Форум - Порекло

Вјера и култура Срба => Традиционална култура => Тему започео: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 06:13:03 пре подне

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 06:13:03 пре подне
                                                                                             МАЈСТОРИ ЗА НАБИЈАЊЕ КУЋА

                                                                                              “Моја кућица, моја слободица”

          Набијање куће био је тимски рад, али је само један био најбољи и он је управљач, мајстор за тај посао. Остали су или надничари или дошли на мобу, то јест у помоћ.
Они су прво чистили простор од траве, корења, старих зидина и копали све до здраве земље, а то је могло бити и до 80 цм дубине. То се звало копање темеља (фундамента).
Обично са краја села, где су већ биле одређене јаме за копање, вукла се жута земља (иловача) за набој, а могла се копати и из домаћинове авлије или баште (јер тамо ће бити подрум!).
Поспе се по 10 - 15 цм земље, полије са мало воде па се пет - шест пута лупа и прелази маљевима, набија се. Чим се из темеља изађе стављају се даске, тобле, које се причврсте да се земља не би расипала.
          Један од радника је ишао напред и набијао земљу дрвеном јаком ћускијом дуж даске и у ћошкове, док су следећих пет - шест људи маљевима набијала између дасака. Кад се набије до висине даске, ове се дижу и поново причвршћују гредицама које су везане нешто горије.
Тако се мало по мало кућа дизала, као да је из земље расла. За недељу - две дана имао си нову кућу!
Те куће нису биле високе али су им зидови били прилично дебели, чак и до пола метра, а то да би зими биле што топлије.
Сад се ти зидови од набоја остављају да се неко време суше, а то значи да су се куће углавном лети набијале. Сушећи се тако зидови постају веома чврсти, тако чврсти да се после тешко могу просећи места за врата и прозоре.
          Исто тако набојем су се градиле и штале и свињци и...
          Ако је родбина помагала, онда је само мајстор примао плату, док су сви код домаћина били на јелу и пићу. А човек је по завршетку те работе био задовољан и срећан јер ће са децом имати где да склони главу кад наиђе зима и зло време.
          Ретко, врло ретко виђамо по неку пропалу кућу од набоја, а са тим кућама пропала је и изрека ”Из исте смо иловаче”.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 06:25:51 пре подне
                                                                                                                     КРОВОПОКРИВАЧИ

                                                                                                          (мајстори - покривачи трском)

                                                                                                                    “Ако мораш, можеш! ”

       Некада су куће на целом овом равном простору грађене од земље, плеве и трске. Тршчани кров су често и школе имале.
Да ли су мајстори учили негде тај занат? Не верујем!
Тај се занат нигде не учи, а такви мајстори увек су били реткост. То је било само умеће, воља и издржљивост појединих сељана. Неки су од њих били прави уметници свог посла, а те су куће са тршчаним кровом изгледале као лутке.
       Секла се трска зими, по смрзутку, јер је тада стабло било суво, чврсто и бледо, знак да је трска зрела.
Сељак је тада трску секао ваговом, а када се секла већа количина трске користила се тоља. Везивала се у снопове и колима довозила у село. Овде би мајстори денули трску у мање и тање снопље, секли је косирима и покривали дрвену грађу куће. Сноп до снопа, везује се унакрсно, затим за дрвене леце и све тако до врха где се врхови с обе стране везују и пошива кров.
       “ - Ондак прико тога дрвета седне тај који ради, ондак узме трске малко онако, пуну руку и једну и другу. Ондак овако савије и замеће то. То се као заплете и то је пошивач. Правио се од влажне трске, се поливала. Ондак ови крајеви шта су стигли већ на врј, смотали једни одовуд а они други одонуд, укрштено и то је пошивач. То треба да видиш па да разумеш.
За исти се посао врло умешно користио и рогоз затим пруће раките која се цепала уздуж и користила као дебели канап, који не труне на киши и снегу. То је витина.
       Таквих прућа ретко виђаш, а о мајсторима којих давно нема чућеш причу - да су имали златне руке и Жива Ђукић и Ђука Вујчић, али...
       Причало се да је у кућама под оваквим кровом лети пријатна (х)ладовина, да тамо нема мува и комараца, а да зими чува топлоту те земљане собе.
       Чак и савремена наука тврди да су геопатогена и друга зрачења много мања ако је кућа саграђена од природних материјала: дрво, блато, трска, плева. А такве су биле наше старе куће....
       Трска, рог, вагов, тоља, косир, набивач, шевар, рогоз, рит и... сећање на тршчане куће и кућерке и мајсторе који нису учили занат...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                               
                                                                                                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 06:30:18 пре подне

                                                                                                                    ЛЕПАРИ

                                                                                              “ - Пијаницо, ко ти кућу лепи ?
                                                                                               Песак лети, па ми кућу лепи. ”

       Док се већина наших равничарских кућа градила набојем и земљаним циглама, зидови се нису малтерисали, него лепили.
       Од жуте земље, која се копала на крају села где су после остајале јаме (прави рај за дечје игре!) и доносила у авлију куће, од воде и ситне плеве месило се блато.
       Сећам се и сада како се то радило: лепари, обично је било више њих, поливају ту земљу коју су кружно обликовали и мотикама мешају и иситњавају је, посипају плеву по насталом блату и босим ногама газе и просто играју мешајући ту лепљиву смесу којој с времена на време додају још по мало воде ил ситне плеве. Они осећају ногама када ће блато бити добро за леп. Блато је зрело за леп кад под ногама пуцкета као и умешено тесто за хлеб. То “мешење” се неколико пута понавља, затим се остави да одстоји, “да се одмори”.
       Сада мајстори узимају лопарице, рукама обликују лопте од блата и тако зналачки лупају их о зид, а затим лопарицама размазују и равнају зидове.
       Још док се добро не осуше, зидови се окрече, да то још сасвим неосушено блато упије креч и очврсне.
       Цигани су били и веома вешти лепари... Сећам се старе Љубице и млађег Милана из Кнеза... ја сам им се дивила...
       Такве куће облепљене блатом биле су топле и здраве јер је сав материјал био природан, здрав узет из наше околине...
       То је била наша иловача у коју ћемо се сви спокојно вратити.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)   
                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 06:33:33 пре подне
                                                                                                                         БУНАРЏИЈЕ

                                                                                             “Шкрипи ђерам, шкрипи ђерам Ко је на бунару ?”

       Ти су мајстори били ретки јер су они некако посебно били обдарени. Они су поседовали ту чудну способност којом се данас представљају с поносом радиестезисти.
Бунарџија је са обе руке узимао рачваст лешников прут и, држећи га хоризонтално, кретао се полако жељеним простором, гледао је кад ће прут затреперити. Тамо, на том месту човек ће ископати бунар јер је ту сигурно извор добре подземне воде.
       Та се моћ и тајна бунарџија полако губила јер је свако домаћинство гледало да после зидања куће ископа бунар близу кухиње или штале, где се највише вода трошила.
Познато је да је скоро свака кућа имала отворени бунар са ђермом или са точком.
       Шта је ђерам ?! То је водоравна дрвена греда са причвршћеним ведром на једном и тегом на другом крају, која се по систему полуге спушта у бунар. У нашим селима зове се и шиба.
Шиба је учвршћена на једном дрвеном рашљастом стубу који се назива притега.
       Ведро на ђерму је обично дрвено, од 10- 12 л, а оковано је гвозденим рафовима.
       Последње бунаре са ђермом можеш видети (ако!) у селу Наћфали на Мунарском излазу, али и у порти манастира Бездин.
       Око тих бунара налазила се дрвена, сазидана од цигала или бетонска ограда висине око 1м која је штитила бунар од загађења а исто да се тај што воду вади не оклизне, него да се наслони на њу када вади воду. То је (о)сек. На ту се ограду стављало пуно ведро извађене воде која се ручила у канте, у друга ведра, у крчаге или у валове где се напајала стока и живина.
Вода из тих бунара служила је за пиће, за кување, за напајање марве, по потреби и за прање...
       Бивало је често да се земља одрони (срони) те да се вода измути и пожути. Тада би поново бунарџија са своја два помоћника чистио бунар и веома смело и зналачки улазио у мрачну утробу бунара чистећи извор.
       Најбоља вода била је она у којој се пасуљ добро и брзо кувао.
       Село све памти и никад не заборавља... и ретко кад опрашта ту данашњу нехат која је загадила отворене старе бунаре...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 06:37:14 пре подне
                                                                                                                            МОЛЕРИ

                                                                                                                           (малери)

                                                                                                        “О укусима се не расправља! ”

       - Шта да ти кажем, ја нећу да га фалим, а како молује Мита Кика (Цоцин) то нема! Форме шта он меће, па роље како уме да и’ сложи - па шта да говорим! Дођи само да видиш вођицу. А како ради чисто! Увек је и Лиси ш'њиме. Чудо једио!..
       А то је било бар пре пола века када су сва села била чиста и уредна, све куће окречане, собе намоловане. Молера је у сваком месту било доста, а најбољи се и највише тражио и добро наплаћивао.
       Свака соба је била другачије молована, ишарана и то различитим бојама. Било је ту разних узорака од картона са изрезаним моделима, које је сваки мајстор чувао да се не пофештају.
Пре почетка рада они су на неком спољном и споредном зиду показивали домаћици каква је која мустра, па кад плати, нека бира.
       Молери су преклапали некад по две мустре са две боје као смеђе са зеленим, бело са плавим, бело или плаво са ружичастим. За педаљ испод плафона, који се у бело кречао вукле су се пантљике једна, две или више, једнобојна, две, три боје или једна боја у деградеу са три, четири штрафте. Па онда оне чувене вођице за гонкове а то су били цветни букети ил венци са 5-6 боја, па као да ти тако намоловани гонкови говоре или само што не проговоре.
       Молери су знали да у основну фарбу за поље не сипају само воду већ и млеко, док су се за мустре у фарби мешала и свежа јаја.
       Осим картонских мустри било је и гумених роља, које су молери због разноврсности размењивали.
       Често су прочеље кућа саме домаћице кречале и вукле појас обично бордо фарбом ко плиш, а било је и плавог и мрког, кад фарба не успе добро.
       Да не заборавимо гонкове, где су талентованији молери уљаним бојама сликали сцене из лова, језера са лабудима, кућице и цркву на брегу, док су изнад шталских врата обично била намолована два коња врана.
      Данашњи зидови су једнобојни, за молере боље и лакше, иако је цена за ту услугу већа.
      Данас је свако молер, сви мажу, крече, лепе тапете, каче и вешају којекакве ђинђове, а то није молерај. Не,не!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
                                                                                                                                                                                                  Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 08:48:21 пре подне
                                                                                                                 УЛИЧНИ  ПЕНЏЕРАШИ

                                                                                                                          (стаклари)

                                                                                                                                                                                            “Ал је срећан ко пенџераш кад падне на леђа! ”

Пенџери су очи сваке куће. Некад су затворени, а некад отворени, да баш све виде као очи.
Крај пенџера од сокака су се и серенаде певале, а из собе трепне пламен упаљене ћибре знак да га је чекала (“ - Ако ме не дају, ускочићу!)... давно је то било... па како да не зовеш пенџераша, ако се окно разбило ?!
А пенџераш је носио на леђима сав свој алат и стакло исто као дротош ил паразолер. То је био велики дрвени рам на којем су вешто била заглављена већа и мања парчад стакла. А стакло је било обично, провидно али је било и “мразираног” и ишараног.
Носач тог стакла и алата био је висок, јак човек, јер терет којег је свакодневно носио био је позамашан.
Пре више од пола века, по моди су се стављала шарена стакла на улазним вратима у гонку, док се обично стакло замењивало “мразираним” на вратима соба и које је заменило до тада прелепо нецане, хеклане ил шлинговане фиранге...
Пенџераш је увек имао посла јер није било дана да се неко окно не разбије, па се у свакој сеоској кући налазило бар једно прозорско окно разбијено.
Када би га неко позивао да уђе у кућу, он је скидао дрвену кутију, вадио остатке разбијеног окна, кројио по мери ново стакло, укуцавао у прозорски рам неколико клинчића којима је причвршћивао окно, онда би заглавио са гитом да не улази хладноћа и... готово!
И пенџераш поново узима рам, причвршћује га кожним каишевима и полази даље...и све је бивало у реду док је ишао по сувом, али дешавало се и да склизне, те падне, јер га је вукла тежина... а стакло је за час нестајало...
Остала је зато изрека: “Јебем ти алат и занат - казо пенџераш!”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 08:50:41 пре подне

                                                                                                                                    АСУРАРИ
                                                                                                                                    (плетачи)
                                                                                                                                                                                                                          “Пробирач нађе отирач ”

Није увек у сиромашним кућама било тепиха, јер су само богате и господске куће имале таквих. Зато су постојале ткане крпаре, али и асуре од рогоза које су правили мајстори плетачи. А рогоз (Турsa latifolia) је врста ритске траве с тврдим сабљастим листовима која се може користити за плетење: ужа, асура, отирача, папуча, торби и цегера.
Кад су се обично суботом собе чакљивале смесом воде, жуте земље и коњског измета простирале су се лепо опране, чисте асуре. И у тој се соби улазило само веома чистом обућом или изувани.
Тај исти мајстор је плео и кошарице за хлеб, а и за брашно, плео је и отираче за обућу и “рогожине” за расаднице, које су се продавале на метар.
Сећам се да су се у нашим школама такве котарице и отирачи плели на часовима ручног рада још пре пола века. Деца су користила не само рогоз него и љуштику.
Они умешнији, од огуљеног и скуваног прута раките плели су столове и столичице, али и кутије и кофере... (То су били кофери ђака интернаћана у којима се добро чувала храна из бакине кухиње...).
Плетач је пред Ускрс доносио и оне лепе корпе са којема се ишло на гробље, а исто тада су баке куповале унуцима мале корпице за “оводу”.
И сада волим те рукотворине и радо се сећам кошарице за брашно, а и оне за јаја из шпајза моје бабе...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                                                                                                                                                               
                                                                                                                                                                                                                  Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           

 

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 08:54:37 пре подне
                                                                                                                              ОЏАЧАРИ

                                                                                                                           (димничари)
                                                                                                                                                                                                 “Ко се дима не надими, тај се ватре не огреје. ”

Као што му и име казује, то је занатлија који је бринуо о сеоским димњацима и не само...
У старија времена оџак се градио од уплетеног прућа и био облепљен жутом земљом. Касније се зидао од земљаних непечених, те најзад само од печених цигала јер је то главни део куће, који сакупља и износи дим пећи, које су се одувек “кадиле” тулузином, грањем, чапурјем чокањем дрвима ил угљем.
Неколико пута годишње оџачар је ишао од куће до куће и чистио све оџаке специјалним метлама, парејцама са дугим држаљима од уплетених металних жица.
Он је о појасу носио и канџу од тањег гвожђа, па лимену кашику којом је стругао чађ, а из црног џепа често је вадио огледалце и загледао да из доње рупе оџака види небо... онда је све било у реду.
Оџачар је по чађу ухваћеном на унутарњим зидовима димњака закључивао због чега тај оџак слабо “вуче и гута” дим, он је газди куће препоручивао да се нов сазида или само да се оправи. Јер са оџаком нико се не сме играти!
Оџаци су се чистили у пролеће или лети да би се могло нешто предузети и поправити до зиме.
Димничар је био обучен у црно одело, опасан кожним опасачем, гарав и у лицу, али горд... Горд, јер су га сви с поштовањем чекали, тражили и награђивали зато што је оџак важан део куће. Зар не ?!
А горд је био, јер по старом неписаном правилу, ако сретнеш оџачара, тог ћеш дана бити срећан, а ако га неприметно дотакнеш или успеш да ишчупаш стручак из његове метле сигурно си обезбедио велику срећу за дуго времена...
А да ли су и димничари увек били срећни ?!
Оџачара је све мање...(а ко ће и нама сигурну срећу обезбеђивати ?!)

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                                                                                                                                                                         
                                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 08:56:38 пре подне

                                                                                                                                  ПАОРИ

                                                                                                                                                                                                                      “Мали газда, ал ’ штимован ”

Паор, реч је немачког порекла са значењем сељак, пољопривредник који гаји житарице и стоку.
У Банату и Србин и Румун и Шваба за сељака је користио реч паор, а сељаков рад звао се паорлук.
О паорима и паорлуку писало се много а прича се довека. И никад краја...
Паор је био везан за земљу свим својим бићем, он је ту нашу црницу неговао, дворио, поштовао, веровао јој и осећао је сваки њен трептај, јер бразда даје али и тражи...
Оних паора које сам ја знала, више нема. А нема ни оног миловања земље оком, јер су метална техника и чудесна хемија преузеле брижно око сељаково, које је умело само гледањем да и стоку угоји.
Када је куповао по ланац земље, паор је прао руке том земљом црницом, масном и миришљавом, којом се тако стапао и постајао њен и власник и слуга.
Сељак је орао, копао, сејао, жњео...а за све те послове служио се и коњима и оруђем за паорлук.
Доброг паора познавао си по колима и коњима па није ни требало изаћи до њива. Кола су била офарбана обично жутом фирнајз-фарбом на кола сиц са покровцем а вредан паор је увек имао времена да маже и гланца амове и уздице, да чеша и четка коње, да их тимари.
У кола сељак није седао без бича. А бич је више служио као кочијашки симбол јер прави паор и не шиба своје коње.
Коњи уморни долазе са њива, а газда бичем швигара изнад њих да их раздрема. Само понекад га благо спусти на коњске гребени да отера досадну муву ил упорног обада.
Бич је био саставни део серсама. Куповао се код сарача, а плео га је и газда од кудељне врпце и везивао на крају кожни швигар, украшавао га је шареним гомбицама и чукурима.
Држаље се правило од дуда, бреста, леске а користила се и морсковача и то као парадни бич уз угланцане серсаме с никлованим предњацима и звечкама.
Ко се још сећа логова? А користимо још и сада изреку ”Седиш на логове” са значењем да ништа корисно не радиш.
Када је паор орао плугом, поред два упоражена коња додавали су још и трећег, логова да се оре лакше и брже. То је био млади коњ још ненавикао на тешке послове и са њим је увек било тешких мука док се не ухода.
“ - Еј, бога вам маминог, ако нећете да терате школе, ондак траж'те паора и удајте се. Ал паз'те да није велик газда и неуредан, него боље, млого боље да је мали газда, ал штимован. Тај је за вас, разумете ?/” - саветовао нас је чика Сава-Лала из Варјаша још давне 1966. године.
Моји драги паори обишла вас је технологија... моји драги фармери...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 08:58:54 пре подне
                                                                                                                РИСАРИ

                                                                                                   (сараори, надничари)

                                                                                                                                                                                                       “Лебац је то са седам кора”

Сиротиња, а много нејачи...( Од Бога здравља, па све ће добро бити!”).
Жетва се у овом делу ужарене равнице завршила...
Банда, машинистер и газда елеватора и дреша коjег споро вуче трактор с гвозденим точковима, спремају се за полазак...
Банду су сачињавали сељаци, а то су били људи који су радили на рис: џакоши, камароши, жене које згрћу плеву, најбржи од њих који баца снопове у дреш, па други који брзо сече ужад...
Радили су “на рис” наши људи све до Станчева и Краљевца, радили су код “спаије” у Херњакови и тамо остајали и по читав месец дана. Сами су кували од оног што су од куће понели, спавали су у неком склоништу и стрепили за децу која су остала и сама “водила” кућу до њиховог повратка.
Свашта је било...
Рада се нису бојали јер их је тешио онај део летине којег ће зарадити и однети на млин за брашно, а брашно је хлеб насушни.
Добијали су као накнаду и велике “поле” суве сланине, која се овако делила: најстарији исече “полу” на једнаку парчад док једно дете окренуто леђима виче имена рисара: “- То је баба Фронино, то је ча - Владино, а то деда Милошево...”
Последњег дана се подели “рис”, утовари се на сељачка кола и полазак...са пажњом и страхом јер их неко може препасти због пустих путева, а отимача свугде...
Најхрабрији је увек ишао у прва и препуна кола ослоњен о виле за сламу, спреман за “Не дај, Боже”, док је најстарији возио последњу запрегу. Обично су у његовим колима биле жене и деца, која су за све време жетве кувала и бринула коње. Ту је било и оно мало веша и неко посуђе.
Причало се да се тај старац молио Богу наглас да добро и у миру стигну до својих домова.
И тако је живот текао неким сељачким редом, нејач је расла, село је мењало слику, а мени је у души још и сада прича мог деде, чији је отац био онај, најстарији...


ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                              Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 09:00:43 пре подне
                                                                                                                      БОКТЕРИ

                                                                                                               (ноћни стражари)

                                                                                                                                                                                                            “Чува ме ко боктер удовицу”

То су били ни паори, а ни сасвим службена лица. Јесте да је њих бирала општина, па су се и они сматрали отитинарима, али њихове су плате биле најмање и утврђивале су се сваке године уговором.
Они су били ноћни чувари села, а сви су их звали боктери. Реч није српског порекла, већ немачког Weckster чије је значење било чувар, онај што стражари (док скоро цело село спава).
Он није био ни плајаш, ни џандар, ни горник, а био је од свашта по мало јер је његово звање било и пуно одговорности, али и ризика.
Његово радно време била је ноћ, од осам - девет сати увече до четири - пет сати изјутра.
Он је из сата у сат дувао у рог, пазио је ко сокаком шета, пазио је да одмах узбуни село ако негде избије пожар, ако нека марва лута по сокаку тражио је немарног газду... а све то није му дало да трене. Кад и кад би наслонио штап на неку клупу, учкиљио фењер (онај на витриор) и за кратко сео на клупу, где је дебелим прстима завијао једну да попуши, а ако је било и да сркне, још боље... ноћ је дугачка...
Нико није познавао боље од њега ону мрачну страну села. А знао је и да ћути. Још ако добије фртаљче.
Виђао је он и оно што му није припадало у дужности: да се неко ождеро па није стиго кући, него спава склупчан на сокаку, а сања да је у кревету, да је нека гола испод врбе на бегеју бацала чини, да је матор човек поесећиво младу распушћеницу (фуј, срам га било!), да су деца сакупљала туђе шљиве, да су се двоје због једне потукли, да је остављени момак намазо кућу вољеној, да је опет неки тресо вршку свог комшије и одно све чикове, да је нека, због дивана оставила лебац да јој пригоре у пећки и тако свашта је знао... оно што није морао и што није требало. А знао је...
Ти су боктери чували села све до после Другог светског рата, после су их замениле дупле страже.
То су били мушкарци из села којима је општина наређивала да редом чувају села. Сада, нема ни тих!
Некада си на самом улазу у већа насеља наилазио на чуварске куће зване боктериице или бокторије, где си био приупитан - ко си, куда ћеш и због чега.
Дабоме, да се увек могла избећи и бокторија па и боктер, али... био си миран јер неко ме чува...
Ако негде нађеш фењер, рог и дуванкесу, сети се Љупка боктера... оног нашег..

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 10:57:28 пре подне
                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 10:59:49 пре подне
                                                                                                                  ПУТАРИ

                                                                                                      (друмари, долмаши)

                                                                                                                                                                                                      “Прво фруштук па онда на пут!”

Долма је насип дуж Мориша, а речју долма ми смо називали и каменити пут од Темишвара до Семиклуша или до Арада, од Арада до Надлака...
Камен се доносио теретним вагонима и истоварао на железничким станицама одакле су га сељани коњским запрегама односили и посипали дуж долме.
Овде ступа на сцену долмаш, који тим каменом попуњује настале рупе, неравнине, скупља камен искочен ван пута.
Долмаш се старао да поред пута трава буде увек покошена, а шта није могао сам да уради и пошто је располагао тим травним простором делио је на парчад: “ Од кривог дуда до првог јаблана Јоци, а Штеви од тог јаблана до дуда у ког је трештило летос...” Тако су долма, а и споредни “мали пут” и шанчеви увек били уредни.
У долмашевој надлежности била је и брига о дудовима који су већ вековима пратили наше долме и били наше путоказно дрво. Стабла тих дудова кречала су се сваког пролећа под будним оком баш тих долмаша, јер су они били плаћена лица у свакој нашој општини да се о каменитом путу брину. Они су попуњавали и дрворед некад јабланима, а некад јаворима ил дивљим крушкама.
Камени путеви замењени су асфалтним, трава је непокошена, али је пасу овце (које залазе и у жита!), дудова више нема јер их је посекло наређење неке власти.
Пут је остао осакаћен, а долмаш је одстрањен као непотребан. Замењују га фирме, управе, задруге, власти модерног доба.
А да ли ће пут неко бринути и познавати како га је чика Лука Остојин (Шопанци) познавао и “бединово” од Кетфеља до Варјаша?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)           
                                                                                                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       




Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 11:01:51 пре подне
                                                                                                                             ГОРНИЦИ

                                                                                                                (субаше, пољочувари)

                                                                                                                                                                                                                               “Гора је брука, него мука. ”

Арад-Гај - Горник Миливој, Моноштор - Горник Сава, Кетфељ - Горник Љубомир... остало је породично име да живи још.
А ко се још сећа горника, оног чувара њива којег су село и општина бирали да чува, да прејави и приведе оног кога ухвати у штети?
Тај се чувар поља у Чанаду звао субаша...
Горника си могао препознати не по оделу, ни по годинама или физичком игледу него по наџаку. А наџак је био горникова лична карта и са њиме је доказивао да је општински службеник и да су баш њега изабрали кнез и аушуши да буде пољочувар.
Наџак, то је ни оруђе ни оружје: на дрвеној, чврстој и доста дугачкој дршци била је углављена врста секирице, која је на другом крају имала облик чекића. Заиста је тај наџак личио на неко старинско хладно оружје јер је имао и одбрамбену намену.
Наџаком се могла пресећи грана, обавезно се трње секло као дикица ил чичак, могла се ископати рупа у којој да се на чапурју испече парче сланине и руке загреју...
Горник је имао право да и стоку која је зашла у поље отера у општински обор. Тада би плајаш звао газду те стоке да плати шторф за причињену штету. Тек тада се пуштала стока.
          Горника оних старих више нема, пољокрадица има све више, а нашим пољима јуре момци обучени на специјалним течајевима, носе специјално одело са натписом SECURIТY. Колико су ефикасни ? Позовите их... за сваки случај!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 11:03:53 пре подне
                                                                                                                         ПУДАР

                                                                                                               “Време брише све”

Ко се сећа старих винограда и воћњака, сигурно ће са осмехом променути и пудара.
Пудара нема више, јер су и виногради систематизовани (тамо где их још има), али заменили су их и квалификовани чувари.
А пудар је био нешто између... није занатлија, а није ни било ко. Он је цар - чувар од пролећа до дубоке јесени. Понекад он и његова сапутница живе у пољу током целе године у сазиданом кућерку, сами, неустрашиви, сироти, поштени али ипак они царују тим засађеним пространством.
Такве си кућерке пре пола века виђао у виноградима Кнеза, Мунаре, Печке...
Али, чешће је пудар био сам, обично старији човек, чича, који је за тај посао сам за себе уређивао колибицу, узимао верног пса, керу, који му је најављивао нечији долазак. Имао је говедарски кожњи бич, којим да пуца и плаши чворке, штап, сикирицу, клепетушу и чегртаљку које су му долазиле исто као службено оружје и оруђе.
Пудар је чувао виноград, нешто окопавао, грабљицама грабуљао кроз редове да би лакше уочио траг неког лопова.
Преко дана он је обилазио виноград, причао са чворцима, травама и бубама, а пред вече је палио осушенутраву и тако терао комарце, затим је из торбе, која је висила о клин колибе вадио лебац и сланину, узбрао парадајз, брисао га полако од већ масног рукава кошуље и уз дубоки уздах почињао јести ту насушну храну.
И тако се дан за даном смењивао све до бербе грожђа или сакупљања воћа и последњих плодова.
У нашем дечјем фолклору остала је забележена песмица једне игре, жмурке:                     Крадем, крадем грожђе док чича не дође
А кад чича дође, присешће ми грожђе.
Позната је и изрека: Немој да ме милујеш као пудар керу (само кад ти требам).
А остала је и лепа агро - прича: Кад је пудар осећао да му се ближи крај, обишао је воноград и опраштао се од сваког корова... само се није опростио од попанца (Соnvolvulus arvensis), којег никада није могао искоренити.
... Само се наш стари пудар искоренио...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                   


                                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 11:06:06 пре подне
                                                                                                                          ДОБОШАР

                                                                                                                                                                                                                        “Добар глас далеко иде”

