Бан Угрен и Никша су, према Петру Шобајићу једине личности из наше давне прошлости на овим просторима које још помиње народно предање. То су два човјека за које се каже да су родоначелници најпознатијих племена средњовјековне жупе Оногошт, па и шире. Збоф тога и због чињенице да и данас на овим просторима живи знатан број братстава чије поријекло води од ова два племена, потрено још нешто о њима рећи. Угреновићи се сматрају једним од најстаријих племена који су се осталили на овим просторима. Предање говори да су Угреновићи били и најпознатија властела у средњовјековном Оногошту и да је од њих било банова и знаменитих људи и прије бана Угрена и послије њега. У историјским документима помињу се на неколико мјеста у 14 и почетком 15. вијека. Према једном предању, у повељи бана Нинослава, помиње се неки кнез Угрен још раније 1249.године. Интересантно је запазити да се име Угрен појављује још неколико пута. Угреновићи су, као што је познато, учествовали у свим великим покретима против Турака, као и остала племена старе жупе Оногошт. Они су у историји Херцеговине играли врло важну улогу, како се то каже у једном предању. Тако, на примјер, у вријеме кандијског рата (1645-1669), војвода Стево Властелиновић, такође поријеклом Угреновић био је један од четворице Херцеговачких вођа, који су у том рату ослободили четири петине Херцеговине и ставили их под Млетачку заштиту. А 1659.године ишао је изгледа у Русију да тражи братску помоћ за Српски народ, јер је био дошао у оштар сукоб са Млечанима који су према Херцеговцима "Поступали горе него Турци". У исто вријеме његов рођак, Ђетко Властелиновић, био је хајдучки харамбаша. По Млетачким документима био је 1684.године у одреду Баја Пивљанина. А у морејском рату (1684-1699) Раде Властелиновић се помиње као један од учесника у заробљавању Турског паше Џин-Алије (1690) у Горњем Пољу. И Лековићи, један од огранака Угреновића, дали су више знаменитих кнежева и харамбаша. У Морејском рату нарочито се истакао Јово Лековић, која пјесма и предање титулишу војводом. Угреновићи, односно њихови огранци, који су становали у Горњем Пољу послије једне борбе са Турцима (1782) разуре се. Једни побјегну у Босну и Србију, а Јушковићи, Мијановићи, Пантовићи и Пејовићи ускоче у Горњу Морачу. Браћа Пејовићи- Драго, Јоксим и Башо-постану славне харамбаше и оставе заслужан спомен у нареодним пјесмама. А Матија Јушковић је био чувени харамбаша, који је добио и барјак од Карађорђа, те био барјактар (1809) на Сијеници. Угренови потомци дали су знатан број великих јунака и знаменитих људи. Увјек су били храбри и велики родољуби и као такви много гинули у вјековној борби са Турцима и расељавали се. Угреновићи су трпјели и од сусједних Црногораца, с којима су били у непрекидној свађи од Блашине погибије, тј.од 1360 па на овамо. Интересантно је запазити да није познат ни један случај да се неко од Угреновића потурчио или водио протурску политику, говори исти извор.
Књига: Горње Поље код Никшића, Радивоје М.Тадић