Аутор Тема: Мириловићи I2-CTS10228>Z17855>PH3414  (Прочитано 93663 пута)

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Мириловићи I2-CTS10228>Z17855>PH3414
« послато: Август 31, 2013, 12:23:44 поподне »
Поштовани форумаши сајта Порекло.рс,

овом приликом желим све да Вас поздравим и да кажем да сам нови члан овог форума. Надам се да ћемо имати квалитетну дискусију. На сајту ми се посебно свиђа "Српски ДНК пројекат" и идеја људи који су покренули ту акцију.

На овом топику желим да се осврнем на порекло презимена Мирило - Св. Јован Крститељ (Жегар, Обровац, Далмација), а свакако се надам да ћу имати подршку и помоћ са ваше стране.

Породично предање каже да су моји преци у Далмацију дошли "из околине Босанског Грахова", свакако пре 18 века. Недоумице са пореклом овог презимена су следеће:
1. да ли је пореклом од племена Мириловића?
2. да ли је презиме у облику Мирило постојало и у Херцеговини па је као такво прешло пут до Далмације?
3. да ли је презиме настало у Далмацији, односно да ли преци потичу из места Мирловић Поље и Мирловић Загора (Далмација)?

Текст из књиге "Жегар - порекло становништва", аутора Александра Бачка:

" Породица Мирило слави св. Јована, 20. јануара. Према подацима из 1948. године, породица са овим презименом живела је на територији Далмације, Хрватске и Славоније, само у Жегару. Тада су носиоци овог презимена били присутни у два дела Жегара, у Каштелу Жегарском, где их је било 15 укућана у 1 домаћинству и Комазецима, где су чланови породице Мирило живели у 1 бројној породичној задрузи, која се састојала од чак 31 члана. Један од тутора цркве св. Ђорђа у Жегару 1885. и 1887. године био је Дамјан Мирило.
Презиме Мирилов било је те године присутно, од свих места Далмације, Славоније и Хрватске, само у Загребу. Ово презиме је носила само једна особа у том граду. Са друге стране презиме Мириловић је било у знатном броју распрострањено по Кордуну и Банији. Најбројнији су били Мириловићи у Острожину код Вргинмоста, којих је средином 20. века било чак 104, распоређених у 20 домова. Такође су у то време били бројни Мириловићи у Сјеверовцу код Петриње (33 носилаца презимена у 7 домаћинстава). Мање су бројности били Мириловићи у следећим местима: Бестрма код Петриње (4 у 1 домаћинству), оближње Прачно (4 у 1 дому), Карловац (1), Кирин код Вргинмоста (6 у 1 кући), Крстиња код Војнића (6 у 1 кући), Раусовац код Костајнице (1) и Сисак (8 у 3 домаћинства). Ван ових области, презиме је 1948. године забележено у Доњем Краљевецу код Прелога (2 у 1 кући), Вуковару (3 у 1 дому), Загребу (иста бројност), а као комбиновано презиме, Шоић - Мириловић, и у Сплиту. Године 1915. забележено је и 1 домаћинство ове породице у Ондрићу код Удбине (Лика). Мали број огранака ове породице носи унеколико скраћену варијанту овог презимена, које гласи Мирловић. Они су тада живели у Побрђанима код Костајнице (1 носилац презимена), Шљивовцу код Вргинмоста (6 у 1 кући) и Загребу (1 Мирловић). У Славонији су 1948. године живели не тако бројни огранци ове породице са презименом Мироловић. Највише их је у Јагми код Пакраца (30 у 7 кућа) и Илмин Двору код Подравске Слатине (11 у 3 куће). Малобројни су Мироловићи у Дарувару (1), Добровцу код Пакраца (6 у 1 дому), Ливађанима код Пакраца (4 особе), Пакленица код Новске (1), а 1 Мироловић је живео у Оточцу. Сви напред набројани носиоци презимена са основом Мирило (или слично) свакако представљају један род....."
(наставак следи)
« Последња измена: Август 15, 2017, 11:35:55 пре подне Лука »

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #1 послато: Август 31, 2013, 12:45:57 поподне »
Према црквеном шематизму Горњо - Карловачке епархије, Мириловићи у Горњој Крајини (Лика, Крбава, Гацка, Капелско, Кордун и Банија) славили су Јовањдан, Ђурђевдан и Петровдан.

Мириловићи су на Банији потврђени већ 1750. године (крајишник Глиго Мириловић).
На Банији је матица Мириловића у селу Острожин код Вргинмоста. Бројни су и у Сјеверовцу крај Петриње гдје су потврђени 1778. године (Михаило Мириловић).

