Аутор Тема: Задужбинари и њихове задужбине  (Прочитано 3001 пута)

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Задужбинари и њихове задужбине
« послато: Август 26, 2017, 09:10:18 поподне »
Задужбинарство је карактеристична културна традиција код српског народа.

Прве задужбине везују се за време Немањића, који су подизали манастире-задужбине, да би истим путем за њима кренула и властела, каснији обласни владари (Мрњавчевићи, Лазаревићи, Бранковићи).

Иако је пропаст српске државе у 15. веку донела нове прилике у ове крајеве, задужбинарство је преживело и као традиција наставило да живи тамо где могло, да би се на мала врата почело враћати у већем стилу прво у крајевима под Хабзбуршком династијом, а онда обновом српске државе у 19. веку и великом стилу и на велика врата и у ослобођеној и независној Србији, у коју навиру богати и угледни трговци, индустријалци, интелектуалци, из свих крајева српског народа, и граде задужбине које посвећују соме роду.

Пошто се ми примарно бавимо пореклом људи, тема ће имати нагласак на задужбинарима, а свакако да ћемо уз њих поменути и њихове задужбине.

Као најстарији пример задужбинарства, узима се подизање Манастира Пресвете Богородице (1156/1166) код Куршумлије, коју подиже тада још кнез Стефан Немања (око 1113-1199), како се сматра, за своју супругу Ану, касније монахињу Анастасију и настојницу овог манастира.


Сачувани остаци Манастира Пресвете Богородице код Куршумлије

Осим овог манастира, Стефан Немања је за свога живота подигао и обновио још двадесетак цркава и манастира, како у земљи, тако и даље у хришћанском свету, а пре свега у Светој Земљи. Међу најпознатије Немањине задужбине свакако спадају: Студеница, Ђурђеви Ступови, Бања, а изван Србије, свакако најпознатији је Манастир Хиландар.



На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Задужбинари и њихове задужбине
« Одговор #1 послато: Август 30, 2017, 12:58:29 поподне »
Добротвори оставили 1.094 задужбине
Драгана Матовић | 04. јануар 2014. 21:16 | Коментара: 0
Архив Србије први пут обрађује комплетну грађу о нашем задужбинарству из свог депоа. Остављали своје куће, њиве, новац, за школовање сиромашне деце, али и за усавршавање



У ВРЕМЕНУ победе егоизма и велике страсти за поседовањем, када је постало важније згртати да би имао, а не да би помогао, као да је згаснуо дух задужбинарства. Раније није било тако. Чак и у периодима највећег сиромаштва многи су се одрицали свог богатства за опште добро. Докази о томе налазе се у фондовима Архива Србије.

Стручњаци ове установе први пут детаљно обрађују грађу која се, пре свега, односи на задужбинарство на нашим просторима од друге половине 19. до седамдесетих година 20. века. У 200 кутија и више од 200 књига сачувани су подаци за чак 1.094 задужбине на територији данашње Србије. Многобројна документа сведоче и о раду задужбина основаних у бановинама Краљевине Југославије. „Новости“ су добиле ексклузивно право да прегледају завештајна писма, тестаменте, указе о оснивању задужбина и фондова, статуте задужбина...

- Још смо у фази проучавања грађе - каже архивски саветник Јелица Рељић. - Један део је био доступан истраживачима, углавном оних задужбина и фондова који су били сређени. Сада ће комплетна грађа бити обрађена. Први пут на једном месту биће све задужбине, о којима се налазе подаци у Архиву Србије. По завршетку, планирамо да објавимо књигу, која ће, ако све буде текло по плану, изаћи до лета ове године.

Наша саговорница окупила је младе стручњаке из Архива. Ана Кос, Оливера Остојић, Ђурђија Живковић, Ениса Аломеровић Хубанић и Душан Гутеша свакодневно, у току обраде архивске грађе, откривају занимљиве трагове о српским доброчинитељима.

Цитат
ПОМАГАЛИ МАТИЦУ СРПСКУ, УНИВЕРЗИТЕТ...