-   Истрчи на сокак да чујеш шта лупа бубањ!
-   Нисам чула шта је лупо бубањ!
А бубањ је лупо на сваком рогљу у нашим селима.
Добошар није био занатлија, то је обично био плајаш који је селу преносио најновије одлуке, наредбе и вести из општине.
Када је било потребно да се нешто брзо саопшти, добошар је узимао бубањ и лупајући дозивао мештане. Затим, узевши некако војнички став јасно и гласно ређао задате вести... - Даје се на знање...
Најпоштованији добошар био је онај чији је глас био најјачи и чуо се све до Нових ливада. Поменућу грлатог Бату Лембера из Кетфеља, који се је, служећи војску у Сарајеву, опкладио да ће јаче од хоџе викати с минарета. И причао да је он добио опкладу...(!)
- Даје се на знање...
После сваке вести добошар би кратко залупао по добошу те настављао са другом вести. По завршетку, добошар би одважно и дуже лупао већ одлазећи ка следећем рогљу.
Можда ћемо у некој општини наћи бачен наш стари бубањ.
          А где су добошари ?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 11:07:44 пре подне
                                                                                                                         САЈЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                    “Иде време, носи своје бреме. ”

Мој стари зидни сат са клатном, сваког сата избија. Слушам му звук већ више од пола века. Али стари сат се уморио, не чујем га више и то ми смета...
Тражим сајџију да му нешто “хируршки” уради и једва налазим једног, можда јединог старог сајџију у граду.
Чекам да се мој “болесник” прегледа и мислима се враћам у оно мирно детињство.
Сајџија Иван, па сајџија Ђура и то у малом селу. Оправљали су оне будилнике са два звона горе, као сада модерни чуперци, који красе момачке главе.
Ти су ми “векери” увек личили на неки доброћудни лик из “земље Дембелије” и волела сам да их имам у соби.
Џепни сатови и они с ланцем носили су се само празником и увек се загледавало у њих “да се види и да се зна!”
Велики изазов за децу био је и сунчани сат којег је обележио на помоћној згради у авлији чича Бранко Рајак. (Први појмови из астрономије за децу трећег сокака!).
На обали Мориша са Печканске стране компаши су на песку зацртали велики пешчани сат. Прави изазов за кориснике компе (скеле)!
Са великим поштовањем и знатижељом гледали смо угледне сајџије из Арада који су често оправљали онај велики црквени сат.
Ручни сат на механички погон, сат са малом батеријом, са картицом... мобилни телефони са уграђеним часовником и... нико више не тражи сат. Шта ће онда сајџија радити? Определио се за продавца. Шта продаје? Свашта. А наше векере, зидне часовнике ко ће оправљати? Па неки Ђура ил Иван, ако им не преостану делови кад их буду изнова склапали.
         Мој векер још је у снази, гледа ме доброћудно, а ја му верујем на реч...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Синиша Јерковић Фебруар 10, 2017, 11:10:04 пре подне
Војиславе, па зар опет сву књигу?
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 11:11:37 пре подне
                                                                                                                                       ЧИКОШИ

                                                                                                                                                                                                                  “Свако свога коња за улар вода ”

          Родила сам се и расла у селу, где сам се увек дивила, а не плашила коња, тих тако питомих и лепих створења том “еталону биолошке лепоте” како је негде записао Раша Попов.
И знам да им се и Милош Црњански дивио (вероватно!) јер у Сеобама стоји и ова тврдња: врани копи су опасни, а риђи коњи, који имају црну главу, најбољи. Најтрајнији су и највернији, мркови. Коњи који имају мале, дубоке очи, често рано ослепе. А треба се чувати коња коме штрчи уво напред, а друго заостаје - као вештице!...
          А то и ј ош хиљаду других ситница знали су чикоши, јер су они били чувари ергела. Свако село је имало стоку, те према томе, чувари тог блага били су: чикоши, говедари, теочари, свињари, чобани...
          Њих је сада све мање или их уопште нема. Остала су само сећања на чикошке бунаре, на чешагије за коње, на свињарски бич, на потковице, на чобанске кере и куке...
Чикош главни, који је за сваког коња добијао нешто хране, полувеку жита ил кукуруза, узимао је за помоћника једног или два дечака. Они су чували коње..., обично ноћу су сви коњи били у ергели а изјутра се растерују, они за вучу иду код власника, док су и преко дана остајале у ергели кобиле ждребне или са ждребадима и омад.
         Кад “загусти”, а то је било када са паше коњи зађу у њиве или ако се невреме спрема, а тада се коњи узнемире, тад главни чикош “ступа на сцену”.
Он тада као прави житељ степе узјаше најбољег коња, подводача, те пуцњавом бича оног дугог са кожњим швигаром доводи их на појило или мота у круг да их загреје.
Чикоши су могли бити само смели и здрави људи који су коње и волели и поштовали јер коњ је сељаку био као брат. Да знате, када газда коња продаје, он плаче, а и коњ се рзајем од њега растаје.
          Наша су села остала без коња, а чикоши са црним, масним шеширом и белим кошуљама и гаћама од шест пола остали су само на сликама наших банатских наиваца и у нечијим сећањима...
         Остао је ђерам да штрчи поред запуштеног чикошког бунара и прича да је најсмелији био ча - Рада који је кротио и замарао најбесније пастуве... тражите га негде на крају села, тамо где му је остао бич, онај дугачки са дуплим швигаром...
         Успомену ћете наћи... и неку рагу која слободно пасе крај пута.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 11:24:02 пре подне
Синиша, овога пута сам питао Бранка Тодоровића, а он Јовицу. И добио сам одобрење да то о старим занатима и занимањима постављам, јер се ради већ о заборављеном времену и начину живота. А причице су кратке. Упозорио сам их да немам линк. Одговори ми, молим те, да ли да наставим даље, да не улажем труд узалуд. Да не мучим ни тебе. Има их, мислим још шеснаест. А видим да се чита.
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Amicus Фебруар 10, 2017, 01:16:44 поподне
Браво Војо! Настави са овим прилозима, тема је свакако занимљива и за истраживање порекла, јер нека презимена насташе управо по занатима... Сад видех, а нисам раније знао, да су Чикоши заправо чувари коња, коњушари... А што се баш уклапа у назив књиге, међу занате којих више нема.

Од познатих, на Вики избацује Мирјану Чикош, српску и југословенску рукометашицу.

Реч је претпоставља мађарског порекла (мађ. Csikós), а видим да је осим у Мађарској има и у Словачкој, овако на брзину погледано. ;)
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 03:20:13 поподне
                                                                                                                          ЧОБАН(ИН)

                                                                                                                           (пастири)

                                                                                                                                                                                                                                   “Умиљато јагње две овце сиса”

- Сутра ћеш доћи на излаз да љумимо овце, зови и Живка и Чиму ако имаш пута, јави и Паји и Луки... и тако је чобан растеривао чопор, негде о Митровдану, да би поново уговарао са власницима оваца чување стоке за следећу годину и то још пре Ђурђевдана.
Пастир је терао сеоске овце и шиљежад, а имао је често и помоћника, бојтара. Имао је кере (пулине) увежбане, кабаиицу за невреме, када му је служила и као топла постеља и кад му је узглавље био већ травом обрастао кртичњак.
Лењо је за собом вукао ону чобстску куку, а то је био штап од тврђег дрвета који је на једном крају имао гвоздену куку, док је на другом крају била навучена метална карика.
Чопор није био у сталном покрету већ су сите овце преживале и музле се у тору поред дашчане колибе, док је у близини морала бити и вода. Овде је чобан у заклону узимао чисту плехану ведрицу и музао овце музаре.
Вруће млеко се преко цедила сипало у дежи где се измешало и сириште.
Млеко се делило власницима оваца по броју музиља, рецимо од десет оваца једна мужња.
Усирено млеко се однесе кући, где се руком исече унакрст, размути се и сипа у велико цедило. И то је каш. Ти велики кашеви закачили би се у некој проветреној просторији а испод њих стављало се чисто калајсано ведро где се цедила сурутка. Та сурутка могла се и скувати и тада би се згрушала у женкицу, а од женкице стављене у цедилу настајала је урда.
Када би домаћину дошао ред да иде настину по млеко, носио би одмекло сириште и торбу са фруштуком (фртаљче ракије, бела леба, парче сланине ил шунке, кувана јаја, парадајз, паприке и лук) или вечеру, а то је било кувано јело.
Ако би чопор зашао у њиве и направио штету, чобан и бојтар би плаћали штроф, а када би нека марва нестала или угинула њиховим немаром исто, њима се одбијало од погођене плате.
Све су овце биле жигосане или означене масном фарбом или кењачом са знаком власника (слово, круг, крст).
Овде су се највише гајиле велике банатске Цигаје, затим ердељске Цуркане, а могле су се наћи и Меринос са фином вуном па чак и Каракул, од чијих јагњећих кожица су наши Срби шили оне чувене благдашње стреганске капе.
Свашта је знао тај чобан!
Знао је када ће пустити овнове у чопор да би јагње било потаман за Ускрс, знао је да лечи овце, да стриже вуну, да подмете јагње под другу овцу, бољу млекушу...
Знао је распоред сазвежђа и ноћу се по звездама кретао и рачунао време.
Упозоравао је да је овца невино живинче, да је сваком од велике користи јер и кад легне, предњом ногом крсти земљу, те зато се овца само тера, а не злоставља.
За Нову годину у нашим селима кувало се обавезно и овчије месо, јер овца увек иде напред и кад пасе не враћа се... А ко не жели да му кућа и укућани напредују ?!
Пре Ђурђевдана када су се овце истеривале код чобана, домаћица би простирала своју кецељу на земљи пред вратима да је овце приђу за срећу и напредак марве.
Таквих чобана више нема. Сада су чобани од морања, а чопор је власништво само једног домаћина. Остали, купујемо сир и јагње. Вуна се скоро и не користи, коже се бацају и пале...
Тонем у мислима и сећам се оних наших великих травних ливада, где су се овце напасале... чујем лавеж и звонце код овце битанге, дубок звук клапетуше, коју носи о врату рогати ован предводник, кратак звиждук, скоро нечујни ход стада...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 03:22:38 поподне
                                                                                                                                               СВИЊАРИ

                                                                                                                                                                                                                                   ”Добићеш ћушку по носу!”

Овде, у Поморишју нећеш више видети чопоре свиња и назимади у пољу, чак ни у шумарцима дуж Мориша: у Печки, Мунари, Немачком Семпетру, Перјамошу ил Песку.
А некада су после истеривања говеда, па коња (тај се ред чувао!) излазиле и свиње. Њих је чувао свињар.
Сваког јутра, па и недељом, од пролећа па до јесени, свињар се оглашавао пуцњавом бича и дувањем у рог.
Свињарски бич имао је кратко држаље на којем је увезана танка а дугачка штранка, која се завршава швигаром, док је рог био крављи и дувањем је давао својствен пригушен звук.
Користио је свињар и дрвену ћушку за терање свиња, а то је био штап са чворноватим задебљањем на врху.
Као чикоша, говедара, теочара и свињара је село бирало сваке године и погађало за некакву месечну надокнаду. Његова обавеза није била да само тера свиње на испаши већ је он био дужан и да их напаја, а то је значило да из бунара са ђермом извади много, много ведара воде које је изливао у дугачким дрвеним валовима.
Сада се свиње одгајају у сваком домаћинству, купују се на пијацама и полако нестаје она Велика бела раса свиња, црна Базна са белим шалом, печканска црно-бела Мангулица а траже се нове расе, савременије, чије месо садржи мање масноћа.
Остала је успомена на неког Штеву, који је рано дувао у свињарски рог...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 03:25:09 поподне
                                                                                                                        ГОВЕДАРИ

                                                                                                                         (кравари)

                                                                                                                                                                                                                                “Блеји као теле у шарена врата”

Село се рано будило. Дешавало се да сељак само прилегне јер се тулузина добро секла таман ноћу, по месечини. Тек после поноћи кола пуна обраног кукуруза и поспани паори враћају се у село, а коњи су прави водичи, тачно знају испред које ће капије стати...
Испрегну, напоје и напуне јасле храном, а жене истресу торбу ону велику, кудељну и поново пакују: сланину, хлеб, скувана јаја, у лишћу од рена грумен сира, па ту је и флашица пекмеза од шљива, оног што киси...Торба се увеже, чобања се напуни водом и остало је само толико времена да се прилегне, јер у пет сати коњи се прежу, краве помузу, торба и крчаг у сено и одлазак на њиве да се бере кукуруз док је влажна љуштика...
Пре шест сати сокаком дува рог и чује се пуцњава оног великог кожног бича. То говедар ужурбано скупља краве и јунад из домаћинстава и изводи их на пашу. Врата отварају старци и деца, а краве са сокака улазе у чопор.
Лепо је било гледати тај чопор, велики чопор где су краве биле исто амблем свога газде, неке чисте, очешане, са опраним реповима, док су друге биле каване, убалегане.
Говедар је познавао сваку краву, знао је која је стеона, звао је газду да дође по теле ако се крава случајно отели на пашњаку,а тада би добијао алвалук за теле.
Када би крава била битанга, онда се о њен врат везивао дрвчаник, који јој је сметао при ходу.
Некада је у чопору ишао и бик. А то је било страшно! Знали смо да се од бика чувамо. Брзо смо затварали врата, а кроз капију смо завиривали јер је бик био баш прави харамбаша тог чопора крава. Њега је кротио само говедар са својим керовима (ако!), а било је и несрећних случаја кад је бик до смрти изколенао говедара или је често трчао за колима са товаром или за пешацима. Знали смо да се бик узруја када види црвено (да ли ?!).
Свако је село имало и бикарницу где су се увече враћали сеоски бикови о којима је бринуо бикарош. Њега је општина запошљавала. То су били смели, а истовремено мирни, прибрани људи. Они нису само хранили бикове, него су надгледали и њихово здравствено стање, расу, њихову доб и препоручивали власницима крава да би телад била здрава и добре расе.
Било је рогоња, то су били сиви мађарски бикови са великим роговима, па наши бели банатски, а било је и нидера, холандске расе.
Ако је бикароша тражила општина, говедара је бирало село и то од Ђурђевдана до Митровдана. Плаћало му се од грла говеда и то у храни (жито и кукуруз), у новцу, а негде је добијао и кувано јело.
Говедар сам није могао да чува чопор крава, те је узимао и бојтара, једног или два. То су били помоћници, млађи од њега и увек су му се покоравали.
А данас ?...
Они велики чопори крава спали су на дестак грла које више не напаса говедар него свако чува своју краву дуж пута!
Не пијемо више оно пресно помузано млеко, већ из разних пластичних кеса и кутија, кувамо млеко стерилизовано, са одређеним процентом масноће.
Не једемо више сир којег су сељанке тако лепо цедиле у цедилима од газе, којим су се пуниле штрудле, пите, лепиње и погачице. Па они земљани лонци, поређани на полици у којима се тако лепо киселило млеко, а милер се лагано склањао и у дрвеној бућкалици добијао онај прави миришљави путер...
А проценат? ензима, масноће...
- Еј, снајка Паво, какво је било млеко, сир и путер, ди си, да можеш да њим кажеш, а још и да замесиш ону сегединску лепињу са сиром и јајима одозгоре...
А ко ће тимарити краве ? А ко ће се бика плашити ? Нико више!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 03:27:19 поподне

                                                                                                                               КИРИЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                                        “Дуг је пут као дан без (х)леба”

Та се именица изводи из турске речи “кирачи”.
Кириџије су особе које коњима или коњском запрегом преносе и превозе робу и људе, а све то за неку новчану награду.
Било је доста људи беземљаша или са мало иметка, али који су у штали имали добре коње.
Неки од тих људи бавили су се током целе године кириџлуком, носили туђе производе: поврће, воће, житарице, брашно, стоку на пијаце и вашаре Перјамоша, Печке, Варјаша, Ловрина, Арада ил Темишвара, али возили су као врста “фијакера” и путнике са жељезничке станице до суседних села куда воз није пролазио: Моноштор, Бања Калача, Тотина, Бездин.
Најчешће су наши сељани “терали кирије” за време дугих зимских месеци.
Када је пут био краћи ишло се једним коњем, а када се ишло на дужи пут или је носивост била већа презала су се два коња.
Са двоје, троје кола ишле су кириџије за вино потребно сеоским бирташима. Дуг, врло дуг пут су преваљивали из наше равнице па све до брдовитог виногорја у Ширији, Самботењу, Ћићиру, Мађерату...
На свака кола било је огромно буре у које се точило вино те полако и с пажњом допремало се до бирташеве авлије, а бирташи су за ту услугу наплаћивали договорену суму новца и торбу (храну за пут).
Путовали су и по недељу дана, имали су предводника, који је морао имати најбоље коње, чак и трећег коња, логова, везаног за шарагље (ако устреба!), најјача кола, да добро познаје пут и главни, а исто и краће леније, да буде сналажљив и одговоран, да говори више језика...а наши су стари познавали осим матерњег и румунски и мађарски и немачки (швапски)...
И тако се “терала кирија” и зарађивао муком и упорношћу хлеб насушни.
Тежак и мучан је био живот кириџија...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 03:29:35 поподне
                                                                                                                                ЏАМБАСИ

                                                                                                                                                                                            “Коњ се у зубе гледа кад се пазари, а човек у очи. ”

Нема више коња, нема више парадних кочија, нема више бесних пастува и расне омади, а до пре пола века коњи су били украс ове равнице, понос виђених газда и најбоља монета у свим временима.
Чувени коњи Поморишја...
Нема више коња, па нема ни правих џамбаса.
Реч џамбас персијског је порекла са значењем – сточар.
Срби православци, сточари који су се слободно кретали Отоманским царством називали су се џамбасима. А ми их памтимо као препродавце коња, трговце неког “уреченог” соја.
Џамбас купује коње за мале паре, јер су то углавном коњи са маном, сарађује са коњокрадицама који са коњима препливају Мориш, тако да им се траг изгуби, упоражи коње те иде на вашар где тражи наивног купца. Он добро познаје коњску ћуд, али и брзо “прочита” сигурну жртву те пријатељски се обраћа и нуди ти коња “баш каквог тражиш”.
Многи сељаци, иако искусни у баратању коњима, често су бивали преварени на вашарима од вештих џамбаса.
Чувени су били вашари Винге, Печке, Арада па чак и Панкоте, где се продавало и куповало под будним оком џамбаса, који нису увек били Цигани, а увек присутни.
У првој половини XX века познати су били на поменутим вашарима: Певац из Арада, Драгуца из Моноштора, Андраш из Печке, Иван Мицин из Варјаша и Мита-Ћића (Јоргован) са своја сва четири сина: Живом, Исом, Чедом и Пером из Кетфеља, док је Вајс из Арада био нека врста џамбаса над џамбасима.
Да се вратимо вашару. Сељаку се коњ свиди, има код себе и доста пара и сад окреће се и облеће око одабраног коња и загледа га да види колико је млад, здрав, збринут, миран и доброћудан. Зато му гледа зубе да види колико је млад, тапше га по врату, сапима, по трбуху да види да није ћудљив. Диже му једну ногу, па другу и загледа копита. Задовољан је. “
- Дај руку, да тргујемо!” Сад се одлучио, изброји паре пред два сведока и иде да попије алвалук са добронамерним џамбасима.
Али већ сутрадан невоља је ту, јер коњу се не сме прићи. Чим се нови газда појави на шталским вратима, коњ ћули уши њишти, баца се стражњим ногама. Сад човек не верује да је то онај доброћудни коњ којег је купио с вашара. Тек сад сазнаје да су му џамбаси утрапили ћудљивог коња којег су опили ракијом коју су мешали са водом кад су га појили.
Дешавало се да “подмладе” неку рагу, маторог коња и тада би усијаним гвожђем правили “мушице” на зубе коња, а то је значило да коњ нема више од 6 година. Чак су коње и фарбали...
“ - Е па кад је тако, не дајем ти руку да тргујемо! И шлус! ”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                       Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           


Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Amicus Фебруар 10, 2017, 03:56:52 поподне
У Барањи постоје Џамбаси, моји су некада давно кумовали с Џамбасима, а после сам знао и сам неке са тим презименом.

Ово презиме мислим да је тамо забележено већ почетком XVIII века, ако не и раније, углавном од тада га сигурно има у већем броју у Барањи.
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 04:37:49 поподне
                                                                                                                              БИРТАШИ

                                                      “Сине, да знаш да се вино прави и од грожђа! ” - упозорио Чивутин на самрти.

Увек се пило. Да ли мање или више него сад, не знамо. Али, знамо да се онда пило здравије. Пила се домаћа ракија: шљивка, дудара ил требер (лозовача) и чисто вино чак из Ширије, Миниша, Ћићира ил Трајшпица које су бирташи са кириџијама допремали у огромну бурад све до њихових подрума.
Кафане су се овде звале бирцеви. У сваком селу било је више бирцева. Мало село имало је чак пет.
Ту се пило, нешто се могло и презалогајити јер ракија иште мезе, а вино треба да “склизне” после поједене кифле ил земичке са кобасицама, чварцима, мајушкама, док се у већим бирцевима могла јести и кувана храна: чорба, паприкаш, печење, кнедле...
Код “Црвеног вола” у Араду кувао се чувени паприкаш од сома, пило се црно пиво из стаклене чизме а могле су се чути и банде тамбураша из Арад Гаја, Моноштора, Варјаша... Тамо је свирала у брач и певала чувена Кила Попов...
У већим сеоским бирцевима недељом поподне се играло, ту су се продавале алве и медењаци, а пило се пиво и оне слатке кракле.
Ту се и картало, шалило, причало, али су се и “копља ломила” кад је долазило до неспоразума јер “Ракија води у трње”.
Бирташ је био власник бирца али он је често припасавао дужу кецељу припрегачу и служио госте када загусти па послуга не свлада с послужењем.
Испред бирца или у авлији, ако је било авлије, бирташ је обавезно изградио куглану, где су се мештани куглали, недељом поготово. А ту се и “гилтовало” (кладило) на победу једног одабраног играча.
Код Лазе, код Катике, код Мануке, код Гертнера пило се, певало, гилтовало, картало, славило и банчило до “фајронта”.
Па шта?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 04:39:55 поподне

                                                                                                                                 ВЕЗИЉЕ

                                                                                       “Везак везла лепота девојка, у руци јој игла од биљура... ”

И везиље су исто као и преље или ткаље радиле за неку новчану накнаду ил добит у храни. А везле су обично зими када су се пољски послови завршили. ( - Боље да везем у село, него да служим!).
Да везе није могао било ко. То су биле само даровите жене.
Још пре једног века, Јелица Беловић Бернадзиковска закључивала је да: “...баш српска сељанка бијаше чуварица везилачке и ткачке традиције! Баш из њезине руке излазили су радови вијечите љепоте, исторички документи неоспориве истине.”
Те су жене везле по наруџбини, углавном за богатије породице које су спремале штафир за девојке удаваче.
Оне су знале да за сваку наруџбину створе нови модел, јер су поседовале неку особену интуицију за ново, за посебно и јединствено, имале су смисла за симетрију и склад боја.
Везиље су измишљавале нове орнаменте, добро цртале, имале су смисла за лепо, чисто и уредно.
Везле су разном везилачком техником: бројањем жица, а и по писму, чак се и гајтан вез користио, а све то да би се израдили прелепи: пешкири, дозиднице, јастучнице, подметачи за тацне и бокале, украсне џепнице, сетови за кухињу, столњаци, миљеји, девојачке кошуље и чега још није било у том сандуку за штафир.
Све су то златне руке везиља радиле и преносиле другим даровитим женама.
- Иди само код Кате да ти она отка мисирски без, а Нева ће ти везти да нико нема као ти. И да тн кажем, ако оћеш лепе ројте за пешкире, боље од Велинке Чокарице нико неће умети да веже. Слушaј ме, а нису ни скупе!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 04:42:06 поподне
                                                                                                                                    ВОСКАРИ

                                                                                                                         (воштинари, свећари)

                                                                                                                                                                                           “Добро је бити вредан и чист ко пчела”

Багрем, дивљи рогач, липа, јасмин, јоргован, ливадско цвеће, поља сунцокрета и репице прави су рај за ројеве пчела. Одувек се у овом ширем Поморишју знало да су пчелари имали успешне кошнице одакле се мед цедио: ливадски, багремов, шумски... А други пчелињи производ, восак, основна је сировина без које нема ни воскара као занатлије.
Да би се добио восак треба са саћа, а пре извлачења меда, оштрим ножем скинути поклопац ћелија.
Восак се топи у води, на ватри или на директном излагању сунцу. Ако се правилно топи добија се чист восак, који има лепу жуту боју и пријатан мирис.
Свака воскарска радња, где се баш прави восак прерађивао мирисала је на мед и тамјан.
Није се користио восак само за осветљавање него се врло успешно употребљавао и у народној медицини за справљање разних мелема.
У Чанаду се на пример чисти грумен воска полако истопи у уљу, охлади се и користи као мелем којим се чиреви успешно лечe.
Основни производи воштинара биле су свеће за цркве, али и за домаћинства.
          Обрада се, углавном, вршила ручно и коришћењем једноставног алата: ножа, лимене кашике, котла са врелом водом, шешира за восак, гвоздене вешалице и разних посуда за восак.
У радионици је увек била висока температура, а мајстор је морао да зна да прикладно процени висину топлоте од које је у највећој мери зависило правилно обликовање воска. А за добре свеће воштанице био је потребан не само квалитетан фитиљ него и чиста сировина.
Стари традиционалан рад воскара је такозвано подливање свећа, а то је била вештина коју су само прави мајстори знали.
Када је воскар израдио товар свећа он је сатима посматрао како се свећа понаша док гори, како се топи и какав пламен даје. Тек тада он је изражавао своје задовољство за добро учињени рад.
Мале количине произведеног правог воска постале су прескупе као сировина. Уместо воска користи се парафин са додатком церозина и других омекшивача.
Воштанице и данас сви купујемо и често палимо, али се нико више не пита да ли су од пчелињег воска или од парафина.
А где су мајстори и восак који мирише на мед и тамјан?!
          Остала су у нашем завичају само породична имена - Воштинари...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју) 
                                                                             
                                                                                                                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 04:44:09 поподне
                                                                                                                                   ЈОРГАНЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                   “Боље да рад говори о теби, него ти о њему”

Затворила се и последња радња за израду јоргана у Темишвару!
А до скоро, у сваком селу су радиле јорганџије јер није било девојачког штафира без свилених јоргана.
- Долазиду чак из Сараволе да њим Ката сашије јоргане. Ти само донеси свилу и вуну, друго она меће. Шије заједно с кћером. Никад лепше нисам видла!
Обично су јоргане шиле женске особе. Иако нису биле школоване за тај рад оне су подучавале млађе.
Јорганџике су прво обезбеђивале простор за рад у некој празној соби, где се на чврстим ногачима постављао рам дрвени около којег је остајало и места за кретање шваља.
Тај рам је одређивао и погодну величину израђевине: јорган за једну или две особе или јорганче за бебу. На том раму се затезала долњака од чврстог и честог платна, затим дебели слој вуне, паперја ил перја гушчијег у навлаци, те свила за јорган, која је обично била јарких боја.
Јорган се шије на једно или два лица. Лакше се ради када шваље шију одједном са оба краја, али тај шав треба да буде уједначен, затегнут истом мером и да обавезно прати модел. А свака је мајсторица имала свој каталог са моделима и то у облику геометријских фигура, лишћа, цвећа, шара и свака је чувала тај лични каталог само за своје муштерије.
Јоргани свилени за штафир...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 04:46:46 поподне
                                                                                                           КАЗАНЏИЈЕ И ПАЛИНКАРЕ

                                                                                                                                                                          “Ракијице, волем те ко злато, а ти мене ваљаш ме у блато. ”

- Брате мој, шљиву да не искорениш, исеци је кад се осуши јер ти је била од велике хаснe. Немој грешити! - говорили су наши стари.
А шљиву си на сваком кораку налазио било то у атарским потесима, у баштама, на улици као дрворед, поред пруге, па чак и по гробљима. Било је шљива дивљакуша, па црвених, беловача, слатковача, натегачa, пурковачa, бистрица од којих се још и сада кува густ и веома укусан пекмез, па ринглота добрих за дунст, али не и за ракију.
Од тих шљива спремао се компот, пекмез, слатко, кад се ољуште, извади коштица и у њих угура четвртина језгра ораха. Кувала се киселица, а то је био бистри пекмез од црвених шљива, који се сипао у флаше, а не у тегле и поред кришке белог меканог ‘леба јела се као вечера у посним данима. Шљиве су се и сушиле на великом комловском кошару, али... али оно највише шљива ручило се у огромне каце, одакле се, после врења, кад се сложи и не шушти, пекла ракија, заправо, кувала.
Палинкаре су биле на крају села, а киселица се вукла баш овде, где је, као прави мајстор, казанџија преузимао и са неким помагачима пекао ракију и остављао је јачину по власниковој потражњи.
Казанџија је обично био мушкарац, који је био отпоран на жестоки мирис и дим, који је мало спавао и који је умео да са људима прича и да се договара, да познаје све мане и све врлине тог захтевног заната.
А и сељани су бирали казан где ће испећи ракију: код Фотоша, код Енделе, код Милана Закиног... и не само по казанџији него и по квалитету казана, по проценту бакра од којег је био направљен, али и по протоку воде кроз хладњачу.
И тако се од августа до половине децембра пекла шљивка; село је мирисало на пекмез и ракију, а раду и весељу никад краја.
Са првим снегом стане казан, а домаћини неиспечену киселицу озго улепе блатом да не кроздува до лепшег времена.
Умео је казанџија да испече и дудару јер су дудиње раније сазревале од шљива. Често су се виђала деца поред пута где су били дрвореди дудова (ти су сада сви посечени незнањем и људским немаром, дабоме!) како тресу те слатке црне, беле и розликасте плодове и скупљају их са прострте поњаве.
Нема више дудова, па нема ни дударе!
Ређе је казанџија имао да пече ракију од кајсија, бресака или крушака али и таква се понекад налазила...
Касно у јесен када је поље чисто и виногради обрани, од остатка исцеђеног грожђа, од комине пекла се комовица. То је била лековита ракија јер се пила и као лек - по гутљај, стављала се на масној кудељној крпи те болесном детету на груди, натопљеном крпом трљали су дланове и стопала оболелог...
Када је понестајало воћа, казанџија је долазио и са својим тајним рецептима за спремање лебаре, а то је била ракија од хране: хлеба, жита, кукуруза. Да ли добра? Па каква била, пила се!
На сваком слављу, свадби па чак и погребу, ракија се пила. А могла се пити јача или слабија, ‘ладна или врућа, слатка али и медљана: Сад медљану дај ракију, младенци донеше, Добру срећу!
Свати пију, пију па се смеше певало се у Торњи и у Батањи у зору после свадбе... На крај села палинкара више нема, а са њима нестао је и казанџија. Свако је постао свој казанџија јер се ракија често налази у чашама наших људи и сада, а често се шаље по флаша као поздрав у бели свет, да и тамо замирише на кући, на родни крај...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 05:34:49 поподне
                                                                                                          КОВАЧИ И ПОТКИВАЧИ

                                                                                                                                                                                                      “Сваки пос’о на свог газду личи.”

