Преношење крсне славе продајом земље (хтонски карактер славе)

[Мића]

Слава се преносила и настављала са колена на колено, са оца на сина, међутим, има и изузетака од овог правила.

Као узроци промене слава у књизи групе аутора "О крсном имену" ( Библиотека Баштина, књ. 13, Просвета, Београд, 1985, стр. 512)
помиње се напуштање завичаја и мењање славе услед бежања од непријатеља, крвне освете, честих смртних случајева или других невоља, промена славе у вези са аграрним култом, куповином имања, усињењем, домазетством.

Да ли је ова појава везана за одређене наше крајеве или је специфична само за влашко становништво североисточне Србије?

Изгледа да у динарским крајевима овакав случај није познат.

Хтонски (или хтонични) тј. "који припада земљи", карактер славе сам већ помињао да се јавља код Влаха североисточне Србије, али је питање да овај обичај ипак има нешто шири карактер.

 Слава се не преноси по мушкој линији са оца на сина већ је везана за земљу (има хтонски карактер). Вероватно је тачније је рећи да се није преносила, пошто не верујем да се у савременом времену овај обичај још увек поштује.
Овога ја нисам био свестан док нисам прочитао ова два текста:
http://www.paundurlic.com/radovi/slava_u_porecu.htm
http://www.paundurlic.com/radovi/slava_u_mlavi.htm
Дакле, Власи славу зову „празњик“, што је очигледно реч српског порекла.
Претпостављам да овај обичај важи за све Влахе у Србији, а не само за Пореч и Млаву.

Колико сам ја упућен сличан начин наслеђивања славе постоји и у Ресави и Поморављу. Наслеђује се слава са земљом али и породична. Тако породица из које моја баба потиче, слави више слава. Пошто се њен деда, а мој чукундеда призетио, славе славу коју је он донео, Св. Јована (20. јануар) али славе и чукунбабину славу, тј. славу куће Св. Симона Богопримца и још прислужују и Св. Николу, Св. Илију и Св. Романа, јер су то биле славе баба од којих су наследили земљу. Знам да неке породице које су купиле школску земљу, у селима где су школе давно затворене, узеле су да прислужују Св. Саву.

Да је овај обичај присутан, али га Црква не одобрава (да није не би морао ни да се побија), нашао сам и овде:

"И још нешто. Слава није куће, земље и имања, већ искључиво породице. И Слава се не преноси куповином куће или земље."
https://svetosavlje.org/borba-sa-iskusenjima-3/?pismo=cir

[Драган Обреновић]

Обичај није везан само за источну Србију, итекако је присутан (барем) и у западној Србији.

Заправо, лично не знам да је у мом крају неко променио крсну славу куповином или наслеђивањем земље/куће.

Међутим, уопште није ретка пракса да се на купљеном имању (нарочито са кућом) или рецимо наслеђеној/купљеној кући у граду, нешто скромније испоштује и светац кога је славио претходни домаћин. Дакле, не уз позивање гостију и уобичајену гозбу која прати обележавање званичне крсне славе, већ доста скромније.

[нцп]

Сјајна тема.

Мени то са слављењем славе је и даље нека загонетка.


Претходно питање је одакле је и када тај "обичај" ушао међу српски народ.

Ако српски народ гледамо само као словенски народ ми и данас мало знамо о изворним обичајима Словена везано за култ породице, станишта и огњишта. И да ли се са променом станишта (обитавалишта)  једне породице мењало било шта у погледу изражавања захвалности неком вишњем Богу или неким нижим божанствима или силама? Да ли су породице имале своје "кућне заштитнике" код Словена пре доласка на Балкан и у првим вековима пре примања хришћанства?

Ако Србе посматрамо као мешавину словенско - ромејску опет ми је словенска компонента те мешавине гледе обичаја недовољно јасна, мада остаје оно везано за огњиште и ватру, док би код ромејске компоненте (Латини, Власи, Грци и др.) могла да много јасније препознајем елементе предхришћанских религија који се огледају у исказивању поштовања "малим кућним боговима" заштитницима породице и дома.

Е, онда ни ту никад краја ...

И сад ако понегде код Срба (али и Влаха) има тога да променом станишта - дома прослављају светитеља који је претходни домаћин прослављао (и свакако очекивао његову заштиту и заступништво пред Богом), уз напуштање слављења светитеља своје породице или уз ненапуштање, мислим да се ту ипак ради о варијантама изнуђених животних потеза узрокованих различитим мотивима.

Човек домаћин без деце  усинови нахоче без родитеља или од познатих родитеља или има само ћерку па му у кућу дође зет и слави славу те породице односно куће.

А сасвим је друга ситуација када неко купи нечије имање па зна да се ту "прослављао" 200 година тај и тај светитељ, па крене да обележава  светитеља претходног изумрлог ( ово још онда разумем донекле) или одсељеног домаћина (?) уз прослављање и светитеља своје породице. Или добије у наследство такво имање са све старом иконом на тавану.

