Аутор Тема: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”  (Прочитано 29581 пута)

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #100 послато: Јун 21, 2017, 11:14:11 поподне »
У току сам, зато и кажем  ;D
Под "расположењем" сам мислио на оно што следи после састанка. Идеално за статирање у средњевековним сценама. Све са секирама!

Па да, и одмах на Калемегдан, док су људи загрејани. ;D

Шалимо се мало, али свакако су могли наћи неке жешће статисте, таман да су покупили неке клинце из школе... ;)



Ван мреже Александар Невски

  • Редакција СДНКП
  • Истраживач
  • ******
  • Поруке: 1135
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #101 послато: Јун 22, 2017, 05:43:22 пре подне »
Надам се да ће се звук поправити у пост-продукцији - ово звучи као да је неко серију снимао мобилним телефоном у купатилу.
Статисти - Боже сачувај. Дрвени и укочени, што је стара бољка српске кинематографије.
Али најгоре од свега - језик. Сви причају савремени српски као да су рођени у Београду - и Ромеји, и Млечани, итд. Зар би икоме сметало за цар у Константинопољу прича грчки? Могли су наћи неког јефтиног грчког глумца да то одради. Безвезе.

Ма вељах я да ће йезик остварења бити сачувай Боже, да ћейу сви говорити као друг Тито. Биће добро само ако прѣд Немањом у филму не буде одржавана педерска парада и ако му лезбача не буде двороуправитељ. Какве аветиње неписмене тамо одлучуйу, све се може очекивати.
Србски пѣсник Лаза Костић: "у млазових прочитам сричући" "по уздасих тако први' у јунака реч поврви"

Ван мреже Селаковић

  • Члан Друштва
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2350
  • I-Z17855>>>FT173833
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #102 послато: Септембар 18, 2017, 07:01:24 поподне »
РТС је снимио још једну серију, овај пут полу-документарну - "Српски јунаци средњег века". Десет получасовних епизода садржаће приче о Марку Краљевићу, цару Душану, браћи Вукашину и Угљеши Мрњавчевићу, кнезу Лазару, Змају Огњеном Вуку, Милошу Обилићу, Вуку Бранковићу, Стефану Лазаревићу, Ђурађу Бранковићу и Јелени Лазаревић Балшић.

Више података и "трејлер" може се наћи овде:

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/2868063/serija-srpski-junaci-srednjeg-veka-na-jesen-na-rts-u.html
« Последња измена: Септембар 18, 2017, 07:08:29 поподне Селаковић »

Ван мреже Radul

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1683
  • J-Y230853 Башино Село, Цетиње > Кривошије
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #103 послато: Септембар 18, 2017, 07:18:46 поподне »
РТС је снимио још једну серију, овај пут полу-документарну - "Српски јунаци средњег века". Десет получасовних епизода садржаће приче о Марку Краљевићу, цару Душану, браћи Вукашину и Угљеши Мрњавчевићу, кнезу Лазару, Змају Огњеном Вуку, Милошу Обилићу, Вуку Бранковићу, Стефану Лазаревићу, Ђурађу Бранковићу и Јелени Лазаревић Балшић.

Више података и "трејлер" може се наћи овде:

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/2868063/serija-srpski-junaci-srednjeg-veka-na-jesen-na-rts-u.html

 По најави ово ми звучи моћно 8)
Ако се бојите, немојте то чинити; ако то радите, не бојте се! - Темуџин

симо

  • Гост
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #104 послато: Септембар 18, 2017, 07:23:43 поподне »
РТС је снимио још једну серију, овај пут полу-документарну - "Српски јунаци средњег века". Десет получасовних епизода садржаће приче о Марку Краљевићу, цару Душану, браћи Вукашину и Угљеши Мрњавчевићу, кнезу Лазару, Змају Огњеном Вуку, Милошу Обилићу, Вуку Бранковићу, Стефану Лазаревићу, Ђурађу Бранковићу и Јелени Лазаревић Балшић.

Више података и "трејлер" може се наћи овде:

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/2868063/serija-srpski-junaci-srednjeg-veka-na-jesen-na-rts-u.html

На прво гледање не изгледа лоше.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #105 послато: Септембар 18, 2017, 07:42:54 поподне »
Одлично, коначно нешто тог типа!  8)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #106 послато: Септембар 18, 2017, 07:59:15 поподне »
Више података и "трејлер"

Трејлер најављује добар серијал. Нешто налик емисијама сличне садржине на ТВ каналу History.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #107 послато: Септембар 18, 2017, 08:04:43 поподне »
Стварно, не изгледа лоше.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #108 послато: Септембар 30, 2017, 05:12:39 поподне »
Национални јубилеј вредан сећања

Пре 800 година Србија je постала краљевина

Стефан Немањић (1166 - 24. септембар 1227), познат и као Стефан Првовенчани, био је српски средњовековни владар (1196-1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара, 1217. крунисан је као краљ и подигао је државу Немањића на статус краљевине

Стефан Првовечани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона" у коме је описао живот и чуда свога оца.

