Словенски идентитет код Срба

Вјера и култура Срба > Културно наслеђе

<< < (41/45) > >>

ДушанВучко:

--- Цитат: Јосиф из Трбушнице Јул 03, 2019, 04:56:05 поподне ---Могао бих се с овим усагласити у општим цртама; тако се нешто о овоме и писало.
Мене занима у свему један напрегнути однос: идентитет који се усваја предањем у доба недовољне писмености, и идентитет који се усваја читањем, упознавањем с модерним идејама, у доба поодмакле писмености и условне образованости. То двоје ми је тешко разлучити. Изгледа као добар материјал за добру дебелу књижурину.

--- Крај цитата ---
Наш идентитет је био формиран пре описмењавања народа, на усменој традицији...Не знам који период био могао бити зенит у смислу предака данашњих становника Балкана, који су некада били Срби (а данас део Бошњака, Црногорци, део Хрвата, део Македонаца)...када је почело однарођавање од српског корпуса, тј. када је српска свест била у зениту? (у проценстуалном смислу свих становника "западног Балкана")...У средњем веку смо били у процесу ширења, како се ширила српска држава, а у једном моменту је дошло до крајње тачке, па су се неки ободни делови српског корпуса почели однарођавати. Могуће да је управо писменост агитатора у том смеру имала утицај (католичке цркве, Аустрије, Турске). Ти писмени страни владари су на неким местима надјачали усмено предање

Јосиф из Трбушнице:
Свакако да је тако, колико се тиче националног идентитета. Он је код нас заснован на чврстим историјским темељима - немањићка држава са трајањем од три века (рачунајући и настављаче до Бранковића), сопствени стил православља и самостална црква; то је све остало и у писменој традицији и у усменом предању, тако да је опстало кроз векове до данас, при чему су елите увек вредно радиле на чувању и развијању те свести, нарочито у 18. веку.
Међутим, не знам колико се исти принцип може применити на словенство. У писменој традицији се на њему није превише инсистирало, колико знам, а да ли је постојало, и колико, у колективној свести - то ми ни до сада није јасно.

Христифор:
Срби се сматрају Словенима, ну нема спора. Са те тачке никад нису имали проблем као рецимо Хрвати и Бошњаци, мада и код њих се данас не бежи од словенства бар је то сигурно за Хрвате.

сɣнце:

--- Цитат: Христифор Април 29, 2021, 07:27:41 поподне ---Срби се сматрају Словенима, ну нема спора. Са те тачке никад нису имали проблем као рецимо Хрвати и Бошњаци, мада и код њих се данас не бежи од словенства бар је то сигурно за Хрвате.

--- Крај цитата ---

Служимо се ријечју и схваћамо је овлаш. У прошлости је било тако, да си у мирна времена сједио са својим племеном у једној долини и ту ти се цио живот одиграва. Обрадујеш се када видиш којекаква пастира или путника, који ће ти описати што се "тамо далеко" налази и збива. Радовало се госту издалека и старо и младо.
Што су времена бурнија, то је више кретања, бјежања, прелажења граница, упознавања сусједних племена, склапања савеза ради заједничке одбране и како би било наугод свима. Понајвише у таква времена се јавља свијест о том ко су ти сусједи, па ако нађете да говорите истим или сличним језиком и увидите да имате исте обичаје, онда се и роди притча о истом поријеклу и заједничким митским предцима, што и намеће здрава мисао. Тако схваћаш, ови су једни рођаци или племеници, а други пак су туђини, другога језика и обичаја. То схваћање је вазда постојало, само није имало имена. То да се "своји" зову именом Словени није дио наше народне традиције, него је ствар коју су у Средњем Вијеку знали само људи од књиге, многопутници који су много видјели и са многими разговарали. И сам факт, да једни данас говоре Славени, други Словени, трећи Славјане, четврди Словјане је показатељ, да су настали из разних књижних традиција. И људи су толико тврдоглави, да не могу увидјети и признати, да употребљавају искварен облик тога назива и у знак почитовања својих праотаца прилагодити га сви исконому облику и свому изговору, тако да екавци кажу Словени, икавци Словини, а ијекавци Словијени. И овдје на бесједишту, само ја тврдоглаво не пишем по школској навици, него ми је важније, да буде смислено и поправљено по здраву разуму и новим сазнањима.

сɣнце:
Примјер словјенске идентификације на тлу данашње источне и старе Херцеговине у народној епици
Иссјечак из пјесне о младом краљу Владимиру, којега је усужнио бугарски цар Самуил, који у оне дне ратоваше против Византије.
Лијепо се ту види, да се у ијекаском народном говору каже "словински" (каконо и Биоград) за оно што је у екавском словенски и Београд.

Још му вели Косара девојка (кћи Самуила):
"Дај реци ми мој сужњу невољни
"Од куда си од које ли земље
"Од кога ли рода и племена?
Говори јој дете Владимире:
"Ја сам сужан од Херцеговине
"Дворио сам краља словинскога
"У Требињу граду бијеломе.
"Што ме питаш за род и за племе
"И то ћу ти поверити право,
"Ја сам, секо, рода господскога,
"У мене је благо небројено
"Моја би ме искупила мајка
"Ал' ме краљу не да на откупе
"Него иште русу главу моју.
....
Да је кому погледати било
Самуила краља Бугарскога
Како свога зета целиваше
Целиваше и благосиљаше:
"Оди с Богом, драго дете моје,
"На путу ти добра срећа била
"Пуно сам ти синко сагрешио
"И старицу мајку расцвилио
"Држећи те у тамници тамној
"Морећи те и жеђом и гладом
"Узми, синко, заручницу твоју
"Поведи је белу двору твому
"Поздрави ми словинску господу
"И старицу милу мајку твоју
"Коју 'но сам врло увредио
"Безакоње свако учинио".

Навигација