Задужбине су помагале и Матицу српску, Универзитет у Београду, Српску књижевну задругу, Коло српских сестара, Друштво за подизање храма Светог Саве, Српску добротворну задругу, Српско привредно друштво „Привредник“, Српско певачко друштво, Удружење пријатеља „Цвијета Зузорић“, Лигу против туберкулозе у Београду. У Архиву се чувају Захвалница Српске књижевне задруге своме добротвору Задужбини „Велимиријанум“, чији је оснивач Велимир Михаило Теодоровић, као и Повеља Кола српских сестара истој задужбини, коју је урадио Урош Предић.
- Свест ондашње државе о значају задужбина огледа се у томе што су за чланове Задужбинског савета и комисије постављане угледне личности. То су били др Слободан Јовановић, затим песник и есејиста Сима Пандуровић, доктор правних наука и богословије Радован Казимировић - истиче Јелица Рељић.

- Веома смо се обрадовали када смо пронашли писмо Слободана Јовановића, у коме се захваљује на избору за члана комисије за израду пројекта Закона о задужбинама. То је посебно драгоцено, јер су у нашем архиву његова писма ретка.

Задужбинарство је посебно бујало с краја 19. и почетком 20. века. Уклапало се у тадашњи национални план. Тих година јачала је национална идеја, а богати људи желелели су да допринесу снази Србије.

- Као најстарији регистровани помиње се Фонд Томе Вучића-Перишића и Илије Милосављевића Коларца - каже Јелица Рељић. - Основан је 1856. како би се сваке године држао парастос за покој душе свим нашим војницима који су погинули у Првом и Другом српском устанку.

По речима наше саговорнице, жеља да се сопствено постојање овековечи на добробит будућим генерацијама била је пресудна да трговци, индустријалци, научници, али и политичари и црквени великодостојници оснивају задужбине.

- Државни саветник из Београда Стеван Магазиновић међу првима је основао задужбину. Било је то 1872. Нјен циљ је био штампање књига за сиромашне ученике. И бројни други српски политичари, међу којима су Лјубомир Каљевић, Милош Тривунац, Живко Барловац, Димитрије Црнобарац, доброчинствима су се уписали у регистар задужбинара.

Тадашњи богаташи Никола Спасић, Сима Андрејевић Игуманов, Влајко Каленић, Самуило и Голуб Јанић, Никола и Евгенија Кики, Алекса Крсмановић и Лука Ћеловић-Требињац, велики део капитала дали су у те сврхе.

Тако је трговац из Београда Крсмановић тестаментом из 1914. целокупну имовину завештао држави „за српске патриотске циљеве“. Нјегово завештање чиниле су зграда у Кнез Михаиловој 56 (некада кафана „Србска круна“, а данас Библиотека града Београда), зграда на Теразијама 34 (у којој је регент Александар Карађорђевић прочитао проглас о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године), као и зграде у улицама Браће Крсмановић, Косте Главинића и Карађорђевој.

- Још један београдски трговац, Лука Ћеловић-Требињац, своје немало имање које је обухватало добар део Савамале оставио је Београдском универзитету на управу, с тим да се „има трошити и употребљавати на научне циљеве и друге потребе Универзитета“. Било је то 1925. године - прича Јелица Рељић. - Своје даривање започео је уступањем имања у Јаворској улици, да би се његова добра воља препознала и у наредним годинама. Тако је 1928. године у писму ректору Универзитета навео како суму од стотину хиљада ондашњих динара оставља певачком друштву „Обилић“ и то уз несебичну и топлу констатацију „Младост је - нека пева!“.

У архиву се чува Указ краља Петра Првог о оснивању задужбине „Дом српског народног инвалидског фонда свети Ђорђе - Задужбина Николе Спасића“ из 1915.

Задужбинари су остављали своје куће, њиве, новац..., најчешће за школовање и усавршавање сиромашне деце, али и формирање библиотека. Међу бројним стипендистима били су и Милан Ракић, Радоје Домановић, Војислав Илић Млађи, Станоје Станојевић, Драга Лјочић, Димитрије Рошу, Јован Цвијић, Милета Новаковић, Веселин Чајкановић, Јован Ердељановић, Милош Московљевић...

Наставак следи



На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Задужбинари и њихове задужбине
« Одговор #2 послато: Август 30, 2017, 01:02:56 поподне »
Стручњаци из Архива пронашли су писмо Радоја Домановића министру просвете и црквених послова. Те 1904. године, писац је боравио као стипендиста Задужбине Димитрија Црнобарца у Минхену. Домановић је молио министра просвете да му пошаље још 500 динара, јер:

„Ако хоћу да моје бављење на страни не буде бескорисно, морам набавити новца за оперу, позоришта (класична дела, оперете, модерна драма), концерте, на улазнице за галерије сликарских радова, вајарских, за музеје историјске, етнографске и друге установе.... А кад сам већ у Немачкој (можда никад више неће бити прилика да овде живим) да обиђем Лајпциг, Дрезден, Штутгарт, Берлин и друге мање или веће центре немачког царства.“

У Архиву се налази и молба песника Милана Ракића за стипендију из Фонда правника Милана М. Марића, која сведочи о његовим студијама у Паризу.

