Видимо на доњој слици да се помиње Панђелино имање, па сада пар речи о овој породици.
Панђеле (у једнини се налазе варијанте овог презимена Панђел, Панђела и Панђело) су трговачка кућа у Београду у другој половини 19. и почетком 20. века. Родом су Цинцари из Клисуре у Егејској Македонији, одакле су се у Београд доселили четворица браће: Јован, Ђорђе, Коста и Петар, негде 1850-их. Били су трговци свим и свачим, механџије, циглари...
Јован је био најпре бакалин, а потом велетрговац месом и снабдевао је најпре османски гарнизон у Београдској тврђави, а након што су се ови повукли 1867. године, наставио је да лиферује месо србској војсци. Имао је кућу и имање на месту где је данас парк између Скупштине и Влајковићеве улице, позната „Панђелова кућа“ у којој је крајем 19. и почетком 20. века била Друга београдска гимназија. Осим тога, имао је кућу и у „строгом центру“ Београда, у Кнез Михаиловој улици, код Делијске чесме. Занимљиво да је као амблем на своју кућу ставио бронзану бивољу главу. Да ли је то био део неке породичне традиције, или има везе са трговином месом, која му је донела богатство, ко зна... Јован је 1871. године платио неке цинцарске раднике да сруше већ урушену Батал-џамију, која се налазила на месту данашње Скупштине.
У трговину месом се укључио и Ђорђе, познат по понуди тадашњем премијеру Владану Ђорђевићу да му да искључива права за трговину месом у Београду, што је непоткупљиви Ђорђевић одбио, због чега му се Панђела „клањао“ до краја живота. Ђорђе је имао имање у улици Цара Уроша, недалеко од данашњег Калемегданског парка. Држао је и једну циглану.
Коста је држао хотелчић у Скадарлији, а кућа му је била код Мажестика на Обилићевом венцу.
Петар је кућу саградио поред Јованове, у Кнез Михаиловој улици.
Од четворице браће, мушког потомка имао је само Јован – Димитрија-Миту, за кога је забележено да је био „скроман и непослован човек“. Димитрија Панђелу налазимо у телефонском именику Београда 1912. године, као власника куће у Македонској улици, тамо где је данас зграда „Политике“. Ваља рећи да су се Панђеле држале „своје горе“ – сви су били ожењени Цинцаркама.
Колико је мени познато, данас нема мушких потомака овог рода, барем не у Београду.
Што се самог презимена тиче, можда има везе са планином Панђелос, на североистоку Грчке код Сера.
