Не, проблем је што ти не видиш да ти вршиш апологију из данашњег угла а мислиш да се бавиш објективном анализом.
Ја сам - у духовном смислу - онај из СПЦ што је спречио Муслимане и Хрвате да постану Срби...онај који је све не-православце сматрао не-Србима...а то се није десило данас, већ у време пре стварања Југославије и за време стварања Југославије.
Моја линија, дакле, пре-датира Југославију, и није никаква накнадна памет. Једино што ја данас могу да понудим неупоредиво више доказа.
Никаква интеграција са католицима...јер после неминовно улазимо у... а да смо узели до Пељешца, а да смо преселили на време Муслимане, а требало је ово, а можда и оно, а знаш да смо ипак стигли да урадимо оно треће...итд.
И ја опет приступам са стране реалполитик и оспоравам такво виђење као погубно - што се на крају и десило. Ту ми се чини да је проблем са Вашим приступом - превише генерализујете, а не видите да на локалу и није баш тако универзално. Клице српства одбацујете као "национални занос", а ја питам откуд тај занос? Како је могуће да су многи који су контролисали институције, успели толике асимилације и страног становништва да изврше, а Срби то не могу? Као што сам већ објашњавао и поред застрањивања у етничком идентитету од стране Срба који су били католици, након чега се њихов идентитет претворио углавном у "словинство" (као код Дубровчана до Аустро-угарске) или "нашки језик" итд, опет имате примере где интелектуалци углавном себе идентификују са Србима. И нико ме не може убедити да Срби нису били способни да изврше реасимилацију подручја од Пељешца до Боке Которске и укључе тиме те људе у свој национални корпус, када су имали државу коју су контролисали (Краљевина СХС/Југославија). Подручја где је становништво изразито блиско по језику, а историјски под српским средњевековним земљама.
Нико није на страници о кривици СПЦ за издвајање Муслимана и Католика од српства нападао СПЦ - напротив, нпр, баш сам ја сам управо појаснио да је (ин)директно, нестанком српских држава и зближавањем Срба својој СПЦ довело до тога да се они који су удаљени од ње, и поред истог језика, а и менталитета колико се види, удаље и од српства на тај начин. То је та "кривица". А опет, у сред Аустро-угарске готово цео интелектуални врх Дубровачана се окреће национално ка Србима, а опет у млетачкој Боки имате Андрију Змајевића који свој народ сматра Србима - и то на територијама које нису биле окренуте да граде Србима идентитет уопште. Дакле, застрањивање је ту, код мањеобразованог становништва сигурно драстичније, али чим је ту застрањивање од нечега, то значи да имате ту "то нешто", а када имате своју државу и своје институције, треба да будете може се рећи и неспособни (или вам политички то није одговарало) да испустите тако нешто. Ми смо имали за време Краљевине Србије и Југославије веома неспособан приступ Македонији о чему је већ причано. И то "неспособан" је реална оцена. Постојање католика који су Срби у Будви или Бару, или Дубровнику, и таквих интелектуалаца, чак у време Аустроугарске и страних држава, јасно руши Вашу тезу да су сви они застранили од српства или да ту ништа није могло да се уради. Ту чињеницу паметан политичар користи да би успоставио, ако треба, и везе са Католичком црквом, али што је још битније - контакт са тамошњим становништвом. Нико не верује странцу. Али интелектуалцу верују, поготову када је професор. А мало и "лобирања". Југославија (не и СФРЈ) је де факто била под контролом Срба и све што је било потребно је да искористимо те људе и преко њих почнемо да пласирамо нашу идеју, да искористимо географију и економски да почнемо да везујемо те крајеве за нас, да користимо те интелектуалце и постављамо као професоре у школама и за 50 година би далеко догурали. Политика и социологија су давно објасниле да су институције чудо. А притом би обогатили наш национални корпус, јер никако српство није идентично са православљем. И то кажем као православац и човек коме је јасно да то што је СПЦ урадила за српство у тако културолошки гледано мрачним временима је велики дуг који носимо и данас према тој институцији - али када Срби добијају своју државу, тада се прелази на национални односно државни ниво. То је оно што Срби нису урадили како треба и период када је требало да граде своју националну политику, они су потрошили на Југословенство. Зато је Југославија, колико год очекивана била, један велики промашај јер у периоду када се видело да ће она полако почети да пуца, требало је да се окренемо и кренемо да градимо наше циљеве. Ако су Хрвати извојевали Бановину Хрватску и то онолико велику, шта би Срби урадили да су се организовали боље и затражили међународну подршку?
Ипак, све је то "шта би било кад би било" и јасно је да данас када Срби немају институције и државу, тешко да ћете неког католика из Цавтата убедити да је Србин, јер је то данас већ нереално. Данас ти људи имају хрватски етнички идентитет, живе у Хрватској држави под хрватским институцијама, идентитет имају јасно изражен и то их чини Хрватима, ма каквог порекла били.