до волунтаристичког избора, већ до неупоредиво дубљих веза. И он сам овде тачно и поштено каже да је избор његове породице био 'надахнут' и 'својевољан'. Али, будући је верник нове религије интернационализма, он бира другачије од својих предака. Ова његова идентитетска изјава је заиста антологијска.

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4180
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #16 послато: Јануар 04, 2018, 12:09:13 поподне »
Одличан приказ овог догађаја, којим је стихијски антагонизам између Срба и Хрвата у Дубровнику и Далмацији ескалирао у отворени конфликт, као и самих његових узрока је дао Лујо Бакотић у својој књизи Срби у Далмацији од пада Млетачке Репиблике до уједињења. Мислим да ову књигу такође имамо у Дигиталној библиотеци? Јел тако број 1?
Имамо, нарафски :)
Иначе, видех да је у овом чланку ипак помињан наш Игњат Јоб, али више у контексту доцнијег осипања српског елемента из Дубровника. Тако је доспео и у онај сажетак на француском језику.

симо

  • Гост
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #17 послато: Јануар 04, 2018, 12:13:02 поподне »
Што се Јобових тиче, њихово српство је романтичарско и волунтаристичко. Ради се о инспирисаним појединцима, италијанске провенијенције, из епохе процвата национализма и фасцинације Србијом. Чим је завладала епоха интернационализма и титоизима, изданак њихове породице је показао колико припадност заједници није само до волунтаристичког избора, већ до неупоредиво дубљих веза. И он сам овде тачно и поштено каже да је избор његове породице био 'надахнут' и 'својевољан'. Али, будући је верник нове религије интернационализма, он бира другачије од својих предака. Ова његова идентитетска изјава је заиста антологијска.

Тај феномен Срба католика у Дубровнику и Далмацији, заиста има ту неку романтичарску црту, јер се неријетко ради о појединцима који нису по рођењу били ни Срби ни Хрвати, често Италијани. Поред Јоба, који је био италијанских (фурланских?) коријена, на памет ми пада још један Фурланац, Србин католик Антун Фабрис. Ту је и Никола Томазео, који је такође имао своју "српску" фазу. Покрет има јаку интелектуалистичку ноту. Воде га образовани појединци из угледних, често племићких породица Дубровника и Далмације. Питање колико је уопште био раширен међу обичним католичким народом јужне Далмације. Има у њему вјероватно и идеолошких (републиканских)  и антииталијанских елемената. Рекао бих, типичан покрет за дух времена 19. вијека у Европи. Мислим да се управо из овог покрета и породило југословенство, што и развој идентитета породице Јоб сликовито показује.

Ван мреже marigold

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 380
  • mtDNA: H1-f2d1*
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #18 послато: Април 01, 2018, 10:49:12 поподне »
Надежда Петровић (Призрен, 10.4.1913.) - Спомен-збирка Павла Бељанског

<a href="https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/a/aa/%D0%9D%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B0_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0_%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0.JPG" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/a/aa/%D0%9D%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B0_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0_%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0.JPG</a>

Надежда Петровић (11.10.1873. - 3.4.1915.) родила се у Чачку где су њени родитељи Милева и Димитрије Мита Петровић радили као учитељи. Због Митиног посла породица се најпре преселила у Краљево, а потом у породичну кућу Митиног оца у Београд, где је завршила Вишу женску школу и положила испит за наставницу цртања у средњим школама. Била је ученица код сликара реалисте Ђорђа Крстића, а похађала је и школу Кирила Кутлика. На даље школовање у Минхен одлази 1898. године. Због немогућности да похађа званичну академију, јер није постојало женско одељење, учи и усавршава се у атељеима код Антона Ажбеа, Јулијуса Екстера и Ангела Јанкеа. Прву самосталну изложбу имала је у Великој школи у Београду 1900.

По повратку из Минхена, од 1904, ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Друштва српских уметника Лада и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву. Ради као наставница цртања, излаже на многобројним изложбама и истовремено се ангажује на друштвеном пољу – један је од оснивача организација  Коло српских сестара и Народна одбрана, помаже становништву у окупираним областима Старе Србије и Македоније. На студијски боравак у Париз одлази 1910. године. У Београду 1912. године отвара сликарску школу. У балканским ратовима и Првом светском рату учествује као добровољна болничарка  преживљавајући све страхоте ратних збивања и тешко оболевши. Умрла је од тифуса у Војној болници у Ваљеву 3. априла 1915, где је била на дужности добровољне болничарке.

Више о биографији:
http://nadezdapetrovic.rs/nadezde-petrovic-sira-biografija/
http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=171.0


Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7213
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Порекло србских сликара
« Одговор #19 послато: Април 26, 2018, 01:23:54 пре подне »
Jugoslav Vlahović
ugoslav Vlahović (Beograd, 17. mart 1949) je međunarodno poznati srpski likovni umetnik i pedagog poznat po ilustracijama, karikaturama, stripovima i likovnom oblikovanju.
Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu gde je sada redovni profesor (Grafika knjige). Kao student bio je aktivan muzičar (mjuzikl “Kosa” Ateljea 212), grupa “Porodična manufaktura crnog hleba” i član performans grupe “Ekipa A3” (Ekipa za Akciju i Anonimnu Atrakciju).

Dugogodišnji je ilustrator - karikaturista i urednik nedeljnika NIN (od 1976). Objavljivao u brojnim jugoslovenskim, srpskim i inostranim listovima: The New York Times, Wiener Journal, Wiener Zeitung, La Reppublica, Das Sonntagsblatt, Die Zeit, Courrier International. i dr.
Priredio 80 samostalnih izložbi. Objavio dvanaest knjiga karikatura i mapu grafika serigrafija Slikari i voajeri (Studentski kulturni centar Beograd, 1981. Opremio veliki broj knjiga i omota ploča, između ostalih i kompletan opus sastava „Riblja čorba“.
Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za ilustracije, karikature i grafički dizajn: Pjerova, Braće Karić, Crayon de Porcelaine, Aydin Dogan/Trump Award i druge.
Radovi mu se nalaze u Muzeju savremene umetnosti i Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu i u inostranim muzejima i zbirkama (Bazel, Gabrovo, Bon, Pariz). Priredio retrospektivnu izložbu u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu 2014. Aktivan i na drugim područjima primenjene grafike: dizajnu zaštitnih znakova i logotipa, reklamnih kampanja i dr.
Jedan je od osnivača Art directors Club Srbije i Udruženja karikaturista Srbije FECO čiji je predsednik.




<a href="https://www.youtube.com/v/HKht4Rc0gl4" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/HKht4Rc0gl4</a>
<a href="https://www.youtube.com/v/PKPffIu1spU" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/PKPffIu1spU</a>
« Последња измена: Април 26, 2018, 01:27:27 пре подне ДушанВучко »