Зна ли ико да ли је ова прича већ готова? Била би то ненадокнадива штета за манастир зарад подизања бране.
МАНАСТИР МОРАЧА ЈЕ НАШ ПАРТЕНОН, НАША НЕФРЕТИТИ, ДРУГЕ НЕМАМО
Став историчара умјетности о подизању брана на Морачи
Татјана Пејовић и др Александар Чиликов
Aктуелна тема градње хидроелектрана на Морачи отворила је низ непознаница. У том мноштву проблема недовољно су на¬глашене посљедице које би подизањем брана претрпио манастир Морача.
Прича о девастацији ма¬настирских комплекса у Црној Гори није нова тема. Познато је да су духовни центри подизани на најљепшим ло¬кацијама са којима су градили нераскидиву цјелину. Управо су те пејзажне изузетности на удару непримјерене актив¬ности садашњег времена. Ових дана се окончала борба да се сачува остатак Са¬винске дубраве, медитеран¬ске шуме, вјековног окружења манастира Савине. Но, одавно је прекинута пр¬вобитна пејзажна визура ма¬настира Прасквице, чији су се маслињаци спуштали до мор¬ске обале. На прилазу Цетињу прво вас сусријећу куће у насељу Медовина, најахале на Нову џаду. потискујући у други план Табљу и сам Цетињски Манастир. Манастир Морача је већ доживио једну деградацију, изградњом са¬дашње саобраћајнице. која га је отргнула од његовог природног залеђа - камених литица.
Други дио приче почиње стварањем акумулационих језера за потребе електрана. На удару су се опет нашли манастири, који су морали бити измештени, пренесени на но¬ве локације. Прво је измјеште¬но Косијерево, затим је на ред дошла монументална Пи¬ва са преко 1260 м2 фресака и на крају скромни монашки центар, манастир Дубочица. Косијерево и Дубочица су се са идиличних рјечних обала Требишњице и Ћехотине обрели на безводним теренима, без чари. Пива је заувијек изгубила извор Сињца, чувено Пивско око. Измјештање манастира било је ,,нужно зло". Иако је све урађено по стручној ме¬тодологији, уз примјену кон¬зерваторских принципа, они више нијесу оно што су били. Постали су "двоструки бо¬лесници", прво због своје ста¬рости а додатно због по¬сљедица процеса измијешта¬ња.
Што чека Морачу? Она се не може измјестити. Сувише је сложен организам са толико специфичности за које наше друштво није стручно ни ма¬теријално дорасло. Њено "чупање" из величанственог кањона било би неопростив злочин. Оставити је да се огле¬да у мртвим водама језера, без водопада Светигоре, исто тако неопростив злочин. Неминовна измјена микроклиме била би додатни, непредвидљиви ризик њеног даљег оп¬станка.
Стиче се утисак да шира јавност, па и културна, до¬вољно не схвата какво благо Морача чува. Није само то планетарно познати пророк Илија кога храни гавран, чија античка љепота наговјештава ренесансу, која ће се родити на другој обали Јадрана у фрескама Ђота. У Морачи се, стицајем историјских околности, одиграо један својеврстан културни феномен. Послије обнове у XVI вијеку, када су скромни мајстори покушали да прате рад својих славних предходника из доба настанка манастира, Морача постаје стециште најбољих сликара XVII вијека, чија су дјела досегла врхунац у сфери поствизан¬тијске умјетности на читавом простору православног Бал¬кана. Поп Страхиња из Бу¬димља. хиландарски монах Георгије Митрофановић, Кир Козма - Јован, били су под¬једнако врсни творци фресака и икона. Поп Страхиња исликава проскорнидију. Георгије Ми¬тротановтћ дио припрате и западну фасаду. Најталенто¬ванији од свих, кир Козма ¬Јован, живопише параклис Св. Стефана и малу цркву Св. Николе, остављајући једин¬ствену галерију очуваног зидног сликарства код нас. Ње¬гова је велика икона са позлаћеним дуборезом, Св. Са¬ве и Немање са житијем, која нема премца у иконопису, опет Балкана. У дјелу кир Козме - Јована узвишеном симболиком провејавају елементи западњачке умјет¬ности, срећно спојени са спиритуалношћу источњачког сх¬ватања љепоте. Исти сликари су творци и раскошног иконостаса на којем доминира мону¬ментални крст са Распећем. Сљедбеници ове плејаде ум¬јетника, Радул и Димитрије Даскал, такође раде у Мо¬рачи. Св. Лука који слика Бо¬городицу, ремек - дјело мај¬стора Радула, представља усамљени жанр мотив у ико¬нопису XVII вијека.
Архитектура Мораче опет обједињава два стила у градитељству. По разуђености простора, она је типични рашки куполни храм, чије је исхо¬диште Византија, али у обради спољашњости. црква је добила романичко рухо. Низ арка¬дица који тече испод кровног вијенца, обрада портала, про¬зора и декоративних бифора су изведени у духу западњачке умјетности. Архитектонски склад је постигнут фином гра¬дацијом маса по вертикали и осмишљеним постављањем асиметричних прозора, што је допринијело уједначеној ос¬вијетљености ентеријера.
Манастир Морача је једини сакрални средњевјековни споменик који је дочекао наше вријеме без доградњи и деградација. Чак и пружање порте са капијама понавља првобитни просторни склад цр¬кве и непосредног окружења. Дакле, Морача стоји пред нама онаква как¬ву ју је прије 758. година, 1252. подигао Стефан Ву¬кановић Немањић у славу Успења Богородице. Била је осамдесет година без крова када су је Турци похарали. У том периоду страдао је и морачки првобитни живопис. Манастир је вјековима служио као стециште народног оку¬пљања у борби за слободу. У њој је опстала духовност, његовала се писменост, стварала врухнска умјет¬ничка дјела. Њеној љепоти и непоновљивости доприноси спајање двају естетика хришћанства, истока и запада, које су у Морачи нашле своју јединствену хармонију.
Свијет око нас води битку да врати драгоцјености у земље поријекла. Грци траже фриз са Партенона, Египћани главу Нефретити и камен из Розете. Манастир Морача је наш Партенон, наша Нефретити, друге немамо. Зар њу заложити ради велике непознанице коју извјесно носи подизање брана на чудесној ријеци која је манастру подарила име.
Историчари умјетности: Татјана Пејовић и др Александар Чиликов
Дневни лист,, Вијести“ , 29.04.2010.г, стр. 15, Подгорица
