Успомене и пријатељи из ЈНА/ВЈ/ВС

[Јовица Кртинић]

Право је чудо да досад на нашем форуму, у бесаним ноћима, није заметнута прича о успоменама из ЈНА (Југословенске народне армије). Истина, на форуму има више оних који су о догодовштинама из ЈНА слушали углавном од својих очева, али сигурно има и оних којима се на десници још увек промаља стара ЈНА тетоважа из 1987...
Дакле, ево прилике да испричамо занимљиве епизоде, окачимо слику, осветлимо неки занимљив тренутак из времена кад смо стицали пријатеље за цео живот.

[Јовица Кртинић]

И да ову тему отворим са мојим скромним искуством.
У ЈНА сам отишао 16. септембра 1987. Тринаест дана раније десио се велики масакр у касарни у Параћину у којем је војник Азиз Кељменди са Косова убио четворицу, а ранио петорицу војника. Недељу дана по доласку у касарну у Смедеревској Паланци десила се чувена Осма седница ЦК Савеза комуниста Србије, на којој се Слободан Милошевић обрачунао са конкурентима и навестио своју дугогодишњу владавину. Дакле, веома турбулентно време, али ипак ни близу оном које је снашло генерацију која је у униформи ЈНА дочекала ратне 1991-1992...
Регрутован сам у пешадијску чету чији је командир био тада поручник Стојан Коњиковац.
У наредним објавама подсетићу се неких важнијих догађаја и људи које сам упознао током служења војног рока, који сам од првог до последњег дана провео у Смедеревској Паланци ("скинуо" сам се 26. августа 1988).

[Јовица Кртинић]

Једино што пронађох на мрежи, а да се тиче ЈНА, је следећи форум: https://jna-sfrj.forumbo.net/

[Јовица Кртинић]

И да ову тему отворим са мојим скромним искуством.
У ЈНА сам отишао 16. септембра 1987. Тринаест дана раније десио се велики масакр у касарни у Параћину у којем је војник Азиз Кељменди са Косова убио четворицу, а ранио петорицу војника. Недељу дана по доласку у касарну у Смедеревској Паланци десила се чувена Осма седница ЦК Савеза комуниста Србије, на којој се Слободан Милошевић обрачунао са конкурентима и навестио своју дугогодишњу владавину. Дакле, веома турбулентно време, али ипак ни близу оном које је снашло генерацију која је у униформи ЈНА дочекала ратне 1991-1992...
Регрутован сам у пешадијску чету чији је командир био тада поручник Стојан Коњиковац.
У наредним објавама подсетићу се неких важнијих догађаја и људи које сам упознао током служења војног рока, који сам од првог до последњег дана провео у Смедеревској Паланци ("скинуо" сам се 26. августа 1988).

После два месеца обуке распоређен сам за курира команданта касарне, пошто се претходни курир "скинуо". Био је то већ тада афирмисани новосадски песник Ото Хорват. Кад је, пре неколико година, његов роман "Сабо је стао" био у најужем избору за НИН-ову награду, написао сам краћи осврт у којем сам поменуо и овај војнички детаљ.
Не знам за друге војнике из моје класе који су касније направили каријере. Вероватно их је било, јер су то били "септембарци", клинци који су управо уписали факултете, пуни амбиција... Био је један који је то навештавао, син једног сарајевског глумца, да му сад не помињем презиме. Нажалост, није одслужио војни рок. Кризирао је и обесио се у тоалету амбуланте у касарни... И данас имам пред очима погурену силуету његовог оца како прелази преко полигона паланачке касарне.. Често пута сам се питао какву би каријеру направио његов син. Интересатно, запамтио сам му лик.

[ДушанВучко]

И у ВЈ је било ...Војска је била незгодна за оне који "кризирају"...код нас је био један од њих, који кад је дошао пуковник да обиђе нову војску,  већ под утицајем супстанци, питао пуковника: "Где си брате, одакле си?" То је био први и последњи пут кад сам га видео (био је у "посебном" стању и није "био ту"...да није дошао пуковник, и да га нису одвели, можда би завршио као и овај из ове приче)...Изненадна посета пуковника и његово питање које је указало на његово тренутно стање и пуковникова реакција на то, можда му је спасила живот (јер није добро изгледао)

[Јовица Кртинић]

Проширујем ову тему и на успомене из Војске Југославије (ВЈ) и Војске Србије (ВС).