А трећа ситуација је кад неко отме силом неком имање, па и уз проливање крви.  Нарочито у прошлости. Тај можда није баш побожан, мада можда пред светом слави своју славу, али је зато можда сујеверан или то накнадно постане па да га "не бије урок" или да "му се не привиђа претходни домаћин у сну" или се покаје за своје недело, продухови, спозна Бога, па крене да прославља и или само свеца којег је прослављао претходни домаћин

А, да не причамо о томе кад неко купи имање где су се може бити и сахрањивали чланови једне породице.

Тако да ту има свега.
 

[Горан Раковац]

Обичај није везан само за источну Србију, итекако је присутан (барем) и у западној Србији.

Заправо, лично не знам да је у мом крају неко променио крсну славу куповином или наслеђивањем земље/куће.

Међутим, уопште није ретка пракса да се на купљеном имању (нарочито са кућом) или рецимо наслеђеној/купљеној кући у граду, нешто скромније испоштује и светац кога је славио претходни домаћин. Дакле, не уз позивање гостију и уобичајену гозбу која прати обележавање званичне крсне славе, већ доста скромније.

Познато ми је неколико оваквих случајева у Поморављу , тачније у Великој Плани која је 60 - тих и 70 - тих година прошлог века масовно насељавана од стране становништва са југа Србије ( Сурдулица , Власотинце , Црна Трава ) и са Метохије ( Клина , Пећ , Исток ). Било је насељавања и из Источне Србије али знатно мањег обима.

Досељени домаћини нису мењали своју славу . Међутим , исказивали су поштовање и према светцу оне породице од које су купили земљу и ту направили своје куће. На дан када се прославља овај светац досељени домаћин би у оквиру породице направио бољи ручак и у оквиру породице обавио све оно што се о славама иначе и ради.
Сличан је случај и када се добије или наследи имање од неког даљег рођака или пријатеља.

[сɣнце]

Сјајна тема.

Мени то са слављењем славе је и даље нека загонетка.
...одакле је и када тај "обичај" ушао међу српски народ.
... и данас мало знамо о изворним обичајима Словена везано за култ породице, станишта и огњишта.

Појава личнога светца-заштитника при крштењу и славопомен његова имена (у народу "слава") је хришћанска замисао и нема везе са старим словинском вјеровањима. С друге стране обреди су увелико старословински (заклати јагње или прасца, коловртањ који се качи стоци на рог, чарање по огњишту, гатање и слично ) и везани су првобитно за годишње доба, а тек секундарно су почели бито везани за светца, како је који пао у сезоналну народну обредност. Словјени нису толико обожавали ни творца ни друге владаре стихија, но су их више умилосрђавали даровима и молитвама да их поштеде вриједи злиједи. Поштовани су били једино духови предака и особито јунаци и хероји.

[archduke]

Изрека каже: Жена и земља немају Славу.
Поздрав.

[ДушанПан]

Пример из мог краја. Село Сирдија код Осечине, Западна Србија.

Цела Сирдија слави Ђурђиц изузев чини ми се, две фамилије. Сирдију су прво населили род Андрића из суседне Драгијевице који славе Ђурђиц. Неоспорно је да велик део породица потиче управо од тих Андрића, али не све, како је то Љуба Павловић навео:

https://www.poreklo.rs/2013/03/21/poreklo-prezimena-selo-dragijevica-osečina/

Углавном, како се која породица насељавала тако су узимали славу од Андрића. Не знам тачно који је разлог за то, али претпостављам да су приликом куповине земље од Андрића узимали и њихову славу, или су ови били изузетно утицајни, па су наметнули славу, мада сумњам у то.

[drajver]

Мени се чини да постоји нека веза слављења славе са кућним огњиштем. Само је питање ко је носилац идентитета кућног огњишта, преци по мушкој линији или земља на којој се огњиште налази?

[сɣнце]

Пример из мог краја. Село Сирдија код Осечине, Западна Србија.

Цела Сирдија слави Ђурђиц изузев чини ми се, две фамилије. Сирдију су прво населили род Андрића из суседне Драгијевице који славе Ђурђиц. Неоспорно је да велик део породица потиче управо од тих Андрића, али не све, како је то Љуба Павловић навео:

https://www.poreklo.rs/2013/03/21/poreklo-prezimena-selo-dragijevica-osečina/

Углавном, како се која породица насељавала тако су узимали славу од Андрића. Не знам тачно који је разлог за то, али претпостављам да су приликом куповине земље од Андрића узимали и њихову славу, или су ови били изузетно утицајни, па су наметнули славу, мада сумњам у то.