Сви су се упокојили: мајстор Франци, мајстор Иса, мајстор Душан, а са њима је отишао и онај чађави, а тако користан занат, ковачлук...
Сећам се да су ковачнице овако изгледале: на средини пећ са оџаком и огњиштем где се ложила ватра за грејање гвожђа. Ватра се ложила ковачким угљем који је мени тако лепо (за право чудо!) мирисао.
Ту су били уграђени и мехови (ми смо их звали фоје), који су направљени од коже, приковани на троугласта дрва ради добијања ваздуха ширењем и скупљањем и тако се одржавала ватра.
Фоја се покретала ногом преко папучице која је била ланцем причвршћена за тај мех. Ако се радило, обично је шегрт повремено покретао фоју.
На сред ковачнице био је огроман пањ са великим наковњем. Уза зид била је тезга са алатом: кљешта разних величина и употреба, потковице, ексери за поткивање, чекићи, рашпле за копита, рајсер, а то је био нож за обрезивање копита и још...
Рад ковача био је тежак и одговоран. Обично је имао бар једног помагача. Овде су се поткивали коњи, окивала (”везала”) нова кола, окивали су се равници, а највише се радило лети. Сећам се мајстор Францилове ковачнице.
Отац је дошао да поткује коње, а ја да гледам прекрасне розетле на гонку мајсторице. Али... моја дечја љубопитљивост завирује и у чађаву ковачницу где ауторитарно мајстор наређује.
Лепо је било гледати кад се окивају раоници или се неко друго гвожђе кује. Мајстор стане с једне стране наковња, а шегрт са друге стране и наизменично ударају чекићима по усијаном раонику. Такт је давао мајстор ударцем чекића у наковањ. То је било лепо слушати, а и гледати блиставе искрице које се шире около наковња.
Страшно је пак било гледати кад се поткива ”бесни” коњ, када му за ноздрве и горњу усну стегну ”лулу” за умиривање. Мајстор је тада брзо и врло прецизно радио. На неком дрвеном постољу стављао је ногу коња, копито и ту је лакше секао врхове ексера који су прошли кроз копита, савијао ексере чекићем, пилио и обликовао копито коња.
За очи девојчице, која у руци држи пелцер розетле то је било страшно, то је био прави Хефајстос са Олимпа.
Још и сада памтим Францила ковача...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                   Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 05:41:34 поподне
                                                                                                                        КОЖАРИ

                                                                                                           (ледери, табаци, варге)

                                                                                                                                                                                                “Чувај шлајке док зарадиш за чизме”

Један од старих заната, а који полако али сигурно изумире...
Штављењем коже, чињењем, како се овде каже, некада су се по потреби бавили најчешће као споредном делатношћу и ћурчије и опанчари, чак и паори. Али дешавало им се да посао ураде неквалитетно или да кожу упропасте, а кожа је увек била скупа.
Најчешће су се чиниле коже овчије, јагњеће, козије, јареће, говеђе, телеће, зечије.
Свакако, за квалитетно штављење кожа потребно је велико знање и искуство.
Док сирове коже стигну код ледера, домаћин треба да их очува, те их он посипа чистом сољу и уроља. У старије време, мајстори нису користили хемикалије.
Мајстор преузима коже и спрема их да по шест недеља стоје у соли, али које понекад и досољава. Коже се после потапају у кацу са водом да се по цели дан киселе, затим се испиру и перу са обе стране. Добро се могу прати у млакој води или у некој бари или каналу.
После прања следи чишћење ножевима којима се уклањају остаци лоја, меса, масноћа, нокти и рогови. Неки се од тих ножева зову шервајзи и рековаче. Коже се затим ставе у чин, у широку бадању, у којој се по три пута на дан меша, а ту стоје по три недеље.
Чин или штав је тајна сваког кожара. (!)
Оцеђена кожа тегли се рукама, равномерно четком маже уљем, затим се посипа сувим мекињама и оставља да се у хладу суши.
Има ту мајстор још сто ситних вештина, које ређа и угађа кожи и од ње тражи квалитет, а на крају свега - добија га.
Коже су се чиниле плаћањем мајстору или су их чинили напола.
Срби су, не само у селима, него и у Темишвару били чувени ледери, а њихови производи били су препознатљиви. Али... сада смо обукли и обули лаку вештачку кожу, а ону праву и здраву грицкају... мољци.
Шта ћеш! Свако време носи своје бреме.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 05:43:32 поподне
                                                                                                                                   КОЛАРИ

                                                                                                                                                                                           “Нова кола, стара руда Оће Милка да се уда. ”
Ретко и све ређе виђаш кола, права кола, она паорска, која су колари израђивали, а ковачи везивали.
Ни мајстора колара више нема!
Колар је бирао дрво за кола од којег је, по наруџбини израђивао: лотре дугачке или кратке, на карфе или пуне од дасака, предње и стражње шарагље, наплатке, спице и главу за точкове, јармац, левче и дрпчанике, предњи и стражњи трап, руду, сиц и обавезно срчаницу од тврдог дрвета... О левчи бих још по нешто... јер су наши стари често користили тај део кола као оружје, кад је за то дошо ред (Скини левму!)... А левча је део сељачких кола, од јасена мало закривљен, са доњим ужим делом који је окован, а чивија је држи да не спадне с главе точка, док је горњи део провучен кроз карику да може да држи лотре у истом положају.
Без ковача, колар није могао да доврши поруџбину јер је ковач морао да окује точкове, да веже кола, да дода потеге, чивије, да металом доврши започети дрвени коларски посао.
Осим сељачких тешких кола, колари су израђивали и саонице са сандуком, парадне каруце и чезе, па лака кола на федере али и колица, карелца која су имала малу руду, за коју је домаћин вукао и преносио мање количине поврћа и воћа, џак брашна, дрва, буренце...
Певамо и сада сватовце као:
Метла ногу на потегу па све виче - нећу,                                  А на кума намигује                                                                          Да се кола крећу.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Aли, потегу само још по неко зна и памти.
Певао се и бећарац: Пенџер висок, а ја цура мала, наручићу ноге код колара.
Чују се понекад и изреке као:
Крив ко левча, прав ко левча, сео у шарагље, спао у шарагље, у тешка се кола упрего, нећу да будем ничији швигар, а то је доказ да су кола била саставни део нашег паорског живота.
          Била су, али више нису!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 05:45:40 поподне

                                                                                                                                           КОРИТАРИ

                                                                                                                                                                                                              “Фрула је продужена душа човекова”

Тада, пре сто година, на крају скоро сваког села, черга Цигана је битисала више година. У мом селу су ти Цигани говорили и српски.
Израђивали су наћве и корита дрвена за потребе сељана и не само.
Коритари су дубили дрво скоблама и правили: варјаче, оклагије, тучкове, дрвене аване и кашике, дашчице за кухињу, сланике, дрвене саксије.
Нема више черги на крају села, а нема ни оних мајстора који су ишли селом и нудили: столичице, чегртаљке, фруле, колица, покретљивог лутка а и дрвеног коња за децу.
О Ускрсу коритари су нудили и варзило на шареним штапићима натопљено за успешно фарбање јаја.
Тај мајстор коритар је друговао са дрветом и знао да: “Кад неко дрво једном почне да умире за њега нема помоћи. Неко стабло ће иструнути: раст, граб и букву ће одсећи и искористити за огрев, од дивље трешње ће можда направити леп ормар за мираз некој девојци, од липе наћве за хлеб, а од старе крушке сто за којим ће најслађе залогаје вековима делити неке срећне и веселе породице... Од шљива правиле су се фруле, па се зато говорило да шљива наставља да живи кроз песму...”
Сетимо се и сада Мике Антића, песника чије је родно место Мокрин (близу нас) који се овако молио:
“Послушај ме, Боже,
Велики Господине,
Ако ме још некад поново будеш правио,
Молим ти се, удеси ми да не будем ни милицајац,
Ни цар,
Ни Ром!
Претвори ме у једно велико дрво 100 година да растем и да ме онда посеку Наћве од мене да направе. Сто година у мени теста да месе, Од хлеба сав да се распаднем.”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 10, 2017, 05:47:48 поподне
                                                                                                                                           ЛЕЦЕДАРИ

                                                                                                                      (лецедери, лицедари, цукераши)

                                                                                                                                                                                                           “Кад радиш с медом, мораш да лизнеш прсте”

- Ако немате леј, алве се продају и за кукуруз и за јаје, па хајт, ја вас чекам...
Налазио си их у сваком нашем селу, на вашарима, славама чак и у манастирским портама.
          Мајстор је гурао сокаком дрвена колица са два суда у којима је могло бити чак и четири врсте сладоледа. Судови су били чисти, лимени са лепим никлованим поклопцима.                                                                                                                                   Између тих судова био је лед, који је чувао да се сладолед не отопи.
Тај се лед узимао из ледерница које су постојале у сваком селу, а лед је могао да користи сваком. То су биле дубоке земунице обложене сламом, по којој су сељани слагали велике комаде леда, којег су за време јаке зиме секли из бара сеоских и коњским запрегама довозили у ледару.
Да се вратимо опису лецедарових колица. Са стране била су лепо и шарено исцртана: корнет са вишебојним сладоледом, кашичице, колачићи, медењаци. На ручицама колица било је звонце, које је позивало да на сокак истрче сладокусци.
Осим сладоледа у овим колицима из посебне кутије мамиле су шећерне алве: чисте, са орасима и шарене, розли и зелени аљушци чак и са укусом ментола. Били су ту лепо наслагани лецедерски медењаци у виду: срца, коњића, лутке и они тако шарени и жељени ђердани, те петлови на прутић, кромпир шећер у грумену и зечји сир који се теглио и чији је укус непоновљив. А ми смо качиле оне слатке ђердане око врата, а каква срећа кад ти је неко поклонио медењак у виду срца, лутке, коњића!
Лецедар је ишао тамо где је било или пролазило највише света: испред цркве, на рогљу, у салама где се одржавала игранка, на фудбалском терену...
Ко није чуо за баба Смиљу из Кетфеља, чији је муж био чувени лецедар, Милан Тврдоријека, пореклом из Босне или за Вету и Младена из Кнеза или за Невенку из Варјаша, за чарду из Печке где се куповао најлепши зечји сир...
Зарада је њихова била скромна, али ипак довољна за удобан живот.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                       Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 06:16:44 пре подне
                                                                                                           УЛИЧНЕ КИШОБРАНЏИЈЕ

                                                                                                          (паразолери, амбрелџије)

                                                                                                                                                                                                                 “Ником не буди паразол!”

Исто као и дротоши и ови су на леђима носили свој алат, ишли су сокацима и поправљали кишобране, паразоле. Паразоли су били већи, масивнији од данашњих, али и далеко скупљи па се исплатило поправљати. Могла се замењивати сломљена жица, могло се обновити поцепано платно или покрјана дршка. Ти су мајстори ређе обилазили села, јер је и паразола било мање у селу а више у граду, те су чешће у граду имали мале радње на крај неког ходника или у неком подземљу, где си силазио и погађао се око цене. Сада су кишобрани мањи, лакши, кратког су века али те, више нико не поправља јер... не исплати се! А шта се сада исплати ?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 06:19:42 пре подне
                                                                                                                         УЛИЧНИ БЕРБЕРИ

                                                                                                                                  (брице)

                                                                                                                                                                                                “Бербери су први људи То је спгара стпвар”

          Посебна категорија сеоских занатлија били су бербери.
Сем бријања и шишања што су редовно и обавезно вршили по домовима својих муштерија, сеоски бербери су с поносом али и смелошћу вадили зубе, пуштали крв особама са високим притиском или би за исто “стављали пијавице” на чело, знали су да “режу жучевину” и да “чашице”, које се још и сада по селима могу наћи, стављају на болна места.
- Мој Ика, а име му је било Живко Пејић није секо само чир ко Мац - берберин, него је умо да намешћа и кости, да и’ мете у дашчице, па знао је да с чашицама диже и стомак кад се ко струни, а бријо је и мртваце, а ко је то још ’тео?!... само, ето, се упокојио пре коју годину...
Они вештији, као Ђурка Антоновић из Варјаша, од одрезане дуге косе израђивали су по наруџбини, плетенице од којих је фризер чешљао предивне пунђе.
А народ верује да постоје бербери лакше и теже руке, да од нечије руке брже расте коса, да неко брзо, лако и безбедно врши тај “хируршки” захват, да уме да истре главу и леђа и да ти назеб узме као с руком, да...
Сва су та знања мајстори преносили њиховим шегртима, који су их увек верно пратили. А то је овако било:
Шегрт послушно, али одважно прати свог мајстора носећи алат увијен у црну мараму тако да изгледа као ташна.
А алат?! Алат мајсторов сачињавало је: пар бријача, неколико оштрих маказа, чешљеви од кости са чешћим и од плека са ређим зупцима, затим овде је и ручна машиница за шишање, јер су се сељаци лети шишали “нула”, али и потшишавали, па флашица са разблаженим шпиритусом, стипса којом да се заустави крв кад се рецне младеж. Не изостају, дабоме, парејчица за сапуњање лица и парче домаћег сапуна у округлој лименој кутијици. Обавезно је овде био и чист бели пешкир, који се стављао око врата муштерије. А имали су још једну лимену пикслу у којој је берберин скидао сапуницу са лица муштерије, па кад се напуни износи се напоље и баца на авлију.
Бербери су лети излазили у два-три сата ујутру, док су зими ишли сат-два касније, да би успели да све своје муштерије “уљуде” на време.
Шегрт иде напред, лупа у пенџер, буди газду. Овај устаје и онако у кошуљи и гаћама заогрне јанкел и отвара врата. Још с вечери домаћица зна да спреми у лонче воде које стави у рерни ил на пећи да остане млака до јутра.
На сред собе на столици седне домаћин. Шегрт шири алат по столу и почиње да сапуна, ако је брада “тврђа” треје и прстима, а за то време стиже и мајстор да заврши посао...
Сад шегрт пакује алат и иде да буди другог... и тако до поласка на њиве ил недељом у цркву сви су “уређени” и уредни.
Бербери су били и велике шаљивџије, они су први сазнавали новости и брзо их ширили селом.
За своје услуге били су плаћени по погодби, житарицама и кукурузом.
Бербери су (јер их је било више) имали своје личне муштерије, по 30 - 40 особа и ишли код сваког кући и бријали два - три пута недељно, а шишали су их по потреби о празницима или кад дотични тражи.
Те услуге су се уговарале на годину дана, а после истека тог рока, договор би се продужио или би се “захвалило” мајстору.
Бербери су поштовали то као неписано правило и нису отимали муштерије другог брице.
Најбољи су отварали приватне радње или радили у варошким радњама као бербери.
А наши Срби још и сада су познати бербери Темишвара и Арада.
Зна се да је почетком прошлог века познати берберин Влада Жикић из Кнеза отворио приватну угледну радионицу са шегртима и калфама у Араду, где му је стални муштерија био чувени индустријалац Нојман.
Штаћеш?!
“Бербери су први људи
То је стара ствар
Не мож свако бербер бити
За то треба дар.”
                                     (Ј.Ј. Змај)

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 06:22:12 пре подне
                                                                                                                           УЛИЧНИ ДРОТОШИ

                                                                                                                                                                                                                       “Крпеж и трпеж кућу држе”

“ – Шепрe, лонце, крпим корита” или “ - дротозни фотозни!”, а викали су да разуме и Румун, а и Шваба.
Кад год се лонац, шерпа, вангла, лавор ил канта пробушила, није се одмах нова куповала, већ су је “крпили” дротоши.
На леђима су носили дрвени сандук са алатом и лимом, па су на лицу места могли да “крпе” оно што је било пробушено.
Неки су и дротове носили за земљане лонце, које су тако зналачки везивали, да, иако се у овим лонцима није више кувао пасуљ, могла се чувати маст, усољено месо, пекмез...
Посао је био једноставан и продужавао је, за кратко, век тих шерпи, лонаца и вангли, те према томе и плата за услугу је била скромна, често пута састојала се од неке хране, неког новчића или старог одела.                                                                                 
Исто очима детета гледем слабашног и бледог Долија, који на улици испред кућних капија чучи и лепи, капље истопљени метал и брзо, голим прстима барата тим примитивним алатом и суђем за оправку.                                                                  Доли је давно нестао, а његов син је радио као скретничар на једној градској железници...                                                                                                   
           ... одзвања ми и сада пискави глас баба Вате - Сека Ракила, донеси ону велику ванглу, ту је Доли, фене га изеле!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                       
                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 06:24:07 пре подне
                                                                                                                  УЛИЧНИ ОШТРАЧИ НОЖЕВА

                                                                                                                               (Шлајфери)

                                                                                                                                                                                                                   “Оштар ко мутав на тоцило”

Пролеће је већ давно загрејало сеоске сокаке. У свакој кући можеш чути: Маказе су се отупиле, па секу рецкаво (од много исечених крпа потребних за ткање крпара) или Нож је туп, можеш га узјашити јер су се њиме секле и кости...
Сада деца добијају задатак да пазе на оног уличног оштрача, који на сав глас виче - Оштри маказе! и полако гура велика дрвена колица, а за њим, обично, трчкарају деца.
На тим великим колицима био је постављен дрвени сандук са алатом и тоцилом. Помоћу повећег дрвеног точка и каиша, који се кретао ножним погоном, окретало се тоцило. Са стране су имала суд са хладном водом којом се хладио материјал за оштрење: ножеви, маказе и маказице, бријачи и брисе...
Та колица са алатом гурао је мајстор, а понекад и његова жена, мајсторица, по свим сокацима, застајао би на виднијем месту код цркве, на рогљу, код дућана и ту је свет долазио да оштри...а посла је увек било. Јер крајем јесени, кад се село зажути, поново се оштре ножеви, бријачи, маказе пошто ће зима бити дуга, а мајстор ће нестати у непознато... одакле је и дошао.
Једно знамо - да више неће доћи...
...Али ове сам га године нашла испред темишварске пијаце Јозефин, био је сам са алатом, мајсторица се преквалификовала...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 06:26:09 пре подне
                                                                                                                           ТРАКСЛЕРИ

                                                                                                             (ТОКАРИ, ДРВОСТРУГАРИ)

                                                                                                                                                                                                                “Не може ти ни тракслер угодити ”

Тракслерај је један од старих заната за прераду дрвета.
Назив тог знатлије, тракслер немачког је порекла, иако нису само Немци били тракслери.
За човека вечито незадовољног говорило се: “Не може му ни тракслер угодити!”, а то значи да су ти мајстори могли угодити сваком укусу.
Багрем је дрво које успешно расте у Поморишју, а тракслери воле багрем јер његова влакна су чврста и густа, па не пуца. Обрађено, то дрво има жуту боју, а када се излакира добије лепу боју бронзе. Добро се и глача и то својим тринама.
Тракслери су увек могли да изразе своју креативност, да осмисле нешто посебно, те отуда њихови производи јесу уникати. Радионица је била скромна, а главни алат звао се дребанг. То је машина која се састоји од погонског дела и погонског вратила на чијем се крају налази шиљак. Шиљак, који може бити облика виљушке или звездастог, тим се алатом режу у дрвету шаре, украси.
Тракслери су израђивали: рамове за слике и огледала, дрвене свећњаке, чивилуке, рамове за пешкире, маљке и коленикe, лепе и добре преслице или само делове тих, оклагије и даске за резанце, пракљаче, које су служиле при прању кудељног веша. Израђивали су по наруџбини и дрвене разбоје за ткање, ступе у које се лупала црвена осушена паприка, бућкалице (бућкала) у које се тако лепо бућкањем издвајао путер из милера.
Тракслер је сарађивао и са тишлером за којег је израђивао украсне делове за намештај као: рамове за завесе, столичице, дечја колица, ноге за столове и столице...
Па ето, тракслер је могао и угађати... али је давно нестао из нашег видокруга јер се сви поменути предмети сада израђују у фабрикама.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 09:07:22 пре подне
Кад сам се одлучио за ову збирку са старим занатима и занимањима, није то било без разлога, јер су многа презимена, имена и надимци, настали из њих. А ми се тиме бавимо и то проучавамо. На крају, књига је писана тако питким језиком а те цртице и записи о ондашњем времену и начину живота, остављају утисак највише код нас старијих, који то све памтимо и помало носталгично доживљавамо.
Сва признања ауторки Јаворки Марков Јоргован

                                     ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА

...Део бивших граничара добија земљу у западном Банату, где се настањују на новим локацијама, док је онај мањи део остао овде и то је тај српски елеменат, остатак остатака, како је то дефинисао почетком 20. века Милош Црњански или је то још болније речено: Мртва стража српства, синтагма коришћена још 1880. године у часопису Даница из Новог Сада.
Тај остатак Срба ја тражим и налазим још у петнаестак насеља са једне и друге стране Мориша, овде у Поморишју, где се породице још презивају: Поморишки, Батањац, Арађан (Арађанин), Гајин, Сараволац, Липован, Надлачки, Шајтинац...
Последица Мировног Уговора (Париз 1919) била је стварање нових националних држава и померање дотадашњих граница. У Румунији је остало да живи око 50.000 Срба у 60. насеља. Последњи попис становништва Румуније бележи само 18.000 Срба (!).
Еволуција сваког друштва, па и овог поморишког, доноси развитак заната као и разноврсност занимања.
У Средњем веку познате су занатлије, произвођачи пољопривредних алатки као и оруђа потребних у домаћинству, али и израђивачи оружја и коњских запрега толико потребних за њихов статус граничара и противотоманских бораца.
У овом делу Моришке низије били су веома познати мајстори: табаци, ћурчије, чизмари, опанчари, терзије, ткачи. Посебну категорију сачињавали су: златари,    резбари (пр.браћа Јањић из Арада), везачи књига и преписивачи (у манастирима Бодрог-Ходош и Арад-Гај) као и иконописци (пр.Алексићи из Арада).
Циглари, зидари, дунђери градили су куће, док су колари и ковачи обезбеђивали превозна средства за друмове, а на Моришу превоз су обављале скелеџије или компаши (а то је тако детаљно описао Јоан Славић у роману Мара).
Житарице су се млеле у примитивним млиновима као: воденице на Моришу и Аранки, ветрењаче (и сада се виде рушевине једног таквог млина у Варјашу) и суваче (у понеким местима било их је и пет-шест, пр.Варјаш). Једна таква сувача која се налази под заштитом може се видети у Кикинди.
У више села ове равнице радиле су уљаре (олојнице), али и ваљаонице где се ваљало сукно од којег се шило зимско одело. Било је и казана где се пекла ракија. Било је и сапунџија, воштинара, медљара, алвара, пекара, кувара (сокача).
Путујући мајстори били су: бербери, пенџераши, амбрелџије, оштрачи ножева, коритари, резачи купуса...
Први писмени докази деловања занатлија у местима где су живели и Срби у овом поднебљу јесу доста касни, средина 17. века....
...Овде су били и познати велики вашари (Арад, Печка) као и пазарни дани.
Други документ који сведочи о постојању поморишких занатлија јесте Попис становништва Угарске, почетком 18. века; прва књига, Поморишје, 1715. и 1720. година.
Ево примера:
У Араду: Милутин Терзија, Живан Лончар, Јован Ћурчија, Пинче Воденичар, Петар Кочијаш, Радосав Чобан, Јован Чизмаш, Скелеџија Јован, Живан Алас, Табак Никола, Илија Сокач, Вијат Капамаџија, Јаков Штрангар, Остоја Шербеџија, Милић Говеадар, Ирцко Сапунџија, Ђорђе Сабљар.
У Радни: Мато Дунђерин, Томо Колар, Петар Терзија, Ћуро Ћурчија, Новак Воденичар.
У Батањи: Стојан Палинкаш.
У Чанаду: Вујица Пиваров, Рако Мајсторовић, Стојан Алваџија, Милован Цревацки.
У Надлаку: Остоја Ковачачки, Радосав Коњушар, Стојан Терзија.
У Шајтину: Марко Чизмаџија.
У Печки: Жива Воденичар, Илија Ћурчија, Јован Свирац, Митар Колар, Ђурађ Терзија, Михо Алас, Милош Палинкаш, Живан Чизмаџија.
Закључујемо да се често као презиме узимао назив заната или занимања.
Примећује се да осим заната који се изучавао код мајстора у верштату јављају и занимања специфична за ову пребогату регију као: говедар, чобан, волујар, чикош, ајгирџија, горник, баштован, пудар, бирташ, казанџија (палинкаш), скелеџија (компаш), дережа, џамбас, алас...
Како за време турске тако и аустријске власти, занатлије и трговци били су еснафски уређени. Због тога се по неким местима дућани и тргови називају еснафски као у Чанаду и Карловцима.
У Араду је еснаф крзнара основан 1725. године а радио је на темељу царске повеље, исписане ћирилицом и увезане у кожне корице.
Сабовски (кројачки) еснаф основан је 1740. године. О томе говори еснафски барјак на којем стоје три натписа.
Еснаф арадских ћурчија основан је у другој половини 18. века. То се може закључити по икони чији је аутор био Стефан Тенецки. Барјак је обновљен 1846. и 1925. године.
Удружење арадских земљоделаца основано је 1851. године, доказ да су се и земљопоседници могли удруживати по угледу на традиционално удруживање занатлијских цехова.
Индустријски начин проиводње у Хабзбуршкој монархији почиње да потискује занатство. Због тога, с првом половином 19. века занатство и занатски еснафи почињу да одумиру. Коначно, законским актом из 1872. годнине, укинуто је еснафско удруживање занатлија.
У та десет-петнаест места Поморишја пратила сам и породична имена као и надимке који произилазе из назива заната и занимања.