[Starovlah]

У травничку касарну ушао сам 15 јуна 1986. године. Те године од ССОС (Савез социјалистичке омладине Словеније) стигао је предлог о потреби укидања манифестације ношења и предаје "штафете младости" као симбола братства и јединства народа Југославије. У мојој чети тај став је ватрено заступао војник из Словеније са презименом Бец а нас неколико "залуђених" Југословена смо га, због таквог његовог наступа, понекад, чак и физички злостављали. (данас бих му радо упутио извињење и дозволио му да ми све врати )
Још један догађај је објележио моје прве војничке дане. Наиме, после обилних киша набујали потоци су пријетили да потопе Нови Травник (тадашни назив овог градића био је Пуцарево) и у њему војну фабрику Братство па смо, као војници без положене заклетве, изашли из касарне и 17 сати провели у води преносећи џакове са пјеском од којих је прављен одбрамбени бедем. Врхунац је био да смо у повратку морали да пјевамо "куд народна војска прође..."

[ДушанВучко]

Кад сам био на стражи у Кумбору, она није била у режиму "2-2-2" (два сата пожарство, два сата стража, два сата одмор током целог дана, седам дана нон стоп) , него је била "4-2" (четири сата стража, осам сати одмор, што је много боље)...у та четири сата сам се састајао са другаром на месту које спаја наше стражарске деонице, па смо јели слаткише које је покупио од војника које је илегално пустио у продавницу, или смо пили кафу коју је мени кувала запослена у командном центру који се,налазио у мом рејону...вероватно је био смешан призор мене који носи лонче кафе и две шоље са пушком о рамену која се клати док држим шољице кафе, и идем на зборно место према другару на позицији између "тројке и четворке"...
После прекоманде у Зогање, стражарски режим је био стандардан , "2-2-2" ...он је мало тежи, јер је сан испрекидан на 4*2 сата дневно...међутим, постојала је тзв. трећа смена страже, која је у тих 4*2 сата одмора, подразумевала доручак, ручак и вечеру (остајала је само једна цела од четири туре од по два сата одмора)...Што значи да се дневно могло наспавати можда три до четири сата...Дешавало се да страже трају и по две недеље...управо је једна таква тура припала мени...после недељу дана и губљења сна, "пукао ми је филм" када ме је седмог дана, у та једина целокупна два сата одмора, пробудио један класић да ме пита за цигарету...ту су већ кренуле појаве од несанице, раздражљивост итд, и најбољи другар се понудио да ме замени ту другу недељу...то сматрам највећим гестом који је тад могао да направи, и тад сам схватио зашто су нам војници које смо видели када смо дошли у ту касарну, изгледали тако чудно...па били су неиспавани...

[ДушанВучко]

...него је била "4-2" (четири сата стража, осам сати одмор, што је много боље)

Исправка, "4-8" је било у Кумбору (без пожарства за стражу... четири сата стража, осам сати одмор)...људи су се добровољно јављали за стражу, више одмора и следовања...два пута по четири сата страже дневно су били једина обавеза за стражара у Кумбору

[ДушанВучко]

Знам да има људи који су прошли много горе, као што је рат, кад је несаница подразумевана, али ово је из угла мирнодопског времена, па у складу са тим "комфором" , три сата испрекиданог спавања дневно, једна или две недеље је хаос...
Што се Зогања тиче, ми везисти смо осим страже, радили и на повезвању караула са командним центром у Бару...повремено се проверавала борбена готовост. Док сам био дежуран , требало је да дам сигнал за узбуну на нивоу касарне, међутим , погрешно сам схватио да треба и на нивоу свих караула које су биле под ингеренцијом касарне Зогањ...то себи нећу да опростим, јер сам на ноге дигао неколико караула на граници са Албанијом, а нисам требао (редом сам звао карауле Владимир итд., а ионако патролирају нон стоп) ...ми који смо дошли из Кумбора, морали смо да се привикавамо на нове задатке, и прављене су грешке у тој фази, као што је неразумевање морнаричких чинова, пошто смо имали пешадијске раније...па је другар, коме се обратио преко везе Капетан бојног брода из Бара, поставио питање :" капетан чега?!" 
Нисмо били распуштена банда, без обзира на то, касарна Зогањ је била казнена касарна, али нас петорица из Кумбора смо били у тој тури када је комадант те касарне тражио од Кумбора, да му пошаљу примрне војнике (на читању за прекоманду док смо били у Кумбору, сви су се чудили зашто ми идемо тамо..али, можда зато што нисмо хтели да будемо десетари пре тога Мени је то била већа казна да останем у Кумбору са новом војском и да их учим стројев корак , "надесно равнајс" (ми смо то у шали звали "налево деснајс") итд...)

