Аутор Тема: О крсном имену  (Прочитано 28103 пута)

Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: О крсном имену
« Одговор #60 послато: Јун 26, 2017, 12:53:51 пре подне »
Ево једне странице која се баш тиме бави:

http://www.srdjevdan.org/cir/index.html
Хвала Небо. Доста је ретка слава. У мојој општини само две породице славе ту славу, а једна је наведена на овом списку. Породица Маринковић из Кончарева, која је наведена на списку, је досељена из околине Пирота, по ономе што је Станоје Мијатовић записао али није забележио да славе Срђевдан. Питаћу их јер познајем неколико њих. Ових других нема на списку, они су сасвим из другог краја општине и имају предање да су дошли из Зете преко Метохије на планину Црни Врх, између Јагодине и Крагујевца.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: О крсном имену
« Одговор #61 послато: Јул 09, 2017, 11:18:20 пре подне »
КРСНО  ИМЕ  и  ЗАВЈЕШТИНА  на ЗМИЈАЊУ
                                                     
                                                                     Крсно име и Завјештина у Змијању -
                                                                                                                          Милан Карановић
У ово 100 г. одкад се и код нас прикупља фолклорна грађа, има много оииса слављења Крсног имена из разних наших крајева. Нажалост, нема ни једног потпуног описа до најситнијих обредних детаља и са описом кретњи о Слави. Има и много расправа о томе проблему за који вели професор Београдског универзитета др. Веселин Чајкановић у својој критици једне расправе »да је, доиста, један од најкомпликованијих које познаје историја наше религије«.
Има породица у разним крајевима које два пута у години постављају славну софру, дижу у Славу Божју и ломе колач. Једно зову Слава, Крсно име, а друго Преслава, Прислужба. У чему је разлика између тих породичних светковина, није могао да објасни ни сами Вук у свом »Речнику«. За решавање тога проблема потребни су из свих крајева славског подручја описи до најситнијих детаља.
Из Змијања — области Босанске Крајине између реке Врбаса и реке Сане и вароши Бања Луке, Јајца и Кључа — има два описа слављења у Колима и у Герзову, али оба непотпуна. Сваки од ових описивача донео је важних детаља. Петар С. Иванчевић осврнуо се на »Завјет« и забележио две славне молитве које је усменим предањем предавао нараштај нараштају. Као свој прилог слављењу у Змијању, доносим овај опис за који сам сабрао грађу кад сам се бавио дуже времена у Змијању ради антропогеографског проучавања. Покрај најбоље воље, нисам могао да дођем до најситнијих детаља јер су славе касно у јесен и преко зиме, а ја сам био у лету и за сво време бављења само на једном слављењу. Најпре ћу изложити опис слављења, иза тога белешке о »Завјештини«, а на завршетку ћу се осврнути на раније описе са неколико својих критичних напомена.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: О крсном имену
« Одговор #62 послато: Јул 09, 2017, 11:21:53 пре подне »
II
Начин слављења Крсног имена у селу Шеховцима код Мркоњића Града. —
Године 1925, о Илиндану, био сам на Слави код Пере Вучена у селу Горњим Шеховцима, област Змијање, а Срез мркоњићски. Долибаша је био Алекса Бошкић из истога села. Због извесних особености у самом начину слављења Крсног именa и здравцама, доипсимо опис тига слављења по бележсњу и памћењу на Слави и како ми је сутрадан казивао у перо сам Алекса Бошкцћ. Софра је била постављена на дворишту (изван куће) због тога што је соба малена а велика врућина илиндаљска. Само су народне крсне обреде извршили у соби пред иконом. Начин слављења, славске здравице, молитве и народне обреде запамгио је Бошкић од Николе Гузијана, а овај примио од Симе Павловића из села Добраца. Овако описује Бошкић цео ток слављења Крсног имена.