Хрвати сматрају да је Мирловић Загора добила име по турском бегу Мириловићу. Сасвим је могуће да је тај бег био потурчењак из Херцеговине и да је у тај крај довео наше Херцеговце као рају. Турци су дрнишки крај заузели 1522. године и био је у њиховој власти до 1683. године. На Херцеговину и на билећки крај упућује и сусједно село Баљци (постоје Баљци око Билеће).
« Последња измена: Август 31, 2013, 01:32:48 поподне Петар М. Демић »

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #2 послато: Август 31, 2013, 10:19:16 поподне »
Бачкова теза да су сви с презименом којем је у коријену "Мирило" је у најмању руку проблематична.  Не само да их у Горњој Крајини има с разним славама, већ их и у Далмацији по млетачком катастру 1709. има на толико мјеста да је врло очито да нису у ближем сродству једни с другим. 



Очигледно да постојање презимена Мирило и Мириловић у исто време искључује везу ова два презимена. Где сте нашли овај списак и из које је године??
Сада сам приметио да је овај Радојица Мирило у ствари и Радојица Мириловић, само са промењеним местом боравка и скраћеним презименом??
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 03:19:59 поподне Драган Т. Мирило »

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #3 послато: Август 31, 2013, 10:54:32 поподне »
Наставак текста из књиге Александра Бачка:

" Преци Мириловића су у околину Дрниша, без сумње, били досељени из истоименог места, Мириловића у Билећким Рудинама у источној Херцеговини. Мириловићи се налазе југозападно од Билеће, недалеко од тог града. У источној Херцеговини и данас живи велики број потомака старог рода Мириловића. Ни један од Херцеговачких огранака овог рода, међутим, није задржао старо презиме (Мириловић), већ данас сви ти огранци носе бројна друга, релативно новија презимена. Са друге стране, већина огранака Мириловића сачувала је стару родовску крсну славу, св. Јована. Данас се огранци Мириловића који живе у херцеговини презивају: Ћук, Медан, Ђого, Жарковић, Кнежић, Буквић, Круљ, Комад, Капор, Џелетовић, Рајковић, Мичета и Михић. Овом роду припадају и следеће породице, које су касније примиле ислам: Пашић, Елезовић, Тојага, Туцаковић, Кукурузовић и Ђулсић. Постоје и мишљења, највероватније исправна, да овом роду припадају и православне Денде са славом св. Јован. Ове породице живе по различитим херцеговачким насељима. Нека од најбројнијих презимена (Ћук и друга) јављају се и код породица које нису у сродству са родом Мириловића.
Огранци Мириловића у Херцеговини се јављају у великом броју историјских докумената. На пример у једном документу из 1690. године, којим се тражи од аустријског цара Леополда првог да упути трупе у Херцеговину, да би заједно са Херцеговцима ослободио те крајеве од Турака, јављају се као потписници Миленко Кнежић и Никола Жарковић ("Шарковић"), са њиховом "кумпанијом". Ови главари су, највероватније, били припадници сродних породица Жарковића и Кнежића из Горњег Храсног.
Презиме Мириловић долази по давном претку који се звао Мирило, и који је, према општој традицији, био кнез. Лично име Мирило је потврђено и у другим случајевима. Свакако је случајност то, што се баш у подвелебитском крају речју "мирило" називају одређена камена обележја. Ова обележја означавају места, на којима су привремено спуштани покојници, који су ношени на удаљена гробља." - крај цитата -

Мириловићи се помињу и у дубровачким документима из 14. и 15. века. У овој књизи се каже да су неке породице из племена Мириловићи имали заједничко порекло са племеном Бањани (св. Јован је честа слава у овом племену), тачније већи број породица тврди да су даљим пореклом из места Петровићи у Бањанима. Иначе Бањани су врло старо племе, најстарији помен Бањана је 1319 година.
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 03:20:19 поподне Драган Т. Мирило »

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #4 послато: Август 31, 2013, 11:04:12 поподне »
Ово је текст са сајта Плавно.рс, и говори о насељавању Плавна и других места, међу којима је и један де Жегара:

" KAKO JE НАСЕЉЕН KPAJ ОД ПЛАВНА ДО ЖЕГАРА”

Аутор: Бошко Десница
Прилог послао: Мр Милорад С. Кураица

Ниједна земља y области нашег језика није, у етнографском погледу, тако сложена и, по својим контрастима, тако чудна и занимљива као Далмација. Кад се са пажњом и разумијевањем проучи карта ове обале Јадрана, пада у очи појава да је ова земља, која, бар од Неретве до Нина, твори једну природно заобљену географску цјелину, на свакој зони насељена народом који је по природи, говору, ношњи, обичајима, занимањем и погледима на свијет различан од оног са непосредно сусједне зоне.

Долина Неретве, макарско приморје, Пољица, сплитске вароши и околица, Каштела, Шибеник и његово приморје, задарско приморје, планински залијев, a у унутрашњости: крајина сињско-имотска, Буковица, Котари, Новиград и, најзад, острва, све то живи, ради, облачи се, говори и мисли у разном степену различно и неједнако.

