Као проблем у овој теорији видим то што се у изворима Сапеји јављају само под два имена - Сапеји и Сапаји. Чак и да претпоставимо да је "С" грчко-римска транслитерација од трачког "Ш" (мада нема никаквог начина да се то докаже, чак ни неких блиских аналогија које би говориле у прилог томе), опет остаје да се племе није називало Сопејима или Сопајима већ Сапејима и Сапајима; треба проверити у литератури историјске лингвистике да ли је претпостављени прелаз из "А" у "О" у првом слогу могућ у трачком, или можда у источнобалканском романском. Док се то не утврди, ова хипотеза је на врло климавим ногама...
Као проблем у овој теорији видим то што се у изворима Сапеји јављају само под два имена - Сапеји и Сапаји. Чак и да претпоставимо да је "С" грчко-римска транслитерација од трачког "Ш" (мада нема никаквог начина да се то докаже, чак ни неких блиских аналогија које би говориле у прилог томе), опет остаје да се племе није називало Сопејима или Сопајима већ Сапејима и Сапајима; треба проверити у литератури историјске лингвистике да ли је претпостављени прелаз из "А" у "О" у првом слогу могућ у трачком, или можда у источнобалканском романском. Док се то не утврди, ова хипотеза је на врло климавим ногама...
Частиви Вуче, да Грци нијесу способни иссловити гласа ш, јасно је тијем да у грчском језику не има писмена које би означило речени глас, те су сбиравши писмена за језик словјенски преподобни мудраци Кирил и Методиј многа писмена узели од писма грчскога, уистину све колико је годило, али Ш су узели из писма јеврејскога, наиме писме такоречено
шин а пише се овако שִׁ. Препоручам о том страницу
https://www.wikiwand.com/en/Shin_(letter)
Да грчски језик није способан иссловити гласа ш кријепи то да јеврејске ријечи садржеће ш вазда преписују с помоћу своје сигме, такорећ с. Ашур им је Асур, Шабат је сабатон, Шимон је Симеон итд. Није другојачиј ни латински; та и они не имају ш, паке су народ Швaбски записали Suebi.
У твом писму ( lat. textus) више написа ти, чудом се чудећи како из шап поста шоп. Частиви Вуче, да ти речем, да ти није лудо питање. Ваља сваку тачност тач у тач разложити, тако да се увиђа законитост и ваљано размишљање. Но убјеђујем те, да је то веома законита ствар да се кратак глас а претвори у о, а да дуг глас а остаје а. Ова законитост се је десила током 7 вијека у свијех словјенскијех језицих. Ту законитост видјет ћеш у ријечих р
одити и р
ађати, г
одити (у)г
ађати, см
орити и см
арати, сабр
ати но сб
ор, тв
орити и тв
арати, тв
ор и тв
ар. Свако од зачрњених о постало је преображењем из краткога а, а гдје је а било дуго ту је а и остало. Јоште крепчи доказ дат ће ти називи старих римских мјест и тога у што су њих претворили Словјени.
S
alinas С
оли
S
alona - С
олин
St
agnum - Ст
он
Apsoros -
Осор
Tr
agurium - Тр
огир
C
atera - К
отор
но гдје је глас
а био дуг ту је и остао
Arba - Р
аб
Arsa - Р
ас
Ph
aros - Хв
ар
Исту законитост показују и назвања преточена из једнога језика у други.
Када су Словјени у Роман услишали ријеч c
an
abis прво су је и говорили к
ан
абја а потом се премјенила у к
он
обја, а најпоздје у конопља. Тако и
acetum (квас) у
оцат, c
atillum у к
отал,
altarium у
олтар итд.