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 09:09:33 пре подне
Наставак горњег текста:

Породично име АДНАЂ наилазимо код Срба и Мађара у: Араду, Наћфали, Семиклушу, Сенпетру и Чанаду, АЛАС (ХАЛАС) код Мађара и Срба у Араду и Печки, ЧОБАНОВ код Срба из Моноштора и Чанада, ЧОБОТИН код Румуна и Срба у Моноштору, Кетфељу и Араду, ЧИЗМАШ код Срба, Мађара, Словака и Румуна у Араду, Варјашу, Надлаку и Сараволи, ГОРНИК код Срба и Румуна у Арад-Гају, Кетфељу и Моноштору, КОЛАР (-ОВ) код Румуна, Срба, Словака и Немаца у Араду, Арад-Гају, Варјашу, Перегу и Семлаку, КОЛУНЏИН код Срба у Сенпетру, САБЉАР код Словака и Мађара у Надлаку, Семиклушу и Шајтину и САБЈБИЋ код Срба у Сенпетру, САБО (-В), код Румуна, Срба, Мађара у Араду, Кетфељу и Малом Бечкереку, САПУНЏИН код Срба у Чанаду и Семиклушу, САРАОР код Румуна и Срба у Кнезу, Моноштору и Фенлаку, ТАБАК (-ОВИЋ) код Срба и Румуна у Араду, Мунари и Сараволи, ПАЛИНКАШ код Срба, Румуна и Мађара у Араду, Семиклушу, Семпетру и Чанаду, СКЕЉАН код Срба и Румуна у Араду, Калачи, Кнезу, Моноштору, Песку и Торњи.
Мноштво заната и занимања оличено је и у надимцима ових људи, као: Ајгирџија, Берберин, Бирташ(-ица), Визман, Говедар(-уша), Дунђер, Дућанџија, Кочиш, Ледер, Обермилер, Олајџија, Опанчар, Пенџераш, Сараор, Свињар, Сувачар, Фарбар(-ка), Хусар, Цукер(-ка), Чикош, Џамбас, Шинтер, Шнајдер, Штрангар, Шустер...
Често се примећује и немачки елеменат (визман, обермилер, цукер, шнајдер, шустер) зато што почевши од 1752. године у Банату су били колонизовани имигранти из Лорене, први талас био је насељен у Мерцидорфу (данас Карањ) а то је 20 км од Арада...
...До недавно су наша села била места свих могућих заната: од ћурчије до чизмара и од сапунџије до сајџије јер је Занат златна наруквица од којег се могло добро живети, па чак и неко имање стећи.
У сваком месту у живој причи и успомени остала су имена чувених мајстора: - Био неки Ханци кован, Рада колар, Ката јорганџика, Иван сајџија, Јова тракслер, па Милан шнајдер и Зорка мајсторица, Штева ледер, Марјан штрикерка... А сећаш се, а како да не, Маринка мобана, па Раде чикоша, па Братића теомара, Смиље лецедарке?! Сви су се преселили у вечност, њих више нема... А нема ни њихових заната, ни поменутих занимања. Разлог њиховог нестанка била је технолошка еволуција, која је истиснула занатлију или предмете израђивача. Или можда је некадашња сеоска заједница више бринула о својој данашњици реално гледајући и у скору будућност - Како ћемо и шта ћемо сутра?
Остали су занати да живе у пословицама које су део мудрости народа:
Свако је мајстор своје среће, Руке занатлије злата вреде, Сваки посо на свог газду личи, Шустер носи најгоре ципеле.
Историчар, Милан Мицић у свом раду Банат белог хлеба записује: Добрим делом сећање је варљива ствар. Ако се сва памћења не запишу, онда су она осуђена на нестајање. Један народ, који не записује, осуђен је да престаје да памти и код њега нестаје колективно сећање.
Ја сам записала мало, трунку немереног времена којег још и сада запљускују воде Мориша, којег пеку ужарена лета и којег још и сада беле торњеви наших манастира.
Некад је тако било...

                                                                                                        Аутор
                                                                                ЈАВОРКА  МАРКОВ  ЈОРГОВАН


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 11:17:19 пре подне
                                                                                                                    ПАПУЧАРИ

                                                                                                                    (папуџије)

                                                                                                                                                                                            “ - Дај ми, Сосо, шешир и папуче, па да се оправим!”

Темишварска, Фабричка пијаца и стари папуџија Богосављевић...две тезге препуне папуча: велике кожне мушке, оне тешке, па лаке папуче “за унутра”, а тек женске папуче (!) само да гледаш, а да се нагледаш, никако: сомотске разнобојне, кожне са штиклицом, те оне најтраженије, црне сомотске с легованом пришивеном свилом која обрубљује део до ноге... То су биле благдашње!
Седамдесетих година прошлога века семартонске папуче продавале су се као удобне и лепе по целом северном Банату. То су биле папуче једноставно израђене, али лаке и привлачне произведене од дебелог шареног штофа за таписерије. Користиле су се као свакидашње, носиле су се ван собе, на улици све док се не захлади и почну дуге јесење кише.
Ко је само једном ушао у папучарску радњу сигурно се загледао и у алат, првенствено у калупе које виђаш и код шустерa.
            Ретко ко памти да су калупи по величини имали своја имена: мали ортајак, зегреде, а највећи калуп звао се “два попреко” за мушке папуче.
Интересантно је било гледати како се калуп повлачи из већ израђене папуче. За то је мајстор узимао извлакало, а то је тањи каиш који се стављао између лица и калупа на горњем делу, те повлачењем извлакала повлачи се и калуп из папуче.
Папуча, та лака обућа није се носила само по кући, него и по селу. Оне свечане обувале су се и у таквим приликама, док су старији тражили да им се обују папуче кад се буду сахрањивали да “по оном свету лакше ходају.”
Женских папуча било је више врста јер су се разликовале по облику, по материјалу од чега су израђиване и по украсу.
Обично су се правиле од: коже, плиша, штофа, свиле и сомота са везом и без њега.
Мушке папуче старијег типа, којих се још и сада сећамо да су их наши стари носили биле су знатно теже од ових сада. То су биле тешке папуче зато што је између ђона и табана стављено сено умешано у глину, а биле су и трајније.
Папуче, ове нове, које ми носимо, гумене, нездраве, естетски недотеране неће наши стари примити ни “задушу” да “тамо, где су сада, ходају лакше...”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                               Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 11:19:17 пре подне
                                                                                                                   ШУСТЕРИ

                                                                                                                 (ОБУЋАРИ)

                                                                                                                                                                                                    “Код шуштера је најгора ципела”

Пролазим поред обућарске радње са излогом...увек је у излогу била једна огромна ципела и, евентуално, напрашена стаклена ваза са лажним цвећем.
Шустер је седео погрбљен за својим малим, јако малим сточићем, обавезно је носио кожну кецељу на груди и радио или нове ципеле или оправке.
Мајстори су били добри познаваоци коже јер се њихов занат састојао од кројења коже за ципеле као и ушивања ове коже за ђон, који је јако тврд те су шустерски дланови и прсти били тврди, баш као ђон. Налазио си у њиховим радњама чак и стране часописе са моделима ципела. Знам да смо бирале модел за лаговане беле ципеле са штиклом, па су све пет муштерије наручиле други модел у некој радњи Великог Семиклуша. А то је било за матуру!               
           Шустер се договара, има предлога и најзад узима мере од муштерије на папиру заокруживајући дебелом оловком, а та мера је и те како важна. Следи затим: кројење, шивење, калупи, лепак и наравно алат: шустерска шивећа машина, мали чекићи, шила, калупи, конац и...нова ципела, сандала, чизма и - Срећан био да их носиш и подереш! Али су ти мајстори вршили и оправке као: ударање нитни, наглавак, по ђона, замена шнала, ширење на калуп, ударање блакеја на штикле, закуцавање ексера у ђон...
Тражим некад цењене шустере који су од добре коже израђивали и биргер чизме за штрукс чакшире “нашунке”5, тражим их у породичном албуму Шепецанових, Ширија, Златића и налазим само успомене.
Неко је у бившим излозима шустерских радњи убрисао прашину и уклонио ону ципелу број 56...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 11:21:00 пре подне
                                                                                                                                    САПУНЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                                    “Сапун и вода — најбоља мода”

Некада се масноћа и отпаци од масноће нису бацали у ђубре као данас. Није тада било ни детерџената а ни веш машина.
Прљав веш и кошуље прали су се у дрвеном или лименом кориту. Обично су жене прале понедељком. Вода се доносила с артерског бунара ако у авлији није био бунар са кишницом или дубоки бунар са бистром водом. Огризином и чапурјем грејала се та вода у тучаном котлу.
Веш се прво стављао у насапуњену воду кишницу ил цеђ да вода буде што “мекша” па се после прао увек из две воде. За такво прање користио се бели домаћи сапун.
А тај се сапун кувао од преосталих чварака и од масних отпада, окрајака који су се скупљали преко године. Кувао се са масном содом (штајнсодом) у тучаном котлу.
Кување сапуна обављале су домаћице код куће или би звале мајстора сапунџију да им сапун скува, јер је овај знао да спреми и миришљави сапун за лице, па чак и сапун са биљем против перути.
А када ј е тај мај стор радио само у Перјамошу и Печки, тада су му материјал допремале муштерије из околних места, тамо су наплаћивале за услугу и узимале готов сапун.
Добар бео сапун требао је да буде “као стакло” а то је био гарант за добро прање и блиставо рубље.
Прибележила сам један стари једноставан рецепт за спремање домаћег сапуна: “5 кг масноће, 1 кг соде изручи се у казан и измеша. За сваки кг масноће дода се по 1,5 л кишнице или цеђи. То се промеша и кува на врло тихој ватри 2 сата од када је почело да ври. Када избацује горе црно, готов је.”
Додала бих да у цеђи али и са црним, преосталим сапуном искувавали су се сви кухињски судови пре почетка Великог поста, а исто са тим добро се прала и дрвенарија: врата, рагастови, столови и столице, ормани па чак и прагови и степениште.
Домаћи се сапун ређе виђа јер се више не кува, него се купује из радњи, значи нестао је и сапунџија.
У нашем крају остало је само породично име - Сапунџин, које подсећа на некад познатог мајстора сапуна.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 11:23:06 пре подне
                                                                                                                                   САРАЧИ

                                                                                                                        (ременари, седлари)

                                                                                                                                                                                                 “Тешко коњима и колима у српским сватима"

Један је од најстаријих заната, јер израда одговарајуће опреме је почела од када људи користе коње за јахање и вучу.
Основну сировину тог заната представља кожа. Сарачи су за своје производе користили добру волујску, крављу, телећу, ређе овчију или свињску кожу.
Реч сарач је арапског порекла и назив је за занатлију који прави и продаје разне предмете од коже.
У том прошлом времену није било камиона и трактора, а послови превоза, орања, сејања обављали су се коњима.
Сарачи су од коже израђивали амове, радне и парадне, оглавнике, кајасе, седла за јахање, бичеве, израђивали су и ловачку опрему као: торбе и ташне, опасаче и футроле, каишеве за псе, али и ремење за вршалице, круњаче...
Мајстор сарач је увек имао врло озбиљну радњу јер је његов рад изискивао и велико умеће а и велику одговорност пошто су његови производи били вредни, па, према томе, и скупи.
Сарач се служио специјалним алатом као: сарачка клупа на којој сарач седи и ради. На њеном предњем делу је стега која учврсти кожу да се шије. Овде се та клупа звала коза или магарац. Ту су биле и разне врсте кривих сарачких ножева за кројење коже, па шестари, шила, маказе, шнирач, игле, цолштук, сарачка машина за шивење, разна врста клешта, канапи, нитне и... чега још није било.
Ти су мајстори били прави уметници свог заната јер су коњи имали радну опрему, али и парадни серсам са француским кајасом и звечкама.
Тога се само сећамо гледајући старе фотографије на којима видимо искићене коње упрегнуте парадно о славама, прошњама ил свадбама, на праћењу Божића, санкању или ношењу младиног штафира.
Некад било...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 11:25:09 пре подне
                                                                                                                           СОДАРИ

                                                                                                       (содароши, содаши, содаџије)

                                                                                                                                                                                                         “Масни ручкови, посни тестаменти”

Сода, или сода - вода (сода - васер) је мешавина чисте добре пијаће воде и угљене киселине, то је освежавајуће пиће, свима добро познато и много коришћено.
То се пиће производило у содарама (содарницама), тамо где су сваког мамиле те шарене и слатке краклe.
Сода - вода киси и кипи те олакшава стомачну пробаву. Са њом се газирају сокови а и вино се разблажује у оне наше чувене банатске шприцере.
Последњи залогај печења ил папкрикаша тражи шприцер. Зар не?! А то је и као народни лек.
Домаћице су том содом месиле и тесто за кифлице са салом или за кремпите, за сковерце да би та теста била лакша, ваздушаста.
Соде су се продавале у содарама, али и улицом је содарош нудио сифон - флаше носећи их на малим колицима.
Трошиле су се у сваком бирцузу, на славама, свадбама, баловима...
Сода је била флаширана у зеленим, плавим, розлим и жутим сифон - флашама од 2 литре и 1 л. У мојој кући чувам једну такву плаву флашу од литре са оловном главом из радње И.Фекете - Темишвар, 1934. година...
Флаше су често прали и прегледали содари, буре у којем се доносила питка вода било је увек чисто, радионица уредна, содари весели и расположени.
Нема више содара, нема кракле са мирисом и укусом малина и лимуна... а сифон - флаше постале су музејски предмети (кракле, клакери = слатки миришљави напитак).

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                              Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 12:55:53 поподне

                                                                                                                               ЋУРЧИЈЕ

                                                                                                                                                                          “Уста Марко на ноге лагане, И пригрну ћурак наопако”

Ћурчија је био занатлија који је штавио јагњећу и овчију кожу али и шијо одећу од те коже.
Квалитетно штављење вршили су ледери (табаци), али су и ћурчије и опанчари често залазили у тајне чина коже.
Коже су набављали од сељака, али и од месара.
Да би им сашивени предмети били лепши и украшени и да би носили печат мајстора - израђивача, ћурчије су набављале разнобојну кожу викследер, иру и перваз у граду.
Кожуси и дуцини били су лепо ишарани, а шили су и дуге опаклије, кабанице, грудњаке, шубаре...
Главна алатка ћурчије било је шило за бушење рупа, затим велики дрвени астал где су се кројиле и опучавале  коже, игле са великом ушицом... Шегрти су користили мало шило док су израђивали петље и кожну дугмад за сашивено одело.
Ћурчија је израђивао дуцине, а то је сељачка бунда опшивена крзном по рубовима (у Арад-Гају назива се бундаш). Израђивали су неукрашене кабанице које су користили сточари, а и кириџије јер је то био заштитини огртач, обично са капуљачом.
Кабаница је имала рукаве које су се на доњем делу везивале дебелим кудељним канапом или су биле чак зашивене да би служиле и као торбе за ношење хране и флаше са водом.
Шили су и опаклије, обично од нестрижених овчијих или јагњећих кожа, а те су биле одлична заштита од хладноће и невремена. Било је опаклија без рукава или са врло дугачким рукавима у које се ноге завуку када се простре на смрзуту или мокру земљу као душек где ће чобан тренути.
Кожу(х) или грудњак био је скупљи хаљетак јер је обично имао украсе, а имао је и џепове. Младе жене носиле су богато украшаване грудњаке.
Ћурак се мало памти а изгледао је као кратки капут од крзна закопчаван на средини дугмадима, чак и сребрним (!).
Без шубаре била је незамислива наша цича - зима, а ћурчија је имао форму да лепо скроји и сашије капу од јагњеће коже са црном вуном. Код ћурчије су сашивене капе стајале наређане на дрвеним калупима све лепша од лепше.
Чувене су биле црне стреганске капе које су наши Срби тако поносно о свечаностима носили.
Та су се топла одела обично облачила у хладним зимским данима, те је према томе ћурчија пуно радио преко лета, док је у јесен на вашарима, који су се још одржавали продавао своје рукотворине.
Ретко се присећамо ћурчија, али зато породица Дуцин је живела у Кнезу, Табак у Мунари, Табаковић у Араду, а у Арад-Гају, Бундаш је био члан вертепа.
Успомене... лепе успомене, а и та кожна топла одела...остала у песми:
Киша пада, а шта ћемо сада,
Нас двојица, једна кабаница.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)           
                                                                       
                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 12:58:10 поподне
                                                                                                                                   ФАРБАРИ

                                                                                                                                  (бојаџије)

                                                                                                                                                                                                                “Јефтинија је фарба него нова даска”

Када је вретено пуно, испредена нит вуне, кудеље или лана мота се уз помоћ мотовилa. Мота се у штренгле да би се могло офарбати.
Све до половине прошлог века наше жене су саме бојиле памук, вуну и пређу кудељну. Данас скоро нико више не боји вуну, кудељу, платна а некада је то био важан и сасвим домаћи посао. За то су најчешће биле коришћене биљне боје. Наши стари везови и ћилими показују до данас да су то биле и остале живе и трајне боје.
Најчешће се фарбало у црвено, црно, модро али и жуто и зелено. Да би неке штренгле постале што беље стављале су се у белиш или у прекрупу а кадиле су се и сумпорним цветом.
Неки од сељана су били добро упућени у тајне бојења, те су ови били на услузи осталих као фарбари.
До коришћења индустријских боја, фарбало се биљним бојама од: броћа, јасена, шафрана, црвене цвекле, труда од дудовине, љуском од лука...
Црвена се боја добијала из броћа, а броћ је биљка која дозре сваке треће године. Корени се осуше и истуцају у прах. Вода се угреје и у њу се потопи вуна и све се поспе прахом од броћа. За зелено се користила чорба од скуваних коприва, спанаћа и осушеног слезовог цвета.
За жуто се користио шафран, труд од дуда, љуске од црног лука, жута земља, коре од дивље јабуке.
Црно се бојило мешавином храстове коре и чађи. Биљне народне боје одликовале су се врло угодним тоновима и великом трајношћу. Њих не може ни сунце извлачити, ни вода испрати, ни године отети.
Фарбари су можда више од других занатлија чували тајну биљних боја.
Стари су причали да је сваки бојаџија имао и чувао своју мају (то је црвенкаста течност која остаје у ћупу када се из њега извади обојена пређа). А маја је фарбару исто што је пекару квасац за хлеб.
У Кетфељу, Варјашу, Сенпетру, Сараволи реч маја користи се за хлебни квасац.
Занат се преносио с колена на колено па је тако и маја од врло давног времена.
Видимо и сада да у старијим израђеним и офарбаним деловима влада нека умереност и елеганција, нека строга, фина лепота без шаренила оног дремавог, којег пак налазимо у новије доба. А све смо то изгубили губитком биљних боја, али и нашим нехајем да бар забораву отмемо те изванредне лепоте и нама тако лако доступне.
          Броћ, црвеиа цвекла, црни лук, шафран, мађ, камнлнца, дудов труд, кана, љубичаца, спанаћ...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 01:00:00 поподне
                                                                                                                             ЧЕТКАРИ

                                                                                                                          (парејцари)

                                                                                                                                                                                                       “Мајсторска рука злата вреди ”

Сва су наша села била увек чиста и уредна. Куће офарбане, стабла окречана, чак и она дуж пута од села до села којих сада нехатом надлежних више нема, посечена су!
Сва врата, пенџери, капије и ограде лепо офарбане. А без “парејца” то се не би могло урадити.
Четкари су правили и четке за чишћење одела, оног благдашњег, затим четке за гланцање ципела и кожних чизама. А биле су и грубије четке за чишћење коња и крава.
Парејце су се правиле од длака репова и грива коња, а могле су бити и од сирка...
Познати парејцар из Варјаша, сада већ покојни, чика Душан учио је школску децу на часовима практичних радова да праве “парејчице” и опонашао је правог наставника, те је родитељима овако прогнозирао:
- Твој син се не сналази с тим алатом. Неће од њега никад бити парејцар!
         Био је у праву наш чика Душан - тадашњи дечак постао је наш чувени писац.


ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                   Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 01:09:13 поподне
                                                                                                                     ШНАЈДЕРИ и ШНАЈДЕРИЦЕ

                                                                                                    (кројачи и кројачице; мајстори и мајсторице)

                                                                                                                                                                                                               “Седела сам за машином, шила сам... ”

Одувек смо тежили да се лепо и удобно обучемо, а ова наша равница нам је у томе радо помагала јер су се овде успешно гајили конопља и лан, а стада оваца давала су фину кожу и вуну дуге нити. Него, било је и дућана где се куповао: штоф, свила, сомот и кадифа, без, сатен ил патист... Е, али неко је требао да то сашије по мери и укусу потрошача, муштерија. Ту су главни били мајстори и мајсторице, јер су тако конвенционално називани кројачи.
Свако село је имало своје познате кројаче, а Срба кројача наћи ћеш и данас у скоро свим кројачким радњама Темишвара, Арада, Семиклуша.
Прибор тих занатлија састојао се првенствено од шиваћих машина Singer или Меитапп, неколико врста маказа, туце игала, лењира и метра, кројачких узорака тако значајних, пегле, која се раније ложила жеравицом из шпорета. Ту је био сто за кројење и онај ужи за пеглање, а ту си налазио и ону малу округлу креду-сапунчић, којом се зацртавао крој, па чиоде и магнет који их је сакупљао.
Било је ту у чикмежима разних шнала, копчи, конца, ластиша, шнирова, шарених дугмади и ко зна чега још...
А и кројачи су се разликовали по специфичним деловима која су израђивали.
Било је шнајдера који су имали леп крој, којег су строго чували. Ти су израђивали: мушке костиме, зимске јакне и капуте, мантиле. Други су се опредељивали за женска одела, а неки су предивно шили креветнину, чаршаве, столљаке, завесе, драперје... Раније су неки били познати по изради сукнених чакшира, чојаних прслука, јанкела...
За благдане као: Ускрс или Божић свако је желео да бар нешто ново обуче и тада су мајстори радили од јутра до сутра да би сваком удовољили.
Покушаћу да се присетим тих лепих метражних тканина, које су се под вештом руком мајстора претварале у лепоте које су нас одевале, док су нам друге улепшавале домаћинства.
Која девојчица није завирила у шнајдерај, послушала мајсторицу па стекла право да добије ситну парчад тканина од којих да сама кроји и шије рокљице за лутке ?! Прво ћу очима сећања завирити у радну собу баба Миланке или гонк сеја Неве, где се шила креветнина, чаршави, завесе, али и доњи веш за мушкарце и жене.
Ту су се још шиле и долњаке за јастуке и перине од инлета или од паргара јер је то платно било тврдо, круће, да перје лако не пробије.
Од канафаса шиле су се навлаке за сељачке јастуке и перине, простирачи и чаршави.
Имућније породице су бар за девојачки штафир спремале креветнину од дамаста. Од органдина, муслина и пуплина шили су се столњаци, чаршави, јастучићи па чак и комплетна креветнина. Често су украсне јастучиће шиле од блиставог сатена. Све се то шило бришимом исте боје са платном.
Карнери су обично красили засторе али и столњаке, док су цакне улепшавале јастуке и долње сукње.
Скоро у свим кућама жене су ткале мисирски без, а то је свиленкасто, уснивано платно, од најтање пређе од којег су шиле: женски доњи веш за младу, кошуље за момке, крзнице за новорођенчад, украсне пешкире.
Од глота, а то је било платно једноставне израде, једнобојно, без украса шиле су се женске кецеље и мушке кратке гаће, обично црне.
Фланер је мекана памучна тканина која је служила за топло рубље: долње сукње, женске кошуље, душанке, дугачке мушке гаће, дечје хаљинице. А за исту сврху служио је и онај меки пикет.
Ретко се сада користе они велики јастуци од метера и фртаљ и перине од девет кила, напуњене гушчијим перјем, не шију се више душанке, мисирске кошуље, долње сукње, а сва та платна од здравог материјала прелазе у заборав...замењује их нездрава, али за одржавање комотна и лака синтетика.

П
Шнајдери су шили мушке костиме, панталоне и јанкеле, пруслуке, зимске капуте, јесење мантиле, сомотске кошуљице.
Типичне за наше подручје биле су и оне чакшире од сукна, без украса, могле су бити беле, а и тамније, офарбане природним бојама.
До скоро су старији мушкарци носили и оне панталоне на брич, које су горе биле шире, а од колена се сужавају и припијају уз ногу. Звали су их и чакшире нашунке. Носили су их када су обували високе кожне биргер чнзме или са дужим плетеним чарапама на форме, обично од црне вуне и тада би обували боконџе добро увиксане и угланцане.
Те су се чакшире обично шиле од штрукса, чоје ил штофа, док су се од цајга израђивала радна одела свакидашња, на која је могла бити и закрпа зашивена преко поцепаног дела панталона.
За мушке костиме и мантиле користио се тергал, кангар и габарден, док су се зимски капути израђивали од пуније и теже вунене тканине ребрастог модела зване громби. Крагне тих капута обично су биле украшене стреганском кожицом исте боје са капом, коју је зими накривио и тако поносно носио наш Србин.
Постава тих делова одела шила се од тафта који је лепо свтлуцао када се раскопча сако, мантил, пруслук ил капут.
Полако али сигурно мали шнајдераји нестају, а ми се облачимо у супермаркетима.
Свако време носи своје бреме...
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 01:11:28 поподне
2.