И то се разилажење не ограничује само на наведене крајеве и предјеле, већ се оно, са нешто ближим половима и блажим опрекама, може констатовати и међу групом и групом села истога краја, па чак и међу селом и селом исте групе.

Тако етнографско шаренило може да се објасни једино историјским проучавањем широког сеобеног покрета који je завладао у нашем народу под импулсом турске најезде. До наших је крајева сеобени вал допро у вријеме кад је сусједна Босна почела да подлијеже под ударцима завојевача.

Од тада па све до Пожаревачког мира6 Далмација је била утока миграторског покрета, плитац на који се разлијевао вал ускомешаног и из корјена ишчупаног народа. Готово три вијека трајало је буркање, помјерање, потискивање, сударање, преплављивање и ступање разних маса и група истог народа на узаном појасу далматинске земље. Читави су крајеви по неколико пута остајали пусти и по неколико пута поново се напучавали; на неким су се тачкама, као лишаји, одржавале оазе првобитног старосједилачког живља, док се је на другим тај исти живаљ стапао са дошљачким елементом и стварао један тип мелеза, код којег је, још и данас, кроз нову потку видљива стара основа.

Из тих факата, који су сви дјелови једног истовјетног историјског процеса, процеса помјерања нашег народа од југоистока према сјеверозападу, изишао је мозаик етнографске физиономије данашње Далмације. И тај процес, јединствен у суштини, у свом је развоју толико распарчан, фрагментаран, епизодичан, да га није могуће обухватити у цјелини и у цјелини узети за предмет проучавања. Историјски процес насељавања Далмације треба проучавати по саставним дјеловима, појединачно и засебно. Једино је тако могуће да његови се резултати правилно схвате и свестрано објасне.

Приопћујући податке о насељавању Плавна и Зрмањске долине, наша је намјера да дадемо један прилог таковом проучавању.

Установљен између Турске и Млетачке Републике, 1718, после четворогодишњег ратовања. Значајан по томе што је млетачкој Далмацији припојен Имотски, са тек насељеним српским породицама из Херцеговине, које је ту довео, у договору са млетачким властима, Стеван Љубибратић, архимандрит.

Кад су Млечићи за Морејског рата, у постепеном продирању у далматинску унутрашњост, освојили Книн (септембра 1688) и тиме истиснули Турке и из задњег кута горњодалматинског копна, Книнска је крајина, a нарочито њен сјеверозападни дио, била потпуно опустјела.

Народ, који је за задњег мира (1670-1683) био населио тај крај, за новог се рата поново разбјегао, било да се спустио у приморје и ушао у млетачко подаништво, било да се са старим господарима, Турцима, повукао дубље у унутрашњост. Кад је, у прољеће 1692, на управу Далмације дошао генерални проведитор Данијел Долфин [Daniel Dolfin], кљаст кандијски ветеран пун искуства и енергије, млетачки посјед у Далмацији био је на сјеверозападној граници добио новог опасног сусједа, ћесара, који је, и поред савезништва, био Млечићима у највишој мјери подозрив.

Освојивши Лику у љету 1689, ћесаревци су, позивајући се на тезу да је Лика дио мађарске краљевине а да је ријека Зрмања природна граница Лике, били почели да, без увијања, својатају све крајеве сјеверно од Зрмање, иако су Млечићи били први у те крајеве продрли и из њих изагнали Турке. Тиме је читаво велебитско подгорје од Лукова до Јесеница и сва десна обала Зрмање са Звониградом постајала предмет аустријских претензија на штету савезника.

Насупрот тим претензијама Млечићи су истицали утовор о савезу и тврдњи да је планина Велебит, а не ријекаЗрмања граница међу Ликом и Далмацијом, а уједно су настојали да на спорном простору изврше што виши број посједовних дјела, на која би се, у своје вријеме, могли да позову на доказ власништва стечена узукапијом.

Опустјела Книнска крајина могла је, у тим приликама, да безобзирном савезнику буде мамац за један акт насилне окупације. Од таквог су акта Млечићи стрепели, па је, из предострожности, требало да се рупа отворена у граници без одлагања затисне. Пусти крај требало је чим прије населити и населити густо, елементом који he бити вјеран дужду и довољно ратоборан да се опре сваком покушају насиља. Босна је одувијек била велики резервоар који је давао људску принову опустошеној и расељеној Далмацији.

Долфин није по сопственом искуству познавао народ из те области а још мање његова својства у сваком поједином крају, али је зато имао у својој служби главаре влашких ускока, који су у небројеним упадима и рацијама по Босни били стекли савршено познавање и земље и народа. Нема сумње да су ти главари сврнули провидурову пажњу на крај чији је живаљ имао услове који су се за ту прилику тражили.