ДЕСЕТОГОДИШЊИ РАТ МЕђУ БРАЋОМ

На Државном сабору код Петрове цркве у Расу 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист сина Стефана. Ово наслеђивање круне преко реда изазвало је десетогодишњи грађански рат. Сукоб је окончан 1205. уз посредовање млађег брата Саве, када су Стефан и Вукан потписали споразум по ком Сте- фан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез „југозападне Србије". Стефан Пр вовенчани био је у браку са Евдокијом, синовицом византијског цара. Али кад су крсташи освојили Цариград, Стефану је тај брак престао да буде политички важан, па је Евдокију отерао - због наводне шуге. Оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда који је био стратег напада на Цариград. Када је његовој држави запретила опасност од савеза католичких војска Латинског царства и Угарске, Стефан Немањић обратио се за подршку папи и замолио га да га крунише за краља. Један специјалан папин изасланик, који је преко Сплита дошао у Србију, донео је круну за Стефана и крунисао га њоме. Био је то његов велики успех. Србија је тако стекла пун суверенитет.

 

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #109 послато: Септембар 30, 2017, 05:14:08 поподне »
КРУНА ОД ПАПЕ ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ

У традицији је остало схватање да је краља Стефана, поред папе, крунисао и његов брат архиепископ Сава, по свом доласку у Србију. Неспорно је папино крунисање Стефана, овенчавањем круном по православном обреду, што потврђују биографи Доментијан и Теодосије, отуда и епитет Првовенчани. У сваком случају, Савиним доласком у Србију почиње организовање српске самосталне цркве. Поред две постојеће епархије, рашке и призренске која се помиње још у повељи цара Василија II из 1019. године, основане су нове епископије: зетска, хумска, хвостанска, топличка, будимљанска, дабарска и моравичка. Центар нове архиепископије постаје манастир Жича, задужбина краља Стефана. Нови православни архиепископ, утицајем брата краља, не тражи укидање католичке барске архиепископије.
Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родо-начелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.
Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон (f 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата – Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између двојице браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражени од удружених снага брат Вукан и краљ Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204), Стефан је мењао савезе вешто. Тако се вратио на престо и одржавао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији.
Према преовлађујућем мишљењу историчара Стефан крунисан је за краља Србије 1217. године, али се одржало мањинско мишљење да је било и једно крунисање око 1220. Легат римског папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан био је први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест, првокрунисани међу Немањићима.Игуман манастира Студенице Сава вероватно је предложио владару и брату Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталност српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава је замонашио болесног брата пред смрт, вероватно 1227. године, и зато њега Српска православ- на црква данас слави као Светог Симона.
Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године. Први поуздани записи о Стефану везани су за измирење Србије и Византије после битке на Морави 1190.
После српског пораза у сукобу на Морави 1190. Византија није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи цар Исак II Анђео признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустио велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији. Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела.
Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац Алексије III Анђео (1195-1203) постао цар, остарели Стефан Немања је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету, а свом средњем сину. То се вероватно догодило 25. марта 1196. године на државном сабору код Петрове цркве у Расу. Опис тог догађаја оставио је Свети Сава у Студеничком типику. Сава пише да је његов отац, Стефан Немања, пред сакупљенима на сабору за свог наследника одредио „благородног и љубљеног сина, Стефана, зета благовенчаног кир Алексија, цара грчког". Тако је вољом великог жупана Стефана Немање престо припао његовом средњем сину Стефану, а старијем сину
Вукану је остало да управља као кнез Зетом (Дукљом).
Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Стефан је од око 1200. тражио од тадашњег папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Томе се противио Вукан Немањић који је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #110 послато: Септембар 30, 2017, 05:18:55 поподне »
Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрок оружаног сукоба који је уследио око 1202.
Брак са Евдокијом који је Стефану Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање I, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђео. Око 1201. Стефан је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.
У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља Емерика. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Стефана са власти. Изгледа да је владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије, а од 1202. се и име Србије (Seruiaeque Rex) јавља у титули краљева Угарске. Поражени Стефан је био привремено протеран из Србије, а подршку је нашао у Бугарској.
Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а у јулу 1203. године крсташи из Четвртог крсташког рата први пута су освојили Цариград, али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до пада Цариграда у руке крсташа и Венеције, а царство се распадало. Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према Угарима.
У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од Ниша до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србији, као и раније у марту 1203. Као штићеник бугарског владара Калојана (1197-1207), Стефан се 1204. или 1205. могао вратити у Србију и измирити са Вуканом. Рат међу браћом је престао, а према споразуму Стефан је остао велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије".
Пошто су опљачкали Константинопољ 1204. године, Венецијанци и крсташке вође поделили су између себе велики део
територије Византије, а за цара су прогласили Балдуина Фландријског. Грци су одржали своју власт у две новостворене државе Епирској деспотовини, на западу, и на подручју Никејске државе, на истоку. Латински цар је покушао покорити и Бугаре, али 1205. године у боју код Једрена Балдуин је потпуно поражен од стране Калојана.
Сукоби Бугара и Латина су се наставили и ускоро, после смрти Калојана 1207. Стефану се указала прилика да прошири своју власт. У Бугарској је дошло до сукоба, а власт је освојио Борило (1207-1218). Стефан је користио неприлике Бугара и помогао Бориловом сроднику Стрезу да се одметне у области Просека. Угари су такође користили прилику и завладали долином Велике Мораве, а Стефа је припојио Србији области Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана. Касније око 1214. Бугари и Латини су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.
Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Стефан се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, са великом чашћу узеше мошти господина Симеона."

