Становништво III
У Белици се говори косовско-ресавским дијалектом, који је у појединим местима мало измењен услед великог броја становника пореклом из тимочког краја и јужне Србије. Мијатовић је записао да Белица нема своју посебну ношњу и да је то последица тога јер у Белици нема старог становништва, него је сво досељено из других крајева. Што се обичаја тиче и они су слични као и у суседним крајевима тј. Левчу, Лепеници и Ресави. Станоје Мијатовић је приметио да су по психичком типу становници Белице типични Шумадинци, пре свега они из западног дела овог краја док они који живе крај Мораве имају менталитет сличнији становништву источне Србије и Ресаве. Ове разлике у менталитету се и данас у 21. веку примећују. Нпр. становници села покрај Мораве никада неће рећи за себе да су Шумадинци и свој крај не сматрају Шумадијом и мисле да она почиње тамо где почињу брда. Док становници брдског дела Белице се поносе својим шумадисјким пореклом и на Моравце гледају са висине, као на шкртице, преваранте и лажи склоне људе. Мијатовић је записао да у беличком крају у његово време већ није било задруга, народне ношње и да су готово нестали обичаји везани за "стари патријархални живот" - мобе и сл. Ово се нарочито односи на села у близини града и покрај Мораве. Начин живота у овим селима је умногоме био одређен положајем. Ту је велика река - Морава, кроз многа села пролази железница, близу су града, пијаце и Цариградског друма. Та села су временом константно расла, док су села на обронцима Црног Врха и Јухора почела постепено да се празне још 1920-их и 1930-их година. Многи сељаци из малих, удаљених и сиромашних села по планинским косама су се још пре Другог светског рата одлучивали да напусте имања и оду у град или неко село надомак граду, да нађу посао на железници, некој од од фабрика или у прехрамбеној индустрији (кланица, фабрика салама или пивара). Овај тренд се наставио нарочито након Другог светског рата па смо данас дошли до тога да нека села која су у време када их је Станоје Мијатовић обилазио имала по пар стотина становника, данас једва имају двадесетак. Такви случајеви су села Каленовац које је између два светска рата имало око 250 становника а данас броји једва 20. Потом Топола са свега 7 становника, Горњи и Доњи Мишевић који су 1948. имали преко 600 становника а данас заједно једва 200. Или Старо Село, некада са 300 становника а данас са једва 50. Сва наведена села се налазе на планинским и брдским косама, далеко од главних саобраћајница, са мало обрадиве земље. Насупрот тим селима имамо села у равници, поред пруге и аутопута на свега 2-3 километра од града која константно расту. Као што су Рибаре са 3600 становника, Ракитово са 2000 становника, Мајур са 2900 становника, Драгоцвет са 1200 становника. Појединим селима број становника се константно увећавао доласком Срба са Косова и Метохије, Прешевске долине, Левча. Тако је село Ракитово које је после Другог светског рата имало само 20 домаћинстава а у 2011. години достигло број од 2000 становника.