Прави поштен човјек неће доћи незван на Славу него мора бити позван. Понајчешће то позивање буде кад се »треве« где у чаршији: о пазару, у збору где, или на путу пред само Крсно име. Рекне му: »Дођи (о томе и томе свецу) да нешто попијемо«. Или га у разговору пита: »Били ти знао кад је тај и тај празник?« При првом сусрету, гост овако вели домаћину: »Добро јутро, чесгитам ти Крсну Славу«. Чим сједне, домаћин га послужи ракијом. Уз прву чашу овако наздравља: »Хвала ти, домаћине, хвала ти слуго Светог Илије (или који већ био празник), који ти њега славиш. Славом, оном он тебе веселио на престолу своме веселим здрављем и душевним спасењем«.
Око подне, а негде и на сат два пре, постављају најглавнију славску софру. Три »крува« мећу на софру: на једном је сирац, на другом кољиво, а на трећем крсна свијећа. Овај трећи хљеб зову »славни крух«. Свијећу зову »славна свијећа« а чашу наточену вином зову »славна чаша«. Негде је обичај да изнесу са хљебовима и три чаше и њима служе.
Сви се три пута прекрсте говорећи: »Поклонимо се Богу и Слави Божијој и Крсном имену Благочасним Веригама које служимо« (или који је већ празник). Стојећи отпочну здравице овако:
Прва здравица. — »Хвала Ти браге домаћине! Жив и здрав био! Помогао те Бог и свето Крсно име (поименице светитеља) које служиш; који си се потрудио па си вином послужио, било ти вино кићено а срце весело; веселио Бог и твој дом и у дому домаћина, свакога твога кума и пријагеља и брата доброжелитеља; који си крсну свијећу уналио, крсна ти свијећа свијетлила овога свијета као онога сунце и мјесец. Ову ћемо попити за Славе Бога живога неумрлога која не умре ни на небу ни на земљи«.
Друга здравица. — Први део прве здравице понавља, а онда завршује овако: »Прву писмо за Славе Бога живога, а другу ћемо за Риста и Часног крста и за оне сјајне свијеће која ће нам сјати оног свијета као што овога сунце и мјесец«.
Трећа здравица. — Почетак је ове здравице као и првих двеју а завршује: »Прву писмо за Славе Бога живога, другу за Риста и Часног крста, а ову ћемо трећу, браћо, за боље среће, Свете Тројице и мајке Богородице« Прва чаша иде редом, другом се прекрсти (у Бочцу првом крсте) а трећа по реду. Иза тога »Славник« говори »Славу« овако, забележену са погрешним изговором имена:
1. »Ва славу и чест иже и ва Тројицу славимо тебе Господа Бога и Спаса нашего преко молби и молитве славне Владике приснодјеве Марије, Василију часнаго и небеснаго, с крстом часним и небесним,
Ва славу и чест« (ово сви вишим гласом понове крстећи се са дубоким поклоном).I
Ва Славу и чест: Михајла и Гаирила, iipoчeдестојних, часно име пророка и претеча Јована Крститеља, проче древннх нрирок Mојсију, Илиjv, Јелисију, Давида, Наума, Исајију, Авакума, Зечила,
Ва славу и чест!
Ва славу и чест светих славних јако се вали првог великог апостола Петра и Павла,
Ва славу и чест!
Ва славу и чест: четири еванђелиста Матију, Марка, Луку и Јована подржувшију небо и земљу,
Ва славу и чест!
Ва славу и чест: свети оци наших и учигеља Василија Великаго, Глигорије Богослова и Јована Златоустаго, Јована Милостиваго, иже оци иашјем Шпиридона чудотворца, иже оца нашего Николаја помоћника и сретнаго заступника,
Ва славу и чест!
Ва славу и чест: Првог апостола великог мученика Георгију преподоношца, Димитрија Миротворца, Теодора Тирона, Теодора Стратилата, Прокопија Мученика, светог