[drajver]

Кад ће бити тема Успомене из обданишта? Имао бих штошта да испричам. 

[Nebo]

Книн, северна касарна, септембар 1990 - септембар 1991.
Ако има неко да је био у исто време, нека се јави.
Било је занимљиво, на пролеће 1991. почео рат, свашта смо прошли...
У вртић нисам ишао 

[Kor]

Случајно наиђох на ову рубрику па ме неки ђаво потера да напишем коју реч о властитом искуству. Дакле, прича иде овако...

Када нам је регрутна комисија поставила питање у којем роду желимо да служимо, ја сам навео ПВО и ту жељу су ми испунили. После сам сазнао да ћу војни рок служити у Задру и то ми је изгледало као да сам имао срећу при жребу за неко спортско такмичење. А када сам још сазнао да се касарна налази на обали мора, наивно сам помислио да ће моје служење војног рока бити нешто као летовање на Хавајима.

Био је то крај лета 1989. године, 18. септембар. Прво сам морао да се јавим у задарску касарну К4 која је носила име по генералу Анти Банини. Заједно са мном је био мој школски друг са којим делим исто име и презиме а судбина је хтела и да служимо у истом граду, додуше у различитим касарнама. Када смо прошли улаз и поделили војницима храну која нам је преостала од пута, дочекао нас је војник са Реј-Бан наочарима и питао за број војне поште. Другу је показао руком куда да крене а мени је са благим ироничним осмехом на лицу рекао: добродошао у батерију за уништавање војника! У првом тренутку нисам ништа разумео већ сам тек касније сазнао да је то шаљиви војнички назив за БУВ (батерија за управљање ватром). Тај војник (тачније, десетар) се звао Рајко Јовић, надимак му је био Змија а био је родом из Сурдулице. Надимак му уопште није био случајан јер је то човек који воли змије и који уме да разговара са њима а уз то је имао и занимљив змијски поглед. Месец дана касније сам присуствовао иинциденту када је један Максимовић из Ужица убио змију а Јовић због тога хтео да се бије са њим (иначе, добар каратиста). Наредне сам године у Купарима срео војника Рома из Сурдулице који ми је са одушевљењем причао о Змији и рекао да је та способност у њега наследна породично и да га тамо сви зову када примете змију у кући. После тога је следило шишање, купање, мерење, облачење и све остало да би нас по завршетку посла одвели на вечеру. Нисам могао да верујем да ћу свог првог дана у ЈНА јести лигње које су моје омиљено јело. Биле су врло бљутаве а на крају смо сазнали и да су биле покварене


После вечере седамо у аутобус и возе нас у касарну Шипурине која је била неких 13 км далеко од града. Њена функција је била да штити аеродром Земуник од напада са мора. Већ сам знао да је тамо на одслужењу војног рока један Хрват из мог града, Бабић, и да ради при тзв. команди стана, односно да тамо увече кува кафе онима који дођу у тзв војнички клуб. Та кафа је била тешка катастрофа од танкоће али ми је он том приликом направио петоструку дозу која је и даље била танка да би се могла назвати кафом. Изађем напоље, врућа септембарска ноћ, пијем кафу и пушим цигарету. Долазе два војника, питају ме да ли сам из БУВ-а. Одговарам им да јесам, упознајемо се. Један је Гајић из Београда а други Кацарски из Скопја. Након што сам им рекао одакле сам, следило је питање о националности. С обзиром да је то било доста шкакљиво питање за то време, одговорио сам да сам Југословен али их то није задовољило па су продужили да настојчиво да питају. Онда сам им одговорио да сам муслиман па су они на то одговорили: ајде немој да нас зезаш, само нам реци да ли си католик или православац. Пошто ми је било јасно да су обојица православци, на њихово питање ја одговорим са "то друго" на шта њих двојица одреагују са великм одушевљењем крену и да ме грле.

