Аутор Тема: Најлепша српска поезија  (Прочитано 10033 пута)

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Најлепша српска поезија
« послато: Новембар 09, 2021, 10:29:03 поподне »
Подстакну ме данас Број 1 на размишљање о томе како овде на форуму имамо различитих садржаја, али чини ми се ништа што је посвећено српском поетском стваралаштву. Отварам зато ову тему са намером да на њу постављамо најлепше песме наших прослављених песника, пре свега оне родољубиве, али и друге које вам се свиђају. Делимо дакле овде стваралаштво познатих аутора, а за епску народну поезију имамо друге теме.

Нећу претеривати, једна до две песме дневно биће довољно. Таман да се у свакој може уживати :)
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже gillle

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 965
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #1 послато: Новембар 09, 2021, 10:33:23 поподне »
Сјајна тема, Ојлере!


Ако неко може нека окачи текст песме "Отаџбина",  нашег Ђуре Јакшића :)
Тако је говорила моја прабаба Марта.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #2 послато: Новембар 09, 2021, 10:34:27 поподне »
МИ ЗНАМО СУДБУ
Алекса Шантић

Ми знамо судбу и све што нас чека,
но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô -
у својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
и силни, као планинска ријека,
сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
и кад нам мушке узмете животе,
гробови наши бориће се с вама!
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #3 послато: Новембар 09, 2021, 10:39:19 поподне »
Сјајна тема, Ојлере!


Ако неко може нека окачи текст песме "Отаџбина",  нашег Ђуре Јакшића :)

По жељи :)


ОТАЏБИНА
Ђура Јакшић

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
“Отаџбина је ово Србина!”
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #4 послато: Новембар 09, 2021, 10:48:39 поподне »
Јуче је било 104 године од смрти Милутина Бојића. Њему у част и вјечну памјат објављујем следећу његову песму:

БЕЗ ДОМОВИНЕ

Мисао нас једна раном зором буди,
Мисао нас једна целог дана прати,
Мисао нам једна ноћу тишти груди:
Да ли отац пати?

Брига једна зором ко џелат нас буди,
Брига једна вас дан у стопу нас прати,
Брига једна сву ноћ нагриза нам груди:
Је ли жива мати?

Жудња једна зором у освит нас буди,
Жудња једна вас дан у срцу скривена,
Жудња једна ноћу сажиже нам груди:
Шта ли ради жена?

Страх нас један зором кô опело буди,
Страх један нас гони с помраченим видом,
Страх један нам ноћу мржњом пуни груди:
Сестре су под стидом?

Бол нас један зором као труба буди,
Болом једним свака налита је чаша,
Болом једним кришом плачу наше груди:
Где су деца наша?

...Само један пут ће одговора дати:
Преко реке крви и мостом лешина
Дому своме стижеш, где изгледа мати
С неверицом сина.

(1916)

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #5 послато: Новембар 10, 2021, 10:52:18 пре подне »
ГРАЧАНИЦА
Десанка Максимовић

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
као Богородице Милешеве и Сопоћана,
да друга рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове на твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #6 послато: Новембар 10, 2021, 11:22:24 пре подне »
Прошло је 111 година од објаве пјесме Наши Дани-Владислава Петковића Диса.  Неко да окачи пјесму (за сва времена) и рецитовање Горана Султановића. Ко би рекао, све је исто ( а још и горе) у геополитичкој стварности тзв. "српског свијета" а и шире.
« Последња измена: Новембар 10, 2021, 11:28:22 пре подне vidoje 013 »

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #7 послато: Новембар 10, 2021, 11:25:27 пре подне »
Прошло је 111 година од објаве пјесме Наши Дани-Владислава Петквића Диса.  Неко да окачи пјесму и рецитовање Горана Султановића. Ко би рекао, све је исто ( а још и горе) у геополитичкој стварности тзв. "српског свијета" а и шире.

Страшна песма, управо сам се мислио да ли да је окачим. Критичка али уствари истински родољубива. Да се човек најежи...

