Мора се приликом израде овакве статистике пазити и на још једну ствар, а то је могућност да нису сви унутар утврђених родова можда били и генетски припадници тих родова.
У потпуности разумијем Ваш став, али је у овом конкретном случају потребно обратити пажњу на пар околности. Статистика је заснована на писаним изворима из 19. вијека. Док је домовник СПЦ из 1897. омогућио да се статистика спусти на ниво појединца, те да се утврде апсолутне бројке, турски попис из 1851. године је, као скоро пола вијека старији извор, омогућио да се утврди веза између породица које данас носе различита презимена (али и даље славе исту славу). У Семберији је до апсолутног формирања презимена дошло релативно касно, а прекретница је био аустроугарски поступак успоставе земљишних књига, проведен од 1879. до 1888. године, након ког се више никоме није исплатило односити се према презимену као према релативно небитној категорији. До тада, на жалост, свега око 15% становништва Семберије имало је презимена преношена више генерација. С друге стране, то је довело до ситуације у којој управо у том попису имамо пописан велики број појединаца по чијим су именима настала презимена данашњих Сембераца (у случају ове моје статистике, конкретно Батковљана). Код избора појединаца за тестирање руководио сам се управо тиме, а то је најлакше можда образложити на примјеру батковљанских Никољштака.
За Ј2б-М205 имамо тестираног Марјановића, Николића и Перића. Преци све тројице у попису из 1851. године носе презиме прочитано као Зечевић (евентуално Зековић), али предање о заједничком поријеклу није сачувано. Географски распоређени су тако да Перић припада сјеверним, Марјановић централним/западним и Николић јужним-југоисточним Никољштацима. Осим податка о заједничком презимену предака из пописа и, евентуално заједничке крсне славе, нисам имао, дакле, другог разлога да претпоставим да су међусобно сродни. Тестирање је показало да се разликују на једном до два маркера, дакле, припадници су истог генетичког рода. С обзиром на све друге околности (подударност славе, ранијег презимена из писаних извора и др.) немамо, сложићете се, разлога да сумњамо у репрезентативност било кога од тестираних.
У сљедећој фази израде статистике, примјенио сам неспорне податке из поменутих (и неких додатних) писаних извора, па утврдио сљедеће:
1. Тестирани Марјановић - потомак Марјана Павловића, пописаног 1851. Истом приликом су пописана и Марјанова браћа Ранко и Ђуро, са својим породицама. Комбинацијом извора неспорно сам утврдио да од Марјановог сина Саве потичу данашњи Савићи, а од осталих синова Марјановићи, те је ова статистика примјењива и на Савиће. Од Марјановог брата Ђуре потичу Ђурићи, а од Ђуриног најстаријег сина Максимовићи (једни од три различите несродне породице Максимовића у Батковићу), па се исто може примјенити и на њих, а од Ранка потичу данашњи Ранкићи. Дакле, на основу Марјановићевог резултата можемо закључити да су Ј2б-М205 Марјановићи, Савићи, Ђурићи, Максимовићи и Ранкићи. Слична је прича, да не понављам детаље са Николићем (Николићи и Гајићи), те Перићем (Перићи, Владисављевићи и Матићи). Дакле, од три тестирана имамо директну слику за 10 различитих данашњих презимена (не на основу претпостављеног, него писаним изворима доказаног заједничког поријекла). Остали Зечевићи из пописа 1851. године (други Николићи, Лакићи и Лазаревићи) нису тестирани, а нису, осим заједничког презимена у попису, заједничке славе и географске блискости, ни кроз писане изворе повезани са тестиранима, па се ту не може директно искључити могућност припадања истом "племену" без крвног сродства, али је јасно да у етнолошком смислу, у погледу времена и правца досељења и других битних параметара, дијеле судбину батковљанских Ј2б-М205.
Наравно, постоји могућност да неко није нечији биолошки потомак (било да се ради о усвојењу, пасторцима, невјерству, или другим околностима), али не бисмо смјели укупну статистику доводити у питање због такве могућности, јер је је изабрани узорак тестираних веома конзистентан са писаним изворима и оним што је очекивано.
Ситуација је код Ј2б-М241 још драстичнија, јер писани извори доказују поријекло од заједничког претка за далеко већи број данашњих презимена, па се и статистика може, уназад, примјенити на већи број појединаца, наравно, уз исте ризике какви су већ наведени.
Генерално, поставља се питање граница тестирања, јер се са сваком генерацијом породица грана, те се ризик од тога да неко не буде биолошки члан рода понавља. Чињеница да се данас презимена не мијењају, те да имамо детаљне писане изворе за актуелни и непосредни прошли период, не искључује одређене ризике који су постојали и у прошлости (узмите само и законску одредбу да је отац дјетета, осим ако се у поступку за утврђивање/оспоравање очинства не докаже другачије, у току трајања брака и 290 дана након његовог престанка по сили закона мајчин муж/бивши муж). О другим могућностима нећу ни дискутовати, али јасно је да скоро исти ризици постоје.
Мислим да се оваквим комбиновањем писаних извора и циљаног тестирања може постићи много, на нивоу микро-средине, како у погледу одгонетања међуосбних односа, тако и у погледу утврђивања периода насељавања/поновног насељавања и развоја насељених мјеста.
Слика коју сам ја тако добио за Батковић је невјероватна. Тако много коцкица се сложило и нестрпљив сам да, након попуњавања још неких празнина (још неколицина тестираних) резултат подухвата презентујем на одговарајући начин најприје члановима друштва, па и даље.