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #111 послато: Септембар 30, 2017, 05:20:09 поподне »
Око 1214. године на Србију је са југа напао епирски владар Михајло I Анђео. Србија је привремено изгубила Скадар, али је Михајла убрзо убио слуга. Сам Стефан Првовенчани је у житију свога оца и тај догађај описао као чудо које је извршио Св. Симеон. Са новим владарем у Епирској деспотовиниТеодором I Анђелом (од око 1214. до 1230) Стефан се измирио, а измирење је ојачано родбинским везама. Изгледа да је прво око 1216. године сестра великог жупана била удата за Манојла, брата Теодора I Анђела, а неколико година касније је, и кћерка Теодора I Анђела Ана удата за српског наследника престола Стефана Радослава.
У време приближавања западу, после пада Цариграда 1204. године, али пре крунисања краљевском круном, Стефан Првовенчани се оженио други пут изгледа 1216/1217, а жена му је постала Ана Дандоло, унука млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату).
После вишегодишњег ишчекивања краљевске круне, коначно Стефан је послао представника који је убедио папу Хонорија III да пошаље краљевску круну. Сви писани извори описују једно крунисање Стефана Немање Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио посланик папе Хонорија III. Из описа архиђакона Томе Сплићанина замишљено је да се крунисање догодило 1217. године. То је званично мишљење већине српских историчара. Међутим постоје и различита мишљења (Јустин Поповић, Николај Велимировић) која кажу да се крунисање круном папе Хонорија III није десило.
Ипак, изгледа да архиђакон Тома Сплићанин није написао да је крунисање било 1217. године, него само да је у августу 1217. кроз Сплит прошло посланство које је у Рим послао велики жупан Србије да тражи краљевску круну.
Другачије крунисање описују домаћи писци монаси Доментијан и Теодосије. Они описују да је лично Сава I Српски као архиепископ на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата. Тешко је одбацити опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Он је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању Саву I Српског, а можда је и сам Доментијан Хиландарац присуствовао крунисању. Он је важнији извор од Томе Сплићанина.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #112 послато: Септембар 30, 2017, 05:24:45 поподне »
Како је Доментијан Хиландарац пише, крунисање је извршио његов учитељ Сава I Српски када је био архиепископ, а то није могло бити пре 1218/19. Неки истраживачи су уверени (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли око 1220. је одржан општи државноцрквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. Према тој верзији, на сабору је Сава папином круном (венцем) поново крунисао (овенчао) свог брата Стефана за краља, онако како описују Доментијан и Теодосије.
Најстарији писани извор у коме се Стефан Првовенчани појављује као „крунисани краљ" потиче из марта 1220. Није потпуно јасно када је између августа 1217. и марта 1220. извршено крунисање краљевском круном Стефана Првовенчаног, а поређењем сачуваних извора у предвечерје 200 година од крунисања појавило се и мишљење да је било само једно крунисање Стефана, али не 1217. године, него крајем 1219. или почетком 1220. у Жичи краљевском круном из Рима, а да га је извршио архиепископ Сава I.
Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Првовенчаг и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Истовремено, признање круне из Рима у Србији је подизало углед римског папе. Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару, он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље". После крунисања он је у повељама мана- стирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља" и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја". Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ" и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.
Самосталност Србије није могла бити потпуна док су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са српским краљем Сава, игуман манастира Студенице, отпутовао у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за Српску православну цркву. Прилике за такав захтев су биле повољне.
Између Грка у Никеји и Епиру пост јао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја. За цара и патријарха у Никеји молба Саве била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен" за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији. После повратка у Србију 1219. или 1220. године архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.
Како се за Првовенчаног бележи да је боловао пред смрт, а његов син Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ, настала је замисао да је пред крај владавине Првовенчани власт делио са најстаријим сином, али то изгледа није био случај. Радослав је вероватно добио само на управу део Захумља и Зете са Котором и ту је био краљ, то јест био је само управник једне области у Србији, слично као што је то раније био и краљ Вукан.
Стефан Првовенчани је умро 24. септембра 1227. Пред смрт се разболео и боловао на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава I и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек. Од 1839. године мошти почивају у манастиру Студеници, са изузетком Првог светског рата када су биле пренете у Пећ и потом у манастир Острог.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #113 послато: Септембар 30, 2017, 05:25:22 поподне »
Стефана Првовенчаног на престолу је наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона", то јест биографију свог оца Стефана Немање I и чуда душе Светог Симеона после смрти тела.
Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уро ша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II и кћерку Комнину, док поједини извори наводе да је имао још једну ћерку, под именом Ренијера.
Српска православна црква га прославља од времена владавине Немањића као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару. Зато су дан и месец његове смрти неспорни, али је мање извесно да ли је умро баш 1227. године, или можда 1228.
Прстен краља Стефана Првовенчаног сачуван је уз његове мошти у Студеници. Прстен је израђен од злата и украшен је орнаментом од филигранских плетени ца. Стефан Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач", како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.
„Живот и подвизи Светог Симеона" (1216) су прва српска целовиша биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање 1, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. Доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