Српски уметници и научници нису само тражили помоћ. Они који су за живота нешто стекли радо су се тога одрицали за добробит других. У редовима добротвора су Михајило Пупин, Катарина Ивановић, др Војислав Суботић, Бета Вукановић, Екатарина Ристивојев (супруга вајара Илије Коларевића)...

Много је разлога зашто су задужбинари оснивали задужбине. Сачувано је писмо у коме адвокат Мирко Стојановић, који је основао задужбину за помагање науке о језику и о приватном праву, објашњава тај чин:

„ Хоћу тим делом да се одужим људима за њихова добра која су они мени у животу учинили. Хоћу да њихова добра барем у којој мери пређу преко мене и на оне који ће после нас на свет долазити. Ја сам у животу имао задовољство у учењу особиту пажњу поклањати најпре речи или језику, тој великој алатки којом је Бог човека обдарио, а као Србин поклањати пажњу језику српском. Па онда ми је готово по чудесном случају језик српски учинио да сам уз њега са истом пажњом почео учити и приватно право. Напослетку ми је отуда дошла награда од које одвајам један део за ово дело.“

Архивски стручњаци наилазили су и на потресне примере. Међу њима је прича о Задужбини Зорке, Радојке, Милојке и Никодима Васића. У стан породице Васић у Бранковој улици у Београду пала је граната током бомбардовања (4. фебруара 1915). Само је Никодин преживео. Касније је овај учитељ из Београда наручио скулптуру у спомен на његову страдалу породицу. Скулптуру, под називом „Невине жртве Београда“ израдио је познати вајар Ђока Јовановић.

Посебно место међу српским добротворима заузимају генерал Михаило Срећковић и његова супруга Агнија.

- Тестаментом од 1919. године, Михаило Срећковић завештао је имање, које је, како наводи, стекао са супругом Агнијом „уз велику штедњу“ у Таковској улици 12 и 14, за помоћ сиромашним породицама активних и резервних официра и подофицира - каже наша саговорница. - Задужбинским средствима је на месту старе задужбинске зграде, 1938. године, подигнута нова у којој се данас налази седиште београдске општине Палилула.

Цитат
КЊИГА ДОБРОТВОРКАМА

Књигу о задужбинама и задужбинарима, рађену на основу грађе из депоа, Архив Србије посветиће својим добротворкама, Маргерит и Анђици Арнаутовић, ћеркама Александра Арнаутовића. Оне су 1998. године основале „Фонд Александра Арнаутовића“ ради трајног чувања и неговања успомена, управника Државне архиве (данас Архив Србије) од 1939. до 1941. године. - Као успомену на свог оца основале су Фондацију - објашњава Јелица Рељић. - Из тог фонда сваке године додељују се две равноправне награде „Златна архива“ најбољим архивистима и архивима у Србији.

Извор: Вечерње новости



Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Задужбинари и њихове задужбине
« Одговор #3 послато: Август 30, 2017, 01:38:33 поподне »
ПРЕПАРАНДИЈА