Тај је крај био Бјелај и његово поље у западној Босни. Бацивши око на Бјелајце, Долфинје усвојио поступак уобичајен код млетачких власти кад се радило о домамљивању народа на своју територију: почео је да их узнемирује пљачкашким походима својих Морлака.

У то је доба турска сила била толико малаксала да је била немоћна да заштити своје поданике на периферијама царства. Запуштеним од државе и упућеним на самопомоћ, Бјелајцима није остајало другог средства да се спасу од пљачке и пустошења него откуп мира од Морлака и обавеза на харач.1

To, мећутим, Долфину није било довољно: он је Бјелајце требао, да њиховом живом и јефтином снагом запосједне празну границу према ћесаревој Лици. Умјетник у мићењу и обмањивању, као сви његови сународници, Долфин је, без муке, преко поглавица својих Морлака, задобио за себе бјелајске кнезове и склонуо их на сеобу у млетачки крај.

На 21. марта 1692. Долфин је са кнезовима Павлом Ђурићем, Николом Пирићем и Тодором Зорићем склопио писмени уговор у којем су се ови обавезали да he се закрвити с Турцима и са својим народом оставити стару постојбину и прећи у млетачко поданство, док се Долфин са своје стране, у име млетачке владе, обвезивао уступити том народу све земље, пашњаке, гајеве и воде у селима Плавно, Зрмања, Паћене, Отон и Мокропоље.2

Специјално за себе кнезови су издејствовали обећање плата и мјесечних потпора у хљебу.3 Кад је уредио тако ствар са кнезовима, Долфин је приступио извоћењу своје основе. Да омогући и заштити сеобу, он је, концем маја 1692, кренуо све Морлаке из Котара, Шибеника, Дрниша и Книна, под воћством Фрања Поседарског, Завише Јанковића и Андрије Бутковића, на поход у западну Босну.4

Ова је народна војска прегазила Уну недалеко од извора и ненадно упала у Босну и, док је Јанковић са коњицом зашавши дубоко у залеђе пустошио крај око Рипча и Бихаћа,5 остали су ускоци ударили на малобројне бјелајске Турке, затворене у диздаревој кули и присилили их на предају.

Кроз то су кнезови дигли народ на полазак и, поплавивши села, усјеве, шуме, праћени војском, која је вукла неколико стотина заробљене турске чељади и неколико десетина одсјечених глава на приказ Долфину, почетком јуна 1692. стигли њих 5.000 на броју од којих 1.300 способно за оружје, са стоком и свом покретном имовином у нову постојбину.

У испуњењу преузетих обавеза, Долфин је 6. јула 1692. одредио сваком од споменуте тројице кнезова плату од 10 дуката и једну мјеру хљеба на мјесец; 7. јула удјелио је досељеницима инвеституру на села Плавно, Зрмања, Пађене, Мокропоље и Отон; a 14. августа дозволио кнезу Николи Пирићу употребу куле Мухамед-бега Дуракбеговића у Плавном.6 Један докуменат из истога времена7 спомиње међу селима која су населили Бјелајци још Ервеник и Жегар.

Ваљда села уступљена Бјелајцима од Долфина нијесу била довољна за толики народ, па је то бјелајско насеље протегло један свој корак даље низ Зрмању и захватило село Ервеник и један

дио села Жегара. За већи је дио Жегара међутим утврђено да је насељен оним истим старосједилачким живљем који је 1647, при почетку Кандијског рата, био уселио у Будин код Поседарја a no изгону Турака 1683. повратио се опет на стара кућишта.

1. децембра 1692. Бјелајци већ, за сами мјесечни хљеб, постављају пограничну стражу, која покрива и Задарски котар и Книнску крајину,8 a l l . августа слиједеће године кнез Павао Ђурић већ је погинуо у једном окршају “у служби дуждевој”.9

Насељавање Плавна и Зрмањске долине било је дефинитивно: народ у том крају није се од тада више помицао ни мијењао. Данашњи су Плавањци, Отоњани, Пађенци, Мокропољции Ервеничани потомци ових Бјелајаца које је ту населио у љету 1692. г. млетачки проведитор Данијел Долфин.

***Брдовит и шумовит подвелебитски појас, познат под називом Буковица. У Плавну је, иначе, од 1760. учитељевао Доситеј Обрадовић, а из Жегара су чувени ускоци Митровићи, потоњи Јанковићи – по оцу Јанку Митровићу. Из Жегара је и Герасим Зелић, архимандрит, аутор Житија.

1 Lorenzo Fondra, “CitIuch conquistato et diffesso nella campagna 1694. Augusta MDCXCV Apresso Adrian Vestenant”, стр. 37.

2 Задарски стари архив, Списи Д. Долфина, III, стр. 50.

3 Ibid.

4 L. Fondra, op. cit.; P. Gazzoni, Istoria delta Republica di Venezia al tempo della sacra Lega, Venezia, Manfre 1705, стр. 484.