САХРАЊЕН У МАНАСТИРУ СТУДЕНИЦА

Мошти Стефана Првовенчаног и његовог оца Стефана Немање, почивају у манастиру Студеница, једном од највећих и најбогатијих манастира Српске право- славне цркве. Он се налази 57 км од Краљева, а основао га је Стефан Немања 1190. године. Манастир је познат по својој колекцији фресака из XIII и XIV века. УНЕСКО је 1986. уврстио Студеницу у листу Светске баштине. Посвећен је Успењу пресвете Богородице.
Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Када је Немања касније отишао у манастир Хиландар, Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Краљ Радослав је 1245. додао цркви припрату, а краљ Милутин је саградио малу цркву посвећену Светим Јоакиму и Ани.
Од пада последње српске средњовековне државе 1459, Турци су често нападали манастир. Прва значајна рестаурација је извршена 1569, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком XVII века, пожар и земљотрес су оштетили манастир, а историјски документи и значајни делови уметничке баштине су уништени и изгубљени заувек. Једно од духовних и историјских блага манастира је и плаштаница Антонија Ираклијског из XIV века настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеолога, за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба. Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази се мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у XIV веку.
Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.
Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом Републике Србије.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #114 послато: Септембар 30, 2017, 05:29:03 поподне »
Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрок оружаног сукоба који је уследио око 1202.
Брак са Евдокијом који је Стефану Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање I, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђео. Око 1201. Стефан је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.
У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља Емерика. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Стефана са власти. Изгледа да је владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије, а од 1202. се и име Србије (Seruiaeque Rex) јавља у титули краљева Угарске. Поражени Стефан је био привремено протеран из Србије, а подршку је нашао у Бугарској.
Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а у јулу 1203. године крсташи из Четвртог крсташког рата први пута су освојили Цариград, али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до пада Цариграда у руке крсташа и Венеције, а царство се распадало. Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према Угарима.
У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од Ниша до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србији, као и раније у марту 1203. Као штићеник бугарског владара Калојана (1197-1207), Стефан се 1204. или 1205. могао вратити у Србију и измирити са Вуканом. Рат међу браћом је престао, а према споразуму Стефан је остао велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије".
Пошто су опљачкали Константинопољ 1204. године, Венецијанци и крсташке вође поделили су између себе велики део
територије Византије, а за цара су прогласили Балдуина Фландријског. Грци су одржали своју власт у две новостворене државе Епирској деспотовини, на западу, и на подручју Никејске државе, на истоку. Латински цар је покушао покорити и Бугаре, али 1205. године у боју код Једрена Балдуин је потпуно поражен од стране Калојана.
Сукоби Бугара и Латина су се наставили и ускоро, после смрти Калојана 1207. Стефану се указала прилика да прошири своју власт. У Бугарској је дошло до сукоба, а власт је освојио Борило (1207-1218). Стефан је користио неприлике Бугара и помогао Бориловом сроднику Стрезу да се одметне у области Просека. Угари су такође користили прилику и завладали долином Велике Мораве, а Стефа је припојио Србији области Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана. Касније око 1214. Бугари и Латини су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.
Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Стефан се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, са великом чашћу узеше мошти господина Симеона."