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: О крсном имену
« Одговор #63 послато: Јул 09, 2017, 11:22:46 пре подне »
III
великог Чудотворца,
Ва славу и чест!
Ва славу и чест: пресребреног Кузма и Дамјана, Ћирију, Јована постомаха Романа, Самосију, Диомида Телеју Тривуна, светих триста и осамнајест Богоносних отаца иже Ниче оца сабраше во благочестивом граду Костадину, Тројицу приповјеђати и вјеру утврдити и нам закон предадоше и закон вјеровасмо, а безбожног Арију саложише,
Ва славу и чест!
Ва Славу и чест: четрдесет преподобних мученика кроз сваки огањ и воду прођоше и безсребрене просветитеље поволенију Господа,
Ва славу и чест!
Ва Славу и чест: Вина, Виктора, Вићенте и Цара Стевана во Дичански први одпочиваше,
Ва славу и чест!
Ва Славу и чест: преподобног и богоносног оцу имже постивше Атанасију, Евтенију, Саву свјештенију, Андрију антонскаго, Антонија, Симеона србкаго, Павла тирскаго, Челерију, Еврптију редовника чудотворца,
Ва славу и чест!
Ва Славу и чест: Светог великог чудотворца Аверција Лепирскаго, Глигорија Неогрмскаго, Глигорија Кесерскаго,
Ва славу и чест!
Ва Славу и чест свете четири звијезде сјајне просијавше последња времена покрилшије Вручку Гору, навојављеније светогорскаго владику Максима, Јована Деспота, цара Лазара и Младога цара Уроша,
Ва славу и чест!
Ва Славу и чест: Све србске земље просветитеља Саву и Арсенија, ва се свети угодише Богу умолише ћир дому домаћину и свој браћи унаоколо, на здравље и на опроштење овоме дому и у дому домаћину и свакоме његовом куму, пријатељу и доброжелитељу. Поклањамо се Богу и Слави Божијој (три пута)! понављајући сви у глас. Иза тога пољуби се са домаћином и са свима званицама и домаћин служи кољивом.
»Кољево« се служи и почиње и свршава са: »Ва Славу и чест!«. Кад се свршава сви у глас вонављају крстећи се дубоким поклоном до земље.
Долибаша узимље »крсни хљеб« са столице и, држећи га са домаћином преломљена, ово говори:
»Да Бог да драги и анђеле благи и Свети (који је већ Светитељ): која га рука мијесила и квасила, та се познавала међу другима, к'о Даница звијезда, међу звијездама. Да Бог да драги и анђеле благи: ђе се овај хљеб пекао, ту домаћин свако благо текао; колико га гонила ријека, толико овом брату домаћину ишло млијека; колики га млин млио, толики се у кући сирац сирио. Да Бог да драги и анђеле благи: колико се самљело зрнаца, толико му дао Бог честитих новаца, овнова вилаша, јарцева рогаша, волова правих, тежака младих; изоро плаве воке орући дуге луке; родлла му бјелица пшеница, у класу класата, у бусу бусата, испод класа модра, унутра родна; био јој клас колик' мушки пас, била јој стрњика колик’ подрашничка врљика, био јој сноп колик’ Чулића поп. Да Бог да драги и анђеле благи: продавао овнове вилаше и јарцеве рогаше за талијере крсташе, па их трошио ходајући по кумалима и пријатељима, куме и кумчад даривао; трошио талире крсташе од намастира до намастира, даривајући их и на ново покривајући«.
Иза тога преломе хљеб говорећи:
»Двије поле, четири четврти, осам осмица, триста осамнајест богоносних отаца«.
Завршава вишим гласом:
»На многаја љета родило нам жито,
И у вас, и у нас, и све браће око нас;
Ми пијемо и славимо у Слави Божијој,
Помог’о нам Бог и Слава Божија!«

