Моје мишљење је да је филм доста добро одрађен. Филм се бави девојчицом, а деца су, по правилу била у логору у Градишкој (тако се у Славонији каже, не у Градишки, него у Градишкој). Заобиђен је у великој мери логор Јасеновац, јер он и није био тема филма. Тема је била девојчица и њен пута кроз тај пакао рата, а он је само кратко био везан за Јасеновац.
Неко овде написа да је био у двојби да ли да гледа филм или не. И ја сам. Јер, очекивах да ће ту бити много ужасних сцена, које би ме прогањале данима касније. Знам о свим ужасима усташких логора, али сам их чуо у нечијој причи или читао, али никад нисам гледао њихову екранизацију. Ипак, сцена насиља није било много, барем не онолико колико сам очекивао.
Дакле, филм прати причу девојчице, и мислим да је тај психолошки део доста добро одрађен. То дете, главни јунак, одглумила је одлично. Није неки врхунски филм, али, по мени - задовољавајуће. Има неких покушаја да се одраде неке сцене по узору на филмове снимљене о немачким логорима у америчкој производњи, као она сцена са трчањем за столицу негде у првом делу филма. Не знам је ли тога било реално у логору, али мислим да би већина нашег света на то реаговала као онај један млађи човек са брадом који је одбио да учествује и био на месту убијен... Не делује ми реално.
Стварни повесни ликови – Мајсторовић, Лубурић и његова сестра су сасвим добро приказани. Као и улога РК „цркве“ у том злу. Мислим да је Дијана Будисављевић слабије обрађена. За нас који знамо ко је она, то није спорно. Али, филм је требало да буде светски приказан, дакле, лик попут Дијане морао је бити мало боље објашњен. Овако, она испада као нека добра вила за коју нико не зна о коме се ради, а која се ту појављује, спасава децу, а усташе – господари живота и смрти, ништа јој не могу... Нејасно.
Неке сцене из филма су заиста стварне. Моја мајка је Славонка и слушао сам од преживелих - жена, је су мушкарце усташе углавном поубијали, како је све то изгледало. Рецимо, сцена са почетка филма, када млада мајка даје своју бебу непознатој Хрватици која ради у пољу, сасвим је реална. Једна далека рођака моје бабе урадила је управо то – дала је свог синчића једном Хрвату који је пролазио запрегом поред колоне теране у логор, и то дете је преживело рат код тих људи. Сасвим су реалне и сцене претварања србске деце у мале усташе, и то сам слушао од људи који су то прошли као деца. Као и удомљавање србске деце у хрватским породицама и терање жена у немачке радне логоре. Све сам то чуо у својој фамилији. Наравно, и за побијене у Јасеновцу.
