Аутор Тема: Најлепша српска поезија  (Прочитано 10025 пута)

Ван мреже Драган Обреновић

  • Члан Управног одбора
  • Истраживач
  • *
  • Поруке: 955
  • R1b-U152>FTA27217
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #60 послато: Децембар 05, 2021, 03:14:25 поподне »
Љубивоје Ршумовић
ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ

Домовина се брани реком
и рибом у води
и високом танком смреком
што расте у слободи.

Домовина се брани цветом
и пчелом у цвету
маком и сунцокретом
и птицом у лету.

Домовина се брани књигом
и песмом о небу
сестрином сузом и мајчином бригом
и оним брашном у хлебу.

Домовина се брани лепотом
и чашћу и знањем
домовина се брани животом
и лепим васпитањем.

На мрежи Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #61 послато: Децембар 05, 2021, 06:14:29 поподне »

Бранко Миљковић

ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ

Нема мене ал има љубави моје;
Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.
Довршава се дан у њеној захвалности
Слично музици слично празнини, спокојем.

Она ће сачувати намере моје и твоје
И васкрснуће мртве рођендане по милости.
У подножју ветра немерљива сен охолости
Нестаће у пепелу оних што више не постоје.

У пусто срце у мртво време ме зови,
Минула чежњо, да се свет понови.
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум,

Па ми је празан дан који још дошао није,
Ко грану која се издужује у узалудан шум
Нека ме недостојног ветар обавије.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #62 послато: Децембар 06, 2021, 01:32:37 пре подне »
СУМАТРА
Милош Црњански

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток
место њега тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и леденегоре, благо, руком.
Kамене рабъ и госодинъ

На мрежи Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #63 послато: Децембар 06, 2021, 08:37:23 пре подне »
Бранислав Брана Петровић (1937-2002)

ПРВА ПЕСМА ЧОВЕКОВА

Мирославу Егерићу

Ових дана, ових дана
ја и моја жена
градимо себи прво дете
ооох
да нас видите само
како једно на друго кидишемо
као у доба очева гранате
пољупци лете
пљуште
лете
то нас двоје решавамо Питање Светско
то се ми са човечанством солидаришемо

жено моја
ох
жено моја
појмиш ли шта се ноћас
у овом прозаичном собичку збива
то ми из ничега, из ничега
јој из ничега
градимо човека жива
човека
то је надреалиста што жедан кад је птице лови
мангуп што у своме телу кромпир сеје
спадало које отаџбину прода
рингишпил у брод прекује морем плови
онај фантастичан што речи уме да изговара
па то је онај што на земљи једини уме куће да зида
и да их никад довољно лепе руши
знаш ти ту гладницу што са вулканима другује на дну мора
онај што страшно много псује пије и пуши
жено моја
још из тебе светлост Дубровника муца
тријумф морске соли
пронашао сам, ура:
твоја су колена горка
као образи гвоздене руде
али чуј речи
којима даривам људе;
хиљаду пољубаца треба за прћасти носић само
тај величанствени извор слина
а колико љубави за руке ребра ноге
а тек за оне ствари
жено моја храбро јуришај на ме
иако сам овако незграпан и чупав

не штеди пољупце за будућег фантасту
пољупце за нашег сина

Сневам:
у пролеће
татину цурицу
ван дана и градске буке
далеко од школе тате маме
одмами пољско цвеће
кад тамо у парку на клупи један је међед чека
тај дрипац толико дрзак да моју ћеркицу љуби
а он је љуби љуби
отима се она
ал
не одустаје момак груби
буде под њима много траве свело
а негде у поноћ њено се отвари тело
у њему
јој
ал морам признати да је то посао неког великог бога
почиње авантура човека још једнога.

А мамин дечко
прескаче зидове градске
и прогоне га сељаци што краде њихово воће
али он краде јер он је мушко и тако му се хоће
и шта му ко може
нека сав свет искочи из коже
јер он ће једнога лета у пољу
у вихору ратном на ужареној морској плажи
једној лепотици безобразно
ВАЖИ ЛИ
НЕ ВАЖИ
покажи јој сине мој покажи
ооох
за твоју снагу
на животињу ноћас гладну личи твој тата
а твоја сирота мајка
од превеликог страха
с њим се у коштац
хвата.