НАШИ ДАНИ
Владислав Петковић Дис

Развило се црно време опадања,
набујао шљам и разврат и пороци,
подигао се трули задах пропадања,
умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
на високо подигли се сутерени,
сви подмукли, сви проклети и сви мали
постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
исмејане све врлине и поштење,
понижени сви гробови и животи,
упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
побегао дух јединства и бог рата;
обесисмо све празнике и трибуне,
гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
достојанства поделише идиоти,
лопови нам израђују богаташе,
мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
своју храброст на подвале и обеде,
будућности затровасмо све изворе,
а поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
затворисмо своје очи у џепове.
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,
ко једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мњење,
нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
не види се јадна наша земља худа;
Ал кад пожар подухвати на све стране,
куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.


<a href="https://www.youtube.com/v/5GIOntEBFvQ" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/5GIOntEBFvQ</a>
« Последња измена: Новембар 11, 2021, 10:39:37 пре подне Број 1 »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже marigold

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 380
  • mtDNA: H1-f2d1*
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #8 послато: Новембар 10, 2021, 03:00:41 поподне »
У РОПСТВУ (необјављена песма)
Десанка Максимовић

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

Ван мреже gillle

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 965
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #9 послато: Новембар 10, 2021, 09:43:58 поподне »
Прошло је 111 година од објаве пјесме Наши Дани-Владислава Петковића Диса.  Неко да окачи пјесму (за сва времена) и рецитовање Горана Султановића. Ко би рекао, све је исто ( а још и горе) у геополитичкој стварности тзв. "српског свијета" а и шире.


Бракочевићу, свака част!

Песма за сва времена...
Тако је говорила моја прабаба Марта.

Ван мреже gillle

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 965
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #10 послато: Новембар 10, 2021, 09:52:23 поподне »


"Арбанас ти је ножем избо очи."


С И М О Н И Д А (Милан Ракић)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Тако је говорила моја прабаба Марта.

Ван мреже marigold

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 380
  • mtDNA: H1-f2d1*
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #11 послато: Новембар 10, 2021, 10:01:37 поподне »
ЈЕВРОПИ
Ђура Јакшић

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!”

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #12 послато: Новембар 10, 2021, 10:16:10 поподне »
МОЈИ ОЧЕВИ
Алекса Шантић

Моји су очеви из онијех страна
Гдје мотика звони и гдје красна бије;
Гдје зној с чела капље и гдје рало рије,
И тврде се груде дробе испод брана…

Моји су очеви из колиба груби’,
Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
Гдјено дјецу уче просте, добре мајке,
Кам рођени како брани се и љуби…

Моји су очеви са тимора тије’
Гдје гнијездо своје крсташ орô вије,
и са вихорима бије се и туче…

Моји су очеви бунтовници свети,
Са душом олуја што хрли и лети,
И крилима златне распаљује луче…
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже marigold

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 380
  • mtDNA: H1-f2d1*
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #13 послато: Новембар 10, 2021, 11:01:37 поподне »
НА ГАЗИ МЕСТАНУ
Милан Ракић

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и поглед мрака,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #14 послато: Новембар 11, 2021, 07:53:13 пре подне »
Данас обележавамо Дан примирја у Првом светском рату.

МИЛУТИН БОЈИЋ

Плава гробница


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
         Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
        Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
         Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
         Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
         Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
         Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
         Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
         Над овом светом водом!

(1917)

<a href="https://www.youtube.com/v/AFCaImTwZKM" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/AFCaImTwZKM</a>
« Последња измена: Новембар 11, 2021, 10:46:13 пре подне Број 1 »

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #15 послато: Новембар 11, 2021, 10:25:16 пре подне »

Бракочевићу, свака част!