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: О крсном имену
« Одговор #64 послато: Јул 09, 2017, 11:24:51 пре подне »
IV
Завјештина. — На другом месту изложено је како је наследна кнежевска породица у Змијању узела за »Завјештину« Св. Николу летњег. Као додатак томе доносим ову белешку из Медне.
Тоде Милетић у селу Медној, под планином Димитором, служи Ђурђевдан, а »прислужује« неких 10 »годова« у години. Ђурђевдан му је »уречено« Крсно име а поред тога »затекли« се, нешто његови стари, нешто и он сам, да ће: »свеће палити, кољиво и крсни колач имати, »Славу« читати и подигнути у Славу бар са једним званицом«. Стари се »затекли«, још кад је куга морила, служити Покров Св. Богородице и Св. Арханђела, а још пре тога Никољдан; Петровдан, отац Тодин, затекао се због времена; Он, Тоде, Јовањдањ Илиндаи и Мали Никољдан због тога што га је на те дане забољело; Малу Госпојину и Марковдан због блажног »завјета«, Поред тога »затекла« се и његова чељад у кући и Св. Илији те је у тај дан све у двоје: свеће, крсни хљебови, две Славе читају и два пута се редају здравице.
Ранији описи слављења. Имамо два описа слављења са подручја Змијања: један је из села Кола од Иве Шајновића, а други из Герзова. Оба су непотпуна али са важним податцима из велике старине. »Крсно име у Колима« наелов јс Шајновићевог описа. Пун јс нових података и нма неколнке важне приче о постанку слављења. Сам је унео те обичаје и здравице са свадби. Тако је здравица код дизања у Славу Божју са свадбе, а петао печен на ражњу који пружа дечаку пријатељу говорећи му:
Ги си га пријатељу, потклипио, ево ти га сада печена«, свакако је обичај на свадби или приликом »похођана« или »доласка у првине«. Важан је овај податак за читање славне молитве:
— А тревио саин се једном на крсном имену, па ће бити ту и покојни прото (Михајловић из Бање Луке). Ми сви скочисмо, да он чита, и вјере ми, не хтједе, вели: »Како ја читати! Прече су тежачке но мојијех триста, јер зашто ти радиш о круху и премећеш бразду«.
Под насловом »Крсна слава у Босанској Крајини« од некаква С. Л. Б., изашао је опис слављења у Герзову, али и он непотпун. Важно је ово о долибаши: »Дужност је »долибаше« да се цијело вријеме овога славља брине, да буде софра постављена у реду, да у цијелој кући буде мир и ред, да се софра диже и поставља по његовој заповиједи. — Једном ријечи »долибаша« је одговоран за све, а и сви се њему покоравати морају«. Прото Шпиро Бубњевић из Герзова обелоданио је као старину »Славу која се чита при крсним именима од свештеника, или ако нема свештеника, од домаћина или од кога му драго (тежака), и то напамет« са 16 кољена. Вели да је преписао из једног старинског »мјесецослова« пред којим је био рукописан Псалтнр са овим записом: »Такожде глаголеми Псалтир река грешна Диака Лазе от села зовоми Герзово: родом Влашковић, от племена Мрнавчића, потписа се (1737 г.)«.
Псалтир са овим натписом доспео је у Библиотеку Православне Богословије у Сарајеву али нема славне молитве. У околини Мркоњића Града нарочито је на гласу тако звана »Бубњевска Слава« са 17 до 22 кољена. Свакако је то ова коју је прото Бубњевић обелоданио.
Петар С. Иванчевић оставио је много забележене фолклорне и етнографске грађе из Змијања, само није о слављењу Крсног имена. Побележио је две славне молитве које он зове »тежачка слава!«. Осим тога у опису »Разни српски обичаји« донео је о прислуживању у Змијању, по саопштењу калуђера Герасима Кочића, овај податак: »У Кол-Змијању (у примедби вели да има 15 села и да почиње од села Кола, па међама Кључа и Варцар-Вакуфа све покрај цесте што из Бање Луке води у Кључ и Варцар Вакуф) почну прислуживати на осам дана пред Аранђеловдан, па све комшије редом један другога зову на вечеру. Ту се госте као о крсним именима: читају Славу, пале свијеће и спомињу Св. Аранђела. И у томе се до Аранђеловдана сви измијењају«.
Белешке о слављењу. — Из Змијања имам више бележака о слављењу и прислуживању.
Г. 1921. на Св. Василију (Мали Божић) био сам са калуђером у селу Первану на Слави једног домаћина и то управо »кад су дизали у Славу Божју«. Један гост је ишао око софре и свакоме се поклањао говорећи: »Од Славе и од закона«. Није се љубио. Кад се је свако обредао чашом у Славу Божју, онда је калуђер свршио црквени обред.
,У селу Врбљанмма код врела реке Сане има група родова чије је најстарије заједничко презиме Војводићи. Старином су са Херцеговине и Крсно име им је Никољдан. Разгранали су се толико и разродили да се могу међу се женити. Пошто су сви славили и није имао ко да буде коме званица, »здоговоре се« и поделе се да неки узму славити прва три најближа свеца пред Св. Николу. Тако Којићи 11 кућа узму Св. Софонија (на два дана пред Никољдан); Томићи 10 кућа и Танасићи 2 к. Вариндан (сутра дан по Софонију); Савице (у очи Никољдана) Томићи 3 к., Јанковићи 3 к. и Томишићи 2 к.; Никољдан; Томићи 3 к. и Перишићи 3 к. Село је у једној котлини стрмих страна под низом коса са прашумом. Изоловани су од околног становништва које их сматра за заостале и »замужене« са много предрасуда из старине.
Год. 1931. са Лујом Кочићем из Стричића, путовао сам од села Кола према градини Звечају на Врбасу. У Рекавици прођемо крај једног човека у шљивику где једе шљиве. Лујо му назва Бога и пита га: »Јесу ли родиле шљиве?« Он одговори; »Јесу, Богу хвала, може бити славна«. А на то ће му Лујо; »Добро је кад може бити славна«.
У Раткову су се сви заветовали, кад је куга морила, Св. Богородици и Св. Арханђелу. Покрову Св. Богородице (1. октобра по ст. кал.) посте, а о Св. Арханђелу удесе заједнички какав посао н. пр. довоз дрва, и у вече постављају софру за којом; пале свећу, читају Славу, дижу у Славу Божију и ломе колач.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: О крсном имену
« Одговор #65 послато: Октобар 14, 2017, 01:04:44 поподне »
Данас је слава неких наших родова – Покров Пресвете Богородице, сећање на дан кад се Богомати појавила пред клиром и верним светом у храму Влахерне у Цариграду, на данашњи датум 911. године:
1. октобра (по јулијанском календару, односно 14-ог по данашњем) 911. год. у време цара Лава Мудрог, било је свеноћно бдење у препуној Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. „У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама“. Ово посведочише својим записом Свети Андреј Јуродиви и његов учених Свети Епифаније, који су присуствовали чудесном догађају.
Од тада, поче празновање покровитељства Пресвете Богородице над хришћанским светом.