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #115 послато: Септембар 30, 2017, 05:39:06 поподне »
ЖИЧА - ЗАДУЖБИНА ЗА СВА ВРЕМЕНА

Најпознатија задужбина Стефана Првовенчаног, јесте српски средњовековни манастир Жича, из прве половине XIII века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне цркве. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањић, од 1206. до 1221. године, а значајну улогу у њеном по- дизању имао је и његов брат, Свети Сава (1219-1233). После стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Татара, после чега је седиште архиепископије пренето у Свете Апостоле код Пећи, а сам манастир је почетком XIV века обновио краљ Милутин (1282- 1321). Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата.
Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав XIII век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа: старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства, и млађи,

УГАРИ НЕЗАДОВОЉНИ КРУНИСАЊЕМ

Када је Стефан Немањић добио краљевску круну од папе, угарски краљ Андрија II налазио се у крсташком походу из кога се вратио крајем 1218. године. Незадовољан променом у Србији, одмах је почео припреме за рат против Србије. Краљ Стефан шаље свог брата архиепископа Саву у дипломатску мисију краљу Андрији II. Резултат је био краљево одвраћање од напада на Србију, што Савини биографи називају његовим чудотворством (нешто раније је то било и са Стрезом). Опасност по Србију је једино могла доћи још из Епира, где је Теодор I Анђео (1214-1230), у својим смелим плановима обнове Византије, имао у виду и освајање Србије. Опасност је успешно отклоњена склапањем брака између Стефановог сина Радослава и Ане, кћерке Теодора I Анђела. Према неким новијим истраживањима, до тог политичког брака дошло је 1219. или 1220. године.

УЗДАО СЕ У ПАМЕТ И ДИПЛОМАТИЈУ

Судбина је Стефану Немањићу ненадано доделила власт. На српски престо дошао је сплетом историјских догађаја, туђом заслугом - али је зато све остало било искључиво плод његових способности. У доба када је свако са сваким ратовао, овај први крунисани српски краљ уздао се у памет и дипломатску вештину пре него у голу снагу. Да је био владар култивисаног духа коме књижевно умеће није било страно, Стефан Првовенчани показао је у Житију Светог Симеона, животопису свог оца и утемељивача српске државе.
Управо владарска смелост и широко образовање омогућили су Стефану Првовенчаном да сваки историјски догађај своје епохе преокрене у корист сопственог краљевства. Захваљујући мудро вођеној политици, он је у историји остао запамћен као владар који је знао како да освоји и, још важније, како да сачува оно што је стекао.
Од човека из Савиног списа, лик Немање I доживљава огромну промену - губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде - светитељ, чудотворац и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Првовенчаног не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин излагања Првовенчаног који се одвија према библијском моделу.


Овај додатак објављујемо уз финансијску помоћ Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова
Републике Србије


ИЗВОР: СРПСКЕ  НЕДЕЉНЕ  НОВИНЕ, Будимпешта, број 37, 2017.

П. С.
Ето, требају Срби из Мађарске да нас подсећају на нашу прошлост. Код нас се јутрос на ТВ, само шкрто појавила ова битна тема.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #116 послато: Октобар 01, 2017, 12:32:46 поподне »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #117 послато: Октобар 13, 2017, 10:18:08 пре подне »
Н е м а њ и ћ и

