Аутор Тема: Етницитет у средњем веку и формирање националног идентитета – стручна мишљења  (Прочитано 2510 пута)

Ван мреже Malesevic

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 343
Успутно, поменути Рафаел Леваковић је иначе био бискуп смедеревски и мисионарио је међу Србима по Жумберку. Прилично се трудио да постане епископ марчански али му је Конгрегација за пропаганду вере то одбила јер је био свештеник латинског обреда. Паралелно са њим међу Србима је тада мисионарио и Русин Методије Терлецки, а обојица су се истовремено нашла у Бечу где су се сукобили односно боље речено Леваковић је нападао Терлецког јер је сматрао да ће му овај угрозити планове око столице владике марчанског. На крају то нису постали ни један.

Занимљив ми је овај цитат јер видим да је рад Леваковићев био географски прилично широк. Активан је у Босни, Хрватској, Србији, Белој Крајини, Риму... Занимљива личност.

Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1401
  • I-A1328
Успутно, поменути Рафаел Леваковић је иначе био бискуп смедеревски и мисионарио је међу Србима по Жумберку. Прилично се трудио да постане епископ марчански али му је Конгрегација за пропаганду вере то одбила јер је био свештеник латинског обреда. Паралелно са њим међу Србима је тада мисионарио и Русин Методије Терлецки, а обојица су се истовремено нашла у Бечу где су се сукобили односно боље речено Леваковић је нападао Терлецког јер је сматрао да ће му овај угрозити планове око столице владике марчанског. На крају то нису постали ни један.

Занимљив ми је овај цитат јер видим да је рад Леваковићев био географски прилично широк. Активан је у Босни, Хрватској, Србији, Белој Крајини, Риму... Занимљива личност.

Да. Леваковић је родом испод Загреба; био је тако рећи словјенољубац и сматрао, да је да су Словини и Хрвати домородци Иллирика, те да је Јероним сачинио глаголицу за њих ( ово пошљедње је традиционални наук задарске кршћанске школе ). Зато се је и заступао за уједињење свих Словијена под једном црквом која би била под покровљем Римске цркве; зато је мисионарио и по Босни и по Србији и по Бугарској с циљем ујединити "влахе" (словијенске православце) у борби против Турака и мислио је да такав капацитет има само католичка (=свемирна, васељенска) римска црква. Сачинио је Schismatis destructio ad reducendos et uniendos cum Romano Pontifice schismaticos. Његов ученик био је Јурај Крижанић, такође словјенољубац, који је дјеловао у Русији и написао многа значајна дјела.

Достојно је примјећења, да је велики број словјенољубаца потицао родом заправо из кајкавскијех области, у којијех се је народ већином и означавао просто Словенци.
« Последња измена: Мај 05, 2022, 06:20:51 поподне сɣнце »
Ⲙⲏⲥⲗⲏⲙⲟ ⲇⲁ ⲃⲗⲁⲇⲁⲙⲟ ⲛⲁшⲏⲙ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ, ⲛⲟ ⲏⲥⲧⲏⲛⲁ ⲓⲉ ⲇⲁ ⲣⲉϥⲏ, ⲡⲟⲡⲩⲧ ⲧⲁⲧⲁⲣⲥⲕⲟⲅⲁ ⲗⲩⲕⲁ, ⲇⲉⲓⲥⲧⲃⲩⲓⲩ ⲛⲁ ⲩⲙ ⲙⲟћⲛⲟ ⲙⲣⲥⲉћ ⲏ ⲥⲩⲕⲁⲓⲩћ ⲙⲏⲥⲁⲗ. Ⲍⲁⲧⲟ ⲩ ⲣⲁⲍⲅⲟⲃⲟⲣⲩ ⲃⲁⲗⲓⲁ ⲡⲣⲃⲟ ⲩⲥⲧⲁⲛⲟⲃⲏⲧⲏ ⲙⲉђⲉ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ ⲏ ⲏⲍⲣⲁⲍⲏⲙⲁ, ⲇⲁ б̀ⲏ ⲇⲣⲩⲅⲏ ⲍⲛⲁⲗⲏ ⲕⲁⲕⲟ ⲏⲭ ⲙⲏ ⲃⲏⲇⲏⲙⲟ.

Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1401
  • I-A1328
ETNOGRAFSKA GRAĐA U PUTOPISIMA BOSANSKIH FRANJEVACA
I. F. JUKIĆA I G. MARTIĆA
(Mogućnosti istraživanja razvoja identiteta i međuetni kih odnosa)
JADRANKA GRBIĆ, Institut za etnologiju i folkloristiku - Zagreb

Цитат
Iz Jukićevih i Martićevih zapisa bjelodano je da se identifikacija, tj.
pripadnost nekoj zajednici i samoidentifikacija, tj. pripadnost "svojoj"
zajednici toga doba, odredjivala po više kriterija.
Osnovni kriterij kako identifikacije tako i samoidentifikacije bila je
konfesionalna pripadnost. U skladu s time, prva i najjednostavnija podjela
stanovništva bila je na kršćane i muslimane. Kršćani su se nadalje razlikovali i dijelili na katolike i pravoslavne. Muslimani su kršćane nazivali rajom i kaurima, prvo prema turskoj riječi "raijje" to znači podanici, kmetovi,
sirotinja, a drugo prema arapskoj riječi "gavur" koja označava nevjernika.
Ova dva naziva imala su pejorativan prizvuk.
Muslimani tako jer nisu bili jedinstvena vjersko-etnička populacija. Oni
su se razlikovali prema drugome kriteriju, a to je bilo podrijetlo (također se
odnosi na identifikaciju i samoidentifikaciju). Autohtono bosansko
stanovništvo koje je prešlo na islam i njihovi potomci, koje je kršćanski živalj podrugljivo nazivao poturicama, bili su jedna, a pravi Turci (doseljenici iz Turske) te muslimani koji su doseljavali iz arapskih zemalja, sasvim druga kategorija. Jukić i Martić se za domaće islamizirano stanovništvo najčešće koriste nazivom bosanski Turci, a za potonje Turci (Martić) i povremeno Osmanlije (Jukić). Sudei po tekstovima obaju autora, i u narodu je to bio uobičajen naziv.
U rubrici 'Vjerozakon' svoga djela Zemljopis i poviestnica Bosne

tiskanome u Zagrebu 1851. g. Juki stanovnike Bosne dijeli prema vjeri.

Tako piše o kršćanima i muslimanima. Za kršćane navodi da "se dijele u dvije
sljedbe: sljedbenike zapadne i iztočne crkve; prvi se od naroda krstjani, a
drugi rišćani zovu" (Juki 1973:187). Navodi da se krstjani još nazivaju i katolici, a rišćani pravoslavni. U rubrici 'Izobraženja, običaji i praznovjerice'  već nešto jasnije piše o četirima grupacijama: krstjanima, rišćanima, Turcima i Čifutima.

U istome djelu postoji me đutim zasebna rubrika o etničkoj/narodnoj
pripadnosti, za koju Jukić rabi termin "narodoslovnost". Tu tvrdi, očito
primjenjuju i kriterij podrijetla, da u Bosni postoji samo jedan narod, a to su
Bošnjaci, pripadnici slavenske, ili još točnije, južnoslavenske ili ilirske grane.
 Zato ih još naziva Ilirima /Martić kaže da je bošnjački narod "narod koljena
slavenskog... ali podijeljen vjerozakonom" (Martić III, 1990:159)/. Uz njih,
Jukić kaže da u Bosni žive još i Cigani, te Čifuti (Židovi, op.p.), zatim
Čergaši koje dijeli na Cigane i Karavlahe (za ove potonje tvrdi da su nekada
davno došli u Bosnu iz Srbije), a u posebnu "narodoslovnu" kategoriju pribrojao je i redovnu vojsku, nizam.

Redove nizama popunjavali su naime ljudi različitih vjera (izvorno) i različita podrijetla. Tu je bilo dosta vojnih prebjega (o tome je svjedočio i Martić u svojim memoarima). Posebno velik broj bio je onih koji su iz austrijske vojske prebjegli u čete Omer-paše Latasa, a međ u njima bilo je najviše Poljaka i Mađara; oni su pretežno sačinjavali zapovjedni kadar u turskoj vojsci. Svi su oni, naravno, prešli na islamsku vjeru, pa su ih kao takve i Jukić i Martić smatrali bližima bosanskim poturčenim muslimanima negoli pravim Turcima. Osim prebjega, u redovnoj turskoj vojsci bilo je i drugih plaćenika ne-Turaka. Tako su se po brojnosti isticali Albanci ("Arnauti, Arbanasi") koji su većinom bili obični vojnici.




Ⲙⲏⲥⲗⲏⲙⲟ ⲇⲁ ⲃⲗⲁⲇⲁⲙⲟ ⲛⲁшⲏⲙ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ, ⲛⲟ ⲏⲥⲧⲏⲛⲁ ⲓⲉ ⲇⲁ ⲣⲉϥⲏ, ⲡⲟⲡⲩⲧ ⲧⲁⲧⲁⲣⲥⲕⲟⲅⲁ ⲗⲩⲕⲁ, ⲇⲉⲓⲥⲧⲃⲩⲓⲩ ⲛⲁ ⲩⲙ ⲙⲟћⲛⲟ ⲙⲣⲥⲉћ ⲏ ⲥⲩⲕⲁⲓⲩћ ⲙⲏⲥⲁⲗ. Ⲍⲁⲧⲟ ⲩ ⲣⲁⲍⲅⲟⲃⲟⲣⲩ ⲃⲁⲗⲓⲁ ⲡⲣⲃⲟ ⲩⲥⲧⲁⲛⲟⲃⲏⲧⲏ ⲙⲉђⲉ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ ⲏ ⲏⲍⲣⲁⲍⲏⲙⲁ, ⲇⲁ б̀ⲏ ⲇⲣⲩⲅⲏ ⲍⲛⲁⲗⲏ ⲕⲁⲕⲟ ⲏⲭ ⲙⲏ ⲃⲏⲇⲏⲙⲟ.