Данас Црква прославља и Светог апостола Ананију, који се вероватно не прославља као крсна слава код Срба, али је, свакако, имендан, што потврђује и присуство овог имена код нашег народа, па тако и презимена попут Ананић или Ананијевић. Тако је данас имендан рода нашег Воје Ананића, те му упућујем честитке тим поводом.
Св. апостол Ананија спада у круг седамдесеторице апостола. Био је епископ у Дамаску. Крстио је јеврејског учењака и прогонитеља хришћана Саула, по његовом просветљењу, потоњег Светог апостола Павла. Храбро је проповедао Христову веру, због чега је био прогањан и коначно каменован у граду Елефтеропољу. Његове свете мошти похрањене су у Дамаску, а касније пренете у Цариград.

Данас је и имендан руске царске куће Романових, Свети Роман Сладкопојац.
Био је родом из Сирије. Служио је као црквењак у цариградској Саборној цркви у време патријарха Јевтимија, крајем 5. и почетком 6. века. Био је неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали други црквени службеници. Тужан због тога, молио се Пресветој Богородици. „...и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес". Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака“. По том свом изненада датом песничком дару, прозван је „Сладкопојац“. Упокојио се 510. године у Цариграду.

Црква се данас сећа успомене и на два средњевековна словенска преподобна светитеља - Јована Кукузеља и Григорија Светогорца.

https://www.pravoslavnacrkva.ch/ci/prolog/14-10-Prep-Roman-Slatkopojac.html#dz3
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: О крсном имену
« Одговор #66 послато: Јануар 17, 2018, 09:49:15 пре подне »
Данас, 17/4. јануара, слави се Свети Јевстатије (чује се и: Евстатије) архиепископ србски из 13. века.




Сумњам да овог светитеља неки род слави као породичну славу, али је овај празник слава „Братства православне омладине Светог Евстатија Српског“ из Берана. Нека им је срећна слава, као и свим православним Беранцима и Будимљанима, краја из кога потиче и Свети Јевстатије.

Рођен је у првој половини 13. века у Будимљанској жупи. Не зна се које му је било крштено име. Замонашио се кад је био младић, у Манастиру Светог архангела Михаила на Превлаци (Михољска Превлака), од руке епископа Неофита, добивши монашко име Јевстатије.