Завида је имао синове: Тихомира, Страцимира и Стефана Мирослава, а у изгнанству из Рашке на старом породичном имању у Рибници (данашња Подгорица) 1113. године родио му се четврти син Стефан Немања. Крштен је по римском обреду, у католичкој цркви, јер грчко-православних цркви није било у околини у то доба.
Завида се са синовима вратио у Рашку прије 1135. године, а негдје у то доба Немања је оженио Ану. Негдје у периоду између 1145-1149. године Немања се у својој тридесет другој или тридесет шестој години живота поново крсти у цркви Св. Петра и Павла која се налази у околини данашњег Новог Пазара. Тако из римског обреда, грчким обредом прелази у православље, што ј е изазвало одушевљење и цркве и народа. Немањи углед подиже и сусрет са ромејским царом Манојлом у Нишу 1158. или 1162. године.
Око 1165. године велики жупан постаје најстарији Немањин брат Тихомир. Нешто касније долази до сукоба између Немање и његове браће. Око 1167-1168. године долази до битке код Пантина на ријеци Ситници на Косову у којој је Немања побједио браћу, а при томе се у ријеци Ситници удавио Тихомир, јер је коњ потонуо због тежине оклопа и оружја. Та судбина је задесила и један број његових присталица. Тако је Стефан Немања постао велики жупан. Браћи Страцимиру и Мирославу није се светио што су били против њега већ им је опростио. Тихомир, Страцимир и Мирослав имали су потомке.
Свети Сава у житју Светог Симеона каже да је Стефан Немања обновио очевину и дедовину и да је повратио дедовину која је била насилно одузета. Стефан Првовјенчани каже да је Стефан Немања добио у дио очевину: Топлицу и Ибар, Расину и такозване Реке. Ријечи Светог Саве потврђују нам да је Стефан Немања био Вуканов унук, а то име Немања је дао и најстаријем сину.
Стефан Немања је обновио самосталну српску државу Рашку. Његове потомцке је по њему народ касније назвао Немањићима. Међутим, сви Немањићи су испред својих личних имена стављали име Стефан, а сами себе нису звали Немањићима. Име Стефан су носили у част свог претка Стефана Мутимирова (852- 920), који је први њихов предак који је крштен. Име Стефан су носили и Немањини преци.
Ромејски цар Манојло напао је Немању 1172. године са неколико хиљада људи. Није чекао да му пристигне читава војска. Срби су потучени и повукли су се у планине. Немања се тада предао Манојлу, а он га је одвео у Константинопољ. Из тог времена остало је неколико описа Стефана Немање. Хроничар Јевстатије за Немању каже: Човјек у сразмјери какву природа људима даје, високо израстао и лијеп на око. Хроничар Константин Манас: Одметник, варварин, високихрамена, наочит човјек.
Стефан Немања је оженио Ану. За њу се не зна тачно ког је била поријекла. Да ли је била Гркиња или је била од српског племства. Постоји мишљење да је била кћерка босанског бана Борића. Данас се тврди да је Ана била кћерка Ромејског цара Романа IV. Ово је мало вјероватно јер је овај цар владао од 1068-1071. године, па би му Ана у том случају могла бити само унука или праунука. Стефан Немања је мао синове Вукана и Стефана Првовјенчаног и кћерку Вуку, као и још двије кћерке којима нису упамћена имена. Кад је Стефану Немањи било око шездесет година родио му се син Растко. Стефан Немања у старости се замонашио, као и његова жена Ана (монахиња Анастасија). Монашко име му је било Симеон. Послије смрти проглашен је за свеца - Свети Симеон Мироточиви. Умро је 13. фебруара 1199. године и мошти му се и данас налазе у манастиру Студеница. По казивању монаха мошти су добро очуване. Тијело је читаво, а кожа није потамнила. Одјећа на моштима Светог Симеона временом сатруне, тако да се склања и на мошти се облачи нова одјећа.
Растко Немањић - Свети Сава (1175-1236) остварио је аутокефалност Српске православне цркве. Имао је значајног удјела у политичком животу Рашке. Умро је у Трнову у Бугарској и ту је и сахрањен. Убрзо је пренијет у манастир Милешево. У Милешеву су мошти Светог Саве биле све до 27. априла (10. маја) 1595. године, када су их Турци (Синан-паша) на Врачару у Београду спалили.
Вукан Немањић имао је пет синова: Ђорђа, Димитрија, Стефана, Владина и Растка. О кћеркама нема посебног помена осим предања о Јевросими (Ефимија) Вукановој.28 Сви су имали потомке. Вукан Немањић владао Зетом, Требињем, Хвосном и Топлицом.
Потомак Димитрија Вукановог је велики војвода Вратко, који је био војсковођа цара Душана. Вратко је отац кнегиње Милице удате за кнеза Лазара Хребељановића. Владика Василије Петровић Његош у својој Историји о Црној Гори коју је написао за грофа Михајла Иларионовича Воронцова у Москви, марта 1754. године спомиње Вратка Богдановића: Сједају господа око софре: Вук Бранковић, с лијеве, а старац Вратко Богдановић с десне стране кнеза Лазара, војвода Милош у дну софре наспрам кнеза Лазара, с десне и с лијеве стране двије војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић. Итадарече невјерни Вук Бранковић..