<a href="https://www.youtube.com/v/rRMo_qaRlPo" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/rRMo_qaRlPo</a>
« Последња измена: Септембар 20, 2022, 05:42:58 поподне Број 1 »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #64 послато: Децембар 06, 2021, 09:21:15 пре подне »
                        НЕ ЗАБОРАВИ СИНЕ

Не заборави сине имена ти твог.
Не, никад се не одричи ти порекла свог.
Када сија сунце и кад киша роси.
Помоли се Богу и сети се ко си.
Не заборави порекло на крају ћеш видети
од добраг си рода, нећеш се постидети.
Настави увек тако као и твоји преци.
Никад пред никим не клечи, ко си и шта си, реци.
Од српског си рода са обадве стране.
Не дозволи ником да ти ломи гране.
Видиш шта нам чине и шта нам се ради.
Откинуту грану поново засади.
Кажи своме сину, кажи својој деци.
Одакле смо дошли и ко су нам преци.

                                 БОРКА ДРАГОЉЕВИЋ, Нови Сад


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #65 послато: Децембар 07, 2021, 08:29:44 пре подне »
НЕ ДАМ

Зар дјеца наша да иду са оним,
Што крви наше ув’јек је жедан?
Унуку не дам у њине чизме.
Устани Србијо, ни ти му не дај!

Из њиног пакла колико јуче,
крв је текла твоје дјеце.
Зар да мој унук буде са оним,
што руши наше цркве и свеце?

Србијо, моја поносна мати,
још наше куће у пламен јече.
Зар су ти данас њихове паре,
од мртвог брата без гроба прече?

Не клечи пред њих, подигни главу,
не буду дио њиховог срама.
Немој се плашит, слободно реци.
„Част ове земље неће са вама!”

Не срди данас Лазара светог,
већ завет његов достојно следи.
Кад би ти дали пола Европе,
његове мртве главе не вреди.

РАДОМИР-ПУЦО ДРАГИЋЕВИЋ, Будва, Ц. Гора



Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #66 послато: Децембар 07, 2021, 10:31:34 пре подне »
ПРИЧА
Милош Црњански

Сећам се само да је била
невина и танка,
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирис'о багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Небо_Сав

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 623
  • I-Y3120>I-PH908>I-BY93199
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #67 послато: Децембар 07, 2021, 10:46:08 пре подне »
Не дам моју реку за твоју хипотеку!

Љ. Ршумовић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #68 послато: Децембар 07, 2021, 12:08:47 поподне »
                     ВОЛИМ

Свој живот много волим.
Он може бити суров и леп.
Волим зелено дрвеће,
Волим децу када се играју,
Волим их када беру мирисно цвеће.

Волим брдо, брдовито село и чист ваздух!
Волим када падају летње кише,
Волим када нам запевају птице,
Волим свој миран живот највише.
Не волим живот ружан...
Више волим када ми је ведро лице.
Не желим никоме живот тужан.

Волим срећу. Не као сада! Него много већу!
Волим и када је зима.
Волим да свако лепо живи.
Волео бих да свако посао има.

Не желим никоме зло, нити смрт.
Волим да међу Србима буде слога,

Волим да из наших глава ишчезне љубомора.
Волим када сви верујемо у нашег свевишњег Бога.


                                ЖИВОТА ИГЊАТОВИЋ, Јагодина

На мрежи Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #69 послато: Децембар 07, 2021, 08:55:44 поподне »
Песма Петра Пајића "Србија", познатија под стихом "Србија је на робији", настала је седамдестих година, дуго је била забрањивана, а како свако забрањено воће била је веома популарна и изговарана по кафанама и осталом јавном простору широм Србије. Идући тако од уста до уста, природно, стално је допуњавана и мењана. Последња верзија (и прва званично објављена) ове песме је из 2003. године.

Петар Пајић

СРБИЈА

1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани,
што пијани што поклани.
Срби леже поред друма
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

2.
Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

3.
Србин само из ината
секирчетом млатне брата.
Док на гробље брат се сели
Србин сав се сневесели.
Празно му у родној кући
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
и досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку – обеси се.

4.
Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете,
пошли Срби да се свете.

5.
Из детињства видим слику:
лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А у кући сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

6.
Јесен касна, зима близу,
по тавану миши гризу.
Гавран стреса црна крила,
ограда се искривила.
Сиво небо, сиво поље,
вук у тору јагње коље.
Изнад кућног прага змија
реп уз главу у круг свија.
Док се мрак за видик хвата
Живим себи из ината.

