Што се самог боја тиче први извор који спомиње бој је код руског ђакона Игњатија, неколико дана након битке. Он бележи да је у боју погинуо турски султан Мурат и то од мача верног Лазаревог слуге, а да је кнез Лазар заробљен и убијен. Касније је додато име тог слуге- Милош. По њему је исход битке био српски пораз.
У Пахомијевим записима из Пећке патријаршије, који су највероватније писани 1389. пише: "Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све".
Представници Млетачке републике су 23. јула 1389. приликом посете турском двору понели два писма- једно намењено Бајазиту, а друго Јакупу, јер се тада није знало који је султанов син погинуо у боју.
Извесни Божидар у рукописној књизи намењено патријарху пећком је записао да је књигу писао: "... у дан благочастивог кнеза Лазара, кадно дође цар Јамурат на Ситницу и бише бој месеца јуна 15. дан на Косову".
1. августа 1389 краљ Твртко пише трогирској општини о убедљивој победи хришћана над турском војском и страдању Мурата и његова два сина. Бој датује на 20. јун. Кнеза Лазара у писму не помиње.
Слично писмо је послао и фирентинској општини, али оно није сачувано. Из одговара се може претпоставити садржај писма. Фирентински одговор из 20.октобра 1389. садржи честитку за победу и посебно се захваљује чети од 12 племића, који су убили Мурата.
Француз Филип Мезијер два пута спомиње бој на Косову, најпре у Songe de viel Pelerin, у другој половини 1389. и након битке кид Никопоља, пар година касније. У Songe de viel Pelerin записао је да је Мурат убијен и побеђен у пределима Албаније, као и један његов син и многи турски витезови. 1393. поново пише о победи Лазара, називајући га влашким кнезом и пише о великој погибији на обе стране.
У „Слову о кнезу Лазару“ патријарх Данило III каже да је прво погинуо Аморат убодом мача у срце, а да је потом и кнез Лазар мачем посечен по образу и од стране хришћана из Приштине пренешен у цркву Вазнесења Господњег. Ово је почетак стварања култа о кнезу Лазару и почетак косовске легенде. Тај култ наставља и ојачава "Житије кнеза Лазара", који говори о светлој победи.
Летописац Давид 1402. у делу "Благочаствени кнез Лазар" пише да је Мурат погинуо у току битке, а да је Лазар погубљен после, од стране једног Муратовог сина. У свом делу на крајз поставља питање да ли је била издаја или божија воља.
Балтрам Мињанели описујући Ангорску битку, враћа се и на Косовски бој, где пише о продору кнеза Лазара и српских ратника на Муратов шатор, али бивају заробљени. Понуђен им је вазални положај, што је изазвало сукоб у коме гине Мурат.
Његов савременик шпански посланик у Самарканду (1403-1406) Гонзалес Клавихо пише да је сам кнез Лазар убио Мурата копљем, а потом је погунуо од стране самог Бајазита.
У препису чувеног натписа на мраморном стубу који је сачинио син кнеза Лазара деспот Стефан 1404. године исто говори о Лазаревој смрти од стране Муратовог сина.
Турски песник Ахмеди (1402 -1410) у делу „Искендер-наме“ каже да је Мурата ханџаром убио неки неверник крвав од главе до пете, скривен међу лешева и то на крају битке, и да је умро као шехит.
У бугарској хроници (1413-1425) најзад се помиње Милош који је копљем убио Мурата у току битке, али се и овде ломе копља око тога да ли је тај податак накнадно дописан.
Повеља угарског краља Алберта из 1438. спомиње само смрт Лазара и Мурата.
У француској хроници из Ст. Денија из периода након 1422. године, говори се о хришћанској победи у којој су Мурат и један његов син погинули. Кнез Лазар се назива угарским краљем. Овде је Косовски бој монах из Ст. Денија помешао са битком на Ровинама.
Константин Филозоф , писац са двора деспота Стефана Лазаревић, пише након 1430. да је неко веома благородан, витез племенитог рода убио Мурата у боју мачем, а да је светли кнез Лазар погубљен. Из текста се може претпоставити српски пораз. Касније је додато име Милош у тексту.
У студеничком тексту, који је настао у другој четвртини 15. века, пише да је Бајазит лично погубио Лазара и први пут се спомињу издаја, бежање и пораз. Сматра се да је настао након Константиновог списа.
