МИЛОРАДОВИЋИ ХРАБРЕНИУ периоду од 15-17 вијека Милорадовићи Храбрени су суштински владари Дубраве и свакако најзначајнији род ове српске области.
Можда причу о Милорадовићима Храбренима треба почети од једног од најзначајнијих и најживописнијих представника овог рода, чувеном руском генералу и хероју ратова 1812. године
грофу Михаилу Андрејевичу Милорадовичу.
Када је у децембарско јутро 1825. године до Санкт-Петербуршког генерала губернатора Михаила Милорадовича дошла информација да се војска окупља на пространој Сенатској плошади, генерал није могао да вјерује да војска са којем је прошао све велике битке за ослобођење Русије, сад устаје против цара и поретка. Упутио се директно на трг, као и обично у свечаној униформи са орденима, на коњу. Вође декабриста који су и организовали устанак, бојали су се појаве генерала Милорадовича. Знали су, ако се генерал обрати окупљеној маси, ствар је пропала. Имали су право, у окупљеној војсци је већ почињао жамор, већ су се чули узвици поздрава генералу. Био је то тренутак да завјереници дјелују. Мучки, практично са леђа, декабрист Каховски из пиштоља је пуцао на генерала Милорадовича. Рањени генерал тражио је да му изваде метак из груди и то на живо. Када су извадили метак и када га је Милорадович погледао, видио је да то није војнички метак. Тада је рекао: «Хвала Богу! Тај метак није војнички! Сада сам сасвим сретан!» Неколико дана након рањавања је преминуо. Пре смрти тражио је од цара да ослободи све његове кметове (неких 1500 душа).
Прије неколико година када сам боравио у Санкт Петербургу направио сам случајно снимак на Сенатској плошади, код споменика Петра Великог. Тек касније кад сам видио гравуру из 1862. године која приказује моменат убиства генерала Милорадовича, схватио сам да сам био управо на том мјесту.
Неколико је непосредних извора који говоре о веома интерсантној личности овог руског генерала српског поријекла.
У први мах, сви истичу велику Милорадовичеву личну храброст, али и срећу у борби ( стоји да никад није био рањаван). Знао је тражити да му сервирају доручак на отвореном, на пушкомету Француза и нико од подређених га није могао договорити од тога. Често је наступао у првим редовима. Чињеница да је био десна рука Суворову, једном од највећих руских војсковођа свих времена, говори довољно о војничким квалитетима Милорадовича. Остала је анегдота да га је Суворов запамтио још као осмогодишњег дјечака кад је једном у Малорусији, боравио код његовог оца, такође официра Андреја Милорадовича. На самрти је Милорадович управо тражио да га сахране крај Суворова. Учествовао је у великим биткама у Италији, Швајцарској, против Турака у Влашкој и Молдавији, ратовима против Наполеона (Бородину, Вјазми), ушао је у Париз 1814. године.
Био је човјек широке природе. Новац једноставно није знао сачувати, јер га је између осталог дијелио саваком ко би то од њега затражио. Остала је анегдота да је као млади официр, кад је банкротирао, дошао код оца да тражи паре. Отац га је, тако одраслог, прво добро истукао, а онда му дао паре. Такође када би заузео неки град у Европи, правио је балове и прославе који су трајали по неколико дана, на које је звао и становнике освојених градова. И на те прославе је трошио углавном свој новац.
Када су до цара Александра Првог дошли гласови да Пушкин пише некакве стихове против цара, цар је Милорадовичу као губернатору дао у задатак да разабере ствар са Пушкином. Прије него што је ушао код Милорадовича, Пушкин је његовом ађутанту рекао да он не зна шта да му покаже, јер је те стихове већ спалио. Ађутант је Пушкину рекао да је Милорадович такав човјек да ако му искрено каже шта је писао, ствар ће бити ријешена позитивно. Тако је и било. Пушкин је на празној хартији пред Милорадовичем поново написао те стихове, Милорадович у њима није нашао ништа лоше. Када је цар питао Милорадовича шта је урадио са Пушкином, овај му је одговорио да му је у његово име опростио. Цару није остало ништа друго него да се сагласи.
Иако руски историчари говоре да је Милорадович био већ трећа-четврта генерација српских досељеника и да је самим тим већ је био готов Рус, његов савременик Фјодор Глинка, управо у физичком изгледу генерала налази неке српске црте (занимљиво велик нос):
" Средний рост, ширина в плечах, грудь высокая, холмистая, черты лица,
обличающие происхождение сербское: вот приметы генерала приятной наружности, тогда ещё в средних летах.
Довольно большой сербский нос не портил лица его, продолговато-круглого, весёлого, открытого. Русые волосы легко оттеняли чело, слегка подчёркнутое морщинами. Очерк голубых глаз был продолговатый, что придавало им особенную приятность."
Занимљив детаљ је да руски аутори помињу да су Милорадовичи након што су дошли у Русију, ипак пуних 60-70 година доказивали своје племићко поријекло. Изгледа да ни уред за племство у Венецији и Илирски грбовник није у први мах упалио код Руса.
Милорадович није био црквено вјенчан, живио је у грађанском браку са познатом руском балерином Екатерином Телешовом. Није оставио потомке.
