Најлепша српска поезија

Вјера и култура Срба > Културно наслеђе

<< < (27/31) > >>

Јовица Кртинић:
Bојислав Илић

КО УДАРА ТАКО ПОЗНО?

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

https://www.youtube.com/v/DdsDBmUnLtE

Јовица Кртинић:
Милован Витезовић

СА КОЛЕНА НА КОЛЕНО

Отац мога оца,
тачније мој деда,
био је Солунац и човек првог реда,
цењени бирократа између два рата,
између дединог и свог рата.

(Мој отац неспреман свет да гледа,
побуни се против деда,
а деда човек правог реда,
да задржи добре позиције старе,
на сина студента посла жандаре.)

Мој отац тачније мој тата,
био је првоборац партијски тата мата,
цењени бирократа после рата.

У жељи да свет својим очима гледам,
да се пре не предам,
истине су успеле да ме схвате,
побуних се против тате бирократе.

Господо тате и маме даме,
точак Мерцедеса није точак историје,
а отац одмах на ме кордон народне милиције.

Мој деда све то гледа,
и бркове суче,
сећа се мог оца од јуче,
и свог од прекјуче.

https://www.youtube.com/v/GEvDx0gFf5g

Ojler:
Јован Дучић

ОМОРИНА

Препукла земља жедна вапи,
Од Илин-дана огањ пржи;
Корито речно празно зјапи,
Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме;
Вече; зрак препун слепих миша;
Жабокречина пуна песме…
Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном,
Дажд пређе преко виногради…
И блисну према селу бедном
Крвава, страшна, звезда глади.

Ojler:
Јован Дучић

ПОДНЕ

Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И мирису хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали,-
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

https://www.youtube.com/v/dPTKJFIWP8E

vojislav.ananic:
Да не буде више рата
Шапнула је Дрина Сави
једну причу о поплави.
– Ријешила сам, Саво, сестро,
да се врати све на мјесто.
Излићу се из корита,
потопићу поља жита.
Путеве ћу потопити
и кровове све прекрити.
Да подсјетим срца многа,
шта је братство,
шта је слога.
И границе избрисаћу,
да измирим српску браћу.
Јер тек онда кад изгуби,
брат ће с братом да се љуби.
Брат ће брата да помаже,
брат ће с братом да се слаже.
И сазнаће срца многа
за једнога оца – Бога.
Да се њему они моле
и Хрвата, брата воле.
Да потеку са усана
молитве за Муслимана.
И да воле браћу борце,
Македонце, Црногорце.
У молитви свак’ помене
браћу нашу, све Словене.
Да се брат са братом дружи,
пријатељску помоћ пружи.
У невољи да се сјете
један другом да долете.
То су, Саво, жеље моје,
да се врати све на своје –
Дрина рече, па потече.
Причекај ме, Дрино, водо,
поћи ћу и ја са тобом.
Потецимо ми заједно,
нека буду сви ко једно.
Нек науче да се воле,
Богу оцу да се моле.
Нек се сјети брат свог брата,
да не буде више рата.

- Миљана Зарић

Навигација