ПРЕГАЧЕ У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ - ТИМАРУ
Скраћени препис, www.pmfbl.org/etnologija/cir/radovi.../danijela_pregace_iz_muzeja.pdf , аутор Данијела Василић, кустос-етнолог у Музеју Републике Српске, Бања Лука.
Први дио
Прегаче сјеверозападне Босне су динарског и посавског типа и распрострањене су и у другим крајевима БиХ. Прегаче смо квалификовали на предње и задње, а обе на велике и мале.
ПРЕДЊЕ ПРЕГАЧЕ
а) Велике, крупних геометријских облика и разнобојних дугачких реса су културно наслеђеИлира и Трачана... што показују споменици на којима су престављени Илири који су носили наведене прегаче. Ове прегаче су свој развој доживјеле на Балканском полуострву што показује њихово присуство у бројним ношњама на том простору и њихово одсуство у ношњама панонског подручја.
Прегаче овог типа типа које су карактеристичне за простор БиХ уочавају се и у женској ношњи Далматинске загоре (од 18. вијека), динарских досељеника у Хрватској (19. вијек), Македонији, сјеверне Грчке, сјеверне Албаније, централне и јужне Бугарске.
Ове прегаче израђиване су од упредене вуне (црвене, плаве, зелене, љубичасте и жуте боје) техникама "иверање" (зову се "ћилимаче") и "пребирање" ("пребиране" прегаче).
Уочавају се на следећим ношњама: имљанској, јањској, травничкој, грмечко-граховској, уначко-бравско-петровачкој, сасинско-љубијској, лијевчанској, ношња прњаворске жупе, бањалучке врховине и дебељачкој ношњи.
б) Мале предње прегаче, ситних геометријских орнамената украшене су са густим дугачким црним или тамноплавим ресама. Оне се јављају у: змијањској, тимарско-санској и горњо-вакуфској ношњи. Заједничке карактеристке за прегаче ових ношњи је црвена, љубичаста, зелена боја и шаре у облику геометријских ромбова "кола".
Прегаче из змијањског краја су динарског типа, израђене техникама "иверања" и "преткивања". Прегаче се одликују веома малим димензијама, а основа подлоге је црна или тамноплава са ситним орнаментима, "иверима", најчешће у колориту плаве, љубичасте, зелене и црне боје. Орнаменти односно ситни мотиви су разноврсни и имају веома много назива: "ситна колица", "коло уз кола", "с кришкама", "огњила", "кушаница", "бјелолишће" итд.
Прегаче из горњег и доњег вакуфског краја су динарског типа и најчешће су дио православне женске ношње.
Прегаче из тимарско-санског краја су динарског типа и дио су женске ношње. Предње прегаче опасивале су се само ако је ношен зубун и биле су типа стражњих прегача. Ове прегаче имају кратке ресе или их уопште немају. Ткане су у водоравне и усправне редове вуном зелене, љубичасте, ружичасте, црне и бјеле боје. Унутар тих редова уткане су шаре различитих орнамената: колутови,полпжено слово "S", развучени крст, Жабица, ромбови "кола", растављени ромбов, слово "Х", "ивер" куке, "јабука" и "грана".Прегаче су украшаване шљокцама, сребрним и златним ширитом.
У Музеју се чува 102 прегаче из тимарско-санског краја. Предњих прегача је 21 примјерак. Откупљиване су у периоду од 1948-1954. године. Ткане су почетком 19. вијека. У Музеју се чувају и двије дјечије прегаче.
Карактеристична прегача за овај крај је под инв. бр. 358/I (фот. бр) Ово је типична дјевојачка прегача "колашица" са орнаментима у облику четири велика ромба уздужно пореданих. Опточена је наранџастом керицом, бијелим бобцима,зеленом керицом и сребрном керицом. По прегачи су нашивене шљокице. Ресе су дуге плаве боје, поткићене малим ресама црвене, зелене и жуте боје. Откупљена је 1953. године од Вукосаве Кремеовић из Бистрице.
Прегаче из бањалучко-козарског краја су динарског типа и дио су хрватске женске ношње. Оне су ношене с приједа, мада мада постоје податци из Јукићевог текста који указује на ношење задњих прегача "на попријеко превијене". Све до Првог св. рата ношене су вунене прегаче тамно-плаве, свијетло-плаве, бијеле и наранџасте боје, израђиване техником "иверања". На овим прегачама се примјећују шаре геометријских орнамената у облику: ромба, крста, трокута, слово "Х". Прегаче су опточене широм кесицом различити боја и украшиване бијелим бобцима, дугим и кратким ресама наранџасте, зелене, плаве и љубичасте боје. Послије Првог свијетског рата вунене прегаче нестале су из употребе и њих замјењују "вертуни" односно кецеље од куповног, свиленог и памучног материјала. Старије жене су носиле тамније вертуне, док су дјевојке носиле вертуне свјетлијих боја.
ПРЕГАЧЕ У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ - ТИМАР И ОКОЛИНА
Други дио
ЗАДЊЕ ПРЕГАЧЕ - СТРАЖЊЕ
а) Велике задње прегаче карактеришу ситни геометријски орнаменти и густе дугачке ресе пришивене на горњу ивицу у два реда. Јављају се у:поуњско-кнежепољско-козарској ношњи.
Прегаче из кнежепољског краја су динарског типа које се у прошлости ношене напријед и позади. Ношење предњих прегача веома рано је изашло из употребе, док су стражње прегаче ношене све до Првог св. рата.. као дио српске женске ношње.
б)Мале задње прегаче су стних геометријских орнамената уоквирене црним или ружчастим ресама. Карактеристчне су за сасинско-њубијску, тимарско-санску и змијањску ношњу.
У фундусу Музеја (РС у БЛ) чува се највећи број стражњих прегача из тимарско-санског краја. Ове прегаче су већином и малих димензија... Ношене су само кад је ношен јелек или испод зубуна заједно са предњим прегачама. Ресе код стражњих прегача су знатно дуже од реса предњих прегача. За разлику од предњих прегача које су ткане у водоравне равне, стражње прегачесу ткане у усправне редове. Боја вуне, орнаменти и украси исти су као и код предње прегаче. Важно је истаћи да су стражње прегаче увјек носиле удате жене.
У Музеју се чува 76 задњих прегача са дугим ресама. Најкарактеристичнија стражња прегача за овај крај је под инв. бр. 320/I (фот.бр.). Ткана је у усправне равне техникама "иверање" и "преткивање". Израђивана је од домаће вуне, куповне вунице и памука. На њој се уочавају ситни орнаменти жуте, зелене, плаве, љубичасте, бијеле,црвене и ружичасте боје. Редови са орнаментима растављени су "претком" бијеле, љубичасте, зелене и црне боје. Прегача је украшена ресама у два реда плаве и црне боје. Откупљена је 1950. године од Милке Максимовић из Буснова.
У змијањском крају задње прегаченајчешће се зову стражњим "запрегањ" или "лиздек". Оне су орнаментисане и украшене као предње прегаче. (фот.бр)
У Музеју се чува 10 стражњи прегача. Карактеристичан је примјерак под бр. 125/I (фот.бр). У овом крају народ ову прегачу зове "лиздек". Ткана је од домаће вуне, са тамно-плавом основом и црвеним, бијелим и зеленим шарама. Опточена је жутом и бијелом срмали траком. Ресе су љубичасте ицрне, пришивене по горњем рубу. Откупљена је 1931. године од Виде Вулић из села Бјелајци код Мркоњић Града.