После попите кафе одлазим са њима до нашег павиљона који је у ствари био монтажни објекат. Војска седи на степеницама, било је то време када је пушење било популарно па је било много пушача којима сам се и сам придружио. Брзо ми пажњу привуче младић у доњим смб гађама које су била у целости ишаране хемијском оловком, што је јасно било велико нарушење  дисциплине. У једном тренутку он устаје и говори: "ма где је нестала она шиптарска пичкица, мамицу му јебем"?! Та "шиптарска пичкица" је био Арсим Рукићи, момак из Приштине који је представљао неку лајт варијанту мангупа са тих простора. Недуго затим се из зграде чује  галама "аааајјј... пићка матер, боли, јао, немој... Борис, пусти ме..." и након тога се појављују два лика од којих један другог држи са руком око врата и води га према Тодоровићу. Први је Рукићи а други Борис Тушкан, Хрват, мислим из Карловца. Тушкан говори: "не кмечи пичко шиптарска, усташа само бум тебе предал оном ћетнику Тодоровићу па ће он да те доврши, кужиш?". Тодоровић узима бајонет са сошке, приноси га Рукићију под врат и говори му како ће да види како четник коље, док овај галами и псује: "аааа пићка ти матер, Тодоровић, убићеш ме, јаооо..".  Иако је то била шала, све што сам доживео те вечери је за мене био шок великих размера. Већ тада је национализам био у великом јеку тако да оно што се дешавало после и није могло да изађе на боље.

[Kor]

Број 1 је већ писао о злочину који је починио Кељменди у Параћину годину дана раније али који је и тада био још увек врло жив у војничким разговорима. Било је то време када су Шиптари увелико пошли сепаратистичким путем и само су чекали погодан тренутак да остваре своје циљеве. Запало ме је да спавам на горњем кревету док је испод мене био смештен један Шиптар који није знао ни једне речи српског. Осим тога је изгледао доста мутно па прву ноћ што због страха а што због врућеине и комараца нисам никако могао да заспем. Наредних дана се обраћао једино мени а комуницирали смо гестама. Он би показао на уста да је гладан, ја би му онда на сату показао колико још треба да чека. Приметио сам да је његова затвореност највише последица непознавања језика. Након месец дана су га пребацили у другу јединицу. После када би ме видео са велике даљине би ме поздрављао и трчао да се упита јер је сматрао да сам му доста помогао. После је научио мало језика па се с њим могло и попричати. 

Пошто сам стицајем околности био један од двојице(!) војника у целој касарни који су били чланови СКЈ, јасно је било да ћу имати донекле привилеговани статус. То се одмах видело приликом задуживања оружја када сам добио готово нову аутоматску пушку са преклопним кундаком док су сви остали дужили старе пушке које су имале дрвени кундак. Добро се сећам да је пушка имала серијски број 337530 а пре мене ју је носио извесни доктор Ружичка из Вараждина. Њега нисам никада видео али сам чуо из прича да је био изузетно згодан и да су му у посету долазиле на десетине девојака из Загорја. За њега је везана и једна анегдота. Наиме, у целој касарни једино је наш павиљон имао телевизор у боји а њега смо добили тако што су момци из наше јединице победили на неком квиз такмичењу у Задру. У ствари, др Ружичка се свидео председнци жирија, преспавао са њом а за узврат добио одговоре на питања. У сваком случају, хвала му
Привилеговани статус је значио и то да се од мене тражило да будем позитиван пример свима осталима али ја ту игру нисам желео да играм. Шипурине су важиле као једна од најтежих касарни за служење у бившој Југи. Кажу да су једино тамо и у Билећи важила совјетска правила. Једном приликом (04.01.1990.) сам изашао пијан из међу војницима популарне кафане Путник коју је држао Србин и која је међу тамошњим усташофилима била веома омражена. Једва су дочекали тренутак да је сравне са земљом. Око кафане је често вребала војна полиција и наравно, уловили су ме. Већ сам се помирио да ћу да идем у апс. Када сам им предао документе и када су видели где служим, само су рекли: "оооо нееее... Шипурине!!! Друже, све ти је опроштено! Иди, слободан си, само мало дотерај униформу и пази када прелазиш улицу!".

Припадам генерацији која је расла уз партизанске филмове и која је учена да воли војску. Међутим, мој долазак на одслужење војног рока и све што сам видео тамо на мене је утицало крајње негативно и у ствари створило аверзију према целој тој причи.
Док сам био млађи живео сам под убеђењем да су јужни Словени натпросечно интелигентни људи. Управо ми је ЈНА помогла да отворим очи и да видим колико сам био у заблуди. Наравно, било је ту и нормалних људи али и тешких дијабола којима је ај-кју био негде на нивоу броја обуће.

[Kor]

Да наставим са још неколико, по мом мишљењу интересантних детаља који су ми остали у сећању.

