"Теорија" и "догма" ако ћемо расправљати о статусу тих мање више техничких термина, не морају бити супротстављене. Заједнички именитељ оба термина представља "скуп веровања". Специфична разлика научних теорија у односу на догме је што теорија нуди доказ. Доказ може бити двојаког карактера-логичке и емпиријске природе. Теорије, обично удружују оба захтева, дакле, морају бити кохерентне(складне), дакле логички затворене и морају бити чињенично поткрепљиве.
Међутим, ми обични смртници теорије прихватамо у већини случајева догматично, због недостатка специфичних знања, средстава, времена итд. и наше прихватање теорије темељи се углавном на поверењу у одређени ауторитет.
По мом мишљењу основни смисао религије је управо у вери и сваки покушај изласка из тог домена и нуђење "доказа" обесмишљава религију. Чак и доказивање на основу интелигентног дизајна, иако може бити врло убедљиво (барем што се мене тиче), не представља строго говорећи логички ваљан доказ, јер користи аналогију, која зна бити добро средство за стварање плодних хипотеза, али не и за извођење логичких закључака.
Што се тиче науке (схваћене у савремном смислу), у науци је истина релативизована. Као што је Велибор рекао, у науци о истинитости можемо говорити само у односу (релативно) на неки модел. Теорија коју научна заједница прихвата (дакле, битан је и ауторитет научне заједнице) је теорија која на најефикаснији начин објашњава највећи могући број појава. Дакле, закони једне научне теорије морају се слагати са појавама, а ако је најбоља теорија-са највећим бројем појава. Говорити о "истинитости" неке теорије је промашај, с логичке тачке гледишта. Можемо рећи теорија је потпуна, обухватна, логички доследна, кохерентна, складна, економична како год...али теорија је "истинита" или "неистинита" представља погрешан избор речи.
Такође, треба бити опрезан када се говори о научним чињеницама и њиховом односу према истини. Нико неће оспорити да је 1+1=2, али коју и какву чињеницу описује исказ i=sqrt(-1)?
Тако, мислим да је свака претензија научника на монопол над истином и тумачењем чињеница, одраз некритичког духа, а гордост, махање дипломама и научним звањима апсурд и негирање управо саме науке и научног духа. С друге стране, као што рекох померање религије из сфере веровања у сферу знања, не само да је тешко могућ, већ укида смисао и саме религиозности.
У начелу, сматрам да овакве дебате с логичке тачке гледишта нису превише плодне, јер религија има своју област испољавања, а наука своју. Уколико се те области негде секу, то је због сукоба интереса, а не аргумената. И спор се неће решити снагом логичких аргумената, већ по сили моћнијег.