Аутор Тема: Песме и краћи текстови о православљу  (Прочитано 4657 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Песме и краћи текстови о православљу
« послато: Новембар 04, 2016, 01:34:07 поподне »
„Свака власт је од Бога. Где је власт, тамо је и сила. Ако си ти власт, на свом делу територије, решавај своје локалне проблеме сам, својом снагом.
И не тражи заштиту са стране, или ће непријатељ посмислити да си слаб.“

„Светом и благоверном, великом кнезу Александру Невском приписане су следеће речи: „Бог није у сили, него у истини“. И стварно, не уз помоћ силе, већ уз помоћ љубави, не лукавством, већ уз мудрост Божју, не са злобом и мржњом, већ са храброшћу, савладали смо многе непријатеље своје Вере и Отаџбине. Али најважнија ствар данас, је у томе да ми никада не издамо Православље, и да увек говоримо истину. Истина, то је Божје завештање. Истина приказује свет онаквим какав он јесте, без извртања. Али само онај који зна Божју правду, може да препозна истину. А истина, то је сам Христос. Зато, када Апостол Павле говори: „Ово не живим ја, већ у мени живи Христос“, он говори о томе да ако човек пусти Христоса у своју душу, он тада почиње да размишља као Христос, види као Христос, и на крају делује како нам је Господ заповедио. Само тада тај човек постаје владалац истине. А то значи да може посматрати догађаје, и видети њихово право значење и разликовати шта је добро, а шта зло. И то је срж сваке истине. А кад људи уништавају Крстове, ломе Иконе, ругају се над Распећем, и изговарају демонске молитве, такви људи покушавају да се увереда они то раде из добре намере, а то је све лаж, коју су они прихватили за истину. Како могу да проповедају слободу, док уништавају темеље моралности? Слобода је познање Божје истине. О томе нам говори и Свето Писмо: „Познајте истину, и истина ће вас ослободити“. Само човек који је спознао истину, и живи по њој, и који је брани, само такав човек је истински слободан. Вољени моји, браћо и сестре у Христосу, савремени свет одликује се тиме да стално мења своје оријентире. А праве вредности стално замењује лажним. Али и у том свету, ми морамо да знамо свој пут, који води ка Христосу. Ми знамо да Црква нас штити и води, али Црква, то смо сви ми заједно. Бог је с нама. С нама је правда, и љубав Божја. Победимо непријатеље молитвом. И у одбрани своје Вере, нећемо се поредити са нашим непријатељима, већ са Христосом. Расветлио је истину и разоткрио лаж само једном речју, а тако ћемо и ми заједно, мудрим речима Божјим, и молитвама Светаца стаћемо у одбрану Православља.“

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #1 послато: Новембар 04, 2016, 06:31:59 поподне »
https://www.youtube.com/v/M1BsCLh9hP8

Толстој и или Достојевски - чији је већи значај за православље?

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #3 послато: Новембар 09, 2016, 02:12:11 поподне »
       СЛЕПИ ВАРТИМЕЈ
Залуд сунце сија изнад Јерихона,
И блиста се широм чудна васиона,
 Залуд Јордан хитри, залуд Мртво море,
Залуд шарно цвеће и камене горе,
Залуд зелен палме и жуте банане,
Залуд лабудови и врани гаврани,
Залуд старе куле стародневни зиди,
Кад Вартимеј слепи то ништа не види.
Кад целога века то гледао није,
Кад му очи служе тек да сузе лије.
Дан и ноћ су њему једна иста тама
Дан је ништа друго до већа галама.
Његово је место крај прашљива пута,
Ту с прашином слепац горке сузе гута.
Једног дана слепи украј друма седи,
Он не види сунце, а сунце га гледи.
„Прехран'те ме”, виче, „људи, још за мало,
До смрти је јоште мало преостало”.
У том Исус Господ прохођаше туда,
Народ око њега хрљаше од свуда.
Кад разабра слепац да то Исус ходи,
Затрепта му душа, нада му се роди.
Па завика громко, на далеко чу се:
Смилуј се на мене, о моћни Исусе!
Претише му људи да не виче тако
А он опет викну јаче него јако:
О, зар ћеш презрети слепца без очију?
Ти што не презиреш црва из прашине,
Смилуј се на мене, о Давидов Сине!
Свемилосни Господ чу запевку ову,
Стаде и нареди, да Му га призову.
Рекоше му људи: Не бој се устани!
Он те зове, приђи, слепче окајани!
Плаче слепац, јеца од силна потреса,
Слути: сад ће да се подигне завеса.
Дрхти целим телом и уснама сињим...
Исус кротко рече: Шта да ти учиним?
Таквог слатког гласа слеп не чу у веку,
Кроз шупљине сухе само сузе теку.
Вартимеј се прибра, да се не забуни:
Да прогледам, рече, о благи Равуни!
Проговори Исус: Нек буде, прогледај!
Вера ти поможе, Богу хвалу одај!
И завеса црна с очију му паде,
И прогледа слепац, и зачуђен стаде.
И прво што виде тај Вартимеј слепи,
То бејаше Исус, Божански, Прелепи!
За Исусом пође, да куда би друге?
За чудним Лекаром, да Га прати свугде.
Блажен Вартимеје, благо твоме веку,
Јер ти прво виде Бога у Човеку!
Гле, и моје очи ништа ми не вреде,
Ако пре свачега Господа не гледе.
О Исусе моћни, Теби алилуја! Теби алилуја! Теби алилуја!