Већ сам рекао да је то било време када су се Шиптари определили за свој сецесионистички пут. Било је јасно да су сви они индоктринирани том политиком али нису о томе хтели да причају већ су се правили блесави. Имали су своје кружоке који су били затворени за све остале. У то време је постојало нешто што се називало политичка настава и где су официри обрађивали тренутно актуелне теме покушавајући да војницима објасне како треба да мисле. Пошто је био активан шиптарски сепаратизам, често се баш о њему разговарало. Официр нам је објашњавао да је појачана сепаратистичка активност и онда је почео да пита све присутне Шиптаре о њиховим сазнањима о томе. Наравно, сви до једног су се правили да ништа не знају и да ништа не разумејул да никога нису видели и да ништа нису чули. То је официра иритирало јер је било јасно да лажу. Међутим, дође онда ред на једног војника са Косова кога смо звали Киза јер је много личио на лика их хумористичких догодовштина о Кизи и Комини.  Иначе, човек је био велики навијач Ц. Звезде а и говорио је одлично српски језик. Када је Киза ударио по Шиптарима, то се тресло на све стране. Причао је и како зна да се наоружавају и да се спремају да подигну устанак. Заправо, много тога што ми нисмо имали прилику нигде да чујемо. Официр је био одушевљен са информацијама тако да је Киза на рачун тога добио и одсуство. Чуо сам причу да му је после ЈНА платила пластичну операцију носа (човек имао изражено велики нос) али то не могу да потврдим пошто га нисам после видео. Не сећам му се имена, звучако је онако шиптарски али ипак претпостављам да је у питању Горанац. Иначе, наш капетан је био човек по имену Илић Рајко је познат по томе што је командовао обарањем Ф-16 којим је пилотирао американац Скот О'Грејди. То се догодило изнад Крајине 1994. године а након што су спасили пилота, одвели су га директно код Клинтона.

[ДушанВучко]

Међутим, дође онда ред на једног војника са Косова кога смо звали Киза јер је много личио на лика их хумористичких догодовштина о Кизи и Комини.  Иначе, човек је био велики навијач Ц. Звезде а и говорио је одлично српски језик.  Не сећам му се имена, звучако је онако шиптарски али ипак претпостављам да је у питању Горанац.

Врло могуће и да је Горанац, они углавном за Звезду навијају (неколико горанских бурекџиница има у Крагујевцу, и обавезно постер Звезде у радњи ) Албанци су углавном за Партизан навијали (то сам и на мору видео натписе, до Бара су натписи подршке Зведи (што сам искористио да прозивам друга партизановца), а када смо улазили у Улцињ, велики натпис "Гробари Улцињ" (онда сам му рекао, "па ето, има и ваших"  )

[Kor]

Врло могуће и да је Горанац, они углавном за Звезду навијају (неколико горанских бурекџиница има у Крагујевцу, и обавезно постер Звезде у радњи ) Албанци су углавном за Партизан навијали (то сам и на мору видео натписе, до Бара су натписи подршке Зведи (што сам искористио да прозивам друга партизановца), а када смо улазили у Улцињ, велики натпис "Гробари Улцињ" (онда сам му рекао, "па ето, има и ваших"  )

Јесте, то је и нека моја логика. Он је једини од свих са Косова говорио српски практично беѕ мане. Други Албанци су имали снажан акцент а поједини су га говорили на граници препознатљивости. Нисам тада на то обраћао пажњу али када сам после премотавао филм у глави схватио сам колико је тај дух сепаратизма био уткан у младе Албанце. Тек са почетком оружане побуне сам разумео оне њихове гримасе и избегавање да се изјасне о присуству сепаратизма и неуверљиво глумљење да ништа нису видели нити чули. Зато ми је сведочење поменутог (вероватно) Горанца било као гром из ведрог неба. То је било први пут да чујем шта се стварно дешава на КиМ и наравно да сам био запрепаштен.

