Российская историография часто умалчивает о ролы СССР в развале Югославии. На самом деле, он являлся самым большим врагом Королевства Югославии. Как не странно, именно СССР был спонсором всех антиюгославских и антисербслих национализмов на Балканах. Хотя, если по-глубже подумать, он являлся и большим врагом русского народа. Это особенно относится на пост-революционный период, заключая с началом 2. мировой войны. После того ситуация достаточно много изменилась.
Да, интересантна је та прича о политичким односима Југославије и СССРа, од 1918-1991, односно Србије и Русије после тога, али ова последња констатација не стоји, ни генерално, ни у детаљима. То не може стати у једну реченицу, јер је током деценија било много различитих фаза у односима- од политичких сукоба који су били на ивици рата, до периода отопљавања. Превише се једнострано то гледа код нас, из идеолошких потреба, и поготово се та прича звана "мед и млеко" у односима форсира у последње време, а у ствари она представља само мађионичарово заговарање наивчина, док се државни брод, полако, али сигурно креће супротним правцем.
Дакле, уопште није било тако како се сугерише овом последњом реченицом. Краљевина СХС односно Југославија и СССР нису имали дипломатске односе све до 1938 г, због става краља Александра према комунистима, првенествено због убиства царске породице, које је Александар сматрао рођацима. А Коминтерна јесте (не помиње се Русија и СССР, него та нека тобож интернационална комунистичка организација) била против "великосрпске империјалне хегемоније". Али, успони и падови у послератним односима између ФНРЈ и СФРЈ и СССР-а су крцати драматичним догађајима: 1948, 1956-1959, 1968, па и 1981 г. (током пољске кризе), на пример.
Мени је био интересантан став руског јавног мнења током југословенске кризе 1991-1999 г, и односа према Србији, све до 2007 г., тј. до чувеног "минхенског говора" Владимира Путина када је у Минхену, 2007г., на међународној конференцији "Глобалне кризе, глобална одговорност" на којој је директно и оштро прозвао Запад за покушај доминације, и наговестио отпор Русије. Кога ово занима - може да погледа и преслуша говор:
https://www.youtube.com/v/F4RDk9A6fV8&t=854sДо тада, став руског јавног либералистичког (не либералног) мнења (политичара, политолога и новинара, углавном) на прозивке комуниста и националиста да треба бранити Србију од империјалистичког Запада, био је, отприлике, овако формулисан: шта сад хоће ти Срби од Русије, ионако су нам дужници, већ су нас једном увалили, 1914, у светски рат због чега нам се распала империја. Русија не може себи да дозволи да понови исти пут. ( А то што нам је СССР наметнуо Тита и комунисте 1944 г., чиме су нас много задужили, нису помињали...Ту смо поравнали рачуне, рекао бих)
Међутим, после овог Путиновог говора (на снимку се током самог говора могу видети и реакције западних политичара и чиновника - како се куртоазни осмеси смењују неверицом у то што слушају, а затим прелазе у циничне осмехе, "фацијалне грчеве" што би рекао Анте Марковић, последњи премијер СФРЈ) то се преокренуло, Русија је кренула у оштру конфронтацију са Западом, што је, већ у следећој години (2008) кулминирало ратом Русије против Грузије, која је била виђена да постане члан НАТО пакта (те 2008 г. је први пут поменуто чланство Грузије и Украјине у НАТО-у). Отада, Русија отворено подржава све оне који су спремни, из било којих разлога, да следе своје интересе и да се супроставе Западу. Али, то је предмет неке друге приче...