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #4 послато: Новембар 09, 2016, 02:13:44 поподне »
Јутарња Молитва - Матија Бан (1818-1903)

Ми и данас устадосмо живи,
о, Господе, света и вечности,
нек с мирисом јутарњега цвећа
глас се дигне наше захвалности.
 
Ти и данас свој благослов спусти
на свет читав, нек се срећно буди -
у ваздуху птица што Те слави,
рибе у води и на копну људи !
 
Нек оплоди ново сунце њиву,
ратаровим знојем орошену,
да обилном сиромашак храном
трпезицу види покривену.
 
Кроз пустару путника спроводи,
а морнара чувај на пучини,
да доспеју крају пута свога,
те их здраво дочекају њини.
Тамну душу, што освету кује,
о разгали, намеру јој смрви,
и задржи убојици руку
да се братском не умрља крви.
 
Сатрвена срца која цвиле,
Ти утеши, излечи им рану,
ил одржи, барем да у понор
очајања црног не упа`ну.
 
А на оне, што уздишућ` грешни
с нам` заједно вичу Ти: Опрости!
смилуј се излит милосрђе Твоје,
да одахну сваке гриже прости.
 
Ко дан овај тако још нек многи
затекну нас живе, Господине,
али сваки у делима светим
нека Тобом благословен мине.
 
А последњи дан кад нам осване,
Ти га тихо над нама затвори,
па од греха очишћеној души
вечних дана дворове отвори.

                           Песма је позната и као "Калуђерска Химна"


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #5 послато: Новембар 09, 2016, 02:14:45 поподне »
ПОД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

Болна лежи добра мајка,
не силази с одра свога,
удовица ј` деце има,
једно мање од другога.

Друга нема-деце има,
за децу би живот дала,
али ако душу пусти,
шта ће, шта ће деца мала?

Мрак би био али није:
бoлeсници више главе
кандиоце тихо гори
пред иконом Светог Саве.

Ил` је зебња, ил` је страва
ил` је слутња, ил` што више?...
Око мајке деца с` купе,
мајка врло брзо дише.

Поноћ куца, деца бледе,
најстарији и најјачи,
кад отаре сузе своје,
таре сузе својој браћи.

Мајка б` хтела децу спасти
од зла што се на њих спрема,
хтела би им нешто каз`ти,
али гласа више нема.

Ко би знао мисли њене,
ко би знао њене муке!
Најстарији синак приђе
и ледне јој љуби руке.

Ти пољупци даше снагу
дахом младе душе здраве,
мајка диже руку нагу
ка икони Светог Саве.

"Знаш ли шта бих хтела рећи?"
то говори, рука пада
око стаје, срце стаје,
али јоште има нада.

Има наде у првенца,
да ће знати, да ће хтети-
"Разумем те мајко драга,
и држаћу у памети.

У груд`ма ће мојим живет`
Мис`о твоја, твоја жеља,
ја ћу водит браћу своју
путем овог светитеља.

Окаљат` нам образ неће
ни сто људи, ни сто беда,
схватићемо, памтићемо
да смо српске мајке чеда."

Ове речи замедљаше
горки пехар задњег часа:
на устима болне мајке
благ се осмех заталаса.

Кандиоце затрепета
пред иконом Светог Саве
деца стоје, цвет до цвета-
венац око мртве главе.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #6 послато: Новембар 09, 2016, 02:15:48 поподне »
               Мати и син
 
"Шта ћеш, старка, овде, где куршуми лете,
На пољани смрти, сред крви румене?"
-"Тражим мога Јову, моје мило дете!
"И носим му лепе чарапе шарене!"

"О врати се, стара! Залуд журиш тако
Из далеких својих шумадиских страна:
Јединац ти, бако обoлeо лако,
И у Скопље пренет пре недељу дана!"

Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља, брда и сувата
Пречацима жури, и, напокон, стиже
И закуца алком о болничка врата.

"Ко је," -чу се. -"Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову, моје мило дете!
И носим му лепе чарапе шарене!"

-"Ту је!" Она уђе, и дршћући, гледа
Све постеље редом што око ње стоје;
"Боже да л је овде? Камо мога чеда?"
Док одједном, кликну:"Јово очи моје?"

"Како наши дома?" пита син полако
Шта те нагна, нано, чак довде до мене?"
-"Здраво су! Не брини! Ја дођох...тек тако...
И носим ти ево, чарапе шарене!

"Да ти их навучем дед овамо брже!
Носићеш их с диком - нек је слава Богу!"-
Па покривач диже, ал хитро се трже
Јер спази патрљке - отсечених ногу!"