Захваљујући твојој примедби, сетио сам се још једне занимљиве епизоде. Враћао сам се са ВМА где сам био на контроли вида и случај је хтео да се у Задру нађем за католичко Бадње вече 1989. године. Још сам раније слушао да је војницима традиционално забрањен излазак у град за време католичких празника и да је то време када је број физичких напада на војнике знатно увећан (било је и употреба ватреног оружја). Пошто сам то вече био буквално једино лице у војној униформи, осећао сам се у складу са оном "к'о крме у Техерану"  . Док сам ходао улицом деца су ми под ноге бацала петарде, што није био ни мало пријатан осећај. Упутио сам се у градску кафану која се налази поред моста којим се прелази у стари део града јер сам имао логику да је тамо много безбедније него у неком забаченом кафићу. Требало је да потрошим 8 сати времена док не крене војни аутобус којем је термин у 10 сати увече.  Седео сам сам, пушио и пио кафе и по које пиво. Онда је након неколико сати за мој сто дошао господин у својим педесетим заједно са женом и пошто није било места питали су да ли могу да седе заједно са мном. Наравно, нисам имао ништа против, почели смо мало и да разговарамо. Испоставило се да је тај човек морнарички официр и да је био Хрват. Био је то некакав хладан разговор у којем се нисам осећао нарочито пријатно али ми је дао савете како да се чувам на улици и да ситуација није ни мало наивна. Сећам се да ми није дао да платим пар тура пића.  И тако, једва дочеках пола 10 и кренем полако до места где се седа у аутобус. Петарде су много јаче долетале са свих страна док сам се ја трудио да покажем своју равнодушност према ситуацији. Наравно, била ми је трта од свега тога. Напокон дођох на станицу, тамо неки људи причају о политици и разговор ми се уопште не допада али се не сећам детаља. Онда ми се обрати један старац и пита ме одакле сам. Ја онако у брзини покушавам да смислим одговор који би био најповољнији у том тренутку и одговарам
- из Дубровника!
После сам анализирао ту ситуацију и јасно ми је да је мој мозак тражио место које би звучало као хрватско а да ме мој херцеговачки акцент не би открио да лажем. Он ми на то одговара:

-Дубровник? Ма шта кажеш?! ја сам служио војску у Дубровнику пре оног рата! Где живиш?Е, то је већ била ситуација коју ни најмање нисам очекивао и за коју нисам имао спреман одговор:-кхх, кххх, па знате, то је тешко објаснити... ево, не знам како да вам то кажем...Прелиставам муњевитом брзином по глави све што знам о Дубровнику и никако да се сетим неког доброг одговора:-знате где, иза катедрале!У том тренутку ми то изгледа као спасоносно решење пошто иако појма немам да постоји такав објекат, велика је вероватноћа да он тамо буде.  Старац се замисли и постави следеће питање:- ааа... катедрала... а где оно беше катедрала, не сећам се?
То је већ било превише, почео сам да осећам нервозу. Сада сам се већ осећао к'о крме у техеранској џамији и очајнички покушавам да променим тему:- ма то вам је оно у центру па се скрене лево, знате, него... колико је у вас сада ури...?Овај локализам је требао да да веродостојност мом идентитету . Чича одговара да је десет до десет, време тече невероватно споро. Ја гутам кнедле и даље покушавам да сменим тему. Међутим, ускоро се дешава нови велики обрт...
На станици се зауставља аутомобил црвене боје, отварају се десна врата и човек маше руком и говори:-војник, ајде упадај...Нас су у касарни много пута упозоравали да ни случајно не седамо у цивилне аутомобиле пошто је то опасно. Из тог разлога остајем збуњен и постављам питање:-Ја...? Зашто?-Да ли идеш до Шипурина? Могу да те одбацим.-Па знате, аутобус ће кроз неколико минута...
-Ма какав аутобус, ајде седај...

[Kor]

И ја одлучим да седнем, највише због тога да се избавим из неудобне ситуације са старцем. Међутим, ни мало ми није свеједно пошто је од раније познато да се ради о изразито усташофилском крају. Пажљиво започињем разговор мада се види да је возач пријатан и добронамеран. Онда погледам према радио-касетофону и тамо на потенциометру за јачину звука видим обешену малу заставицу Ц. Звезде, што уопште нисам очекивао у тим крајевима. Опрезно питам...-Хм, заставица Звезде, да ли то значи да ви навијате за Звезду?-Ма јашта роде, ја сам ти велики Звјездаш! А за кога ти навијаш?-Ја исто навијам за Звезду.-Оооо ма свака част! И јесмо најбоља екипа! Јел' тако роде?
Наравно, после тога ми је увелико лакнуло. И тако ја опрезно кроз разговор с њим сазнам да је Србин, да Срби воле војску и да би Хрват пре повезао пашче него војника. Причао је и о томе да су међунационалне тензије у то време биле врло изражене, што је за мене била непознаница јер сам још увек наивно веровао да народи и народности живе у братској слози. Међутим, када је само два месеца касније Туђман свој први јавни скуп имао управо у Задру, постало ми је јасно о чему је тај човек говорио.


Нажалост, приликом слања поруке се губи форматирање дијалога иако је он доста важан за субјективни осећај читања текста. Трудио сам се да то одрадим али није успело.