Једном приликом одважио се на дуг пут - ходочашће у Свету земљу. У повратку, обишао је и Свету Гору Атонску, и задржао у Хиландару. Хиландарски монаси су га врло брзо заволели и задржали код себе. Својим подвижничким животом и мудрошћу прочуо се на целој Светој гори. Коначно, изабран је за игумана Манастира Хиландар. Глас о старешини овог најзнаменитијег србског манастира, дошао је и до Србије. Против његове воље, одлучено је да буде постављен на место епископа зетског, те се вратио на Превлаку. А кад је, након упокојења архиепископа Јоаникија 1279. године, србски архиепископски престол остао празан, краљ Драгутин сазва сабор епископа и они одлучише да за шестог архиепископа србске Цркве поставе Јевстатија. Иако је себе сматрао недостојним тог чина, Јевстатије коначно прихвати одлуку своје владичанске браће. У његово време десила се смена краљева на србском престолу, кад је на Дежевском сабору краљ Драгутин предао власт свом брату Милутину. Архиепископ Јевстатије је, мудрим поступцима („дипломатијом“, како би се данас рекло) утицао да између браће буде постигнут правичан договор. 

Архиепископ Јевстатије није дуго управљао Црквом, до 1286. године. Разболевши се, схватио је да му се приближава кончина овожитејства, те се припремио за одлазак. Сахрањен је у Манастиру Жича. Убрзо након упокојења, над Јевстатијевим гробом су се почела дешавати чуда и исцељења. Зато су краљ Милутин, архиепископ Јаков, наследник Јевстатијев, и епископски сабор одлучили да отворе Јевстатијев гроб. Нашли су његово тело нетрулежно, и од тада се Јевстатије сматра светитељем. Мошти су му свечано похрањене у кивот у манастирској цркви. Касније, мошти Светог Јевстатија су пренете у Пећки манастир, одакле су више пута склањане због најезди Турака, али су и враћане, и данас тамо почивају.



Фреска са ликом Светог Јевстатија у храму Пећког манастира


Назива се још и Свети Јевстатије I, с обзиром да је касније био и (осми) архиепископ србски Јевстатије II.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Ранко Бубања

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 441
Одг: О крсном имену
« Одговор #67 послато: Јануар 17, 2018, 10:29:32 пре подне »
Војиновићи из Трепчке код Берана славе Св. Јевстатија

Р. Вешовић, Племе Васојевићи, репринт из 1935., стр. 144; А. Јовићевић, Плавско – Гусињска област, Београд, 1921. стр. 541; М. Лутовац, Бихор и Корита, Београд, 1967. стр. 99.

Војиновићи из Трепче у Васојевићима су остатак становништва које старину доводи од ''косовских Војиновића''; казују да су се доселили с Косова одмах иза пораза кнеза Лазара и пропасти српске државе. Према предању, Васојевићи су по досељењу у Трепчу, прије 9 пасова, нашли њихове три куће. Због сукоба, 2 куће су се одселиле у Стару Србију за Пештер, а 1 кућа која је остала, окумила се са Васојевићима (сада 2 к.).
У Трепчи су се Војиновићи слабо размножавали; једна некад двије, највише три куће (запажена особина старосједиоца једног мјеста да се не множе, или изумиру). Од остатака негдашњег старог насеља овдје постоје: црквина са развалинама и стари зарасли гробови на тераси Јастаће на излазу из Трепче к Виницкој. У народу веле да је та црква (по некима манастир) била посвећена св. Јевстатију (слави Војиновића у Трепчи, примједба Р.Б.) и отуда назив мјеста Јастаће.
У Јагочу, селу у долини Годушке ријеке, насељени су између осталих и Војиновићи (8 к., славе св. Јефстатија); рано су досељени из Трепче.
Из Трепче су и Бјелановићи прешли у Велику. Одвојили су се прије 7 – 8 пасова од рођака Војиновића; даља им је старина из Црне Горе. Због сукоба са Турцима и Арнаутима, неки су се селили по Србији и Пештери. Има их 13 кућа. Славили су св. Јефстатију (20. септ.); сада славе св. Николу, а св. Јефстатија послужују. До Бјелана који се први доселио, има, без Бјелана, пет пасова, односно најмање 150 година.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: О крсном имену
« Одговор #68 послато: Јануар 17, 2018, 11:20:23 пре подне »
Војиновићи из Трепчке код Берана славе Св. Јевстатија

Е, ал' то није тај Свети Јевстатије.

