Покушах наћи нешто о пореклу наших великана Надежде (р. 1873. у Чачку) и Растка (р. 1898. у Београду) Петровића, сестре и брата.
Надежда је била друго, а Растко последње, тринаесто дете Димитрија-Мите Петровића, председника Пореске управе, и учитељице Милеве Зорић. Нама родословцима који се баве Србијом Мита Петровић је значајан јер је прикупио многе од оних дефтера и спискова који су данас у Архиву Србије, а свакако је шире познат по чувеном тротомном делу „Финансије и установе обновљене Србије до 1842.“ које је вероватно цитирано стотинама пута.
Можда су о свом пореклу, крсној слави исл. и писали Мита или Растко у некој од књига, али мени оне нису тренутно доступне.
За Миту некако нађох да је био последње од шесторо деце трговца Хаџи-Максима Петровића, чија је супруга Марта била „Земуњанка“ (можда даљим пореклом из Чалме у Срему, судећи по презимену) и ту су ствари постале занимљиве. Породична кућа налазила се у Ратарској, односно Краљице Марије, на Палилули, али пре доласка у Београд, где је остварио српски сан, за Хаџи-Максима стоји да је био чобанче из Недељица у Подрињу.
Код Боривоја Милојевића помињу се у Недељицама Петровићи који славе Аврамијевдан, међутим пошто је прилично често презиме у питању, одлучих још да погледам списак свечара. У Београду је 1908. Димитрије Петровић, председник Пореске управе у пензији, уписан под свечаре Стевањдана. Пошто Максимов долазак у Београд пада у прву половину 19. века, закључујемо да би могао бити изданак једине породица из тог времена у Недељицама која слави Стевањдан, а то су према Милојевићу - Бојићи, пореклом из Цикота. У Цикотама налазимо фамилије Ракић и Бојић које славе Стевањдан и за које Милојевић каже да су староседеоци.