Могуће али то никако није правило. У мојем крају много је супротивнијех примјера. Мој пра-пра-дјед оставши сироче у устанцима бијаше усвојен и узе презиме новога дома али крстна слава му остаде од свога рода, а стасавши призети се у другом мјесту и наслиједи велико имање и воденице опет се не расставивши са својим светитељем Пантелијом. А оште једни из рода славитеља светога Пантелије, наиме Сантрачи, иако се уселише у кућу Илићима под којим презименом су и пописани у Шематизму, задржаше и презиме си и славу и до дан-данас.
Прије ће бити, да је се крстна слава мијањала по муци него по правилу.

[Небојша]

Чини се да је у западним српским областима (узмимо пример Крајине) слава више била везана за сам род. Па тако и кад неки "призећени/прибраћени" род уђе у матични, он по правилу преузима и славу и презиме, ма где се налазили.

У неким јужним и југоисточним српским областима, слава је изгледа више била везана за огњиште. Много је примера у околини Врања и јабланичком округу, где су читави родови пореклом из неких села у Пчињи и околних области, али славе се апсолутно не подударају.

То је претпостављам један од разлога што данас у динарским областима имамо и више генетички профилисаних родова, који се и по слави подударају.

[ДушанПан]

Могуће али то никако није правило. У мојем крају много је супротивнијех примјера. Мој пра-пра-дјед оставши сироче у устанцима бијаше усвојен и узе презиме новога дома али крстна слава му остаде од свога рода, а стасавши призети се у другом мјесту и наслиједи велико имање и воденице опет се не расставивши са својим светитељем Пантелијом. А оште једни из рода славитеља светога Пантелије, наиме Сантрачи, иако се уселише у кућу Илићима под којим презименом су и пописани у Шематизму, задржаше и презиме си и славу и до дан-данас.
Прије ће бити, да је се крстна слава мијањала по муци него по правилу.

Свакако се слажем да да није правило. Чини ми се да је пример који сам навео изузетак. Такође, објашњење које је понудио Небојша у вези "призећивања" ми делује као још један од могућих разлога за прихватање славе.

[Селаковић]

Пример из мог краја. Село Сирдија код Осечине, Западна Србија.

Цела Сирдија слави Ђурђиц изузев чини ми се, две фамилије. Сирдију су прво населили род Андрића из суседне Драгијевице који славе Ђурђиц. Неоспорно је да велик део породица потиче управо од тих Андрића, али не све, како је то Љуба Павловић навео:

https://www.poreklo.rs/2013/03/21/poreklo-prezimena-selo-dragijevica-osečina/

Углавном, како се која породица насељавала тако су узимали славу од Андрића. Не знам тачно који је разлог за то, али претпостављам да су приликом куповине земље од Андрића узимали и њихову славу, или су ови били изузетно утицајни, па су наметнули славу, мада сумњам у то.

Ништа док се не тестирају. Тако је у Осечини у засеоку одакле је моја ујчевина пола њих испало исти род (Р1а "Ракић-Бојић"), а вероватно су и остали који још увек нису тестирани исто то. Не постоји никаква свест о заједничком пореклу, али код Љубе провејава да јесу сви истородни, и на крају ће то највероватније испасти истинито.

[ДушанПан]

Ништа док се не тестирају. Тако је у Осечини у засеоку одакле је моја ујчевина пола њих испало исти род (Р1а "Ракић-Бојић"), а вероватно су и остали који још увек нису тестирани исто то. Не постоји никаква свест о заједничком пореклу, али код Љубе провејава да јесу сви истородни, и на крају ће то највероватније испасти истинито.

Врло могуће. Нажалост, Љуба кад је обрађивао Драгијевицу није навео доста фамилија, зато треба бити опрезан. Ја из главе могу да се сетим 6-7 презимена која нису споменута, а сигурно их има и још. У сваком случају, једино тестови могу да понуде више одговора.

[Селаковић]

Врло могуће. Нажалост, Љуба кад је обрађивао Драгијевицу није навео доста фамилија, зато треба бити опрезан. Ја из главе могу да се сетим 6-7 презимена која нису споменута, а сигурно их има и још. У сваком случају, једино тестови могу да понуде више одговора.

Идентично као и за Осечину, гомила презимена је изостављена, али могуће да није све пропуст, већ да су се пре 120 година неке ствари на терену подразумевале.

[Ивица Јовановић]

У источној Србији, и по српским и по влашким селима, институција кућне славе (која се везује за огњиште) је много битнија од родовске славе. У ствари кућна слава се сматра родовском славом. Зет може донети своје презиме и славу (која се по правилу обележава али не слави у пуном капацитету) али славу куће у коју је дошао мора да слави. Што се тиче куповине имања сматра се обавезом да се слава тог имања обележава (данас мање, те људи то раде на сопствену иницијативу). Иначе је институција славе до те мере битна да се обележава чак и ако се поклопи са смртним случајем. Тада се преминули први пут помиње у делу обреда у коме се преци коју су "преселили" позивају да се придруже на трпези. Ово наравно важи само за влашка села. Последица овакве праксе је та да се неупоредиво теже прати порекло по непрекинутој мушкој линији. То јест, и блиски рођаци могу имати потпуно различита презимена и славе.