                                                                                                                             III

Женска се гардероба шила у кројачницама, где је владао некакав шарени и миришљави мир, нека очекивана свечаност јер је тај толико захтевни женски свет одавде излазио у ново наручено одело, које је морало бити лепо и добро сашивено по мери и укусу да им се свако диви и похвали их.
- Слушај рођена, за тебе је само Зорка мајсторица, она је изучила у Перјамош па је донела онај фини крој. Немој шити код Лисике, она ишје здраво глот брез глокне, фалтне, брез ништа, а ти си рођена за лепо, а не за макаршта.
Овде су се шиле: рокље, сукње, блузе и кошуље, мантили, костими, жакети и јакне, прусле и кецеље, жипони, рекле, а све се то делило на благдашње и свакидашње.
Шнајдерице су бринуле да и то свакидашње одело буде лепо сашивено, да није глот него да буде нека фалтна или цвикла лега ил карнир, да је у струку нациговано или да сукња има лацер.
Летње хаљине, блузе, кошуље, кецеље шиле су се од шареног патиста док се за јесење хладније дане користио поркет и дифтин.
Лепе и лепршаве, дивно сашивене биле су хаљине од жоржета, крепа, крепдешина или крепсатена.
Шездесетих година прошлог века носиле су се и хаљине од црног шушкавог тафта, сашивене са крупним цвиклама и стварно деловале су свечано.
Свила, она природна од чаура свилених буба дуго времена била је краљица свих тих финијих материјала. Од свиле и умећа шнајдерки производиле су се прелепе хаљине, блузе и венчанице од беле свиле.
И кадифа та фина мешавина свиле и сомота красила је свечана женска одела. Чак се и брокат користио за свечаности, да се цакли у сребрним и златним протканим нитима.
Од танког воала шио се баш бели вео за младу, а служио је и као уметак на рукавима или грудима женских хаљина.
Кашмир, шифон, шетланд, плиш служили су шнајдерицама да израде топлије свечано одело. Тако су настајале либаде које су сада поново у моди, па кратке женске јакне, обично плишане, зване кули.
Од ребрастог сомота, плиша или штофа шиле су се сукње и прусле али и капутићи постављени јагњећом кожом, а споља опшивени цицом.
Иако нерадо шивене у кројачницама, кецеље су биле важан део женске сељачке гардеробе. Кецеља је била свакидашња, али било је и благдашњих. Носила се свакодневно да заштити сукњу било да је припрегача или по немачком моделу, нагруди.
Благдашња кецеља била је црна, глотана, украшена плавим или црвеним шујташом а везивала се на машљу. Било је и фарбарских кецеља као и фарбарских марама од грубљег платна али са штампаним биљним орнаментима: цвећем, гранчицама, лишћем.
Колико смо волели ново и лепо одело види се из лепих бећараца и сватоваца испеваних овде, у Банату:
Детељина листала,
нигде нисам пристала,
рекља бела,
а у мене нема.
Ајде да се бирамо које свиле имамо,
А ја немам ни чојицу, а љубим тројицу.
Носи цура кецељу фарбарску,
Бићеш моја, мајку ти бећарску.
Златне су руке шнајдерске!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)         
                                                                     
                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 01:14:00 поподне
                                                                                                                  ТКАЧИ КРПАРА И ЏАКОВА

                                                                                                                                  (тикачи)

                                                                                                                                                                                                                         “У радише свега више”

То су биле углавном старије жене које су преко целе године имале у соби постављен дрвени разбој и зарађивале неки новац за изаткане крпаре.
Стари, изношени одевни предмети, нарочито шарени, кадгод се нису бацали. Жене су то увече, кад су порадиле све кућне послове лепо кидале на пантљике, шиле једну за другу и мотале у клупчад. Та се клупчад класирала по боји да би крпаре имале лепе шаре.
Ткало се на дрвеном разбоју...
Те нове крпаре простирале су се у велику, чисту собу где се никако и никада није улазило обувено. У тој су соби били вођени само гости и више је служила за показивање, него за коришћење.
За ово наше време ретко где видиш крпаре, али и велике собе. Крпаре су замењене теписима, а велике собе дневним и спаваћим собама.
Ткање није било само споредно занимање већ и занат који се изучавао.
Тикач је био занатлија који тка. Који тка врећe разних величина и дебљина (већ по намени њиховој), поњаве на којима су се тресле шљиве или дудиње, вејало се жито ил пасуљ, покривале се шатре приликом разних весеља, исти занатлија ткао је и покровце за коње и колски сиц, па...
Сваки је домаћин имао своје личне вреће, са утканим шарама, иницијалима или кућним бројем. Врећа је служила као амбалажа за све сељакове производе које је чувао у остави или носио на пијаце, те према томе била је и амблем свог власника.
Чувене и квалитетне су биле вреће тикача Шулца из Биљеда, где је била и кудељара...
          Остала су парчад од тих врећа, поњава и покроваца заденута на тавану иза неког рога, где их мишеви захвално чувају...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     

                                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 03:55:59 поподне
                                                                                                     ОДГАЈИВАЧИ СВИЛЕНИХ БУБА

                                                                                                                                                                                                                 “Спава као свилена буба ”

Да, да и то је било занимање, понекад чак и уносно.
Дуд, свилена буба, одгајивачи и свила... А лепше платно од свиле природне нема и није га било.
Тешко се стиже до оне фине свилене чауре, која се скува, те се после из ње вади и испреде танка, фина свилена жица, која ткањем постаје прелепа свила.
Дуд (Мorus) пореклом је из Средње Азије где је познат од пре 3000. година. У Европи је стигао заједно са свиленом бубом.
Због погодне климе и земљишта сађење дудова у Банату почело је још пре три века (1718. година).
Путеви су били оивичени дрворедом дудова, улице су красили исто дудови, свако домаћинство је имало дудове, а на сваком крају села била је засађена дударница.
А то је све било осмишљено и ишло је у прилог одгајивачима тог корисног белог црва.
Свако место је имало неколико одговорних за одгој свилених буба. Дотични су делили семе, јајашца ситна као мак, које су одгајивачи односили својим кућама, где у чистој, топлој и сувој, али замраченој просторији за неколико дана на резаицима дудовог лишћа појављују се црвићи. Након неколико дана цело лишће се простире преко буба, температура се повећава а поставља се и суд са водом за испаравање. Свакодневно се бере свеже лишће јер буба много једе и брзо напредује. Одгајивач чисти простирку, пази да уклони болесне бубе, ставља им чист, бели избушени папир и свеже лишће. После шест недеља на сталажама се ставља суви коров (метле), где се бубе пењу и учауре.
Посао око њих ни сада није завршен. У више етапа чауре се сакупљају, класирају и предају фабрикама за прераду свиле.
Одмах после Другог светског рата велико бреме посла при одгајивању свилених буба, наредбом, преузеле су школе.
Најтежи део посла било је брање дудовог лишћа...
Улазимо тихо у просторију са бубама. Шушти... као кад у ноћи овце мирно пасу. Тетка Анка их брине и бединује, милује их... Најзад предаје чауре... и не купује ни парче свиле, оне природне од свилених буба јер су друге кућне потребе прече. Дудови су нестали из овог банатског видокруга, свилена буба је успомена, а свила је сада вештачка, лажна... али... јефтина!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                         Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 03:57:58 поподне
                                                                                                                              ПИНТЕРИ

                                                                                                             (улични бачвари, качари)

                                                                                                                                                                                                                     “Сестра сестру удаје, а каца кацу продаје. ”

Иако у равници, свака наша башта обилује шљивицима и шпалирима винове лозе, а дудови су красили сокаке.
За прераду шљива и грожђа сељани су користили и дрвене каце и бадање док су се ракија и вино точили у бачве и бурад. Најбоља бурад су била од дудовине у којима је ракија постајала жута као дукат.
Дрвени чаброви служили су за чување сланог сира, масти и олајa за сољење свињског меса, а и за кисељење купуса.
Мајстор се звао кад се буре расуши и спадну обручи, када треба да се славина удари у буре или да се пинтерском содом очисте и оперу сва бурад.
Бачвари су оправљали али и израђивали: чаброве, бурад, каце, бачве и бадање, бунарска ведра од 12 л које је окивао ковач, качице за кисели купус које су имале и дршке и шајтов и дашчице (данце) за притискивање, качице за сир у горњем делу уже и бућкала за путер израђиване од белог дрвета. И да не заборавимо чобању за ношење воде у пољу, без које ни сељак а ни коњ не би издржао ужареном дану.
Обично су ти мајстори били брђани, Ердељци, добри познаваоци дрвета али и мајстори свог заната. Они су ишли сокацима и смешно српски викали: “ - Шавоље, каце оправим...!”
И стварно, са мало алата: рендов, длета, чекић, маклице, снопић осушеног рогоза и гвоздени обруч, којег је домаћин спремио, каце су биле поправљене и постајале исправне за следећу јесен.
Одавно се глас бачвара у селу не чује јер је разнобојна пластика разних величина и облика заузела место чаброва, каца и бачви које сада леже распаднуте у неким закрченим шупама и напуштене жале за својом младошћу...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 03:59:42 поподне
                                                                                                                                           ПРЕЉЕ

                                                                                                                                                             “Коленике, коленике, вретено Пошла цура на прело Изгубила вретено... ”

Било је жена беземљашица, које су себе и децу издржавале на преслицу, а које су преле и вуну и кудељу и лан и од сваког повесма добијале накнаду у новцу и храни.
У дугим зимским вечерима када напољу није било посла, а кућни је већ био порађен, жене су крпиле хаљине и џакове, шлинговале, преле вуну и штрикалe, сведере, штринфле и фусикле кукичале рукавице на један прст за зиму као и чоче за своје укућане.
Вуне је било у изобиљу јер се држало доста оваца, које су се лети стригале и добијало квалитетно предиво за израду наведених предмета.
Кудеља је исто добро успевала у овом нашем поднебљу, а била је и дугог, квалитетног влакна те се и ова прела.
Прело се и шило по потреби, за лето од кудеље, а за зиму од вуне. Ишло се на диван с радњом. Жене су носиле са собом маљке са увезаним повесмом, које би заденуле с леве стране за појас и тако су причајући мавале. Преља придржава преслицу лактом и надлактицом. Са три прста леве руке извлачи вуну, развлачи је и по потреби десном руком чисти нечистоћу која се кушља. Кад и кад влакно кваси пљувачком и стално ваља међу прстима.
Вретено се држи у десној руци и на њега се сва та дужина нити намотава.
Средином XIX века појављује се немачка преслица на ножни погон као рукотворина тракслера. Тим се преслицама брже, лепше и уједначеније прело, а могло се и припредати, а то је значило увртати две или више пређе са два или више вретена да се добије једна дебља нит.
Те су преслице биле дрвене и састојале су се од: вретена, великог точка који се покреће притискањем ноге на папучу и који окреће вретено преко двоструког канапа или каиша. Сва преслица, цео тај механизам ослања се на три ноге.
Маљке, преслице као и дрвени разбоји одавно, тихо и неприметно су се преселили у историју и нашле неко тајно место у савременим музејима... А преље? Ко их се још сећа...?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 04:01:13 поподне
                                                                                                                           РЕДУШЕ

                                                                                                                                                                                                                 “У редуше пуне гуше ”

- Хеј, мож’ да каже ко шта оће, супу какву скува Лалица, то нико! А сос, онај црвени од парадајса...то је ствар укуса. Каже она добро да густ ко она ретко ко има! А види се по њу да ће све добро испасти јер она је увек весела и сигурна у себе и у онај мопор жена које бира да је помогну. До сад нико није боље куво од ње. То да се зна!
Редуше нису биле квалификоване куварице. То су биле само искусне сељанке, одговорне за спремање већих и обилнијих ручкова и то приликом свадби, крштења, помена, слава.
Оне су знале шта и како се кува за сваку прилику, а све је било тако спремљено да и прсте полижеш.
За такве прилике редуше би припасале беле кецеље, повезале мараме маџарски да им се влат косе случајно не нађе у неком чанку и чим сване почињале посао.
Није лако, а ни једноставно да спремиш ручак за више десетина па чак и стотина људи. А кувало се у зависности од догађаја, од дана, поста или месојеђа.
Свака редуша зна свој део посла а њима наређује главна редуша, коју сви слушају. Да не заборавимо, само се њој плаћало за уложени труд, док остале добијају симболичне поклоне као пешкир, кецељу, мараму или папуче.
Главна редуша је увек старија, искусна жена која се и до сада више пута доказивала. Сви је знају и поштују јер она не чува тајну нашег ручка, него до детаља преноси млађим женама: да остане бистра, супа се кува на тихој ватри, да је парадајз-сос укуснији полако се издинста на треници истривен црни лук, да уз говеђи ринфлајш добро пристаје сос од вишања, док уз слано свињско месо-сос од рена, па ситне тајне око спремања и кувања кнедлица од гриза и џигерице, па да печено месо добије румену, рскаву корицу, па која се салата уз какво јело служи и друге и друге кухињске вештине.
Знала је редуша да за поману спреми и посно јело: супа од кромпира са флекицама, скуван кромпир попрскан запрженим луком уз сос од копра или пасуљ-чорба и пасуљ-сунгалија, а то уз киселе краставце, затим парадајз-чорба, посна сарма и посне крофне умешене са кромпиром.
Осим стеченог умећа редуша није имала некакав посебан алат јер је она ишла да кува по позиву где су је чекали: бакрачи, лонце и шерпе, варјаче и кутлаче, чанци, тацне, авани и тучци, корпе, оклагије, вангла, модлице... миксера није било, само су веште руке руковале брашном, јајима и кромпиром.
А кувало се у импровизованим шатрама, у великим просторијама са привременом наменом кухиње или чак под ведрим небом.
Свашта се кувало: од кокошје супе изнад које се жуте масни дукати или миришљаве говеђе супе, па све до овчије за коју је требала умешност, па онда ринфлајш, сарма, паприкаш, печења, салате.
А дезерт? Е, то је већ био посао лецедара и тортарке. Ако су пре једног века теглили коре за гибаницу, месили укисело са маком и орасима пекли крофне и уштипке, сада се служе десетине ситних колачића и торте са нај необичниј им називима: Добош, Реформ,Сахер, Шварцфалд, Поларна...
Редушу, ону нашу полако су је одстранили кувари, који наређују, а не сарађују јер су и њихови помоћници обично школовани угоститељи.
А где је она наша супа на дукате, а где сос од рена и салата од целера?
Остало је записано у нашем сећању... да су наша јела најлепше кувале наше Лалице, Милеве, Добринке, Катице...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 04:02:56 поподне
                                                                                                                                      ТРУКЕРКЕ

                                                                                                                                                                                                   “Где у чему можеш, другога послужи”

Назив тих радионица, трукерске радње долази од немачке речи vordrucken - правити отисак, узорак.
У тим су се радионицама, које су овде нестале или скоро нестале, као и на вашарима набављали папирни шаблони или већ одштампани мотиви на платну.
Познато је да је у сваком нашем селу постојала бар једна жена која се бавила труковањем, односно преношењем шеме на платно.
У Кетфељу је то амтерски, почетком прошлог века радила Ката Тшрић, звана Мама - Ката, док је касније трукерка била Жофа, у Семпетру била је позната Милица Радивој, у Араду Катарина Жикић, док је познату радионицу из центра Темишвара водила г-ђа Мија Јовановић.
Трукерске радионице су имале и албуме са мустрама, Мuster Album или Мuster Busher.
Труковање платна вршило се овако: на бело памучно платно рашири се и учврсти папирни шаблон са рупицама, по шаблону се посипа плави прах, који пролази кроз рупице и тако оставља отисак. Отисак се прска шпиритусом, да се не би избрисао. Иструковано платно се затим суши и спремно је за рад, само да се изабере боја конца и везилачка техника.
А био је познат још један начин да се платно трукује. Платно се добро развуче и учврсти на дрвеном столу или дасци, изнад се стави шема и добро причврсти те се наноси на платно помоћу пасте за труковање. Чвршћа крпица се умочи у петролеј, превуче се преко пасте и њоме се, у облику кружића прелази преко шеме и платна. На крају, шема се убрише сувом, меком крпом.
Најстарији начин пренашања модела на платно је преко дрвених калупа у које су укуцани листови танког лима у виду мотива.
Ја сам имала срећу да пре 30 година видим у једном трукерском ормару неке бивше трукерке из Орцишоаре, Лени Шер десетине таквих дрвених калупа, које је тако себично чувао њен рођак.
Труковало се на белим али и обојеним платнима од којих су везом постајале чувене банаћанске дозиднице: куварице, чешљаре, столњаци, пешкири за рам, салвети...
Радње трукерске су сада нестале, али има још ретких приватника где можеш наћи оне огромне каталоге са моделима, где мирише на шпиритус или петролеј и где се за тренутак враћаш у топлу мајкину собу поред прозора где се труковало и везло и маштало...
Ретко се ко присећа тих радионица, а још ређе покушава да разуме шта се у модерној свакодневници губи.
Модерни живот нам доноси и виртуелне трукераје...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 04:04:35 поподне
                                                                                                                                         ЦРЕВАРИ

                                                                                                                                                                                                         “Не мораш да напуниш увек свако црево”

          Ко ће сада веровати да је и то било занимање ?! А било је!
Обично су црева говеда, оваца и свиња прали и прерађивали не само касапски шегрти, него и сиромашнији сељани, који би од тога приуштили мањи приход за своје многобројне укућане.
А чему су црева служила ? Па, ништа се није бацало!
Касапин је осим меса спремао и продавао и месне прерађевине: виршле, кобасице, мајушке, шваргле, а све се то стављало у добро опраним цревима. За то су били задужени шегрти и они су за чишћење црева користили само хладну воду, крупнију со и црни лук исечен на ребарца.
Мучан и тежак је тај посао, јер се марва клала више зими по смрзутку.
Да би се опрана црева одржала, цревари су их добро осолили и после слагали у стаклене тегле, које су везивали само хартијом да добију и луфта.
Оно што се није продало до пролећа, испрало би се од соли и сушило на благо загрејаним земљаним пећима. Та сува црева продавала су се на метер и са њима су домаћице везивале флаше са куваним парадајзом или оне са миришљавом киселицом од шљива.
Црево се исече на одговарајуће комаде, одмекне у млакој води, умочи у беланце и улепи на грлу вреле флаше. То се осуши и сок боље чува од данашњег шушкавог целофана.
Од усољеног јагњећег желуца спремали су природно сириште за сирење овчијег млека.
И у свињској утроби налазио се део црева звано сириште. И то се сириште спремало природно за сирење млека. Добро се опере и испуни следећом смесом: стругана слуз са црева, доста соли, једна цела љута папричица, мали чен белог лука и млеко. (Веровало се да ако неког изненада лупиш тим по лицу, а тај се јако наљути, сириште ће бити изврсно). То се затим стави у оџак да се суши.
Свињска сува бешика служила је за везивање великих тегли са сиром или усољеним свињсим месом.
Од говеђег бурага домаћице су знале да зготове киселу норбу, а исечен на ситнију парчад могао се наћи у плеку изнад кромпира и лудаје и тако се рскаво пекао у ужареној пећи.
Јагњећа цревца могла су се употребити и у некој врсти паприкаша, којег и сада радо кувају чобани.
Појавом хемијских производа, млеко се сири прашком, флаше се зачепљују или везују целофаном, кобасице и виршле се спремају у цревима од пластике или у фабрички очишћеним, али доста скупим...
          А цревара, нико више не памти, па чак ни ону баба Ану са печканске пијаце, која је била тако поносна на њен занат...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                               Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 04:06:21 поподне
                                                                                                                    ШТРАНГАРИ

                                                                                                       (ужари, салери, сајлери)

                                                                                                                                                                                                                                 “На крају пукне швигар”

У сваком селу велика већина домаћинстава имала је коње и говеда, те према томе било је потребно да неко израђује штранге за амове, уларe, пајване, штрикове, опуте. Е, такве кудељне предмете израђивао је штрангар. А свако село је имало бар једног таквог мајстора.
Он је сву ту ужад плео од кудеље која је овде добро успевала и радо се гајила.     Квалитетна, дуга влакна већ прерађене кудеље у домаћинству везују се у повесма од којих се израђивао поменути прибор. Али постојала је и кучина, а то су отпаци од повесма, слабијег квалитета, са краћим и мање отпорним влакнима. Од те кучине мајстори су ткали или плели покровце за заштиту коња када су загрејани од рада или хода дуже стајали на једном месту док је напољу мраз, киша ил снег, покровци су штитили и колски сиц на којем је седео кочијаш. Од кучине су деца плела швигаре за бичеве или правила, метке за пушкалице. Иста се користила за заптивање водоводних инсталација и саставних делова цеви, али то никако није радио овај наш мајстор, сајлер!
Штранге су се користиле за везивање говеда и коња, те за коњске амове док су пајвани служили за везивање колског товара сена, сламе, снопља жита или тулузине.
Штрикови су се везивали у авлијама где су домаћице стирале опрани веш да се провене и осуши.
          Синтетичко влакно давно је заменило кудељу, а сајлери су полако ушли у заборав и за себе оставили само одшкринута врата... сећања.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 04:07:51 поподне
                                                                                                                    РЕЗАЧИ КУПУСА

                                                                                                                                                                                                          “А ко је(де)ш купуса, бићеш леп!”

У оно давно сиромашно доба, ретко ко је имао онај велики нож постављен попречно на дасци, а за сечење купуса. То је била скупа справа, а имали су је ретки мајстори.
Сећам се да је целом једном сокаку из мог места секао или позајмљивао ножеве чика Фајлер Ханци. Он је за кацу од 100 л наплаћивао 5 леја, а то је била и цена 1 кг шећера.
Кад се у јесен касно купус секао у баштама и када се требао киселити, ови су мајстори ишли на позив и резали купус по кућама. Јер, као и данас кисели купис је био на цени те се могао преко зиме добро продавати: за сарму, ситно резан као салата, али и расол је био тражена роба.
Мајстор је нож постављао преко каце, на једном крају је он седео а половине главице су у резанцима финим и једнаким падале као беле, честе пахуље у каци.
Да не заборавим, деца су чистим, опраним ногицама чекала да газе купус у каци, а за то су добијала као награду лепо очишћену белу срж, корен главице купуса.
Данас се купус реже разним ножевима, а у свакој их кући има исувише...
А деца ? Нико се и не осврће на оне лепе зашиљене беле посластице нашег детињства.
Па ипак - једимо купуса, бар да останемо лепи... вечно.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 04:09:55 поподне
                                                                                                                    ШИНТЕРИ

                                                                                                                                                                                                           "Шинтер те деро! (с дететом) ”

Свако село је имало шинера и шинтерију...
Ко то не памти ?!
Није та шинтерија била у селу, него мало даље, километар - два ван села а шинтер би у село долазио колима и коњићем, дувао у некакву плехану трубу и застајао кад би га неко “похтево”.
И шинтера је општина именовала, плаћала али и задуживала. Његова је дужност била да из села покупи и изнесе лешеве животиња и живина, да их у ископаној јами поспе кречом и закопа. Он је исто хватао или преузимао од сељана псе и мачке луталице, ретко их је уклањао јер је то поље за њих било прави рај (или можда ?!).
Рог краве је доносио у село и продавао или даривао сељанима који су га користили као чврст водир за гладалицу. Исто од рога правио је и терзије за тамбураше, за бегеш посебно.
Велике кости од говеда деца су искала и намештала их као корчуље на леду.
Да не заборавимо Бару и Дидовића, који су више од пола века опслуживали Кетфељ. Шинтери, а чисти, уредни, услужни, поштени, а како су само лепо певали и коринђали...
Упокојили су се са преко 80 година, а нису боловали од никакве заразне болести, нису користили ни антибиотике, нису имали ни артерски бунар, него у пољу онај са ђермом... а јели су шта су имали.
Остали су само атарски потеси: Стара шинтерија и Нова шинтерија...
Шинтера је одувао ветар савременог света...и она његова плехана труба...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                               
                                                                                                                                                                                                                                    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 04:11:44 поподне
                                                                                                                            ГРОБАРИ

                                                                                                                                                                                                                                “Не бој се никога до Бога!”

Свако село има своје гробље, негде ближе селу, а негде баш удаљено (Чанад, Саравола, Сенпетар), а до скоро је на самом улазу сваког гробља била гробарева кућица. Мала, чиста, окречана, на крај кућице шупа, ашов, мотика, метла, корпе, носила...
Гробара је црквени одбор тражио и налазио неког од старих и сиротих сељана, одобравао му је смештај у тој кућици, додељивао парче земље, које ће користити као башту.
Он је био на услузи селу. Ако би неко тражио, гробар је за неку пару ил храну окопавао и сређивао гробове. Он је знао сваки гроб и сваки крст, чувао је да стока не зађе у гробље, да се деца тамо не играју, да се нешто не оскрнави. А кад се неко са њим смелије шалио, он би му онако шеретски одговорио:
- Сви ћете ви доћи у моју авлију, пре ил после!
Не, нису се бојали гробља и његових немих станара... на чкиљавој лампи у дугим зимским вечерима ложили су земљану пећ, пекли парче лудаје, гледали како се месец диже преко крстова и чекали нови дан.
Тако је живео деда Кола са бабом, баба Кумрија (какво лепо име!), Љуба и Терка и... нико више...
Кућице постоје, али гробара је све мање. Нестају дрвени крстови, поравњавају се хумке и настаје ледина на којој тако лепо мирише љубичица и божедрвац. Нестају крстови.
Опет полако... нестајемо...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                     
                                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: aleksandar I Фебруар 11, 2017, 05:59:03 поподне
Војо имали ту абаџија? Ја сам абаџијски праунук.

Тренутно најбољи оштрач маказа и ножева у Бијељини сам ја!!!!!
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Nebo Фебруар 11, 2017, 06:04:37 поподне
ГРОБАРИ

(http://media0.grobari1970.mypage.cz/images/media0:498d942cc77d8.jpg/partizanfcpetrzalka2382005186i.jpg)

 :D
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Amicus Фебруар 11, 2017, 06:13:13 поподне
Војо имали ту абаџија? Ја сам абаџијски праунук.

Тренутно најбољи оштрач маказа и ножева у Бијељини сам ја!!!!!

Значи Ацо, код тебе можемо донети ножеве на оштрење?! ;D
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 11, 2017, 06:37:49 поподне
Ацо, мислим да је ово од тебе сасвим неозбиљно.
Ја сам старији човек и са носталгијом се сећам свих тих заната, занимања, начина ондашњег живота. Све ме је то вратило у детињатво. То је Банат. Свеједно што су га поделили на румунски и српски део. Срби су и тамо и овамо исти, истих корена, били граничри. Проблем асимилације и нестајања је нешто друго. Мислим да је ова тема заинтересовала посетиоце форума. Ево, за непуна два дана је до сада било преко 420 прегледа. Па, могу се многи и упитати зашто сам уложио толики труд да са ПДФ-а пребацим на ворд и исправим сијасет грешака, да свако занимање издвојим појединачо, а линка није ни било. Јесте да сам заузео простор, али да је цела књига била и постављена, не би било оволико прегледа. Морамо бити и едукативни, да прикажемо млађима како се некада живело.
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: aleksandar I Фебруар 11, 2017, 07:24:33 поподне
Значи Ацо, код тебе можемо донети ножеве на оштрење?! ;D

Изненадићеш се шта знам и какав сам мајстор. То значи да уопште нисам био неозбиљан; штавише јако ми интересује абаџијски занат. Абу су обично набављали у Бугарској.
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Amicus Фебруар 11, 2017, 11:34:28 поподне
Изненадићеш се шта знам и какав сам мајстор. То значи да уопште нисам био неозбиљан; штавише јако ми интересује абаџијски занат. Абу су обично набављали у Бугарској.

Сећам се ја да си ти говорио да су твоји били вештих руку, а да си те таленте и сам наследио. ;)

Баш недавно бејах код свог кума, који израђује гудачке музичке инструменте, таленат без сумње покупио од оца, који се бавио истим послом... наравно, талентована су и сва деца... и постоји нешто чудесно у томе, јер без сумње гени памте, а преко њих везују преци са потомцима... не каже се узалуд да крв није вода. :)
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 13, 2017, 11:29:30 пре подне
                                                                                                                                   ШЕГРТИ
                                                                                                                                        I

Шегрт је био дечак од 12 - 16 година који је учио занат код мајстора.
Када је неко хтео да изучава занат, мајстор је морао са будућим шегртом, односно његовим родитељима да направи писмени уговор.
Шегртовање је трајало две - три године. За то време шегрт није добијао надницу, али је могао код мајстора добити храну па чак и преноћиште.
Ако је у радионици било мање посла због недостатка материјала или наруџбина, због одсуства мајстора, шегрт је морао помагати у кућним пословима, али и у башти. Он сада слуша мајсторицу и ради по њеном наређењу све домаће послове: храни живину, доноси воду, чува децу, цепа дрва, ради у башти...јер мајсторица се није ни носила као паорке, она се није ни повезивала, већ је носила белу капу...
- Дабоме, не могу ја да натрћим на глави белу - шоркапу као Љубица, мајстор Перина. Она је била мајсторица па јој доличило. А мој Бранко је само паор па ја, тако, вежем мараму и... добро - говорила је Ракила Марков педесетих година прошлог века у Кетфељу.
Шта је то бити шегрт - приметио је духовито сликар и писац Новак Радонић, то сваки зна: воду носити, суде прати, децу шикати и забављати, го и бос по мразу ићи, кукурузе копати, у ладној соби спавати, доцкан легати и рано устајати. Ето то вам је отприлике његово занимање!
У местима где је било бар пет шегрта била је организована шегртска школа, коју су шегрти похађали једном или два пута недељно, обично увече од 18 до 22 часа, а наставници су били сеоски учитељи, па чак и свештеник из села. На тим су часовима стицали допунско знање из: рачуна, земљописа, цртања, природописа, физике и хемије, које ће им користити за будући занат.
Шегрте је мајстор морао научити не само занату већ и моралу и вери.
Сећам се приче мог деде из Кнеза који је говорио како је учио ћурчијски занат (а није изучио!) у Мехали, прве деценије прошлог века, где је газда скоро сваке вечери шегрте преслишавао молитве, песме, формуле обраћања, па чак им је препоручивао и усмеравао их у своја политичка виђења.
Ако је мајстор био задовољан радом шегрта, а шегртска школа га је повољно оценила, он је добијао препоруку да положи шегртски испит.
Полагање тог испита вршило се пред комисијом коју су сачињавали: мајстор, учитељ, сеоски кнез, један калфа и то у присуству родитеља са којима је био написан уговор. Ако је положио испит, шегрт је попео још једну лествицу свог будућег заната, поставши калфа.
(Залазећи у детаље животне и професионалне судбине једне породице воскара за време Првог светског рата и одмах после, разоткривамо детаље стручног оспособљавања младића који жели да што пре стане на сопствене ноге.
Славко Влашчић из Земуна, рођен 1901. године, у седамнаестој години креће на воскарски занат у Темишвар код свог ујака Владимира Јовановића, медоколачара и воскара. И тако, 1917. и 1918. године Славко је овде на занату. Било је проблема због одлучног самосвесног става младића против хијерархије у радионици. Није био спреман за класично старинско шегртовање и традиционалну слепу послушност, већ је желео да брзо напредује. Напустио је мајстора незадовољан јер није ослобођен за калфу у најкраћем року, како је он желео.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                         
                                                                                                                                                                                                               Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 13, 2017, 11:31:18 пре подне
                                                                                                                                КАЛФЕ

                                                                                                                                     II

Калфа је већ био занатлијски помоћник, а постао је од шегрта, који је положио испит за калфу.
Калфа слуша само мајстора и ради само у верштату, он сада усавршава занат и покушава да од мајстора научи све тајне заната, краде занат. Али...али ипак сам на своју руку не сме да ради, не преузима наруџбине, не одлучује сам, него у сагласности са мајстором.
Он ради са осталим калфама и мајстором још 2-3 године, али сада добија, осим хране и надницу у новцу. А када прикупи нешто средстава и више умећа, калфа тежи да постане мајстор и свој газда.
А да постане прави мајстор морао је да иде у вандровање од мајстора до мајстора бар 2-3 године. Ишао је обично ван места ради стицања искуства и праксе код нових мајстора.
Већина њих су полазили на пут празна џепа, али са најосновнијим алатом из своје струке. Он је ишао од мајстора до мајстора где се старао да задовољи муштерије, да се никоме не замери, да научи бар један страни језик а и да сачува што више зарађеног новца.
Нови мај стор је калфу држао док је имао посла, а то су били послови у сезони затим би му плаћао и отпуштао га, али му је обавезно у књижици записивао период рада, владање, умеће и способност у раду.
Чим је престао са радом код једног мајстора, калфа се дао у потрагу за новим мајстором и тако идући од једног до другог он је увек нешто ново научио.
Прописи понашања за време вандровања углавном су исти, али су негде исписани у шест тачака, а негде је то и до 12 тачака.
Та књижица, вандровка служи као легитимација, пасош и сведочанство успеха у струци. Једна од првих страница садржи лични опис власника.
После треће године вандровања мора да се врати кући, а дужан је да се јави и војној власти ради обављања војних обавеза. После овога може тражити дозволу за нолагање мајсторског испита.
Тај пут у вандровку по белом свету био је испит зрелости и сналажљивости.
           Као дете, са великим чуђењем слушала сам приче о вандровању у кући комшије, деда Милана Павлова, рођ.1891. Он је као берберин више година пекао занат по Сомбору, Пешти и Трсту. И заиста он је био врхунски мајстор, имао је чак и варошку клијентелу, говорио је три страна језика, био је уредан, учтив, сналажљив.
Реч вандровати остала је да живи до данас, али мало измењена, са пејоративним значењем у изразима: Цели дан вандрује, Изгледа ко вандрокаш, Све је у вандре оптшло.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                         
                                                                                                                                                                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 13, 2017, 11:32:59 пре подне
                                                                                                                                  МАЈСТОРИ
                                                                                                                                         III

                                                                                                                                                                                                          “Мајсторска рука злата вреди”

После три године рада, калфа полаже мајсторски испит и постаје мајстор. Ако би задовољио, добијао би изучену или пословну књигу, мајсторско писмо. Он сада треба да докаже пословном књижицом да је по успешно положеном помоћничком испиту био упослен три године у дотичном занату. Ако је испит положио имао је право на регистрацију и уписивање своје личне фирме.
Целог XIX а и у XX веку било је уобичајено да мајстор мора израдити узоран рад из своје струке (ремек - дело, мајстерштик) и оставити га своме цеху.
У поратним годинама причало се како су предратни мајстори били заиста мајстори свог заната. А били су зато што су показивали велику строгост у раду као и у постизању квалитета и правовремености услуга.
Не треба да се заборави да мајстори нису били само даваоци услуга, него и учитељи нових генерација занатлија. Сваки добар и способан занатлија је у свом веку обучио и више од десет шегрта да постану калфе, а од калфе да постану врсни мајстори.
И када су постали млади мајстори, врата њихових старих мајстора остајала су за њих отворена. Долазили су по савете, било да се о струци или уопште људском питању ради.
А када им мајстори дођу у старије доба, долазили су им у посету да им коју лепу реч кажу, да их подсете на лепе тренутке из заједничког рада.
Од тих старих мајстора они су учили да Сваки посо на свог газду личи и знали су да је добро бити Мали газда, ал штимован.
Средином XIX века дошло је до значајних промена у занатству. У то доба јавља се у производњи, поред ручног рада и употреба машина, почиње фабричка радиност.
Нестају раније занатлије које су проводиле дуги низ година на раду не само у своме крају него и по свету учећи свој занат, стране језике и просвећујући се. То је био почетак периода нестајања ранијих старих мајстора и старих заната.
Нове генерације одлазиле су на занат, али са жељом да га брзо изуче, ако је могуће у свом селу или у неком ближем месту и да се што пре осамостале. То је убрзо занатлије претварало у фабричке раднике који нису израђивали цели предмет већ само делове (др. Душан Ј.Поповић - Срби у Војводини).


ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                         
                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 23, 2017, 10:06:47 пре подне
                                                                                                                          ДОБОШАР

   Тихо банатско село. Док су вредни паори изашли на своје њиве, код њихових кућа остали само старији људи и немирна деца. Они старији, по обичају, а и из досаде, изашли на сокак и свако сео испред своје куће на клупу. Понеко, ко им се придружио понео са собом шамлицу и сеоски аброви су могли да почну. А ко ће о њима више и знати и причати, него беспослене жене. Али, ни оне нису увек знале о свему шта се у селу дешава. И оно о чему су чуле, често су надовезивале својим причама, тако да им није било увек ни веровати. Старци су остављали те диване и своје време препуштали картању. Играли су обично мађарице, тронфе, а и таблић. Знали, богами да се посвађају и једни и други. Жене вечито тврдиле како су оне у праву и да је све истина о чему говоре, а међу старцима се често нашао и неко ко је у картама варао. И, куд ћеш већих разлога за међусобне препирке. Тек тамо у сумрак чуло се све више клопарање точкова на сеоским вучним колима. А то је био знак и да се старији повуку у куће, да сачекају уморне раднике и да окупе ко зна откуда разбежану дечурлију.                              
       У то време у селу још није било електричног осветљења, а тиме ни радија и телевизије. О интернету и да не говоримо. Уствари, у селу је тек понеко од богатијих имао велики радио са десетак батерија. Само ту су се могле чути оне светске вести, поготово у зимском периоду када се у дотичној кући окупљало више људи. Наравно да није било ни штампе, а и да је ње било, мало ко је знао да чита. Поготово да тумачи та велика збивања. Зато су се сви и задовољавали оним ситнијим догађајима у селу који су их највише и интересовали. Е, о њима су из прве руке могли чути све од сеоских „Радио-Милева“, односно од добошара, који су за то и били плаћени од стране месне канцеларије. Чак су имали и неку посебну врсту униформи и као општински „службеници“, правили се чак и важни. У многим, војвођанским селима добоше су већ тада окачили о клин, али, у мом селу је још постојао. Био је то неки мало повиши човек широких рамена у четрдесетим годинама, са чкиљатим очима и са увек зачешљаном косом на леву страну. Осмех му је био увек на уснама. Прави неки шерет.
       Дакле, та важна саопштења о повећању пореза, о пелцовању керова, живине или стоке, о разним прогласима, венчавањима и крштењима, одржавању сточног вашара, локалним обавештењима, у који је бирцуз стигла нова музика с певаљком, и малим огласима – продаји механизације, кукуруза, ракије, добијали су од њих. Ти људи су колико - толико морали бити писмени, требало је да имају јак глас, да буду брзи на језику, да имају обдареност у говору, а и да буду спремни на шаљиве коментаре, поготово при завршетку. Ишли су они тако широм читавог села, пролазили кроз све шорове од ћошка до ћошка, којих је било педесетак. Понекад затрубили у рог да се чују да су ту и лупали у добош. Позивали су народ да се  сакупи, вадили написано парче папира и почињали оним својим чувеним почетком:
        „Даје се на знање“!
   Чим би добошар стао на одређени ћошак у кварту села да саопшти новости, народ се брзо окупљао. Обично су то била радознала деца или старији људи и жене.
Читање су завршавали једноставном речју:
       „Јављено“!
        На крају су уследиле и оне шаљиве речи:
       „Ко је чуо, чуо, ко није, јеб..  га у уво“.
       Они који су закаснили, одмах би по доласку питали о чему се добовало и тако су се вести од уста до уста брзо шириле селом. Дешавало се да га понекад ако им мужеви нису кући, позове нека снаша на кафу „Дивку“ јер је праву кафу мало ко имао у то време, или на ракију, а он онда после „чашћавања“, весело продужи даље.
       И тако сваког радног дана, а по потреби и суботом и недељом, по свим временским приликама и неприликама, кад год има нешто важно да се народу саопшти.
Често се посредством добошара народ упућивао и на пристојно понашање, што би могло бити актуелно и данас:
       „Опомиње се народ да се забрањива довикивање брезобразни'  речи преко сокака, да се деца не учиду пцовати. Ко има коме шта да опсује, нек оде код дотичног у авлију, а ако се деси да по тим питању бидне бивен – власт се неће мешати, јербо је то што је казато приватна ствар сваког појединца“.
        На прелазу из 19. у 20. век, добошари су били институција од које су се добијале најсигурније информације. Кажу да су добош још у средњем веку у Европу донели Сарацени, па га одмах усвојили Шпанци, Немци, Италијани и Фрнцузи, за војне потребе. Не може се баш сигурно рећи када је и како доспео на север Баната, али се, ето ту задржао све до скорашњих дана. У Босни су за те сврхе постојали телали као јавни објављивачи.
   То је обавештавање грађанства било далеко ефикасније него да каче обавештења по излозима продавница у центру села или на огласну таблу. Старији како рекох, обично нису ни знали да читају, а и ко је знао, није увек са собом носио наочаре да би могао да прочита шта тамо пише. Тих добошара је било по војвођанским селима тамо све до неких педесетих година прошлога века, када је стигла струја, а са њом и звучници окачени на бандере. Не задуго, појавиће се и радио - апарати, телевизори, а данас и интернет.
   Остаје само носталгично сећање на добошаре и понека прича о њима. Што би данас рекли, они су били својеврсни портпароли локалних управа, главни информатори а и агитатори ако је затребало. То су била та нека давна, па и романтична времена.
 
                                                                                                                                                                                                                                Аутор: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 23, 2017, 10:53:26 пре подне
                                                                                                                                   ЛИЦИДЕР

   Лицидерски занат је још један од већ скоро заборавних, па и несталих занимања на нашим просторима. До пре двадесетак година, и у Сенти је постојао мајстор за ручно прављење колача и осталих слаткиша. Заносан мирис печених лицидера ширио се читавом околином радње, која се налазила у Лењиновој улици.
   Многи сад и не знају шта су лицидерски колачи. А некада су момци своју љубав према девојкама, изражавали купујући и поклањајући им лицидерско срце са огледалцетом и натписом „Волим те“, „Од срца“, Само реци да“ и сличним. То су они њима даривали и очекивали од њих да им узврате својом љубављу.
       А за децу су правили лицидерске колаче у облику коњића или аутића. Све је то било природно, од меда, брашна, шећера и воде. Што је можда најбитније, све се то правило ручно а не машински и серијски. Ручно се месило тесто, које су развлачили уз помоћ оклагија, а онда старим модлама и мустрама, из тог теста обликовали разнолике колачиће које су пекли у старим пећима. После печења су их фарбали и шарали природним бојама, које нису шкодљиве за било чији организам. На крају се све то сушило, паковало и припремало за продају. Знање у овом прављењу колача, преносило се с колена на колено и обично постајало породично занимање. У породици сенћанског лицидера, та традиција живи већ преко стотину година. Ти добро просушени колачи, могу дуго да се употребљавају, чак и месецима.
       Праве они и оне свилене бомбоне, све ручно. Од слатких примеса мешењем чине тестасту масу, па кад постигне одређену густину, онда је врте у круг да би сe виделе разнобојне кривудаве шаре. Данас у околини, у Чуругу, постоји још само један бомбонџија који ручно прави баш те свилене бомбоне.
       На крају, треба то све неко да плати. Износи се на вашаре и по разним сајмовима, широм земље. Е, данас је лако све то понети. Потрпа се у ауто или комби и крене се рано, како би се већ у зору поставиле шатре и неки примитивни столови. Онда се на њих поређа све што су имали од слаткиша за продају. Поред већ реченог, било је ту и кретоша, кромпир – шећера, разних лизалица, орасница. А, некада, добро се сећа тога и сенћански лицидер, носило се све запрежним колима, па и бициклом ако је било ближе. Мука је била ако се успут негде навуку тмасти црни облаци који би наговештавали кишу. Углавном, од тога се могло некад лепо живети и породица издржавати.
   Негде тамо, од деведесетих година прошлог века, лицидере је полако почео да покрива вео заборва. Тек тамо за Дан заљубљених или пре, кад се још прослављао, за 8. март, код неких су лицидери постајали опет занимљиви. Многи их се са носталгијом сећају и оних времена када су момци даривали својим симпатијама лицидерско срце, што је значило да им дају и своје срце. Онда су онако из потаје, само посматрали како ће им девојке реаговати, хоће ли им бар упутити неки поглед, као знак да и оне чезну да узврате љубав. Па, ако до тога и дође, онда се дуго заљубљено шетају држећи се за мали прст, а понекад се и загрле.
       Тако је било некад. А данас? Нема више те предљубави и све се рано своди на нешто друго. Запљуснули нас таласи  неких нових времена.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 23, 2017, 10:56:31 пре подне
                                                                                                  САЈЏИЈА И ПРЕПАРАТОР СТАРОГ НАМЕШТАЈА

   У приватној часовничарској радњи Петера К. у Сенти, мир је апсолутан и тишина. Чују се само откуцаји и мелодични гонгови зидних часовника. Над упаљеном стоном лампом, са лупом на оку, мајстор је стрпљиво поправљао неки стари сат. Пажљиво је и рутински вадио и чистио ситне, једва видљиве делове и подмазивао их коштаним уљем. Само је на трен подигао главу, поздравио нас, а онда, кад је завршио део посла, почео разговор о свом позиву.
   Дошао је у Сенту 1982. године и својим радом се брзо доказао. Посао му је веома прецизан и пипав. Захтева изузетну концентрацију и стрпљење. За овај занат треба имати и талента, а не само воље.
   „У овом сам локалу две и по године и плаћам солидну кирију сваког месеца. Ми радимо за ситне паре и морамо радити пуно више да би нам нешто остало“, каже мајстор Петер.
   Часовничарски занат ради већ више од тридесет година и није задовољан како су приватници опорезовани. Каже да се у Војводини разлике у порезима крећу и до 30 одсто, зависно од општине.
       „На тржишту је права поплава кварцних сатова, као јефтинијих. Међутим, механизми сатова имају своју будућност. Дуготрајнији су, могу да се поправе, нису за једнократну употребу. Данас, када сви морамо да штедимо, људи доносе на поправку и старе, већ одбачене сатове. За резервне делове, сналазим се. Неке сам правим, јер не могу да их набавим. Као занатлија, могу да идем у иностранство, нешто набавим од трговачких путника. Муштерији се мора увек изаћи у сусрет“, наглашава Петер.
        Помало са сетом говори да је мало младих заинтересованих за овај посао. Због тога занат и одумире. Сам посао је господски, није тежак. Али, читавог живота треба седети, бити смирен и расположен, једноставно, волети тај посао.
   Мајстор Петер сем свих врста сатова, поправља и уклопне струјомере, писаће и рачунарске машине. Али, са овом надошлом компјутеризацијом, и њих је све мање. Сарађује и са приватним и друштвеним фирмама. Често излази и на терен, на позив радних организација. Но, тада је, у међувремену, радња затворена, па би због тога више волео да му се уређаји донесу у радњу.
   „Људи су ме овде већ одавно прихватили. Настојим да буде што мање рекламација, а највеће ми је признање кад поправим оно што неки други нису могли“, наглашава мајстор Петер.
   У радњи има преко четрдесет старих зидних сатова. А то је данас вредност. То је права колекција антиквитета из старих времена. Већ одавно је схватио да се поред часовничарског заната мора бавити и још неким додатним занимањем.                                 
        Поред старинских сатова има и делова старог намештаја из ко зна којег периода, рамове и огледала, висеће лампе и слике. Не зна се шта је на свим тим предметима лепше, дуборези или хармонични гонгови сатних механизама за слушање. Све је то сакупио са разних тавана, што је тамо већ лежало као непотребно. Неке од тих предмета купује, а неке размењује. Кад их набави, нису сви овако лепи. Зуб времена је учинио своје, па је приморан да их рестаурира како би синули свом својом лепотом.
    Ово је доста скуп хоби. Али, и исплатив. Понекад је потребно прећи и стотине километара, издвојити позамашну своту новца да би се нешто набавило или „дотерало“. Зато Петер штеди на другим стварима не би ли задовољио своју страст. Колекционари се већ међусобно познају и јављају једни другима ако се негде нешто појави, а њих то у том тренутку не занима.
   „Имао сам и више антиквитета, али и са овим бих могао да отворим музеј. Нормално, од свега тога, за себе сам издвојио старе сатове. Само, од таквог музеја не бих могао да живим. Овако, мало у радњи поправљам старе „доксе“, „омеге“, „шафхаузене“..., али, више зарадим од ових старудија. Живи се ипак некако и породица издржава“, каже на крају Петер.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор:  Војислав  Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 23, 2017, 11:01:57 пре подне
                                                                                                      ИЗРАЂИВАЧ  ЖИЧАНИХ  ИНСТРУМЕНАТА

        Наш некадашњи суграђанин Лајош Боцан је годинама израђивао квалитетне виолине и тамбуре, а највеће задовољство му је било када се његов инструмент нађе у рукама музичког виртуоза. Био је препознатљив по фурниру с десне стране, а прим му је имао доста широки врат. Боцан се препознавао и по гласном и дубоком звуку његових инструмената.
Био сам код њега у радионици тачно пре тридесет година. Он је онда имао седамдесет три године. Био је сувоњав и мршав. Одавно се бавио израдом музичких инструмената. Љубав према овом занату наследио је од оца. Од своје дванаесте године правио је виолине, тамбуре и гитаре, а много тих инструмената је поклонио.
       „Код нас нема предузећа за израду виолина. У Југославији су постојала само још двојица врсних мајстора који су израђивали виолине, у Суботици и у Загребу. Квалитетне тамбуре је радио још једино мајстор Кудлик из Суботице“, говорио ми је тада Лајош-бачи. Мајсторска виолина је онда коштала педесет хиљада тадашњих динара, а тамбура се код мајстора продавала од петнаест хиљада па навише. Прим-тамбуре су биле нешто више од пет хиљада динара.
        Већ тада, Лајош Боцан није више примао поруџбине за израду тих музичких инструмената. Осећао је да све више оболева, а притисле га и године. Није имао ко да га наследи у занату којем је претило изумирање. Као и сваки мајстор, није желео да открива тајну свог заната, где набавља дрво и какво, како прави лак и колико пута премазује своје инструменте.
„Радио сам око шездесет година, али раније није било пензијског осигурања за приватнике, а нисам ни код оца у радњи био све време пријављен. Тако ми је признато само двадесет година рада и за то добијам 4.800 динара пензије месечно“, снебидљиво је говорио Лајош Боцан.
       Радио је неко време и у београдској „Скали“, а десетак година имао је своју радњу на Славији у Београду.
       Са поносом је истицао да је прим-тамбурицу Јанике Балажа правио још његов отац пре седамдесет година (сада пре сто десет година). Иначе, тадашњи популарни састав „Тамбурица 5“ и оркестар Радио-Осијека свирали су на инструментима које је направио мајстор Боцан. Док је имао обртницу, израдио је доста инструмената за поручиоце из САД и Аустралије.
„У Београду сам 1952. за јасан звук мог инструнента освојио друго место, а за квалитетну израду прво. Добијао сам признања и у Загребу, Новом Саду, Суботици, мојој Сенти“, завршавао би овим речима Лајош Боцан.
       Већ одавно нема више међу нама доброг човека и великог мајстора жичаних музичких онструмената Лајоша Боцана. Заслужио је да га се присетимо макар и овим краћим записом о њему. Вероватно има још људи који поседују инструменте које је мајстор Боцан израдио својом руком и који сада вреде право мало богатство. Сенти остаје сећање на њега и заслуга да ју је овековечио и на овај начин. Почасно место му је међу осталим сенћанским великанима. Али, многи су на њега већ заборавили.
                                                                                 
                                                                                                                                                                                                                                                    Аутор: Војислав  Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 23, 2017, 11:05:48 пре подне
                                                                                                                   ЈОШ  МИРИШЕ  КОВАЧКИ  УГАЉ

   Још у ондашње време, људи су све ређе навраћали код Марка Рашете, бившег јединог ковача и поткивача у данашњем Александрову, да би потковали коње. Увек има оних који без ајгира не могу. Уместо за вучу, сад су то више парадни коњи и статус некаквог престижа.
        У ковачници осамдесетогодишњег Марка, осећа се јак мирис угља. То он мехом распирује ватру и загрева гвожђе да би га ковао и обликовао по потреби, а касније калио. Ковање је најстарији начин обраде гвожђа, ковач је занатлија који је специјализован за обраду гвожђа. У процесу обраде, гвожђе се загрева до одређене температуре, кад постане довољно мекано и тада се уз помоћ чекића обликују жељени алати. Гвожђе се загрева уз помоћ угља, кокса или ћумура. За ковачке послове је потребан здрав и снажан човек у доброј физичкој кондицији. Тањио је гвожђе и до дебљине жице ако је требало, мотао га у кругове, осмице и пужеве, исецао га у разне облике, спајао за делове и правио од њих ланце и украсе за ограде или окове за запрежна возила.
   Мајстор Марко с поносом истиче да се овим послом бавио већ преко шездесет година и да и данас, иако га већ издају и руке и очи, израђује својим суграђанима понешто или од алата или неки други предмет, али каже да коње више не поткива он него то чини један од двојице његових синова. Иако се сада радови у пољопривреди обављају савременим машинама, још увек има и оних који без коња не могу. У својој поткивачкој радионици, Марко и данас чува наковањ тежак шездесет килограма, купљен ко зна када у Мађарској. Уз бројни ситни алат, била су ту и ситна помагала, фолц, штемезне, фрезне, сецомери и велики кожни мех који се дизао и спуштао потезањем подуже пречке. Е, он је служио за распиривање ватре.
   Ковачи су тада израђивали и плугове, дрљаче, бране и остала сеоска радила, окивали су нова запрежна кола, прекивали стара, израђивали кламфе за куће, окове за врата и прозоре, кључанице, резе и једноставније браве, металну ограду по кућним двориштима или на гробовима имућнијих људи, секире, мотике, ашове. Челик мајстор Марка, каљен у води или у уљу, био је на далеко познат. Јека са наковња се ралегала улицом од раног јутра до касне вечери.
        За овај посао је потребно и искуство и стрпљење. Неки коњ је немиран и хоће да се ритне, но, за њега то никад није био проблем. Ово је опасан и напоран посао. Као што је човеку потребна ципела, тако су и коњу потребне добре потковице. А и њих има различитих, лакших и тежих, мањих и већих, зависно од величине коња. На њему је увек било да одлучи којем коњу каква потковица треба. Потковица се помоћу посебих ексера причврсти коњу за копита. При поткивању се мора пазити да се не повреди копито  приликом закивања ексера. Исто тако, ти ексери касније, не смеју да жуљају животињу. Поред израђивања потковица и подрезивања копита, били су оспособљени и за лечење једноставнијих озледа.
   Било је дана кад је на ред за поткивање коња чекало и по двадесетак домаћинстава. То је опасан и напоран посао, јер се ради на крупним животињама које могу и да повреде поткивача. Ово занимање је раније било веома распростањено, а данас се тек ту и тамо сусреће. Нова технологија избрисала је и стари занат где су се некада давно ковали и откивали чувени мачеви и сабље за борбе српских јунака против завојевача. За такав мач је требало имати и руку, и снагу, а богами и вољу да се око себе припаше. Све у животу прође, па тако и јунаштва за слободу своје земље и народа. Сви се уклопе на крају, у судбину коју су му други сковали и одредили. Данас ковачи кују само потковице среће. Закачињу их на своје аутомобиле они који верују да ће им донети срећу.

                                                                                                                                                                                                                                                   Аутор: Војислав  Ананић




   

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 23, 2017, 11:11:48 пре подне
                                                                                                               КО  ТО  БЕХУ  КАНТАРЏИЈЕ

        Кантар је стара справа за мерење тежине, којом се од памтивека мерило жито у џаковима у воденици, кукуруз, као и сено које се продавало на тежину. У Кини су пронашли старински кантар, који је направљен негде у првом веку пре Христа. Исто тако, не може се ни једна пијаца замислити без кантара. Оног са тацном и тегом. А на вашару се на оним већим, дрвеним или чак и металним, мерила тежина стоке и пољопривредних производа.
        Данас, у ери савремене технике, све више одумиру некадашњи занати. О њима сведоче још једино стари мајстори. Један међу њима је био и мајстор за прављење свих врста кантара, К. Феликс из Сенте. Морао је тачно знати које величине треба да буде свака полуга, које тежине постоље на које се стављао терет за мерење. Све је то утицало на тачност мерења. Оне тегове од 10, 20, 50 dkg до килограма, два, пет или десет набављао је у заводу за баждарење. Тада је имао осамдесет и шест година, али га оне никада нису плашиле. Докле год је имао и трунке снаге у својим већ остарелим рукама, није се предавао. Напротив, увек је критиковао ове млађе што се толико плаше рада.
   Још је ходао као младић и био у вечитом покрету. Иако је био у пензији, стално је нашао нешто да направи, поправи, учини некоме услугу. Радио је четрдесет седам година, а ипак је имао само минималну пензију. Мало, за њега и бабу, казивао је. Нешто је зарађивао и кад некоме нешто откује, или направи оков за већ истрошена вучна кола.
   Његов занат данас се потпуно угасио. Некада су кантарџије имале пуне руке посла, а дошло неко време да се кантари све мање траже. Није веровао да је и у ближој а и даљој оклини био још по који од таквих мајстора. Уствари, постоји и данас један мајстор кантарџија у Темерину. Док је био млађи, имао је и две вршалице, које је сам и поправљао и одржавао. Утихла су одјековања чекића о наковањ, а алат мајстор Феликса је већ тада могао у музеј.
   Нова времена донела су и нова занимања, али се нажалост и стара угасила. Истина, и млади данас више воле да раде лакше и чистије послове. А, што се кантара тиче, сад су у моди оне електронске, дигиталне ваге. Чак се њима мере и утоваривачи са свом тежином.
   Кантарџије, вагаре или царинике су некад називали и оне људе који су још у време Турака били запослени у државној служби, на некој речној или копненој царини.

                                                                                                                                                                                                                                                          Аутор: Војислав  Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 23, 2017, 11:54:34 пре подне
                                                                                                                              СЛАДОЛЕЏИЈА

   Кажу да су сладолед први правили Кинези, још у трећем миленијуму пре нове ере. Била је то нека мешавина од снега и воћа, која је лети чувана у хладним јамама, обложеним снегом. После је тај „рецепт“ у 13. веку у Италију пренео Марко Поло, а у средњем веку су Арапи преко Сицилије, пренели рецепт за млечни сладолед у Европу. Ето, одвајкада су се људи сладили и на летњим жегама расхлађивали сладоледом. Кад се у Србији први пут почео правити сладолед, није забележено, али се зна да је ова посластица освојила свет тек кад након проналаска фрижидера.
   И у мом родном Александрову, су постојале две посластичарнице и то још у оно време док у селу није било струје. Значи, ни фрижидера. Па, како се онда на летњим високим температурма могао одржати у таквом стању, да се не истопи? Зиме су тада биле много оштрије, снег дубок. У селу је било доста артерских бунара и пошто је вода из њих стално цурила, одвођена је до оближњих јамура које су настале копањем земље за градњу кућа, за набој или за черпић. У тим овећим барама се зими стварао дебео лед. Баш тада, на јаком мразу, су посластичари плаћали људе да им секирама одбијају читаве табле леда и товаре их на запрежна кола. Сиротиње је било увек. Одвозили су их до раније припремљених трапова, који су били обложени сламом и после прекривени дебелим слојем земље. Ту је постојао само један добро ушушкан отвор и кроз њега су се зими уносиле те табле са ледом, а лети износиле мање количине које ће бити као неке претече фрижидера.                                           
   Сладолеџије су најчешће били Горанци или Македонци. Они су свој производ са укусом ваниле, чоколаде, јагоде или неког другог воћа, током летњих месеци нудили на корзоу, по вашарима, испред биоскопа и школа, али и по улицама. Свежина сладоледа је одржавана помоћу металне канте која је била смештена дубоко у дрвеном оквиру и обложена ледом. Изнад ње се налазила  посуда са сладоледом. Свој долазак су најаваљивали неким јачим звонцетом и тако мамили децу која су већ навикла на његов звук. Мали је број баба, деда и можда понеког родитеља, који су могли одолети притиску деце да купе сладолед, кад је, тако рећи, већ на прагу куће. Док су гурали дрвена колица са два точка, из свег грла викали:                             
   „Слааадолееед, сладооолееед“, али то им није било ни потребно, јер се иза их кретала група босоноге дечурлије и галамџија. Сладолеџије су биле обучене у бело, са кецељом и белом капом. Тако су они обилазили све улице и застајкивали на сваком рогљу, а маса се одмах окупљала око њих. Е, онда је могла кугла сладоледа у корнету да се купи и за неколико пара, а ко их није имао, доносио би сладолеџији јаја. Једно јаје, једна кугла сладоледа. Пошто су им родитељи у то време обично били на својим њивама, била је то прилика да им деца за тили час обиђу и опељеше све кокошињце и гнезда. И била су задовољна и деца, а и сладолеџије јер су дошли до нешто пара, али и јаја за неки будући сладолед или колач. Једино су мајке биле на штети, пошто су на пијац износиле мање јаја.
   Сладолеџије са колицима опстале су све тамо, негде до седамдесетих година прошлог века, па нестале. Звук звонца који је најављивао долазак сладолеџије, давно је већ заборављен. Иако сада има и фрижидера и расхладних витрина, а многих врста и произвођача сладоледа, па и у домаћој радиности, многи се и данас куну да је сладолед много лепши када га прво „чујеш“, па видиш, а тек на крају смажеш.
                   