Но уздржа срце да бол не потече.
И не даде сузи, да из ока кане,
Већ покривач спусти, и с поносом рече:
Жив ми био, синко, и срећне ти ране!"

Потом се јединцу наднесе над груди
И бледу му главу оберучке узе
И љубљаше дуго... Сви присутни људи
Посматраху ћутке, и брисаху сузе...
-----------------------------------------------
                   Песма је из књиге "Духовна лира"- Св. Владика Николај


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #7 послато: Јануар 07, 2017, 07:18:44 поподне »

СПЦ на Исланду
http://spc.is/

http://www.orthodox.is/2005_10_01_archive.html

уторак, 03. јануар 2017.

        Ендрју Филипс: ПРАВОСЛАВНИ ИСЛАНД

Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних хришћанских монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?

Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу.

То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима. Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика.

Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду. Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази. Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима.

Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #8 послато: Јануар 07, 2017, 07:19:53 поподне »
Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби. Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.

Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.

Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду. Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен наoстрвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтхинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља.

То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи. Ипак, данас, на почетку трећег миленијума, Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда - ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити.

Свети Колумба и Серафиме, молите се Господу за исландски народ!

 
„Orthodox Iceland“
превод: Иван Петровић

Ван мреже Селаковић

  • Члан Друштва
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2350
  • I-Z17855>>>FT173833
Одг: Песме и краћи текстови о православљу
« Одговор #9 послато: Децембар 25, 2017, 11:12:57 пре подне »
Данас наиђох на ово и учинило ми се да би било занимљиво да то поставим на форум. Писмо Плинија Млађег као гувернера упућено цару Трајану 112. године и Трајанов одговор. Иначе је доста Плинијевих преписки сачувано и оне представљају важан историјски извор. Нажалост, текст није на српском, већ на енглеском.

Pliny to Trajan

"It is my rule, Your Majesty, to report to you anything that worries me, for I know well that you are best able to speed my hesitation or instruct me in my ignorance. I have never in the past been present at the investigations into Christians, and so I am at a loss to know the nature and extent of the normal questions and punishments.

I have also been seriously perplexed whether age should make some difference, or whether the very young should be treated in exactly the same way as the more mature.

Should the penitent be pardoned, or should no mercy be shown a man who has recanted if he has really been a Christian?

Should the mere name be reason enough for punishment however free from crime a man may be, or should only the sins and crimes that attend the name be punished?

Till I hear from you, I have adopted the following course towards those who have been brought before me as Christians. First, I have asked them if they were Christians. If they confessed that they were, I repeated, my question a second and a third time, accompanying it with threats of punishment.

If they still persisted in their statements, I ordered them to be taken out. For I was in no doubt that, whatever it was to which they were confessing, they had merited some punishment by their stubbornness and unbending obstinacy. There were others possessed by similar madness, but these I detailed to be sent to Rome, for they were Roman citizens.

Soon, as I investigated the matter, types began to multiply as so often happens, and charges started to spread. An anonymous notebook was presented with many names in it. Those who denied that they were or ever had been Christians I thought should be released, provided that they called on the gods in my presence, and offered incense and wine to your statue (which I had expressly brought in with the images of the gods for that very purpose), and, above all, if they renounced Christ, which no true Christian, I am told, can be made to do. Others informed against admitted that they were Christians but later denied it; they had been, but had given up, some three years past, some further back and one person as long as 25 years ago. All of them reverenced your statue and the images of the gods, and renounced Christ.

They stated that the sum total of their fault or error was as follows. On a fixed day they used to assemble before dawn to sing an antiphonal hymn to Christ as to a god, and to bind themselves by oath not for any criminal purpose, but to commit no fraud, no robbery or adultery, to bear no false witness, and not to deny any debt when asked to pay up.

After this it was their custom to separate and to reassemble to eat a communion meal, all together and quite harmless. They claimed that they had stopped even that after my edict in which I followed your commands in banning society meetings. So I felt it all the more necessary to find out the truth under torture from two slave girls whom they called Deaconesses. But I found nothing but a depraved and groundless superstition.

So I postponed my inquiry to consult you. The matter seemed worth your attention, especially since the number of those slipping is great. Many people of all ages and classes and of both sexes are now being enticed into mortal peril and will be in the future. The superstition has spread like the plague, not only in the cities but in the villages and the countryside as well. I feel it must be stopped and checked. It is true that everyone is agreed that temples once deserted are now being attended once again, and that sacred ceremonies once neglected are again being performed. Victims for sacrifice are everywhere on sale, for which only an odd buyer could be found a short while ago. All this goes to show how many men could be saved if there is room for repentance."

Trajan to Pliny


"You have acted quite properly, Pliny, in examining the cases of those Christians brought before you. Nothing definite can be laid down as a general rule. They should not be hunted out. If accusations are made and they are found guilty, they must be punished.

But remember that a man may expect pardon from repentance if he denies that he is a Christian, and proves this to your satisfaction, that is by worshiping our gods, however much you may have suspected him in the past. Anonymous lists should have no part in any charge made. That is thoroughly bad practice and not in accordance with the spirit of the age."