Ван мреже Malesevic

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 343
Цитат
Tako piše o kršćanima i muslimanima. Za kršćane navodi da "se dijele u dvije
sljedbe: sljedbenike zapadne i iztočne crkve; prvi se od naroda krstjani, a
drugi rišćani zovu" (Juki 1973:187).

Ову поделу на цркву Кершчанску и цркву ристианску налазимо и у Символу вере који су Срби положили 1690. у Угарској приликом преласка у католичанство тј. унију: : "Ovi isti dan brez svake szille, nagovora, i mita, po mojoj samoj volyi iz ozgor imenovane vire, zakona, i czerkve Ristianske illiti Gercske prilazim u viru pravoszlavnu Kershchansku Rimsku Katolicsansku"

Цитат
Čergaši koje dijeli na Cigane i Karavlahe

У Босни се и данас јасно разликују Каравласи од цигана. Каравласи насељавају нпр. село Деветина (о. Прњавор) или нпр. једно од села недалеко од центра општине Станари.


Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1401
  • I-A1328
Из истога рада још један навод:

Čitajući Jukićeve i Martićeve zapise, nameće se dojam o postojanju čvrstih
granica među pojedinim vjersko-etničkim zajednicama. Nekoliko stoljeća
zakonskom su se regulativom osiguravale povlastice muslimanskome življu
(prvenstveno privilegije ekonomske prirode, ali i one koje su se odnosile na
opća ljudska i građanska prava). Čak i kada je zakon izjednačio sve
stanovnike, povlastice nisu nestajale preko noći, tako da je svijest o
jednakosti sviju, koja bi imala veliku ulogu u onome što danas nazivamo
mirnim suživotom (tolerancijom), sporo ili nikako prodirala u stvarni život.
No, čvrste su granice uočljive i unutar potčinjenih, dakle raje.

Distanca se nije podrazumijevala samo na relaciji kršćani - muslimani
nego je bila uobičajena i među samim kršćanima. Navodim karakterističan
primjer tadašnje bosanske svakodnevice iz područja Rame, koji govori kako
su Jukiću sami ljudi "na terenu" objašnjavali nemogućnost zajedničkoga
življenja katolika i pravoslavnih. Primjer je slikovit, a kako tragično
korespondira s današnjom situacijom, u doslovnome smislu govori sam za
sebe: "U cijeloj ovoj nahiji ramskoj nema ni jednog rišćanina. Smiješno je,
što se uobšte vjeruje ovdje, da u svoj Rami ne može živiti rišćanin; dok se
koji naseli, govore, odmah se osvraba (ošuga), a to je nad njima prokletstvo
još od starih vremena, što su nekada samostan i crkvu kršćansku upalili i
porobili. To vjeruju i Turci i kršćani, niti im se može iz glave izbiti
"
(Jukić I, 1973:79—80)
Ⲙⲏⲥⲗⲏⲙⲟ ⲇⲁ ⲃⲗⲁⲇⲁⲙⲟ ⲛⲁшⲏⲙ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ, ⲛⲟ ⲏⲥⲧⲏⲛⲁ ⲓⲉ ⲇⲁ ⲣⲉϥⲏ, ⲡⲟⲡⲩⲧ ⲧⲁⲧⲁⲣⲥⲕⲟⲅⲁ ⲗⲩⲕⲁ, ⲇⲉⲓⲥⲧⲃⲩⲓⲩ ⲛⲁ ⲩⲙ ⲙⲟћⲛⲟ ⲙⲣⲥⲉћ ⲏ ⲥⲩⲕⲁⲓⲩћ ⲙⲏⲥⲁⲗ. Ⲍⲁⲧⲟ ⲩ ⲣⲁⲍⲅⲟⲃⲟⲣⲩ ⲃⲁⲗⲓⲁ ⲡⲣⲃⲟ ⲩⲥⲧⲁⲛⲟⲃⲏⲧⲏ ⲙⲉђⲉ ⲣⲉϥⲏⲙⲁ ⲏ ⲏⲍⲣⲁⲍⲏⲙⲁ, ⲇⲁ б̀ⲏ ⲇⲣⲩⲅⲏ ⲍⲛⲁⲗⲏ ⲕⲁⲕⲟ ⲏⲭ ⲙⲏ ⲃⲏⲇⲏⲙⲟ.

Ван мреже barbarylion

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 770
  • I2-PH908>Y56203
Malo je čudno uzimati za primer Franjevce iz 19 veka i njihova viđenja.

Ako je u svrhu da se samo nešto eto približi ili vidi kako su oni pisali ima smisla, ako je da pomegne ovoj temi odna definitivno nema.