Зграда Препарандије или Учитељске школе у Сомбору, задужбина патријарха српског и митрополита карловачког Георгија Бранковића, некадашњег њена управника и проте сомборског, подигнута је 1895. у стилу неоренесансе. Својим полукружним угаоним прочељем данас представља један од препознатљивих градских архитектонских симбола.
Настала на традицији коју је оснивањем „Норме“ са првим течајем за образовање учитеља у Срба, зачео 1778. сомборски педагог и списатељ Аврам Мразовић, Српска учитељска школа пресељена је у Сомбор из Сентандреје у новембру 1816. године, где је остала до данас. Сентандрејска Препарандија основана је четири године раније старањем Уроша Несторовића и сомборских Мразовићевих ђака, касније наставника, Козме Јосића и Павла, у монаштву и владичанству нареченог Платона, Атанацковића. Седиште „Краљевског педагогическог института србског“ у Сомбору, како је био званичан назив ове установе у време пресељења, или Препарандије како је словила међу Сомборцима, било је у згради  сазиданој у порти Светођурђевске цркве, где је своје учитељске течајеве пуне 33 године држао Аврам Мразовић. Ова зграда је временом постала недовољно пространа за потребе школе, па је 1863. на њеном месту изграђено ново, призмено здање, које је због повећаног броја ђака Препарандије, након пар деценија такође постало неодговарајуће.
Сомборски прота Георгије Бранковић био је управник Препарандије између 1862. и 1871. године. Када је 1890. изабран за патријарха српског, започео је велику обнову и изградњу српских цркава, манастира и школа на простору Карловачке митрополије. Својим средствима подигао је зграду сомборске Препарандије, у којој се настава за мушка одељења Учитељске школе одвијала од 1895. до 1948. године. Зграда је, одлуком СО Сомбор, 1995. г. враћена тадашњем Учитељском факултету, непосредном наследнику некадашње Учитељске школе и баштинику дуге традиције образовања учитеља у Сомбору.
Данас се у њој налази галеријски и музејски простор, библиотека раритета и службене канцеларије Педагошког факултета у Сомбору.
Српска учитељска школа у Сомбору, својим управитељима, наставницима и славним ђацима, посебно током XIX века, представљала је изворник усталаца националне просвете, књижевности, кутуре и духовности, како у Сомбору, тако и у многим другим српским крајевима са обе стране Саве и Дунава.

извор: https://www.sombor.rs/o-somboru/arhitektura/


На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Задужбинари и њихове задужбине
« Одговор #4 послато: Септембар 05, 2017, 09:06:37 поподне »
Манастир Горњак се налази у долини реке Млаве, између Петровца на Млави и Жагубице, 65 km југоисточно од Пожаревца, односно на 18 km од Петровца ка Жагубици. Изграђен је у периоду од 1376-1380. године као задужбина кнеза Лазара. Судећи по многобројним поменима у историјским изворима, у манастиру се живело без прекида. Од средњовековних грађевина сачувале су се главна манастирска црква, посвећена Ваведењу и капела у пећини, посвећена Светом Николи.



Ђура Јакшић је боравећи у Горњаку написао поему „Пут у Горњак“, у којој се могу наћи и ови стихови: Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела; који на веран начин приказују лепоту краја у коме је смештен Манастир.

Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира.

По предању, забележеном 1867. године, манастир Горњак настао је овако: Ловио кнез Лазар са својом пратњом по планинама, испод којих се сада налази манастир. Ловећи, тако, наиђу у шуми на испосника светог Григорија, једног од познатих синајита. Кнез је желео да разговара са светим човеком, али он није хтео прећи на другу страну Млаве, те је разговор започет гласним довикивањем преко хучне реке. Када је светитељ схватио да се ради о побожном човеку, утиша на том месту, уз помоћ молитве божје, хучање реке и мирно поразговара са кнезом. Кнез, хотевши да испуни жељу светитеља да му овде подигне богомољу, подиже цркву Ваведења Пресвете Богородице у Ждрелу браничевском.


Фотографија с краја 19. века(?), види се стари улаз у цркву



На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Задужбинари и њихове задужбине
« Одговор #5 послато: Септембар 14, 2017, 03:35:47 поподне »
Кнез Лазар дарује манастир Ждрело/Горњак 1. августа 1380. године.





Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii



На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Задужбинари и њихове задужбине
« Одговор #6 послато: Август 29, 2021, 12:15:59 поподне »
Нисам нашао даље на форуму да смо помињали манастир Ждрело/Горњак до овде, а нађох занимљиву илустрацију Јоакима Вујића на којој је приказан овај манастир.


https://www.digitale-sammlungen.de/de/view/bsb10468656?page=110,111

То је рукописна илустрација из Вујићевог дела Јоакима Вујића славено-сербскаго списатеља путешествује по Сербији са сликама сопственом руком његовом списано у Крагујевцу у Србији, штампаног у Будиму 1828. године.

На слици је приказано Одело простога народа Расијанскога у Сербији, кои иде у Ждрело то јест Горњак манастир на сабор.

У књизи има укупно осам илустрација.

Поређења ради, детаљ манастира у крупном плану и фотографија манастира из друге половине 20. века.






Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Задужбинари и њихове задужбине
« Одговор #7 послато: Јануар 29, 2022, 11:53:37 поподне »
Добра емисија о задужбини челника Влгдрага у Дићима:

<a href="https://www.youtube.com/v/h4GMI7_5mr4" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/h4GMI7_5mr4</a>
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
"Наша мука ваља за причешћа"