                                                                                                                                                                                                                                                   Аутор: Војислав Ананић                      

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 24, 2017, 04:31:53 пре подне
                                                                                                                            ЦВЕЋАР  И  КАЛЕМАР

   У Сенти је некада било више квалификованих цвећара и баштована. Од тога су живели и своје породице издржавали. Један од њих је био и чувени Пал Г. Нисам га видео већ одавно. Надам се да онако тих и ненаметљив, још ужива у своме рукосаду. Многи суграђани га знају само са вашара или пијаца и ни не знају за његову цвећарницу која се налазила у некако завученом крају Сенте, у насељу „Колонија“.  У три повећа стакленика, овде се у свако доба године могло наићи на богат избор украсног цвећа у саксијама, резаног цвећа за вазе и цвећа за вртове.
   У тим стакленицима које је ради бољег регулисања температуре и влажности ваздуха допола укопао у земљу, а споља обложио урамљеним стакленим плочама, било је цвећа које би задовољило и оне са најистанчанијим жељама. Помињао је тада мени непознате некакве цинералије, цикламе, кале, крокусе, примуле, аспарагусе, па онда зумбуле, тулипане, мушкатле и још много тога. Све је то ишло некада „као алва“, поготово за 8. март или за обележавање неког другог празника, па по потреби и за гробље. Што се тиче резаног цвећа за вазе, код њега су се увек могли наћи каранфили, лале и остало сезонско цвеће. За све оне који воле цвеће и уживају у лепом амбијенту свога стана и баштенског врта, Пали-бачи је стално био спреман да пружи стручан савет око неге и узгоја појединих врста.
   Имао је Пал и свој расадник ружа, четинара и украсног шибља тамо негде иза потеза „Крстак“, на песковитој земљи, где је вечито било некога од његових радника. Тамо су они плевили, окопавали и заштићавали тек посађене младе саднице. Само је ружа имао преко двадесет сорти. Имао је и једну сорту шарено браонкасте боје, коју други нису имали, а он ју је највише волео. А код ружа највише посла, али лепа и зарада. Но, на њу се морало чекати обично три године. Зато су сваке године обнављали парцеле. Једне године се сејало семе дивље руже, друге се калемило хибридним пупољцима, треће се ископавало и продавало. Често и у земљу цвећа, у Холандију. Најтеже и најнапорније око рада са ружама, је било у јулу месецу, кад се обављало калемљење. Сунце одозго упржило, а доле радници рашире даску, клече и калеме изникле дивље руже. Није баш лако ни ујесен када се ваде и пакују у снопиће за продају.
         У расаднику поред је имао и тек посађене јеле, тује, брезе, жалосне врбе и остало украсно шибље и остали дендролошки материјал, а ту су се могле видети и окалемљене воћне саднице сортних врста крушке, кајсије, јабуке, шљиве, и богтепитај каквих још све других наших домаћих аутохтоних врста и сорти. Од таквих сорти је било само код њега крушака нарцика, караманки, лубеничарки, јарабисми, затим јабука будимки, тетовки, кожара, циганчица, шљива пожегача, домаћих ранки, колачара, ринглова... Неко од купаца је тражио једногодишње, а неко двогодишње саднице. Наравно, ради чистоте сорти а и због провере њиховог здравственог стања, да нису можда заражене неким вирусом, морао је да сарађује и са Институтом за воћарство из Новог Сада.
   Говорио је још онда да се цвећарством и баштованством бавио педесетак година. Љубав према овом послу је наследио од свога оца, а и син му се тиме бавио, тако да је то постало традиција породице. У свом дугогодишњем раду са украсним цвећем и дрвенастим биљкама стекао је богато искуство и доста знања. Јесте да је то исплативо, али је проблем увек био у томе што се најпре новац морао улагати и у објекте, и у обраду, и у саму производњу, и у раднике. Сам човек то све не може да постигне.
   Многима је улепшао живот, многе руже и воћке које је он калемио, данас су пустиле дубоко своје корене и дају обилате цветове и плодове. Ко зна да ли је још у животу. Ако и није, за собом је оставиио неки траг и сећање на његову смиреност, доброту и спремност да другима помогне.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор:  Војислав  Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 24, 2017, 04:36:46 пре подне
                                                                                              ЗАЉУБЉЕНИК  У  ОПТИКУ (редак хоби)

        Отокар К. из Сенте је био тих човек. Господин старе школе. Има већ тридесетак година да ми се указала част да га упознам. Још онда је био адвокат у пензији, и онако, из хобија, бавио се астрономијом око четрдесет година.
   Пошто су инструменти увек били скупи, најпре је морао да савлада оптику, како би се сам дао на посао око израде телескопа. Ту човек заиста мора поседовати и знање и вештину. Прво је направио алат и конструисао машину за израду оптичких елемената за будући телескоп. Потом је проучио и машинске науке да би конструисао механички део телескопа.
   „Тако сам пре тридесет (сада пре шездесет) година направио телескоп система 'њутн', чији је објектив у облику конкавног огледала пречника 130 mm, са фокусом од 1.500 mm. Тај мој телескоп је увеличавао седамдесет пет пута, пошто се користим окулатором од 20 mm“, говорио је чика Отокар.
   Имао је још једно немонтирано конкавно огледало пречника 300 mm, с фокусом од 1.500 mm, које је намеравао да угради у нови телескоп „касегрен“.  Тај телескоп је требало да има веће видно поље. Овај заљубљеник у астрономију намеравао је да изради још један јачи телескоп са огледалом, ако га, како је причао, здравље још послужи. Ни данас не знам да ли му се жеља остварила.
   Кад је било лепо време, Отокар је најчешће посматрао Месец, јер му је био најинтересантнији. Имао је намеру да у Сенти оснује астрономско друштво у ком би он имао сараднике, јер један човек није могао да обави сва посматрања. Васиона је бескрајна и више људи би више и уочило па би се више и сазнало. Говорио је да морају да се удруже сви астрономи аматери.
   Поседовао је и читав мали музеј апарата и фото - објектива. Неки су били и с краја 19. века. Сигурно да је један од најстаријих фото – аматера у граду, јер се фотографијом бавио још од 1926. године. Ради проучавања фото – оптике и фотографије, сакупио је преко двадесет фото – апарата разних типова и призвођача, а имао је и осамнаест објектива. Међу апаратима, најстарији му је био „лагор“, с краја претпрошлог века. То је био апарат с плочом 9 x 12 cm, а његов објектив је био састављен од шест чланака. На другом месту по старини, био је већ 'историјски' „фоигтлендер“ са двоструким извлачењем.
   Из 1920. године, имао је „цајс – икон“ и „нолсифлекс“ из 1925. Сви љубитељи фотографије добро су знали шта он поседује. Имао је и “лајку II“ из 1933. године са објективом „елмар“, а и „лајку III“ са „сумитар“ објективом. Говорио је да му је то за оно време, био најбољи апарат. Поред ових, имао је и неколико апарата „фед“, „зорки“, „зенит“, „пентакон“, „практика“ и више „јашика“, а и две камере. Имао је и доста вредних објектива, а међу њима истиче онај са ширкоугаоним фокусом од 20 mm. Међу телеобјективима, најстарији су му „перископ“ и „апланат“ из претпрошлог века.
   Не знам где су завршили сви ти вредни експонати. Надам се да су дошли у праве руке, а не неким шарлатанима и пробисветима. Ово је само један кратак запис о старом господину и заљубљенику у оптику и астрономију.

                                                                                                                                                                                                                                       Аутор: Војислав  Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 24, 2017, 04:45:30 пре подне
                                                                                                                ДРВОДЕЉА и РЕЗБАР

   Резбарство није само хоби него и уметност. Више од педесет година Милан Т. из Сенте, бави се резбарством. И данас овај осамдесетогодишњак не оставља своју стару љубав. Човек се, просто, заљуби у тај посао, он га и нагони да измишља све новије и лепше шаре и украсе у дрвету. Битно је само да човек почне са радом. Онда га то касније носи. Посао сам од себе испливава, радиш док те води неки унутрашњи зов, не обраћаш пажњу на време. Кроз ту тајну везу са дрветом овај Сенћанин својим делом угађа и оку и души. 
        А и у родном његовом крају, многи људи су били вични у раду са дрветом. Није битно да ли је то било обично дрводељство, столарија, тесарски рад, дуборез. Родом је из Лике, а животна судбина га је, ето, довела до Сенте. Имао је родбину, у околном селу Велебит, и тако ту и остао. Као и многи, оставио је и свој крај и кућу, и дао се у бежанију. Морала се спасавати глава свих његових укућана. Кад је овде стигао, иако је пунио већ шездесету, морало се нешто радити и од нечега чељад прихрањивати. Одмах се дао на свој стари посао. Увидевши сву вредност и лепоту његовог рада, све чешће су се јављале нове муштерије и купци. Обично су то били људи који су иселили ко зна где, а њих су ти предмети и подсећали на завичај. Били су задовољни и они, а и Милан. Милан је успевао да у дрво урезбари и забележи свет завичаја, земљаке, њихове портрете и свакодневне послове. Алат и склоност према столарији су се код њих преносили с колена на колено. У породици му били све сами колари, тишљери, бачвари.
   „Олуја“ га је донела у Сенту да покаже како је српска шара још увек сачувана и готово иста и у његовој Лици, и у Босни, и у Далмацији, и у Црној Гори, и у Шумадији и Војводини. Наравно, у сваком крају постоје неке специфичности или у самим шарама, или у нијансама боја, а понекад и у облику који су карактеристични само за тај предео. Треба рецимо, погледати само црногорску и личку капу и увидети колико су сличне, но, и различите, са украсним ресама или без њих, са грбом или без њега. Једино је заједничка она црна калота као симбол и жал за пропалим српским царством на Косову.
   Материјал и алат углавном набављају у Сенти, али га поручују и из иностранства, нарочито из Немачке. Још кад из Тисе рибари извуку неки црни фосилни трупац, чији је састав тврђи од било ког дрвета, ето Милану и посла и радости. У овом раду, свака и најмања грешка, уништавала је дело јер се ништа после није могло додавати и исправљати као код глине или у вајарству. Био је самоук, али је пред собом увек имао неку визију и веру у успех. У скицама и цртежима који су пред чика Миланом, само се он може снаћи. Обичном лаику изгледа нестварно да ће из тих црта и кривуља нићи дрвени украси. Углавном је израђивао украсне предмете, гусле, крстове, иконе, чак и делове иконостаса, али и употребне предмете украшене богатом урезаном орнаментиком. Било је ту и столица, троножаца, разних шкриња, преслица и вретена, дрвених кашика и свирала попут дипли. Он је вечито настављао да теше, дуби, урезује и шара у дрвету које му често доносе и земљаци из завичаја.
   До сада је више пута излагао неке своје ситније радове на изложбама у Темерину, Бачкој Тополи, Сенти, Ади, Бачком Петровом Селу... У конкуренцији од преко пет стотина излагача, успео је да добије више значајних признања. Као најважније, издваја диплому и бронзану медаљу које је освојио на изложбама ручних рдова.
   „Кад човек нешто ради с љубављу, онда заборавља на болести и свакодневне проблеме. Рад оплемењује и опоравља човека“, наглашава чика Милан.
        Мило му што је нешто од свог умећа и знања успео да пренесе и на унука, његовог имењака. Тако и он поред својих школских обавеза, често проводи време у радионици дружећи се са дедом и помажући му и резбарењу. Пружи деда неки динар и њему, којем, као и сваком момку, пара увек добро дође. Нада се да ће активирати још више скривени таленат у себи и тиме обогатити свој живот, а и улепшати околину.

                                                                                                                                                                                                                                             Аутор: Војислав  Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 24, 2017, 05:41:08 пре подне
                                                                                                     ДРУЖЕЊЕ  С  ЛЕПОТАНИМА (редак хоби)

   Радомир С. из Сенте узгаја око педесет врста птица различитих врста. Најлепше су у пролеће и у лето, када настаје период удварања и шепурења мужјака.
   Доласком лета, живнуле су и птице у Радомировим волијерима јер је то време за парење, када се код њих појави онај природни инстинкт за одржање врсте. Међутим и птице су осетљиве на ове нагле промене времена. При наиласку хладнијег таласа, прекидају са ношеењем јаја, што негативно утиче на формирање здравог легла.
   Радомир већ има близу осамдесет година, а са птицама другује још од 1947. године. Тренутно има шест паунова, међу њима пар белих. Кад уочи кише почну да се оглашавају својим крицима, километрима се чују. Има и четрдерсет фазана. Од тога, пет фазана припадају  црно – златној врсти, двадесет их је златних, пет платинастих, четири сребрна, шест седластих и два дијамантска. Морају им се обезбедити специјални наткривени волијери, како не би некуда одлетели, али и да не би били мета разних грабљивица, лисица и творова поготово. Мужјаци фазана се, зависно од врсте, у време парења оглашавају гласним крицима и то већ од четири сата ујутро. То понекад може и да доведе до заваде са комшијама.
   То је скуп хоби, који захтева пуно љубави и стрпљења, као и добро познавање сваке врсте. По Радомировим речима, човек се уз птице одмара, а за то задовољство не жали издатке око њиховог издржавања. Успео је да набави и већ неке готово истребљене  и ретке птице, које су и заштићене законом, као што су дропља и тетреб. Дропља је најтежа птица летачица. Мужјаци могу достићи и до петнаестак килограма тежине, а могу бити дуги и до метра. И распон крила им је позамашан, па може досегнути и преко два метра. Има доста шаролико перје, жућкасто смеђе горе, бело доле, а врат и глава су му сиви. Женке су по обичју, нешто ситније. За дропљу се није толико намучио. Нашао му неки пријатељ из Мокрина легло па их дао да покуша да одгаји младе. Остало му их само неколико иако су навикле на живот на овом терену.
       Но, код тетреба је био тежи случај. Он обично живи у другом ареалу, у високим планинама и у четинарским шумама. Посебно занимљив је украс његовог тела и реп, којим се дичи и показује га у својим „свадбеним играма“. И он може да буде дуг ту око једног метра, а тежак и до осам килограма. Знатно је снажнији и кочопернији од женке, а око очију му је црвена месната ружа. Парење им почиње у априлу и траје двадесетак дана. У том периоду, мужјаци се беспоштедно боре да освоје пажњу женке. Тада, већ раном зором почиње своју „свадбену песму“ којом исказује свој љубавни занос. Док тако пева, он издужи врат и помера га нагоре и надоле, нит шта види, нит шта чује. Те тренутке користе ловци, приближавају му се и хватају га. Тако га је и Радомир набавио од пријатеља са Голије, са којим размењује птице.
       Уствари, он се заносио том идејом да покуша некако да спари женку дропље са тим мужјаком тетребом, не би ли од њих добио неко укрштено легло, али му то није успевало. Нити је тетреб био заљубљен, нити је заносно певао, а ни женка дропље за њега није показивала никакво интересовање. Све и да су хтели, нису имали онај осећај природе око себе. Само су онако шћућурени стајали свако у посебном углу и туговали. Тако је тетреба при следећој размени вратио пријатељу, да тамо опет нађе своју љубав, да јој пева, шепури се око ње, да буде пијан од љубави.  А дропље је пустио у природу, где им је и место. У овим крајевима и живе, мада их је све мање.
   Сваке године посећује Сајам украсне живине и ситнијих животиња у Сомбору. Ту се сусреће са старим пријатељима, ту размењују искуства, ту често и купи понешто што му се допадне, а то нема у својим волијерима.
   „Лети, после легла и ојачања младих из мојих јата, продајем их и то само оним особама које воле птице“, каже Радомир. Наравно да и цена зависи од тога да ли су већ добили карактеристичну боју, а и од величине и старости. На тржиште их не износи због страха од заразе.

                                                                                                                                                                                                                                     Аутор: Војислав  Ананић


Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 08:56:58 пре подне
                                                                                                            О Џ А Ч А Р   И   П Л Е Т А Р

          Павла оџачара сви у граду добро знају. Ако ни због чег другог, а оно због тога, што се, кад га сретну, за дугме ухвате. Кажу, да то доноси срећу, бар за тај дан. Још уколико успеју да му и длаку из жичане четке извуку, срећа је „сигурна“. А наши људи сујеверни! Да ли је то баш тако, ко ће га знати. Тек легенда о оџачарима и срећи, остала. Питали многи и Павла за то, а он одговарао да је нешто о томе читао, још док је занат учио. Вели, да је писало како су рудари данима, без успеха да пронађу злато, копали и ударали својим крамповима, кад је испред копа наишао однекуд оџачар, а неки од рудара му рекао:
          „Ево човека који зарађује црни хлеб као и ми!“
          По одласку оџачара, први који је крампом у откоп ударио, пронашао је злато. Да ли је то истина, ко зна, али од тада се верује да гарави оџачари доносе срећу. И људи настављају да се и даље за дугме хватају, при сваком сусрету са њима.
          „Гарави јесмо, али да срећу носимо, онда би је прво себи дали и не бисмо радили овај посао, већ неки лакши и господскији“, знао је да одговори Павле. Али је, прича даље Павле, овај посао много заволео. Јест да се вере по туђим таванима и крововима, но, на једном месту током читавог радног времена, не би могао да седи. Овако је увек негде напољу, сусреће људе и са њима се дружи, збија шале, понекад га и пивом часте. Наиђе почесто и на саму газдарицу! И док јој муж вредно ради на свом радном месту, и Павле се „здушно да на посао“. Усрећује домаћицу.
          Данас је правих оџачара све мање, мада немају сви централно грејање у својим кућама. Народ навикао да запостави чишћење димњака, иако се они морају очистити од смоле и чађи бар једном годишње. Иначе, зна и ватра да суне, и ето невоље. Тако је и ово занимање, као и многа друга, данас у изумирању. Интересовања младих, ниодкуда. У овом послу, кад се не пази довољно, вребају и многе опасности. Да се падне с крова, сачувај Боже! А док чисте нечији димњак, постоји и могућност да се отрују од честица гарежа и чађи, па и од самог мириса. Зато и стављају мараме преко носа и уста, а морају, као и рудари, сваког дана да пију млеко.
          Чињеница је да се из многих димњака све ређе вијори дим, и да Павле сваким даном има све мање посла. Зато он, кад год је слободан у својој кући ради и други посао. Плете корпе, кошарице, па и папуче од врбовог прућа, рогоза, кукурузне љуштике, сламе. Само од чишћења димњака, више се не може живети.
          И поред предмета од најсавременијих материјала, још има људи који траже топлину и мирис оних старих времена, када се правило све од чистих природних и увек доступних материја. У Банату се некад плела и обућа од рогоза и љуштике, као и многи украсни предмети, а корпе од врбовог прућа су биле у сваком домаћинству. Тако је Павле кроз игру и смиреност у својој души, зарађивао још неки динар.
          Од материјала за нови хоби, најчешће користи огуљену или неогуљену врбу. Понеко окреше врбове гране док је још лишће на њима, а неко у јесен, када  остану без лишћа. Тада се приступа сортирању по величини и дебљини гранчица, све се везује у снопове и припрема за кување, које траје и по шест сати. Онда се пруће охлади, згули му се кора, осуши. Касније кад се ради плетење, суво пруће се намочи у хладну воду, како би му се вратила природна еластичност за плетење. Понекад гранчице Павле мора и чешће мочити, или сунђером квасити, кад дуже времена  ради неки предмет.
          Постоји више врста врба, које служе за плетење. Најквалитетнија је она црвенкасте боје, а има их и жућкастих  и зелених. Бело врбово шибље се добија тако што се реже пре сазревања, обично у лето. А није свеједно ни са каквог је земљишта врбово пруће узето, јер тврдо тло даје и тврђе дрво, које се теже плете. Понекад се, нпр. код плетења стаклених ракијских балона, врбово пруће цепа по дужини, а може се, ради лепшег изгледа, и лакирати. Код сваког плетења је врло важно да се гранчице сабијају неким тврдим предметом, да се касније не би под теретом разилазиле. На крају се обрежу гранчице које штрче и направе се дршке.
          Павле казује да је и овај посао опасан, поготово кад се не пази довољно. Оно, не може се повредити као кад би као оџачар пао с крова, али може озледити и себе и друге дугим врбовим гранчицама или док барата ножем. Нарочито мора чувати лице и руке, јер и те танушне гранчице могу бити опасне.
          Готове производе, супруга му износи и продаје по пијацама и вашарима. Он каже да  тамо неће. Довољно је и што их је направио. Нек и она нешто заради.

                                                                                                                                                                                                                                              Аутор: Војислав Ананић

           

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 09:01:33 пре подне
                                                                                                      Г Р Н Ч А Р     И    Т К А Љ А

          Још до пре двадесетак година, постојао је и у Сенти грнчар. Док није било пластелина, ђаци код њега куповали глину за своје потребе. У ствари, где год је било  глине, било је и циглана и грнчара. А грнчарски занат је код наших предака, постојао откад су знали за себе. И данас, и поред све веће експанзије пластичних и тефлонских судова, грнчарство опстаје. Мајстор Ендре К. каже да би и сада одабрао тај занат, а срећан је да ће га и син наследити у томе.
          Некада се од овог заната добро зарађивало и пристојно живело. А сваки мајстор је љубоморно чувао све финесе грнчарије и није их преносио на све ученике. Данас сво посуђе израђује индустрија, машине, а не човек. Не тако давно, у глиненим посудама се не само јело спремало, него се у тестијама, крчазима и кондирима вода носила и чувала. У последње време, многи схватају да су пластика и тефлон штетни за здравље и враћају се традиционалним глиненим посудама.
          Проблем је у троме што омладина као и увек, жури, хтели би да зараде све сада и одмах, а у овом занату се мора сваког дана радити и више него у предузећу. Ендре говори да се набављена глина мора најпре обликовати и осушити, а касније се пече у пећи и то два пута по цео дан и ноћ. Док није било специјалних пећи, израђени предмети пекли се поред жара дрвених трупаца на температури од око 900 степени целзијусових.
           Посуде се израђују понекад и од мешавине глине и камена, који се ваде из земље и испод пет метара дубине. Све посуде се од памтивека израђују сасвим ручно,  на точку. Те посуде су без додатка икаквих хемикалија, док се код неких грнчарија додаје и глеђ од којекаквих фарби и лакова. Глеђосаним предметима се додају и стилизоване шаре и орнаменти. То већ није толико здраво.
И данас многи гурмани и љубитељи здраве исхране, причају да нема укуснијих јела од оних која су спремљена у глиненом посуђу. Најбољи кувари елитних ресторана и хотела, за печење јагњета нпр. све више користе сач, а из глинених посуда су најукуснији купус, пасуљ и друга јела.
 За кувана јела, каже Ендре, у посуду се наспе врућа вода и док не проври кува на максималној температури, а после се, док се не скува скроз, температура смањи. Храна за печење, ставља се у хладну воду, а за припрему добре погаче, празан суд са поклопцем се најпре загреје да буде топао, али не и да пече, па се тек онда стави припремљено тесто и поклопи док не буде готово.
          По те већ заборављене предмете од глине, Ендреа су купци, који су се у Сенти нашли, знали да буде и у сред ноћи. Сем што их је у кући продавао, износио их је и по околним вашарима, а муштеријама је био у стању и по сат времена да прича како се које јело спрема. Тако су били задовољени и купци, а и он се није жалиио на зараду.
          Ендре је служио војни рок у Сомбору. Ни сам се не сећа како, али тамо је упознао своју будућу супругу Милку, кршну и наочиту Личанку. Она је била код брата у посети, и на први поглед су се заљубили. Њени родитељи су из Лике доселили у Пригревицу код Апатина још тамо после 2. светског рата, и из старог краја, са собом понели само оно најпотребније. Касније су успели да понесу и старински разбој, а бака јој је у руци увек имала преслицу на којој је прела вуну за штрикање чарапа, шалова, прслука, џемпера... Све су то касније носили бојаџији на фарбање.     
          Чим се за Ендреа удала, са собом је међу осталим стварима, у мираз донела и староставни разбој. На њему је и мајка јој, још у Лици ткала и постељину, и подлоге за лички покривач биљац, и платно за кошуље и столњаке које су после украшавали ручним везом.
          Ето тако. Док се Ендре бавио грнчаријом, Милка је на своме разбоју ткала предивне ћилиме и стазе за поједине просторије у домаћинству. Ендре јој касније мало иновирао тај њен разбој и Милка богами почела да се ткањем навелико бави. Припремила је и сину свом и кћери шта ће понети кад из куће оду, а све оно што јој је било вишак, односила је у Нови Сад у једну специјализовану продавницу домаће радиности. Тамо, као да су једва чекали да до тако нечега дођу, а муштерије им унапред поручивале шта да им вредна Милка изатка и извезе.
          Као што и бива код младих, здравих и вредних људи, Ендре и Милка своју стару кућу доградише и прилагодише новим потребама, а сину саградише нову кућу. Ћерки су помогли код реновирања куће зетове баке и тако су свима решили стамбено питање. И деца су им била вредна. Та, неће ивер даље од кладе, казивао је одувек наш народ. Само, Боже здравља, мира и љубави! Биће и свега осталог што је потребно за живот.
          Бар су тако мислили. Али, дошла нека нова луда времена. Породица се растурила по белом свету. Сада, као да су опет на почетку. И, као да су бриге веће. Стасавају и унучад, и од сина и од ћерке. Њиховог умилног гласа и миловања се највише ужелели.
         А Ендреа и Милку сустижу и године, а са њима и болести.