5 Посвједочење генералног проведитора Долфина од 12. децембра 1696. Оригинал у посједу писца.

6 Задарски стари архив. Списи Д. Долфина,. III, стр. 73.

7 Списи Д. Долфина, III, стр. 35.

8 Ibid.

9 Списи Д. Долфина, III, 60. "
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 03:20:27 поподне Драган Т. Мирило »

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #5 послато: Септембар 01, 2013, 03:17:50 поподне »
Најстарији предак који је уписан у црквене књиге у парохији Жегарској био је Симат(?) Мирило, умро је 1828. године у 93 години живота, као родитељи су уписани Стефан Мирило и Вида Жежељ. Не постоји податак о рођењу и смрти родитеља.
Претпостављам да из овога може да се закључи да су у Жегару били староседеоци, односно да су припадали оним породицама које су напустиле Жегар у време Кандијског и Морејског рата, и населили се у Будим код Поседарја и затим се вратили у Жегар после завршеног рата.
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 03:20:38 поподне Драган Т. Мирило »

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #6 послато: Септембар 01, 2013, 03:30:44 поподне »
Најстарији предак који је уписан у црквене књиге у парохији Жегарској био је Симат(?) Мирило, умро је 1828. године у 93 години живота, као родитељи су уписани Стефан Мирило и Вида Жежељ. Не постоји податак о рођењу и смрти родитеља.
Претпостављам да из овога може да се закључи да су у Жегару били староседеоци, односно да су припадали оним породицама које су напустиле Жегар у време Кандијског и Морејског рата, и населили се у Будим код Поседарја и затим се вратили у Жегар после завршеног рата.

Помиње се горе један Мириловић из Жегара, у катастру из 1709. године. Познато је да су по нашим западним крајевима презимена често скраћивана. Тако се дио Теслића прозвао Теслама, дио Бјелановића се прозвао Бјеланима...

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #7 послато: Септембар 01, 2013, 03:47:00 поподне »
Помиње се горе један Мириловић из Жегара, у катастру из 1709. године. Познато је да су по нашим западним крајевима презимена често скраћивана. Тако се дио Теслића прозвао Теслама, дио Бјелановића се прозвао Бјеланима...

У целој причи ме буни податак да у Невесињу постоји презиме Мирило. Никако ми није јасно како је настало у том крају, то је мом оцу рекао колега са посла који је иначе херцеговац??
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 04:05:33 поподне Драган Т. Мирило »

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #8 послато: Септембар 01, 2013, 03:54:32 поподне »
Ристо Милићевић у својој књизи о херцеговачким презименима не помиње презиме Мирило. Презиме Мирило не постоји ни у телефонском именику Републике Српске.

Милићевић помиње Мириловиће, који су старином од братства Капора. Име су добили по кнезу Мирилу. По предању Мирилом су га прозвали јер је "умио завађене народе лијепо мирити". Постоји село Мириловићи код Билеће. Помиње и да су Мириловићи живјели у околини Широког Бријега, одакле су се за вријеме Великог бечког рата (1683-1699) иселили у Мириловиће крај Шибеника.
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 03:56:38 поподне Петар М. Демић »

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #9 послато: Септембар 01, 2013, 04:11:47 поподне »
Ристо Милићевић у својој књизи о херцеговачким презименима не помиње презиме Мирило. Презиме Мирило не постоји ни у телефонском именику Републике Српске.

Милићевић помиње Мириловиће, који су старином од братства Капора. Име су добили по кнезу Мирилу. По предању Мирилом су га прозвали јер је "умио завађене народе лијепо мирити". Постоји село Мириловићи код Билеће. Помиње и да су Мириловићи живјели у околини Широког Бријега, одакле су се за вријеме Великог бечког рата (1683-1699) иселили у Мириловиће крај Шибеника.

Овде нешто пише о томе... http://mihici.awardspace.com/

"Familije i bratstva srodne hercegovačkim Mihićima koji slave Jovanjdan

Mihići koji slave Jovanjdan smatraju se pripadnicima velike grupe bratstava koja vode poreklo od šest sinova Mirila, rodonačelnika Mirilovića. To su bila bratstva po Donjem i Gornjem Hrasnu i njihove raselice: Đoge, Medani, Ćukovi, Bukvići, Knežići, Mihići, Žarkovići, Komadi, Rajkovići, Mičete i Krulji – svi pravoslavne vere i slave Jovanjdan. U njihove bratstvenike ubrajaju se i muslimanske familije Tucaković, Elezović, Pašić, Tojaga, Kukuruzović i Ćuslić.

O poreklu svakog od ovih bratstava moglo bi se posebno pisati. Zajedničko im je da čuvaju tradiciju da su poreklom Mirilovići. Mirilovići se na dečanskom vlastelinstvu pominju od XIV veka. Prema jednom predanju rodonačelnik Mirilovića, Knez Mirilo, bio je iz porodice Kapor koja vodi poreklo od Rajkovića. Po tom predanju starinom su iz Makedonije, a u selo Miriloviće kod Bileća, koje po njima dobi ime, prešli su iz Petrovića u Oputnoj Rudini (Crna Gora).

