Словени који су се касно појавили у историском светлу, касније него њихови суседи Германи, дуго су живели заједно у својој најстаријој историски познатој постојбини, на мочварном и шумовитом земљишту између Висле, Карпата и средњег Дњепра. Стари заједнички словенски језик, можда већ онда дијалектички изнијансиран, из кога су се после интензивнијег ширења на северозапад, југ и исток, развили засебни словенски језици — процес који је по мишљењу неких слависта потрајао и до почетка IX века — служи нам доказом да је та шумско-мочварна изнадкарпатска заједница не само дуго потрајала, него да је морала бити и етнолошки доста хомогена, иако није било никаквог државног обруча који би га у целини обухватао.
Примитивна жупска и племенска организација изгледа да је била врло дуго највиши степен њихове државотворности, а извесно и главни узрок њихова касног уласка у утакмицу народа око дељења и заузимања животног простора Европе. Отаџбина тих Прасловена изгледа пре свега као неко склониште у бујици завојевачких и селидбених струја и ордија које су покренуте у целој Европи у вези са етничким померањима из централне Азије (Хуни), у исто време и у вези са догоревањем животне свеће Западно-римске империје.
Високи Карпати с једне, а широка речна корита и непрегледне мочварне шуме с друге стране — то је била ограда у којој су Прасловени исувише дуго мировали у дубокој историској аморфности. Трагови тога низиско-мочварног недржавног и неисториског човека — како је у том биогеографском оквиру кроз векове био формиран — запажају се још дуго и после словенске етничке експанзије из овога језгра, па и после оснивања засебних словенских држава.
Североисточна Еврола, а поготово централна Азија биле су у то време пуне ванисториских народа који су још живели дубоком етничком биологијом. Али док су ти степски, пастирски номади, када је куцнуо известан час узјахали коње и пошли да учине Западу своје прве крваве пљачкашке посете.
Словени, жилав и плодан сој људи, развијали су из свог мочварног заклона експанзивност другог стила, тако дуго док нису ступили било у утакмицу било у неку симбиотичку заједницу са осталим народима. Они су наиме, као популација, претежно сесилна и ратарска, по закону етничке осмозе заузимали празне просторе који су остали нарочито на северозападу услед германских миграција, и тако се помало ширили из свог првобитног језгра.
При томе ваља нарочито уочити ово: ширење словенског подручја и стварање три главне групе, источних, западних и јужних Словена, није резултат неких већих миграционих и завојевачких покрета као ни одвајање појединих племена у далеке стране (пример Германа!), него постепени и органски процес ширења из старог словенског етничког средишта.
Ни јужни огранак који се, преко Карпата, Паноније и Дакије, упутио ка Балкану не смемо замишљати као откинут и пресељен. Преци данашњих јужних и балканских Словена, по мишљењу једног од најбољих познавалаца прасловенске историје Лубора Нидерлеа, почели су се кретати преко Карпата на југ већ у I или II веку после Христа, тако да су у IV и V веку већ били прекрили Подунавље, и тек онда — заједно са Аварима — озбиљно закуцали на врата Источно-римске империје. Безбројни словенски упади дачких слободних и панонских, од Авара подјармљених, Словена, преко римског лимеса, о којима пишу византиски хроничари VI и VII века, разумљиви су само на основу словенске етничке засићености читавог средњег Подунавља. Кад су крајем педесетих година VI века дојахали турско-татарски Авари, да по споразуму са ромејским императором одврате варварске, у првом реду словенске, таласе који су почели озбиљно угрожавати границе Империје, изгледа да је тај процес словенске импрегнације био углавном довршен. И ту, на вратима Империје, где су панонски Словени — после кратког и тобожњег аварског савеза са Византијом — били захваћени и као авангарда гоњени од Авара у пљачку и освајања, одиграло се најзад и нешто што личи на германска заузимања царских области: утврђивање Срба и Хрвата на подручју старог Илирика и оснивање српских и хрватских племенских држава.
Када је словенска маса у V и VI веку, у доба када су руке ромејских царева биле везане на азиском истоку (Персија!), као разливена лава почела прекривати готово цело Балканско Полуострво све до Мореје и Јегејских Острва, паразитска симбиоза аваро-словенска још је држала те прве Југословене у сенци историске аморфности. Да ти Прасловени, сада већ први Јужни Словени, нису сматрани ни у оно време самосталним историским актерима, видимо најјасније из тога што их савременици често замењују са Аварима, њиховим ратним господарима, и што Словене једном зову Аварима, други пут Аваре Словенима, а трећи пут говоре о заједници Авара и Словена. Што је главно: све Словене без разлике (и панонске и дачке) сматрају аварским поданицима. Тек после метеорске појаве Самове словенске државе јављају се два главна, изрично именована, југословенска племена Срби и Хрвати с којима се десило нешто ново, нешто различито од судбине дотадашњих Јужних Словена. Неком трансакцијом са Империјом — по старој римској тактици да једне варваре туче помоћу других — изгледа да су се ти први историски Срби и Хрвати — за сада нека остане још недирнуто питање ко су у ствари били! — као нека врста мандатора или савезника ромејских, дефинитивно разрачунали са Аварима, барем ван уже Паноније, и дали прве историске и државне облике дотадашњој аморфној етничкој маси јужно-словенској, у ствари постољу паразитско-номадске аварске државе. Ово би био први политички чин Јужних Словена уопште, истина, завијен још у дубоку историску таму, чин о коме реферише цар историк Константин Порфирогенит на свој византиско-дипломатски начин, али свакако један историски факат и основни полазни датум.
(Карактерологија Југословена)