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #118 послато: Октобар 13, 2017, 10:21:06 пре подне »
II

Вратко Богдановић је отац кнегиње Милице. Као отац кнегиње Милице се у народним пјесмама помиње Југ Богдан. Име Југ Богдан се не може наћи у историјским документима. У народним пјесмама помиње се и девет Југовића погинулих на Косову са старим оцем Југ Богданом. Зна се да је кнегиња Милица имала брата, жупана Николу.
Стефан Првовјенчани Немањић (1143-1228) је први српски владар крунисан за краља од стране папе. Круну је добио од римског папе Хонорија III, крајем 1217. године. Стефан Првовјенчани женио се три пута. Прва жена му је била Јевдокија Дука, кћерка ромејског цара Алексеја III Анђела. Са њом је имао три сина. Њу је отјерао око 1203. године. О другој жени са којом је био у браку од 1204-1207. године нема података. Трећа Стефанова жена била је унука венецијанског дужда Енрика Дандола, од 1207. године. Ана Дандоло је мајка четвртог Стефановог сина Уроша, док се за кћерку Комину не зна од које је жене.
Најстарији Стефанов син Стефан Радослав (1192-1250) је слиједећи краљ у лози Немањића. Жена му је била Ана Комина, епирска (ромејска) принцеза. Није познато да ли су имали дјеце. Племство је било незадовољно Радославом па је свргнут са пријестола и морао је да бјежи из земље, у коју се вратио нешто касније. На пријесто је дошао други син Стефана Првовјенчаног, Стефан Владислав (1195-1270). Он је са женом Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена, имао два сина: Стефана и Десу и једну кћерку. О њиховим потомцима нису остали познати трагови. Трећи син Стефана Првовјенчаног је Предислав. Он је био свештеник, епископ захумски, а касније српски архиепископ Сава II.
Интресантан је један догађај из тог времена који помиње Владимир Ћоровић. Из обзира према мађарском краљу пропустио је Стефан 1221. године, да несметано прође кроз његову земљу нови латински цар, Роберт Куртнејски, син погинулог цара Петра, а шурак Андријин. Један француски извор тога времена (Extrait de la compilation dite de Bandonin g’ Avernes) казује, да је том приликом дошло до једне подвале српском краљу. Цар Роберт имао је уза се једног „ сержана “ из Лила, за кога се говорило да је његов незаконити стриц. Лепу кћер тога сержана дао је цар богато нагиздати и претстављајући је као своју рођену, успе, да је протури за жену српском краљу, вероватно једном сину или неком блиском рођаку Стевановом. Није нимало вероватно да је то била Јелена, Францускиња, удата за трећег сина Стеванова, пошто је Јелена морала бити млађа бар за читавих 15-20 година.
Ова дјевојка је тада морала имати више од шеснаест година што значи да је рођена око 1200-1204. године. Ова Францускиња никако не може бити Јелена Анжујска. Тешко је утврдити за кога је била удата. Могуће је да је удата за неког од петорице Вуканових синова.
Четврти син Стефана Првовјенчаног, Стефан Урош I (1210-1277) смијенио је на пријестолу свога брата Владислава. Урош је између 1248-1260. године оженио француску принцезу Јелену Анжујску, рођаку Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља и рођаку француског краља Луја IX Светог.
Карло (1226-1285) је био брат тадашњег француског краља Луја IX Светог (1215-1270). Њихова браћа су Робер (1216-1250), гроф од Артоиса; Жан (1219-1271), гроф од Анжуја и Маине и Алфонс (1220-1271), гроф од Тулуза. Имали су и сестру Изабелу која је била монахиња. Јелена је могла бити кћерка неког од Карлове браће (Роберта или Жана). У том случају је могла бити рођена измећу 1235. и 1243. године. Отац Луја IX и Карла I, француски краљ Луј XVIII (1187-1226) имао је полубрата Филипа Хурепела (1200-1234). Луј XVIII и Филип били су синови француског краља Филипа II Августа (1165-1223). Филип ^урепел је био ожењен Матилдом од Булоње (1223). Могуће је да је Јелена Анжујска његова кћерка. У том случају је рођена између 1224. и 1226. године. Филип је имао сина Алберика и кћерку Жоан (Joan). Жоан се 1236. године удала за Гушиа од Шатиојна, грофа од Невера. Он је умро 1250. године. Нису имали дјеце. Жоан је остала удовица у двадесет и петој (шестој) години. Можда су је тада удали за Уроша. За Јелену се каже да је боравила у Мађарској, јер се сматра да је из тог правца дошла свадбена поворка. Тврди се да је у Мађарској живјела код тетке Јелене која је била удата за претходног мађарског краља Андрију II. Ово није тачно. Францускиња Јоланда од Куртнеа била је друга Андријина жена и умрла је 1233. године.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Снимање серије „Немањићи - сјај и сенке”
« Одговор #119 послато: Октобар 13, 2017, 10:23:32 пре подне »
III