                                                                                                                                                                                                                                           Аутор: Војислав Ананић


       

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 09:06:03 пре подне
                                                                                          И    П Е Р Ј А Р    И    Џ А М Б А С

          Стојан перјар је имао око седамдесет година. Презиме му није знао нико у селу, и сви су га познавали под наведеним именом. Није се знало ни одакле је доселио у село А. Био је „гараган“, Циганин и „намазан свим бојама“. Да закине свакоме, то му је било у крви. Живео је са својом женом, баба Персом.
          Синови Чеда и Александар, по ромским обичајима, рано се оженили и одвојили. Деца њихова, бавила се музиком. Та, нема тог Циганина да у тамбуру ударати не зна! А и да запева, да друштво „дигне“ и да свачију душу развесели. Обично их позивали кад је у селу неки алдумаш, свиње кад се кољу. Диснатори кад су, и кад се најбољи паприкаш спрема. Кад се те вечери, и по пола свиње појело, а богами, кад се ни домаћин није снебивао да изнесе најбољу ракију и вино. Пива је тада слабо било. Само у бирцузима сеоским.
          Живели су у малим потлеушама од набоја и блата, са склемпаним  старим прозорима и вратима из ко зна чијих кућа, кроз које је ветар сасвим слободно продухавао јер им окна нису била застакљена. Што је још горе, из тих прозорских окана се скоро редовно вијугао дим из просторијице – две, пошто куће нису имале димњак, или је он слабо „вукао“. А ложили су увек неко мокро грање, које су сакупљали по околини.
         Између осталих, Стојан је имао две делатности којима се од детињства бавио, и од којих је живео. Откупљивао је перје и био сеоски „цензор“ (накупац), обично код препродаје коња који су свим Циганима у „срцу“. У то време је свако сеоско домаћинство у свом дворишту имало и јато белих гусака. Домаћице су им чупале перје неколико пута годишње, а најквалитетније је било оно прво скидање. То је Стојан највише и плаћао, мада је имао „нос“ да осети коме су паре неопходне, те се ту најчешће и цењкао. Њега није нико могао да превари. Код њега је владала девиза: „Узми или остави“. А знао је врло добро да ће газдарице ипак дати перје од својих гусака по цени коју им он одреди. Ако нека од њих перје и остави за други пут, тек онда му је Стојан налазио „мане“, да је устајано и да се убуђало... Ишао је Стојан од села до села својим таљигама које је улицама вукло неко мршаво кљусе и дерао се из свег грла, да га сви чују:
         „Купујем перје! Перјееее! Перјееее!“
          Чим би ушао у неко двориште, још док се погађао за цену, као успут би увек нешто запазио што је домаћину вишак било. Некад старо гвожђе, којекакве рите, старудије, а знао је и у шталу да зађе, да погледа неко коњче, којем би одмах „ману“ налазио и јефтино га пазарио. Њега би привезао за таљиге и водио га својој кући, да га „мало дотера“, угоји, па ће са њим на неки вашар. Знао је Стојан и месецима да буде одсутан из свог села, јер је обилазио свој рејон.
           Наиме, тај „бизнис“ са перјем је доносио добру зараду, а нико се тим послом није бавио сем Рома. Откупљивали су они и оно старо улежано перје из неке старинске дуње или јастука, али по много нижој цени. Знали су добро да се и потуку међу собом, поготово кад се некоме зађе у сектор. А код Цигана, нож увек у чизми или за појасом. Да у тој расправи и тучи њиховој, понекад севне и нож неки, ништа ново ни необично. После би тај „дуг“ једни другима враћали, као да је у питању крвна освета. Цигањска посла! Ето, зато су они и делили међу собом терен и нису баш радо залазили у туђ рејон.
          Знали су добро и кад је у ком месту вашар, и тек тамо су они били главни. Данашњих савремених накупаца тада још није било, и ако је неко желео нешто да купи или да прода, обраћао се онако „у четири ока“, баш тим цензорима. Тада је дотични, већ са стопроцентном сигурношћу могао бити сигуран да ће се решити неког непослушног, бангавог или каракушљивог коња, уз договорен проценат од продаје, наравно. Цигани не би били оно што јесу, а да такво кљусе и не „увале“ некоме другоме још истога дана. Само су они били у стању да на сва уста хвале врлине тих коња кад их продају, али и да им налазе мане ако их купују. Да им у зубе гледају и одређују године старости, чланке опипавају и проналазе болести. Ребра им проналазе и куде како су неухрањени, ма, коме такве да их продају.
И при сваком склопљеном послу би се ударали дланови купаца и продаваца, а кад се и паре изброје, онда би следио алвалук за добро обављен бизнис, што би данас рекли. Наравно да је то чашћавање увек ишло на ону другу страну, а не на Стојанову. Он би после, са набреклим буђеларом од пара, свраћао у неку шатру или сеоску кафану, и ту је и њему циганска банда свирала. Ни тада лукави Стојан није мировао. Иако је већ био мало под „гасом“, уз чашћавање пићем, тражио је и увек налазио неке нове жртве. Кад би се тако месецима „издувао“ и пара накупио, онда би се враћао својој баба Перси. А  то је увек бивало кад напољу зазими.

                                                                                                                                                                                                                                                 Аутор: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 09:15:21 пре подне
                                                                                          О П А Н Ч А Р    И    К А З А Н Џ И Н У Ш А

          Одувек су људи морали на себи имати суву обућу, јер прехлада најпре с ногу долази. Поготово они који су најчешће с влагом у додиру, сељаци. Пошто рано устају, ако није кишно време, ту је бар она јутарња роса. А сваки се посао морао на време и започети, а и довршити. За сељака нема ни недеље ни свеца, а камоли годишњег одмора.
Многима из града када дођу, замиришу и шунка и  домаћа кобасица, а само је тај паор знао колико је требао радити, зноја пролити и смрада се нагутати, да би дошао до тих шунки и кобасица. Бар се стока морала нахранити свакога дана и око ње све намирити, а баш ако је неки „здраво јако“ велики светац, е, онда се и празновало и одмарало.
И придикују стално ти „грађани“ како је сељаку лако. Има свега у дворишту своме, не мора на пијац и у месару, амбари му пуни, иде на њиву кад хоће, не буде сваког дана у исто време у предузећу. А праве се да  не знају, да би се тај исти сељак увек радо мењао за тамо њихов, господски посао. Бар не би морао вечито у небо да гледа, хоће ли киша, невреме какво, суша. Од тога му будући приходи зависе, а њима у граду капне сваког првог у месецу.
          Некако је најприкладнија обућа за сељаке мушкарце била кожни опанак, и то онај тврди, од говеђе коже, док су им жене обично носиле гумењаке. Тај „лалошки“ опанак им био увек на ногама, јер се најлакше и обувао и скидао да би се земља из њега од орања или парања лако истресла. Свечане ципеле би обували само за светац или ако негде у град иду. Те опанке који су се некад носили највише у „пречанским“, панонским областима, неко је називао банатским а неко швапским опанцима. И, били су врло тражени, поготово тамо негде у двадесетом веку, јер су ти крајеви одувек били ратарски. Мајстори опанчари, у то време, само трљали руке, радујући се доброј заради од свога заната.
 И мајстор Миле С. из банатског села А. био на гласу у читавој околини. Код доброг мајстора нема лагања и убеђивања муштерија. Сам производ његов, о себи говори. А они који купе опанке код мајстор Милета, ширили гласове о њему и по својим селима. Тако је опанчар Миле највише опанке продавао у својој радњи, а износио их је и по вашарима, које је у то време, скоро свако насељено место имало. Кад му дођу кући, и после обављеног пазара, Миле увек муштерију частио и правом „домаћом“. Наздрављао, да му опанци дуго трају, да их још дуже у здрављу и весељу носи.
 Раније је то била дудара јер су поред друмова сеоских, најчешће били дуги редови засађени дудом, а после шљивка ранка од ринглова, или љута шљивовица од каснијих сорти шљива. Распричао се тада „уз по коју“ и мајстор Миле, а „развезао“ се језик и купцу. Није Миле својим муштеријама наплаћивао ту ракију - две, јер је имао свој казан, а ракије, пуни балони.
          Говорио како се ту, у Банату, праве такви опанци, а доле по Мачви и у Србији, сасвим другачији, „шиљкани“,  са опутом и каишевима. И данас се могу видети, уз обавезну шајкачу, код сељана из Шумадије, Поморавља, Ужица. Али, и њих замењују фабричке ципеле и сада се виђају највише у неким културно – уметничким друштвима, уз уобичајену народну ношњу.
          Сећа се мајстор Миле, како је у оним тешким и сиротињским поратним временима, правио не само праве банатске опанке, него и гумењаке. Често је и пенџетирао којекакву обућу, ушивао, стављао нове ђонове у које је дрвене „ексерчиће“ укуцавао. Некада је на оне тешке зимске баканџе шунигле доле закивао, а на врхове и пете лимене блокеје стављао. Само да се ђон мање троши при ходу, а и да се тако зими, по залеђеном путу, лакше и сигурније хода. Мада је  падова и ломљења руку или ногу, одувек било
          Као што је већ речено, имао Миле опанчар и казан за печење ракије, постављен на точковима. Уз њега ишла мајсторица његова, супруга му Мира, и радила стручно све послове око казана. Кад она само лизне нову ракију, ту ти није био потребан никакав градомер, јер је тачно, у град, погађала јачину њену. Није Мира волела да јој други баркају око казана. Понекад их је било и да мало више „повуку“, па онда забрљају с послом. Или јако ложе ватру па с ракијом крене и прокључао кљук, или им ракија на лули цури дебело к’о  рука, што није  добро, јер тада иде врућа ракија и алкохол испарава. А покаткад забораве и да окрећу мешалицу у претоплом казану и онда им комина загори. Куд ћеш горе, него кад ти се ракија осећа на загорено. Ко је год проба, одмах пита и где је ракија печена. И ето бруке за њихову кућу. Зато мајсторица Мира највише воли да све ради сама. И да хлади воду у табарци, и да окрене понекад мешалицу, а будним оком прати и онога који ложи ватру у казан.
Кад се заврши и са препеком, онда, зна се. Свака седма литра је мајсторици Мири. Па неко плати ракијом, а неко и у новцу. И Мира, а поготово њен газда Миле, су више волели да им се плати у новцу. Јер, често уместо праве ракије, добију и неку „брљу“, шећерушу, па после не знају шта ће са њом. Нити је да је некоме изнесу, а ни за продају. Некада било и горе смрдуше. У оним поратним временима, у тајности од власти, пекли људи од хлеба ракију, погаче од кукурузног брашна на врење стављали.
          Нема више ни старих паора ни „лалинских“ опанака. Ракијски казани још одолевају времену, јер је одувек било и биће оних који воле по коју домаћу ракијицу.

                                                                                                                                                                                                                                                Аутор: Војислав Ананић

Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 12:05:46 поподне
                                                                                                                  Б Р И Ц А     М И Л Е

          Чим је завршио са шегртовањем код чувеног мајстор – Јоце, положио завршни испит и добио мајсторко писмо, да олакша и родитељима а и себи који динар да створи, дао се на посао. Отац му није имао толико новца да му одмах отвори берберску радњу, и он је, по свом родном Молу, ишао по кућама, бријао и шишао мештане, по некој „госпоји“ и фризуру средио, а научио је и да бренује и ундулира женама косу. Он момак од двадесетак година, већ мајстор, наочит и леп, свидео се и многим „госпојама“ и оне похтевале да им само он фризуре сређује. Бивало је то богами и често кад им домаћини њихови нису били у кућама својим, а сад, да ли је Миле само „госпојама“ фризуре дотерив’о,  или је било и нечег другог, није на нама да судимо.
          Тако је Миле Брица, како су га сви звали, по селу дотерив’о  и људе а и њихове жене. Оно, плаћало се како је ко могао. Неко ко је имао, одмах би му у новцу плаћао, а они сиромашнији, једном годишње, у натури, у житу и кукурузу, а било је, вероватно,  и оних госпођа које су плаћале исто у „натури“. А мајстора су чашћавале и новцем или неким пригодним поклоном, да их се сећа за навек.
          Брица Миле био вредан човек, још од првих дана. Звали га са свих страна, не само из села. Да би свима изашао у сусрет и задовољио свакоме прохтеве, морао је направити неког реда и распореда. Тако је суботом, недељом, средом и петком, опслуживао своје сусељане, понедељак је одувек био слободан дан за бербере, уторком би на свом бициклу још из 1937-ме године, обилазио муштерије у Молу, четвртком у Ади. Миле Брица je својим бициклом стизао свугде и помагао људима.
Само би ујутру кад устане, погледавао у небо, да види какав ће дан бити. А колико ли га је пута само ухватило невреме на тим његовим путовањима бициклом, то само он зна. Кад год би наслућивао да ће бити лоше време и киша, уз своју приручну торбу са потребним алатом, стављао би и кабаницу, да му се нађе, за не дај Боже. Јер, мајсторска се није смела погазити и никада није хтео да изневери своје муштерије и не дође к њима у одређени дан. Можда, само кад би озбиљније навук’о  какав балабан или болест неку добио. А није био редак случај, да у неком од тих својих насеља које је опслуживао, и брије и шиша муштерије испред њихових кућа, на улици. Изнесе домаћин само столицу неку, мајстор Миле извади алат (четке за бријање, мирисне сапуне са лименим посудама, миришљаве колонске водице, бријаче разних марки, лапис, чешаљ, огледалце, маказе и машину за шишање...), стави испод врата муштерији чист бели чаршавић, и одради свој посао.
          И тако се сакупљале муштерије и из околних кућа, па и улица, а Миле Брица, богами, добро зарађив’о.  Успут је знао да буде и дентиста, да извади некоме оболели зуб, и то без било какве ињекције, онако, „на живо“. А људи му захвални били што их курталис’о  и решио мука. Зато се и данас каже: “Бербери су прави људи“, иако код њих све ређе одлазимо. И бријемо се и шишамо сами.
          Е богами, некад није било тако. Кад је мајстор Миле уз помоћ свог бицикла, успео да заради толико, пошто се већ давно и оженио и децу добио, да је могао у својој кући у Молу да има радњу, народ се у њој увек радо окупљао. Неко ради бријања или шишања, а неко да чује прве новости у селу. Купио Миле Брица и радио – апарат, па људи свраћали и да чују шта има ново у свету. Коментарисао свако по своме мишљењу и нахођењу, понекад се и посвађали доказујући ко је у праву. Ништа чудно за наше људе. Јер, и данас нас краси та особина да никако не можемо ни у чему да се сложимо, да се вечито трудимо да смо само ми у праву, да не прихватамо никад нешто друго, па ма и корисно по нас било. Од стотину људи, штоно кажу, стотину мишљења.
          Брица Миле је већ одавно у пензији. Броји, богами, близу деведесет, али се још не да. Увек је спреман да извали по неку шалу, а и да се расприча о женама, које су стално налазиле места у свим његовим догодовштинама. Пошто све ређе седа на свој бицикл још из 1937 – ме године, само га са сетом погледа и сети се свих оних и лепих и ружних успомена, које су заједно и прошли и проживели. А, да, тамо негде ко зна где на тавану, стоји му и онај првобитни бицикл са великим и малим точком, без ланца и зупчаника, који је још као момак добио од покојног деде. Сад он као раритет има велику вредност и ко га тамо у неком ћошку нађе на тавану, обрадоваће се силно. Мада, Миле још увек и чисти и подмазује само свој бицикл из 1937 –ме, уз чију помоћ је и стекао све ово што данас има.
             
                                                                                                                                                                                                                                                Аутор: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 12:31:10 поподне
                                                                                                                        К А Л А Ј Џ И Ј А

          Рођен је 1944. године у једном планинском селу у близини Сјенице, где су и иначе животни услови били сурови. Зиме оштре и дуге, сиромаштина куд год се погледа. Као да се све уротило против њега, јер му је отац те исте године у рату погинуо, а мајке се једва присећао, онако као кроз маглу. Увек ју је замишљао како је била лепа, и насмејана, са дугом црном косом, коју је у плетенице увијала. Имао је непуних шест година, када му се у оној послератној беди мајка разболела, и за кратко време и умрла. У прво време, да дете не остане само, да преживи некако, прихватила га је очева сестра у свој дом, мада је и сама са мужем својим, изродила троје деце. И тако, подизала га тетка Мара, а Милош, као да се није дао злохудој судбини, сваким даном све наочитији био.
          Кад је напунио петнаестак година, да не остане тамо у оној сиротињи и недођији, Мара га одведе у Сарајево, другој тетки, али сада по мајци. Та тетка Љиља није имала своје деце, помало се и обрадује да она и муж њен Мирко, имају још неког у кући, да не дочекају сами чамотне дане старости. Јесте да се и тамо од једне плате тешко живело, али, како у Босни кажу, севап је помоћи момчићу у невољи. А испуниће и неку моралну обавезу према својој покојној сестри. Упишу она и Мирко млађаног Милоша на казанџијски и калајџијски занат, који је тада био још врло уважаван и од којег се солидно могло живети. Његов мајстор Неџад није правио само ракијске казане, него више оне бакарне предмете који су били потребни у сваком домаћинству, а неки су пресвлачени и калајем. Учио и изучио Милош како се прави којекакво посуђе, које је украшавао и разним гравурама и  орнаментима, што му је давало и неку уметничку вредност. То су били предмети типични за Сарајево, кухињско посуђе и оно за сервирање разних јела и слаткиша, ђугуми, леђени, ибрици, џезве, понеки сакрални предмет, или за бријачницу и неку другу радњу.
          Правио је и Милош са својим мајстор Неџом, све те предмете углавном од бакра, калаја и олова. Неке су стављали у пећ са великом температуром. У њима су топили и изливали ужеглу масу у калупе. Био је то уметнички занат, а такви предмети се и данас, бар као сувенир, могу наћи и купити на Сарајевској Башчаршији. Навикао и Милош да живи у оној буци, уз вечити звекет чекића и лима, и мајсторски изучио да прави врхунске производе. Искрено заволео и Сарајево, и Босанце.
          Али, умреде му тетка Љиља, и Милош, крене у свет „трбухом за крухом“. Пут га нанесе у Белу Цркву, у Банат, где је некад војску служио и упознао лепу Данку. Надао се да ће је тамо још затећи, да се није удала. Но, у градићу сазна да су се њени одселили у село К. исто у Банат, одакле јој је отац био. Данка га очарала својом лепотом, осмехом и стасом, те Милош крену и ка томе селу. И, нађе своју суђеницу. Кратко време су се још „забављали“. Милош доби посао у оближњем граду, не онај за који се школовао, јер се ти предмети у новој средини нису тражили, и њих двоје се једног дана узеше.
          Нико срећнији од Милоша. Пазила га и волела његова Дана како и ваља и приличи. Обасјало Сунце и Милоша! Још кад му је првог сина Стојана родила, његовој срећи није било краја. Дал’ по нашим обичајима, дал’ да се дедино име још увек помиње, детету дадоше име по Милошевом оцу. За две године роди му Дана још једног сина Радоја. Путовао је свакога дана у град на посао, а Дана му синове подизала и чекала га. Од његовог правог заната, само би понешто у селу некад направио, и тако увећавао кућни буџет. У предузећу је радио исто у металској струци, тако да му није било тешко да се преоријентише. Имали су и нешто земљице. И тамо вредно радили.
          Осмехнула се срећа и Милошу. Помиловала и њега по темену нека вила среће.            
                                                                                     
                                                                                                                                                                                                                                              Аутор: Војислав Ананић
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 12:49:28 поподне
                                                                                                          С Т А Р И     П А О Р

           Миле Сурдички је већ поодавно престао да броји године. Није да не зна колико година има, него се, ето, у животу свом, намучио подоста. Још до пре две године и како - тако, али, откад му је онда његова Мела на онај свет о'чла, баш се мучи. Што Лале кажу: „К’о  кера“. Све мора сам. И да скува, и да опере, и да обрише, и да простре себи постељу. А увек се има понешто и у дворишту урадити. И да се свиње нахране и свињци почисте, и да се живина пусти напоље и нахрани, и да се погдешта још доради што је од ранијих дана остало незавршено.
            Kад се сада само сети! Како се некад тешко радило и народ мучио. Орало се и парало коњима, мотиком се све копало и није се прскало разним хербицидима као данас, жито се ручно косило и снопови у двориште доносили да би се обавила вршидба, главе сунцокрета су српом одсецане, а стабљике трпаном сечене за зимски огрев, кромпир се ашовом вадио свака кућица, репа се вилама из земље чупала, а лишће српом одсецало, рицинус ручно брао специјалном „кашиком“, сваки клип кукуруза се руком са стабљике откидао....
          И опет, и у свој тој немаштини и сиромаштини, народ задовољан био. Срећа је обузимала оне који су имали нешто своје да обраде, да код туђина у надницу не иду. Народ био некако другачији. Задовољан и малим. И, пре свега, расположенији. У скоро сваком дворишту се чуло како домаћин звиждука или тихо певуши док нешто ради. А тек кад се нешто слави, онда поготово. Уз богату трпезу и оних најсиромашнијих, знале су и банде циганских тамбураша да свирају. И сви певали, поцикивали, срећни били, бар тога дана. И, што је најважније, у она времена се поштовало. И отац и мати, и таст и ташта, и кум и брат, и сестра и свастика, и зет и снаја...
         Данас се, људи отуђили једни од других. Нема више оних моба и спрежника у раду. Ма, отуђила се браћа и сестре, а камоли остали! Увек некоме нешто није по вољи. А и како би било, кад су данас њихови прохтеви превелики. Одједном би хтели све да стекну. И стан или кућу са свим потребним стварима и уређајима, и престижан ауто, можда и викендицу о којој би други причали. Ето, нажалост, таква су времена дошла. Да се мало ради, а да се има све. А то, једно с другим, не иде.         
         У  оној самоћи која га је снашла, посматра Миле и како се данас ради. Што јест јест, постоји разна механизација која људима помаже у оним најтежим пословима, који су се некад, само ручно обављали.  Данас нико, брале, неће ни да копа. Што залуд да се мучи и зној свој да пролива. Лакше је узети неки од хербицида да се уништи коров. Па после, прскај сваки усев или воће због разних болести, па да што пре нарасте, да има крупњији плод, да се лакше и брже и прода, а и узму паре. Јер, кад се на пијаци појави неки зелениш, свакако да није свеједно да ли је на тезгу изнет десетак дана раније или касније.
          Исти је случај и кад је узгој стоке у питању. Олако смо избацили, размишља Миле и даље, наше добре свиње мангулице. Оне су се храниле много лакше него ове нове „господске“ свиње. Мало им даш мекиња, љуски од кромпира, начупаног штира, помало кукуруза у клипу. А ове нове сорте свиња или говеда  данас, неће то ни да примиришу. Уз све могуће препоручене концентрате, додају им се и којекакви хормони. И никакво чудо данас, да у ово савремено време, девојчурци раније сазревају баш због употребе прерађевина са тим обогаћеним хормонима. Читао је он и о томе. Наравно, природа их „позива“ пре времена. А после, домаћинства остају без порода и прети нам опасност да нас као народ, за стотинак година нестане.
          Миле се као стари ратар и сељак плаши још више оног другог: што једемо затровану храну. Од воћа и поврћа, до свега осталог. Откуд то да се баш у овим последњим годинама појављују толике болести у народу, разни тумори и „ракови“, многе још непознате и необјашпњене болештине, и поред све савременије дијагностике а и „лекова“. Или се то намерно тако ради, закључује Миле Сурдучки, да би се нека земља или компанија још више богатила.
         За обичне смртнике, кога је брига? Од кад је света и века, увек је било таквих који су се богатили на рачун других, поготово оних немоћних и беспомоћних. То ти је, помисли на крају Миле, као и светска политика, која не преза ни од чега само да би себе оправдала и обогатила. Па макар и по цену смрти хиљада недужних људи.

                                                                                                                                                                                                                                                 Аутор: Војислав Ананић

Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: НиколаВук Фебруар 25, 2017, 12:59:25 поподне
Господине Ананићу, има ли тој књизи краја?
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 01:15:14 поподне
Ето, НиколаВуче, крај по Вашој жељи!
Видео сам да се читаност ових краћих записа и прича из дана у дан повећавала (до сада преко хиљаду прегледа). Зато сам и настављао да их постављам.
Сем порекла и генетике, што је овде примарно, посетиоце форума очигледно интересују и овакви краћи текстови. Не заборавите да су и многа презимена настала баш на основу заната или занимања.
С поштовањем,
Војислав
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: НиколаВук Фебруар 25, 2017, 01:27:11 поподне
Ето, НиколаВуче, крај по Вашој жељи!
Видео сам да се читаност ових краћих записа и прича из дана у дан повећавала (до сада преко хиљаду прегледа). Зато сам и настављао да их постављам.
Сем порекла и генетике, што је овде примарно, посетиоце форума очигледно интересују и овакви краћи текстови. Не заборавите да су и многа презимена настала баш на основу заната или занимања.
С поштовањем,
Војислав

Није проблем садржај, него форма. Уместо што сте овде ископирали целу књигу, могли сте да окачите линк за скидање целе књиге у пдф-у, а не да затрпавате форум са огромним текстовима. Као што је Синиша већ написао у Обавештењима администрације, овај форум не претендује да добије облик блога, на коме би такав начин "копи-пејстовања" био прихватљив.
С поштовањем,
Никола
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Фебруар 25, 2017, 04:29:23 поподне
Никола, ако погледате уназад код подтеме "Стари занати и занимања", видећете да сам увек навео који су прилози из наведене књиге, а које сам ја поставио као аутор. Једноставно, видео сам да се то чита. Знам и сам да то није у духу форума, али, то ме је повело. Циљ је био да се и други укључе у још непозната занимања и занате. Нажалост, сви су волели само да читају.
Све је у реду. Нећу више. Али, ја и кад поставим линк са кратким образложењем, увек ми се нешто придикује. А, признаћете да сам постављао доста интересантних прилога. Па, мислим да неко треба и то да ради. Генетику сам увек препуштао стручнијима. О пореклу презимена и насеља сам доста писао за "Порекло".
Поздрав,
Војислав
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Amicus Март 06, 2017, 10:18:13 поподне
Дописивах се сад са Грком, па тражећи неке податке, успут нађем следећи занимљив пример "занимања", а што ме подсети на идентичну причу мог рођака, који је недавно препричаваше.

Углавном, прича мог рођака односила се на каменолом у коме је некада радио, и где је било несносиво много змија, те је у руководству одлучено да се позове неки стручњак за змије, који би ту нешто могао да предузме.

А онда видим да је исти случај забележен и у породици Лула, коју у следећим рецима описује Ристо Милићевић, у својој књизи Херцеговачка презимена.

Цитат
LULA (p), porodica ovog prezimena nekada je živjela u jednom selištu kod Huma u Šumi trebinjskoj. Prema predanju, raselili su se zbog "mnogih zmija koje su im u kuću bile navalile". Priča se da je kod Lula došao neki Grk, doktor iz Dubrovnika, koji je imao travu pomoću koje je mogao okupiti zmije. Doktor je, pred jednim Lulom, okružio nožem oko sebe, a zatim zazviždao. Odmah su se okupile zmije "svakojakih vrsta", a među njima je bila i jedna bijela kao snijeg. Nijedna zmija nije ušla u krug što je bio okružen. Onu bijelu zmiju Grk je zaklao i dao Luli da je ispeče na vatri.

Preporučio mu je da "nipošto ne okusi od nje". Grk je zatim pošao da spava. Od zmije se osjećao vrlo prijatan miris. Lula dohvati zmiju prstom i oprži se, a zatim taj prst "malo lizne“, a zmija poče da smrdi. Grk se "prene iz sna". Saznavši šta je Lula učinio, reče mu da bježi, a Grk pobježe. Kad je Lula došao kući, zatekao je u njoj puno zmija, "te nekako jedva živ s porodicom umakne i pobjegne u Bosnu" (75:1 191).

Отприлике подвучени део је идентичан причи мога рођака, те се питам, пошто је то очигледно није ствар једног зналца немуштог језика, него је у питању својеврсна техника комуникације, да ли неко од вас зна о каквом се тачно занимању ради, тј. одакле потиче знање ове врсте и како се и где оно стицало?
Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: Sergio Март 21, 2017, 10:30:02 пре подне
https://www.youtube.com/v/OAKJEAD0f4U
Наслов: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Април 01, 2017, 08:10:45 пре подне
https://narodnatradicija.wordpress.com/category/zanati/page/3/

Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Мај 01, 2017, 12:01:10 поподне
Стари занати

https://djoletovkutak.com/2016/08/14/stari-zanati/

Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Мај 10, 2017, 07:19:23 поподне
ОПАНАК је најраширенија врста сељачке обуће у читавој држави СХС а стоји се од једног комада коже за стопало ноге, кожник дијелова, који обукваћају остали њен дио до глежња. Веже се око глежња или дужим ременима или једним ременом са запонцем. Постоје двије главне врсте 1. Плетењаци, којима је горњи дио сплетен од уских, равних или суканих ременчића на пр. опуташи преплеташи и преснкаши у Лици, Далмацији, Босни и Херцеговини, српски опанци с типичним издигнутим врхом код прстију, загребачки плетењаци, сријемски шиљкаши, бачке сабранице. 2. Капичари, којима је горњи дио од једног комада коже т. зв. капица, на пр. сарајевски капичар, карловачки прејичар, сисачки петаш, јасеновачки капичар. Поред те двије врсте има много подврста. Често је О. искићен вјештим плетивом од разнобојних кожица. Као материјал за 0. уп отребљавају се све врсте учињених и неучињених кожа. Опанчарија је искључиво народни занат па су зато сви називи за алат и облике опанка народни. Занат опанчарски истиснуо је већ готово свуда домаћи кућни рад. У сјеверозападним крајевима СХС много се мјесто опанака носе чизме (нарочито у Хрватском Загорју), а готово свуда упоредо с 0. носе се већ и ципеле.

Литература: Ф. Хефеле, Опанчар и опанчарија (1890). В. Ткалчић. 0. има двије врсте: пријесни и учињени. Пријесне 0. праве сами сељаци и вежу их врпцом од кострети, док су у чињени 0. много бољи са преплетом и ременом за везање. По Србији се најрадије носе ваљевски 0., а по Црној Гори и Херцеговини преплет је од вуненог бијелог конца. Облици 0. су разни по украсу и изради.

Н. З.

ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

Наслов: Одг: Стари занати и занимања
Порука од: vojislav.ananic Октобар 26, 2019, 07:01:50 пре подне
СТАРИ СРПСКИ ЗАНАТИ

http://www.snnovine.com/viewer/2019/42/pdfs/s08.pdf

Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, 2019, Будимпешта, број 42,