7.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо, небеснице.
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија
под земљом цела земља Србија.


<a href="https://www.youtube.com/v/VO_rRwgF3pw" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/VO_rRwgF3pw</a>
« Последња измена: Децембар 08, 2021, 11:54:32 пре подне Број 1 »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #70 послато: Децембар 08, 2021, 10:00:18 пре подне »
                     ТО СЕ ЉУБАВ ЗОВЕ

Волим кад ме јутром пољупцем пробудиш,
кад осмјехом ружне отјераш ми снове,
кад шапатом ока страсти ми пробудиш.
Волим да ме волиш, то се љубав зове.

Волим када сʼ тобом ноћу јастук дјелим,
кад се наше усне у заносу лове.
Када своје срце у твоје преселим.
Волим да те волим, то се љубав зове.

Остани у срцу, ту гдје јеси сада,
Љепота је твоја недостижна свима.
Буди вјечна тајна, само мени знана,
јер срећан је онај који тебе има.

МАРКО М. МИЛАЧИЋ, Подгорица, Црна Гора

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #71 послато: Децембар 08, 2021, 10:46:17 пре подне »
СТРЕПЊА
Десанка Максимовић

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај дâ.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то и чему?
Издалека само све кô звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два!
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #72 послато: Децембар 08, 2021, 04:54:55 поподне »
ШТА ЈЕ ?

Шта је срце кад љубави нема,
тешка стена у груди што стоји,
свака туга у њему се крије,
без љубави а ипак постоји...

Шта су усне кад никог не љубе,
хладан камен у планинској води,
санта леда што ка теби плови,
чекајући љубав да се роди...

Шта су очи када стално плачу,
тужно море што пресушитʼ неће,
бисер нижу огрлицу праве,
од тихог су океана веће...

Шта је душа када никог нема,
осјећања крије иза ноћи,
чека својих неколʼко минута,
нову наду, када ће јој доћи...

Пробуди се срце у грудима,
и сновима подај знак живота,
некʼ су очи радосне и срећне,
душа пуна новијех љепота...

МИЛОЈКА ЈЕЛОВАЦ, Пљевља, Црна Гора

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #73 послато: Децембар 09, 2021, 06:52:44 пре подне »
                     ГОЛУБ

Некад сам био твој голуб бели,
радост смо, срећу живота хтели.
Ти моја бела голубица,
правили гнездо кʼо свака птица.
Како је лепо у рану зору,
док голуб гуче на прозору и
сунце се, румено, рађа полако.
Лепоту ту пожели свако.
Тихо се поред тебе будим,
за новим даном среће жудим,
гледам у тебе, лепу и снену.
Гајим у себи успомену.
Лепи су дани те среће били,
лепи су снови што смо их снили.
Лепе су ноћи и зоре рујне,
лепе су биле те груди бујне.
Била си моја голубица,
та бела, мала и лепа птица.
Ја бејах, онај, голуб бели,
који те, мила, и сада жели.
Жеља постоји, још је у мени,
срце се нада, тој лепој жени.
Да овог јутра, у рану зору,
гуче поново на мом прозору.

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ БАТУЉА, Мали Радинци


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #74 послато: Децембар 09, 2021, 06:28:35 поподне »
 Ми се чудно разумемо

Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања,
одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно;
сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно.

                     Станислав Винавер

На мрежи Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #75 послато: Децембар 10, 2021, 08:31:17 пре подне »
Јован Јовановић Змај

ДЕД И УНУК

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо
"Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?"

"Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Kад одрастеш, кад размислиш,
Kазће ти се само!"

На мрежи Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #76 послато: Децембар 10, 2021, 08:34:14 пре подне »
Ђура Јакшић

ОТАЦ И СИН

Једанпут иде стари амиџа
ко неки седи мандарин;
а за њим тапка, трчи, скакуће
јуначке крви најмлађи син.
 
Вашар је био; а на вашару
сабље, пиштољи, арапски ат,
туниске капе, сребро и злато,
млетачка свила, женевски сат.
 
- Е, шта ћеш, сине, да купи бабо? -
детета склоност кушаше свог.
- Хоћеш ли сабљу ту, бритку, сјајну,
ил' волиш ата мисирског?
 
Ил', можда, желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све!
Говори, сине, говори брже,
да купим оне токе злаћене? -
 
Дете се чешка руком по глави,
као да не зна шта би од свег:
- Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо,
печења купи јарећег...
 
