Месапски је једини језик са којим албански показује и неке граматичке паралеле, а не само лексичке, што би указивало пре на генетску везу него на ареални утицај. О томе је шире писао Мацингер, па не бих сад улазио у детаље, кога занима, може да погледа у његовим радовима.
Читао сам мало његов рад, па за оне који не владају немачким, укратко о чему се ради. Он каже да против аутохтоне теорије у смислу да су Прото-Албанци насељавали данашљу Јужну Албанију говоре пре свега:
а) много словенских топонима у називима места и река у Јужној Албанији. По њему да су Прото-Албанци насељавали у антици Јужну Албанију морао би албанки језик да садржи много више позајмица из старогрчког, као и позајмица из каснијег византијског времена.
б) Против аутохтоности говори и чињеница да се то нешто мало позајмица из (старо)грчког (на чему албански научници формирају своју теорију аутохтоности) углавном ограничава на називе биљака односно на флору, шта он објашњава више албанским трговачким путницима који су те стручне називе донели из Грчке, јер да су Прото-Албанци живели паралелно са античким Грцима морало би тих позајмица да буде много више и пре свега да се рашире на све животне сфере, а не само на једну (као нпр. позајмице у српском из немачког коге су се у принципу концентрисале на технику (шлауф, ш(а)рафзицег, итд.) и помоћне објекте (шупа, шпајз)).
в) заједничке лексичке карактеристике прото-албанског и прото-румунског, које аутохтонисти објашњавају дачанским језиком, Мецингер одбацује и каже да се ради пре о позајмицама које су Румуни преузели из прото-албанског.
Критикује албанске научнике да свесно избегавају да се научно конфротирају са овим аргументима и да нуде крајње површна објашњења, иако им је јасно да њихова аргументација наступа далеко касније од античког доба (нрп. албанска имена која наводно имају заједничке корене са илирским, а што Албанцима служи као аргумент за аутохтоност, а Мецингер каже да су иста почела да хватају корен међу Албанцима тек од времена
Rilindja Kombëtare,а поготов под Енвер Хоџом.
У корист сеобе односно доласка Прото-Албанаца на простор Балкана, по Мецингеру, говоре пре свега три ствари:
а) звучна топономастика данашњег албанског простора, која је хронологијски показује фонетичке промене него оригиналне речи
б) Органичавање на свега неколико позајмица из Старогрчког
в) Лексичке и структуралне заједничке карактеристике са румунским језиком.
Из ових разлога се прапостојбина Албанаца не може тражити на данашњем албанском простору, него полазећи од претпоставка да су Прото-Албанци били сточарско-номадско племе, на другом простору који:
а) није у сфери утицаја старогрчке културе, али није ни превише удаљен, да не може да се досегне трговачким путевима.
б) се након староримског освајања Балкана налазио у контакту са латинским језиком, истовремено остављајући простор да се у високим теренима постојале подручја која нису била контролисана од стране Римљана. Аналогно историји Баска или Велшана требало би да се ради о подручју које је састављено од долина у којима доминира латинско-романски елемент (зимска испаша) и од високих брда (летња испаша) у којима би прото-албански елемент био сам са собом тј. одвојен од утицаја страних елемената.
в) би морао да буде довољно велик да након доласка Словена на Балкан, прото-румунским племенима оставио довољно животног простора, а то би довело и до веће симбиозе прото-румунских и прото-албанских племена (наводи пример речи село на (старо)румунског ((f)sat) и албанског (fshat), а које обе базирају на латинском
fossātum).
г) би пре свега био христијанизован из правца Рима, а не из правца Константинопоља, јер већина речи са хришћанским значењем указује на латинско порекло, ако што је то случај и код Румуна.
Због свега овог он прапостојбину Албанаца лоцира у римској касноантичким провинцијама
Moesia superior, Dacia ripensis, Dacia mediterranea и Дарданија.
Упоређује српски назив Ниш, са грчким, староримским и староалбанским и закључује да назов без сумње потиче од латинског Наиса, али да су га Словени нису преузели као таквог из Латинског јер би онда био Неш, него из албанског језика, иако оставља могућност и да се ради о преузимању називе неког регионалног идиома и такође указује на рад Александра Ломе о предсловенским топонимима, где лома указује на чисто словенски развој истих. Слично Нишу, наводи и назив Штип, као из албанског преузет у словенски језик.
Одбацује као лингивстички неосновану тврдњу да назив
Шар-планина потиче из староалбанског.
Одбацује тезу (коју је иначе одбацио и Н. Малком) Готфрида Шрама да су Албанци потомци Беса односно једног трачког племена јер за то не постоје практично никакви конкретни докази пошто никаква језичка заоставштина Беса није позната.
Мецингер на крају одбацује тезе да су Албанци потомци Трачана или Илира, а као могуће објашњење наводи треће решење тј. један од старобалканских индогерманских језика, који је нама непознат, а пресељавање Прото-Албанаца са њиховог прапростора у данашњу Северну Албанију смешта на крај касноантичог добра или у период између 4-ог и 10-ог века нове ере, полазећи од тога да се свест о етничком албанском пореклу провобитно формирала у касноантичком добу у једњој омањој хришћанској сточарској заједници, а као одговор на нехришћанску и на пољопривреду концентрисану словенску заједницу која им је била конкуренција.