Osim Mirilovića, od Rajkovića još potiču i familije Kapor, Dželetović i Anđelić a njihov rod su i Dende."

Јел се зна одакле су ти Рајковићи, јел постоји нешто писано о њима?
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 04:13:25 поподне Драган Т. Мирило »

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #10 послато: Септембар 01, 2013, 04:20:23 поподне »
Ако се Мириловићи помињу од XIV вијека, а они су огранак Капора, који су опет старином Рајковићи поријеклом из Македоније, не видим како би могло бити нешто писано о Рајковићима.

Баците се прво на истраживање Мириловића, окачићу списак литературе која би могла помоћи у вези Мириловића. Ипак, без архивског истраживања у Дубровнику, тешко да можемо наћи нешто значајно.

Ево нешто о Капорима, исто из Милићевићеве књиге.
Даљим поријеклом су из Македоније, у доба најезде Турака (1371-1389) доселили су се из околине Дечана у Васојевиће, а одатле у Риђане код Никшића. У Риђанима су се презивали Орловић, а кад су прешли у Бањане презивали су се Рајковић. Из Бањана прелазе у околину Билеће.
Један од браће Рајковића, који се доселио у билећки крај, изео је старо презиме које су носили у околини Дечана - Капор. Богић Капор је прозван Мирилом, од њега су настали Мириловићи и село Вукодо се од тад назива Мириловићи. Славе Јовањдан.

Кретање: Македонија - Дечани - Васојевићи - Риђани - Бањани - Билећа.
Презимена: Капор - Орловић - Рајковић - Капор - Мириловић.
« Последња измена: Септембар 01, 2013, 04:38:18 поподне Петар М. Демић »

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #11 послато: Септембар 01, 2013, 04:38:26 поподне »
Ако се Мириловићи помињу од XIV вијека, а они су огранак Капора, који су опет старином Рајковићи поријеклом из Македоније, не видим како би могло бити нешто писано о Рајковићима.

Баците се прво на истраживање Мириловића, окачићу списак литературе која би могла помоћи у вези Мириловића. Ипак, без архивског истраживања у Дубровнику, тешко да можемо наћи нешто значајно.

Ево нешто о Капорима, исто из Милићевићеве књиге.
Даљим поријеклом су из Македоније, у доба најезде Турака (1371-1389) доселили су се из околине Дечана у Васојевиће, а одатле у Риђане код Никшића. У Риђанима су се презивали Орловић, а кад су прешли у Бањане презивали су се Рајковић. Из Бањана прелазе у околину Билеће.
Један од браће Рајковића, који се доселио у билећки крај, изео је старо презиме које су носили у околини Дечана - Капор. Богић Капор је прозван Мирилом, од њега су настали Мириловићи и село Вукодо се од тад назива Мириловићи. Славе Јовањдан.

Значи: Македонија, Дечани, Васојевићи, Риђани, Бањани, Билећа.
Презимена: Капор-Орловић-Рајковић-Капор-Мириловић.

Хвала на овом разјашњењу. Баца ново светло на порекло Мириловића. Ако нађете неке књиге и документа обавезно поставите овде.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #12 послато: Септембар 01, 2013, 07:18:00 поподне »
Ако се Мириловићи помињу од XIV вијека, а они су огранак Капора, који су опет старином Рајковићи поријеклом из Македоније, не видим како би могло бити нешто писано о Рајковићима.

Баците се прво на истраживање Мириловића, окачићу списак литературе која би могла помоћи у вези Мириловића. Ипак, без архивског истраживања у Дубровнику, тешко да можемо наћи нешто значајно.

Ево нешто о Капорима, исто из Милићевићеве књиге.
Даљим поријеклом су из Македоније, у доба најезде Турака (1371-1389) доселили су се из околине Дечана у Васојевиће, а одатле у Риђане код Никшића. У Риђанима су се презивали Орловић, а кад су прешли у Бањане презивали су се Рајковић. Из Бањана прелазе у околину Билеће.
Један од браће Рајковића, који се доселио у билећки крај, изео је старо презиме које су носили у околини Дечана - Капор. Богић Капор је прозван Мирилом, од њега су настали Мириловићи и село Вукодо се од тад назива Мириловићи. Славе Јовањдан.

Кретање: Македонија - Дечани - Васојевићи - Риђани - Бањани - Билећа.
Презимена: Капор - Орловић - Рајковић - Капор - Мириловић.

Интересантно је да се у низу презимена помињу и Орловићи које смо већ имали као тему на форуму, а од којих је један огранак тестиран као Е1б. Односно, питање је да ли су херцеговачки Мириловићи повезани са Орловићима, великим братством које такође слави Јовањдан?