Сад се и бабо чеше по глави,
гледајућ дуго синчића свог:
- "Е, ја сам воло сабље и копља,
а син ми јарца печеног!"
« Последња измена: Децембар 10, 2021, 08:42:28 пре подне Број 1 »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #77 послато: Децембар 10, 2021, 12:42:00 поподне »
ЉУБАВ

I
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи,
Кад куцне један час,
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит сина
Да чува благо то.

V
На небу нема звезде
Да сија као ти;
Па баш ни сунце нема
Таке светлости.

А где је срца, срце,
Да тако љубит зна?
А где је душе, душо,
Лепог анђела?

На нашој земљи нема,
Ни небо нема тог —
Та што је лепо било,
Мени је дао Бог.

XIII
Јеси ли чула, душо,
Да поноћ уздише,
Кад јој на црним груд'ма
Звезду ранише?

Јеси ли вид'ла, сунце,
Где славуј умире,
Када му вихор белу
Ружу раздире? . . .

Онда ћеш знати, чедо,
Вероват, рају мој,
Како је срцу моме,
Души рањеној! . . .

XIV
Жубор вода шљунком тече,
хуји шумица,
а на небу звезда трепти,
звезда Даница.

Срце моје игра, бије,
све се превија —
чини ми се, моја душо,
да је Србија!

А од оне звезде сјајне
чиниш ми се ти,
пак бих ишо — ишао бих
звезде љубити! . . .

XV
Па баш да умрем, душо,
Да ме сахране;
Па баш и пепō гроба
Да ми нестане, —

Остаће љубав моја,
Веруј, остати,
И док је света, века,
Да ће трајати!

Па ако т' срце љубав
Само верује,
Чућеш у немој ноћи,
Како тугује . . .

XVI
У лепом врту рошен,
цвет је изнико,
на твојим грудма ношен,
свету с' привико.

У љубави је нашој
мирис извео;
при растанку је нашем
пао, увео.

Па када умрем, душо,
он ће остати,
па ће на гробу, можда,
опет цветати . . .

1962.


                       Ђура Јакшић




Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #78 послато: Децембар 12, 2021, 01:53:09 поподне »
ЗИМСКА ИДИЛА
Војислав Илић

Зима је покрила снегом долине и поља равна,
И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха
По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,
И листак последњи вене од зимског студеног даха

Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,
И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе
Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,
А око огњишта сниског озебла дечица седе.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,
Па испод појаса вади листове дувана сува,
И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,
И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,
И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.
То се комшија Панта сигурно из горе враћа,
Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем,
Живљаше убога жена са малим јединцем својим.
То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо,
И ако то беше давно, у младим данима мојим.

Хиљаду осам сто... (Сад не знам којега лета,
Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) —
Зима је велика била. Реке се замрзле рано,
А снег од осам стопа пола је и горе крио.

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома,
Мали се подиже Павле и оде ван нашег села
И никад не дође више. Људи га тражили ваздан,
А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко,
Вртећи вретено танко. Она је молила Бога,
Да јој бар место каже, на коме оконча Павле,
Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак,
И зовне Светога Петра. Петар му истину каже,
Зашто та жена плаче. То буде Господу криво,
Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже.

Нађу га у самом рају... Он се попео лепо
На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе;
А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву,
Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне,
И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу;
Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке,
И рајске, шарене тице на мирне обале слећу.

А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један,
Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?
Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди,
Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”.

Једне вечери, децо, Павле се поврати кући;
Кириџије га нашле, што често пролазе селом:
Полумртав је леж'о на снежном сеоском друму,
Уморан, блед и занет са јако прозеблим телом.

Ми смо од њега чули, како је на небу био,
Јер нам је причао увек о рајском животу своме;
Али од тога дана мајку је слушао лепо,
После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.

Штекће лисица гладна и вихор пољаном душе,
А око појата селских са риком облазе вуци;
У селској чађавој крчми свирка се и песма чује,
И једнолико, ситно хоре се њихови звуци —

И тону у јасној ноћи... На сниском огњишту старом
Огроман мачак дрема крај огорелог пана,
Кад вихор налети јаче он лено отвори очи,
Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже drajver

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5122
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #79 послато: Децембар 12, 2021, 02:25:23 поподне »
Додијала ова поезија. Тачно недостаје Душан Вучко да распали једно колце.  :)