Радановић, Срђевдан, Биротићи, Фоча
Припада хаплогрупи G2a-L497>Y11074>FT382712, роду Срђевштака-Никољштака из фочанског краја.
Тестирани је у упитнику навео да су Радановићи у Биротиће доселили из оближњих Челебића током 19. века. То је у супротности са оним што наводи Мишо Тодовић у својим књигама о пореклу становништва Заврши, области на крајњем југоистоку фочанске општине која граничи са Дробњаком, Пивом и Пљевљима. У њима Тодовић из њему знаних разлога казује да су Радановићи доселили почетком 19. века из Радановића код Будве, при чему мисли на село Радановиће у Грбљу.
Да је оваква теорија без икакве логике и аргумената коначно је доказао и резултат теста који Радановиће доводи у везу са до сада тестираним G2a-FT382712 Срђевштацима из Фоче, Аврамима и Фундупима, као и слављеницима ове славе широм Подриња. Изузетак представља резултат Срђевштака Пејовића из Веленића који је I2a-PH908, али мислим да су досадашњи резултати показали ко су ''оригинални'' завршки Срђевштаци. Додатни прилог старости овог генетичког рода на том подручју јесу резултати Никољштака Вишњића из Јошанице код Фоче и Васића из околине Лознице који припадају овом роду. Уз помоћ WGS теста Вишњића је утврђена веза из античког периода са Италијаном из Падове.
Сарађујући и добро познавајући Миленка Миша Тодовића и његов рад око фочанског краја, свједок сам да за свако његово објављено слово, а не ријеч или коментар, никада није злоупотријебио туђе мишљење. Иако се у доста ситуација није слагао са мишљењем и изреченим, а најчешће, написаним ставовима, објављивао их је као сазнања својих саговорника. Најчешће се позивао на већ објављене радове и архивска документа. Каква су таква су, али их је сматрао извором који може заинтересовану страну упутити на даља истраживања, провјере и обраде. То је човјек који ће покушати да сакупи што више информација да бих олакшао другима да нешто сазнају о својој породици или о цијелом једној крају (у овом случају о врло распрострањеној фочанској општини, иначе богатој историјом, разноразним [најчешће супротстављеним] народима и вјерским заједницама, што доста усложњава истраживање, поготово онима који нијесу из тог краја, а себи узимају за право да ту територију добро познају. То се посебно односи на младе нараштаје који требају доста претабанати, издерати опанака и појести соли и качамака, прије него се усуде да размишљају да се баве тим крајем).
Мишо Тодовић је писао о Радановићима користећи причу члана породице Радановића као и архивску грађу, а други извори се помињу да се могу наслонити због својих сазнања и провјера, ако некога од Радановића више интересује. Тодовић не ради родослов Радановића, него их само евидентира као породицу у фочанском крају са најосновнијим подацима.
Исто је и са породицом Томашевић. Извор је члан породице, а остало је озбиљна архивска грађа на коју се не позивају други аутори.
О Радановићима је користио и написао у фуснотама:
1. Писани запис и родослов Радановића сачинио је пјесник и гуслар Милета у јесен 2005. и 2007. године, у архиву аутора.
2. Поп Саво Накићеновић: Бока, 1913, стр. 296, 302, 429; А. Лубурић: Дробњак, племе у Херцеговини, 1930, стр. 228; С. Караџић, В. Шибалић: Дробњак, II издање, 1997, стр. 828; Жарко Лековић: Дробњак од 1850. до 1918, Никшић, 2011, стр. 548; Т. Пејатовић: Средње Полимље и Потарје, 1902, репринт, 1986, стр. 122; М. Војиновић: Пљеваљски крај, прошлостт и порекло становништва, 1993, стр. 216, 339; В. Деспотовић: Наша села, 2003, стр. 176; Р. Д. Ракић, В. Станисављевић Ракић: Српске породице и презимена, 2005, стр. 187; М. Јокнић: Становништво у пљеваљском крају, 2006, стр. 119; В. Ђуровић: Порјекло српских породица фочанског краја, 2010, стр. 98.
3 Радио је као учитељ у Веленићима, био је директор oсмогодишњих школа у Беричу и Витковићима код Горажда, а послије грађанског рата у БиХ руководилац у Челебићима. Снимио је више грамофонских плоча, касета и CD са гусларским пјесмама (1975, Дискотон, Сарајево, 1978, 1988, 2000, 2003, Дискос, Александровац–Жупа). Аутор је текстова више гусларских пјесама. Пјесма Жал за Крајином објав-љена је у листу ВИНС. Објавио је 2008. године Гусларске теме, збирку са 17 пјесама. Касније је штампао Кањон Таре у којој је сабрао епске и друге пјесме, родослов породице, шале, досјетке и језичке локализме из завичаја, а у трећој књизи Кањон Таре II, објединио је пјесме из прве двије књиге са 15 нових пјесама. Био је члан Гусларског друштва „Филип Вишњићˮ у Сарајеву и предсједник Гусларског друштва „26. јануарˮ у Горажду. Милета је истакнути свирач на двојницама и побједник више фестивала на којима је учествовао. Троструки је побједник свесрпског Сабора фрулаша на Палама. Носилац је звања Народног гуслара и мајстора у свирању двојница. За крст часни и слободу златну, Илиџа, 1993. CD објављен октобра 2007. године са гусларским пјесмама: „Рапорт сʼ Мојковачке биткеˮ, „Смрт Смаил аге Ченгића и Крновске легенде IIIˮ, а на двојницама Чобанске мелодије, пјесме из Републике Српске, Србије и Црне Горе. О Милетином свирачком умијећу писали су: Вјесник у сриједу (Загреб), Вечерње новине (Сарајево), Вечерње новости (Београд), Свијет, Ослобођење, Мале новине (Сарајево), Дечје новине (Горњи Милановац), Свет, Екстра магазин..., а радио станице Сарајево, Подгорица... емитују његове пјесме.
4 Slavica Danilović: Modeli sa naslovnih strana, Beograd, 2008, str. 81.
5 Душан Паравац: Добојски логор (1915–1917);
www.focaci.org 9. новембра 2009. године; Архив БиХ: Земаљска комисија за ратне злочине; Архив Југославије 179–1488: Фонд жртава Другог свјетског рата; Žrtve rata 1941–1945, Beograd, 1992, стр. 1276; Миленко Мишо Тодовић: Адресар мртвих Фочана. Српске жртве у 20. вијеку, 2014, стр. 77, 169, 271.