О Орловићима више http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=285.0

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #13 послато: Септембар 01, 2013, 10:02:37 поподне »
Мислим да има основа и за ту тврдњу, да су Мириловићи огранак Орловића.

sirius

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #14 послато: Септембар 03, 2013, 05:10:52 поподне »
Бачкова теза да су сви с презименом којем је у коријену "Мирило" је у најмању руку проблематична.  Не само да их у Горњој Крајини има с разним славама, већ их и у Далмацији по млетачком катастру 1709. има на толико мјеста да је врло очито да нису у ближем сродству једни с другим. 



Prezime Mirilo u Dalmaciji nastalo je, vjerovatno, skraćenjem naziva Mirilović i iako se treba čuvati očiglednosti, mislim, da je ova familija tokom Morejskog rata (1684-1699) iz Mirlović polja (koje se nekad zvalo Mirilović polje) uskočila na mletački teritorij i bila smještena na širokom teritoriju benkovačkog okružja.

Iz katastarskog izvoda koji je priložio PIB upada u oči da postoji i Radojica Mirilo i Radojica Mirilović.
Dakle, Radojica Mirilo iz Bukovića ima zemlju u mjestu boravka i u Perušiću. Onda se pojavljuje Radojica Mirilović, takođe iz Bukovića koji ima zemlju u trećem selu, a potom još jedan Radojica Mirilović (pok. Stojana) sa posjedom u Žegaru. Ne znam koliko da zaziremo od očiglednosti, ali teško da možemo pogriješiti ako zaključimo da se radi o jednoj ličnosti - Radojici Miriloviću, posjedniku većeg broja zemljišnih čestica u okolini Benkovca, ali i u Žegaru, čije je prezime u dva slučaja voljom (ili nevoljom) mletačkih katastarskih službenika skraćeno.

Kako su Mlečani imali običaj da nagrađuju poslušne morlačke harambaše tokom seoba ili ratnih pohoda, Radojica je, svakako, na ovaj način dobio onoliku zemlju.

Još nešto bode oči. Iz priloženog izvoda vidi se da se svi zemljišni posjedi nalaze na benkovačkom teritoriju - sem jednog u Žegaru. Kako u okolini Benkovca već duži vremenski period koji vjerovatno načinje vijekove nema ni Mirila, ni Mirilovića jasno je da su se oni tokom 18. stoljeća preselili na zemlju koju su posjedovali u Žegaru.
Autor ove teme je istakao kako je pronašao u matičnim knjigama umrlih izvjesnog Simata Mirila, koji je umro 1828. u 93. godini. Kako je djevojačko prezime Simatove majke Vide, Žeželj i ako se pretpostavi da se radi o Žeželjima iz obližnjeg Ervenika, može se zaključiti da je do preseljenja u Žegar došlo brzo poslije ovog katastarskog izvještaja (1709).

Odakle je onda ova porodica došla u Buković? Autor teme na jednom mjestu kaže:

Претпостављам да из овога може да се закључи да су у Жегару били староседеоци, односно да су припадали оним породицама које су напустиле Жегар у време Кандијског и Морејског рата, и населили се у Будим код Поседарја и затим се вратили у Жегар после завршеног рата.

Ovdje se misli na preseljenje djeda Stojana Jankovića i oca Janka Mitrovića - Mitra iz Žegara u Budim kod Posedarja, sa grupom Žegarana. Ovo se dogodilo prije 1613. godine, jer je Janko Mitrović te godine rođen u Budimu. Dva rata su potom uslijedila, Kandijski (1645-1669) i Morejski (1684-1699), da bi se do mletačkog osvajanja Knina (1688) sabralo 75 godina od početka te seobe i konačne prilike da se tada iseljeno stanovništvo Žegara vrati. Dakle radi se o tri generacije i ilustracije radi - i Mitar i Janko i Stojan su tada bili pokojni. Ko bi se sjećao neke zemlje koju je obrađivao pradjed, a koja nije bila ni njegovo vlasništvo, već begovo.
Prema tome, teorija o povratku u Žegar na ovaj način nije vjerovatna, ali nije ni nemoguća, jer zašto je Radojica dobio posjed baš u Žegaru!? I o ovome se može raspredati, ali dosta za sada.

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #15 послато: Септембар 03, 2013, 07:10:01 поподне »
У Фојничком грбовнику (XIV-XVI в.) налазе се грбови феудалних породица из српских земаља,  гдје се налази и грб породице МИРИЛОВИЋ, као и у књизи  проф. Новака Мандића Студо СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ ВОЈВОДСТВА СВЕТОГ САВЕ , срт 517.

