Сјајно, Волфе!
Тек синоћ сагледах ову тему, и с пажњом прочитах сваку од прича.
Написано је без сумње вредан траг о људима, чија имена и године у родослову представљају тек скелет онога што су они заиста били. Оваквим белешкама, коментарима, ти изврсни људи се овековечују.
То би заиста требало постати саставним делом наших истраживања. Бележење приповести о људима које смо знали, који су нам остали у памћењу по својим особинама, животима, делима. На неки начин, то је дуг нас живих према њима, који су нас створили оваквима какви јесмо.
Иначе, ово ме подсети на причу коју записах давне 2009. године, а коју ми је више пута приповедао мој покојни деда (Милош Товјанин).
ЂОРЂЕ И ВИЛЕ
Ово је једна прича која је збила на концу XIX века негде у равницама Паноније, у атарима барањких села, касно у ноћи, некад после поноћи...
Главни ликови:
- Ђорђе (од мог деде прадеда)
- два коња вранца
- виииле
Дакле прича почиње овако:
Било је то топло летње вече, а Ђорђе (тада момак) беше прегао коње у кочије, да се крене у Мохач у сватове. Пошто Мохач није био баш близу, да би се дошло на време, требало је поћи дан пре, у предвечерје, и целу ноћ путовати да би са зором стигло у град. И тако и би, негде у сумрак, с камџијом и кајасима у рукама пође Ђорђе на пут који ће памтити до краја свог живота.
Како се село полако губило на хоризонту пала је ноћ, а пун се месец ухватио, па се све види као по дану. Са два упаљена фењера јездиле су кочије по ноћи као по облацима... Како је ноћ пролазила и они су одмицали све даље и даље.
Све до једног моста.
Ту се коњи зауставише, кочије мало заљуљаше, и оне стадоше. Одједном се човек нађе у чуду.
Један ударац бичем, други ударац јаче, и јаче - коњи се с места не макоше. Видевши да коњи не реагују, сиђе се с кочија да види шта им је, загледа, види све је у реду, мало се измакну и попе се на мост.
А под мостом ори се коло, одјекује музика и вриска девојака - а доле никог ни од корова, само облесак месечине на води која испод немо протицала. Жамор није престајао.
Избезумљен, хита Ђорђе назад у кочије. Шиба коње, они стоје, а кочије пођоше сама, ал' унатраг низ брег! Сјурише се кола неколико метара па се уставише, и онда поново настаде мир.
Кад се Ђорђе мало прибрао, сиђе поново с кочије, стаде пред њих па загледа оне штранге (каишеви с којима су кола везана за коње), а оне све искидане, зубима кидане.
Те штранге су висиле на зиду у нашој старој кући до Другог светског рата, после се не зна куд су нестале или бачене...
- А да ли је стигао на свадбу?
- Стигао је.
- Како?
- Не знам, Бог зна.