Да поменемо друге рођаке од којих би могла бити Јелена Анжујска (они од којих не може бити јер им се потомци знају нису поменути). Карлов прађед Луј VII имао је браћу, грофове Робера од Дроа и Пјера од Куртнеа. Гроф Робер је имао синове: Симона, Робера II, Пјера, Гијома и Жана. Робер II је имао сина Жана од Дроа који је био ожењен Алисом од Макона. Нема података о потомцима. Жан је ишао у крсташки поход са Теобалдом I од Наваре. Умро је 1239. године. Можда је Јелена његова кћерка. О потомцима остала четири сина грофа Робера од Дроа нема података. Јелена би могла бити унука неког од њих.
Пјер од Куртнеа је имао сина Робера. Роберови синови су Филип од Куртне- шампинела који је умро 1245. године и за кога нема података о потомству, па би Јелена могла бити његова кћерка и Раула. Раул, господар д’Илијеа и његова жена Аликс (Алис) од Монфора имали су само кћерку Мао (Mahaut) удату за грофа Филипа од Дампиера. Неки наши историчари тврде да је Јелена Раулова кћерка, што према овим подацима не може бити тачно.
Према тврдњи Гордона Мак Даниела, син императора Исака II Анђела, Јован Анђел био је мађарски вазал и господар Срема. Жена му је била Матилда, кћерка Маргарете од Куртнеа и унука Пјера од Куртнеа. Имали су кћерку Марију која била је удата за Ансоа од Кајоа (de Cayeux) који се помиње 1273. године као капетан Карла I у Албанији. Марија и њен син Ансо II (негдје пише Анзелмо) сахрањени су у Богородичној (Марковој) цркви у Улцињу. Помиње се да је 1280. године путовала из Апулие у Србију да посјети сестру краљицу. То никако не значи да су биле рођене сестре. Вјероватније је да су биле рођаке.
Према једној тврдњи Јелена је кћерка Одона од Монтагија из Бургундије и Јелисавете, сестре латинског цара у Константинопољу Балдуина II. И за ову Јелену се тврди да је отишла да живи у Будим код тетке. Позната су сва дјеца Одона и Јелисавете и Јелена Анжујска не може бити њихова кћерка.
Урош је имао три сина и двије кћерке. Синови: Стефан Драгутин, Стефан Милутин и трећи син Стефан о чијим потомцима нема података. Послије Урошеве смрти Јелена Анжујска владала је Зетом, Требињем, Плавом и Горњим Ибром. Јелена Анжујска умрла 1314. године на Косову.
Урошев син Стефан Драгутин (1251-1316) је наредни српски краљ. Оженио је Каталину (Катарину), кћерку мађарског краља Стевана V. Имао је два сина и пет кћери. О потомцима синова Владислава (који се два пута женио) и Урошица није остало писаних трагова. Једном приликом Драгутин је пао са коња и сломио ногу. У таквој ситуацији уступио је пријесто свом брату Милутину. Договорено је да Милутина наслиједи Драгутинов син Владислав. Драгутин је до краја живота био краљ у сјеверним предјелима Србије, Мачви и источној Босни.
Други син Уроша I, Стефан Урош II Милутин (1253-1321) постао је краљ 1282. године, на сабору у Дежеву.31 Женио се пет пута. Прва жена од 1273-1282. године била му је Јелена, која је била из неке српске властелинске породице. Са њом је имао сина Стефана Уроша III Дечанског (1274-1331) и кћерку Ану. Друга жена била је кћерка господара Тесалије севастократора Јована I Анђела, од 1282-1283. године. Са трећом женом од 1283-1284. године, Јелисаветом, кћерком мађарског краља Стевана V, имао је кћерку Зорицу (Царицу). Четврта жена била је Ана, кћерка бугарског цара Георгија I Тертера, од 1284-1299. године. Са њом је имао сина Стефана Константина (1285-1321) и могуће још једну кћерку. Пета жена, од 1299. године па до његове смрти 1321. године, била је Симонида, кћерка ромејског цара Андроника II Палеолога. Са њом није имао дјеце. Неки историчари сматрају да је Милутин са Симонидом имао сина Константина. Симонида се удала за Милутина са осам година (Фрешот и Дифрен). Симонида је 1321. године имала двадесет и седам година. Константин је погинуо 1321. године. Ако је син Симониде могао је бити рођен најраније 1308. године имати највише четрнаест година. Мало је вјероватно да је могао ратовати против брата да је био толико млад. Са друге стране, зна се да је Константин владао Приморјем и Зетом у периоду 1314-1321. године.
Краљ Милутин створио је од Србије најјачу балканску силу, пред којом је дрхтала и Империја Романија (Византија). Располагао је са доста финансијских средстава помоћу којих је организовао јаку војску. Као владар био је успјешан. Проширио је територију српске државе. Био је сналажљив, мудар, безобзиран, није вјеровао никоме. Био је неуморан градитељ, изградио је четрдесет цркава.