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #16 послато: Септембар 04, 2013, 01:39:53 пре подне »
Интересантно запажање Сириус. У матичној књизи рођених на жалост не пише одакле је Вида Жежељ, али да се претпоставити да је из Ервеника, пошто је то презиме било бројно у Ервенику и до данашњих дана.
Врло је могуће да је тај Радојица стриц или деда овог Симата.
« Последња измена: Септембар 06, 2013, 11:59:00 поподне Драган Т. Мирило »

sirius

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #17 послато: Септембар 06, 2013, 11:22:38 пре подне »
Интересантно запажање Сириус. У матичној књизи рођених на жалост не пише одакле је Вида Жежељ, али да се претпоставити да је из Ервеника, пошто је то презиме било бројно у Ервенику и до данашњих дана.
Врло је могуће да је тај Радојица стриц или деда овог Симата.

Moguće da je Vida, ipak, iz Bukovića. Žeželji su tamo bili razgranata popovska familija.

Možda si naišao na ovo. Ima na netu spisak Bukovićana koji se pominju u dokumentima od 16. do 19. vijeka. Tamo se bilježi izvjesni Radoiza Mirilo, koji je rođen oko 1730. godine i koji se pominje u dokumentima 1757, 1776 i 1778. godine. Vjerovatno potomak onog Radojice iz katastra 1709.
Iza njega slijedi Michele Mirilovich, rođen oko 1760. godine sa kasnijim pominjanjem 1830. godine.

Pogledaj na FamilySearch-u benkovačke matične knjige. Imaš upise rođenih od dvadesetih godina 19. vijeka i umrlih od šezdesetih. Malo sam zavirio tamo i nisam našao na prvih nekoliko desetina strana ni Mirila, ni Mirilovića.

Link za spisak koji pominjem gore:
http://www.benkovac.rs/administrator/files/editor/popisParohijanaBukovic.pdf

Na kraju liste imaš e-mail adresu autora koji je prikupio imena. Možda zna nešto više o tvom prezimenu.

Dodatak:
Kako ni sam nisam uvjeren u dolazak Mirilovića u benkovački kraj iz Mirlović polja, mislim da prethodno mjesto njihovog boravišta treba tražiti u Lici. Prema popisu Like i Krbave iz 1712. godine u blizini Korenice živjela je jedna grupa/familija Mirilovića.
Morlačke akcije tokom Morejskog rata dobrim dijelom bile su usmjerene prema Lici odakle je, prema instrukcijama Mlečana, dovlačen živalj, koji je naseljavan u Dalmaciji. Ovakva preseljenja, dobrovoljna i nasilna, rađena su zbog toga da se izbjegne situacija u kojoj se našla Venecija po završetku Kandijskog rata, kada zbog opustošenosti osvojenog teritorija nije mogla da zadrži isti.
Zbog ovoga smatram da su tvoji preci iz Like prešli u Dalmaciju tokom Morejskog rata, prije nego što su je zauzeli Habzburgovci, između 1684. i 1689. godine
« Последња измена: Септембар 06, 2013, 02:59:04 поподне sirius »

Ван мреже Драган Т. Мирило

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 40
  • Мириловићи
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #18 послато: Септембар 06, 2013, 06:23:13 поподне »
У породичном предању кажу да су дошли из Босанског Грахова или околине. Мислим да Кореница и Бос. Грахово нису много далеко тако да је могуће да су дошли и из Лике...
« Последња измена: Септембар 06, 2013, 11:58:07 поподне Драган Т. Мирило »

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Мириловићи I2a Динарик Сјевер?
« Одговор #19 послато: Септембар 06, 2013, 06:53:11 поподне »
Попис парохијана Буковића (дио Бенковца) који је поставио Сириус сам гледао и раније када сам истраживао своје Јерковиће којих је такође било У Буковићу, чак је један Јерковић 1771. одселио у Босну (могуће је да ми је то предак).

Међутим, попис је значајан и због чињенице да се ту помињу презимена којих иначе налазимо у Лици, а за које се тврди да су припадали тзв. Власима Усорцима: Јерковић, Косић, Кресовић, Мандић, Паскаш, Ракић, Савић, Штуле-Штулићи, Шуше-Шушнићи, Војводићи као и Никшиће, Богуновиће. Такође јављају се још нека типична личка презимена Калањ, Милеуснић.

Остао је податак да је Бековац, па самим тим и Буковић насељен у прољеће 1684. када је Стојан Јанковић довео са собом много народа из Лике, приликом једног од својих похода. Власи Усорци су по свој прилици средином 17.вијека живјели на самој аустријско-турској граници у Лици, негдје у предјелу Удбине. Главнина је 1658. прешла у Оточац, на аустријско тло, а оне што су остали, видимо, Стојан Јанковић је 1684. довео у Далмацију. 1684. је већ почетак турског расула у Лици. Неки од ових личких Срба ће се за вријеме Куриџине буне 1704. вратити назад у Лику. Неки ће видимо крајем 18. вијека селити у Босну, Банат па и у Пољску.