Песма за сва времена...
   Свака част српским пјесницима и Ојлеру, што је отворио тему. Савак част  члановима  нашег друштва, што ме  вратише  у средњошколске  (гимназијске) дане. У мојој гимназији у Беранама,  обавеза је била да сваки ђак научи најмање три пјесме од сваког пјесника, двије по програму и једну по личном избору. А данас  нико не чита ни лектиру...

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #16 послато: Новембар 11, 2021, 11:12:34 пре подне »
НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ
Јован Дучић

На шкртој овој груди и сувој подини,
Гдe растe само трњe и стeна рапава,
Нeма ни мрава да дођe у гладној години,
Овдe и љута гуја од глади скапава.

На обали сe овој у клeтви грцало,
И свe молитвe никлe у сузи патника;
Али ти, свeта рeко, ту бeшe зрцало
Свакомe нашeм плугу и штиту ратника.

И силазeћи хучна са црнe планинe,
Спирала зној са чeла и крв на сeчиву;
Шумила пeсму царства и причу давнинe;
Хладила косовску рану још нeизлeчиву.

Ти љубичицу појиш у шуми скровиту.
И капљу росe рађаш у жeдној латици.
И сав јe свод нeбeски у твомe кориту
И сва звeздана кола на твојој матици.

А данас сва румeна од крви дeтињe,
Тeчeш у морe пeсмe и мит о царима;
Зајeдно стрeљаху овдe људe и свeтињe,
Траг су брисали овдe новим и старима.

Зeмљо најлeпшим сунцeм која си злаћeна,
Ни жижак вишe нeмаш од твојих свeтила!
Новом крвнику свомe сада си плаћeна,
Али и завeтом новим опeт посвeтила.

На гладној обали овој куда смо патили,
И од првог сe дана са бeдом спојили,
Најпрe су изроди твоји блатом тe блатили,
А издајицe твојe крвљу обојили.

Крвавe зорe свићу по празним сeлима,
Крваво изгрeва сунцe у дивљим хајкама,
А још ти прeдачких копља има по ждрeлима,
О свeта стара рeко славна у бајкама.

Ти вучeш сад овуд сунчанe одорe,
И срамнe вртe подлих и кривоклeтцима;
И крв нeвиних носиш кроз страшнe продорe -
А пeваш напeв славe о нашим прeцима.

Никад у морe горко твој млаз нe увирe,
Вeћ као Млeчни пут сјаји са сунцима!
Нити под нeбом страшним кап срца умирe
Што дајe повeст зeмљи и мит врхунцима.


(„Американски Србобран“, 29. октобра 1943.)
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже ДамјанЋ

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 143
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #17 послато: Новембар 11, 2021, 11:23:25 пре подне »
НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ
Јован Дучић

Кад смо код Неретве...

НА УБОГОМ ПОЉУ
Алекса Шантић

На убогом пољу мога завичаја
Не чује се пјесма весеља и жетве,
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Овој земљи господ среће дао није,
Притискô је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.

О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.

Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико: све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?

Тешко нама!... Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.

На убогом пољу свога завичаја
Он не пјева пјесму весеља и жетве...
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

1905.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #18 послато: Новембар 11, 2021, 11:29:18 пре подне »
Кад смо код Неретве...

НА УБОГОМ ПОЉУ
Алекса Шантић
...

А кад смо код Шантића и жетве :) ...

О КЛАСЈЕ МОЈЕ
Алекса Шантић

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу пошкрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране –
И снова пати, сељаче, и трпи…

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру…
А теби само, кô псу у синџиру…
Бациће мрве… О, срам и грдоба!…

И нико неће чути јад ни вапај –
Нити ће ганути бол пјану господу…
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1671
  • I-A1328
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #19 послато: Новембар 11, 2021, 08:34:11 поподне »
А кад смо код Шантића и жетве :) ...

О КЛАСЈЕ МОЈЕ
Алекса Шантић


Шантић ми баш боде у срдце, а Дучића не осјећам сасвим. Занимљив податак за неке читатеље - Шантић, Дучић и Атанасиј Шоло основали су заједно мостарски часопис "Зоро".
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?