Овај светитељ којег славе Војиновићи је Свети великомученик Јевстатије Плакида, који се слави 3. окторбра / 20. септембра:

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%95%D0%B2%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5

Заштитник ловаца.
« Последња измена: Јануар 17, 2018, 11:26:18 пре подне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Ранко Бубања

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 441
Одг: О крсном имену
« Одговор #69 послато: Јануар 17, 2018, 11:26:58 пре подне »
 :) :) :)

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: О крсном имену
« Одговор #70 послато: Фебруар 14, 2018, 07:17:22 поподне »
Иван Ковачевић - Зборник радова - О крсном имену

Линк:
http://www.scribd.com/doc/82482593

А ја раније скинуо Слава или крсно име код Срба (2015) од Николе Павковића (Гласник Етнографског института САНУ, LXIII, 1), па синоћ читам, и сад се добро сетих да поделим. Рад је вредан пажње, а у питању је рад, па се као једна целина лако може и прочитати. Моје препоруке свима. ;)

Нешто што сам запазио као мени посебно интересантно био је овај одељак:

В. Ћоровић каже да се у 18. веку, под утицајем рационалистичких идеја Доситеја Обрадовића и А. М. Рељковића, код Срба у Славонији и јужној Угарској сузбијали народни обичаји и сујеверје, посебно у време цара Јосифа II. (Ћоровић 352). Посебним царским наредбама из 1770. и 1779. године, укинуто је 56 разних црквених празника, а код преосталих је скраћено време празновања са три на један дан, што је важило и за Славу (Vaniček, 545-546, 569, премa: Филиповић, 189; Јовић, 58).

Ето разлога зашто је по северним крајевима слављење рационализовано, иако се у традиционалним домаћинствима и даље свечаре сва три дана, само без гостију, док су у јужним крајевима најчешће гости прсутни сва три дана, ако негде то не потраје и дуже.



Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: О крсном имену
« Одговор #71 послато: Април 05, 2018, 07:42:44 поподне »
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%9A%D0%BE%D0%B7%D0%BC%D0%B0_%D0%B8_%D0%94%D0%B0%D0%BC%D1%98%D0%B0%D0%BD
Што се тиче славе Светих Врача/Врачева илити Светог Козме и Дамјана  интересује ме да ли се ова слава може везати за одређени географски простор?Знам да сам срео пар људи пореклом из Македоније којима су Свети Врачеви крсна слава ,иначе ми се чини да ова слава није толико честа код Срба(као Никољдан,Михољдан,Јовињдан,Митровдан,Петровдан,Ђурђевдан,Аранђеловдан..).
Интересантно је да су Свети Козма и Дамјан били лекари ,па су Свети Врачеви заштитници лекара ,иако је званично Ђурђевдан слава Српског Лекарског Друштва.
« Последња измена: Април 05, 2018, 07:45:46 поподне Делија »
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: О крсном имену
« Одговор #72 послато: Април 26, 2018, 07:35:27 пре подне »
      Веома ретка слава Св.апостол Филип 27. новембар (Божићне покладе).Да ли можда неко од форумаша слави ову ретку и лепу славу?

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: О крсном имену
« Одговор #73 послато: Април 26, 2018, 08:10:06 пре подне »
         Да још нешто додам у вези ове ретке славе. У књизи Гргура Костића  из 1928 г. (Свечари у Београду) стр. 40 нашла сам податак да је тада само један свечар славио  славу  Св.ап.Филипа  и то Васић Миодраг трговац.
Познато ми је да у Куленвакуфској парохији у Босни славе Никачи,Ђојановићи и Пилиповићи а у парохији Гашица  исто у Босни слави породицаСредановић .
Колико је мени познато ову славу  у Београду слави једна породица ( кад то кажем мислим да је свечар као домаћин славе уписан у црквеним књигама).
  Можда неко више зна о свечарима ове славе....

Ван мреже Мрким

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 23
Одг: О крсном имену
« Одговор #74 послато: Април 26, 2018, 12:04:59 поподне »
Може ли се слава Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина (21.септембар) везати за одређени географски простор, у смислу поријекла?

Наиме, у питању је веома ријетка слава и на линку: http://www.poreklo.rs/2012/07/13/krsne-slave-srba-u-bosni/ сам нашао текст о славама "МАЛА ГОСПОЈИНА (21. септембар) је ретка слава (укупно 43 случаја), карактеристична за средњу Босну (34 случаја), а посебно за Маглајски протопрезвитерат (28 случајева) са концентрацијом у парохијама: Брусница (15), Хрге (4) и Порјечина (7)."

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: О крсном имену
« Одговор #75 послато: Април 26, 2018, 05:02:21 поподне »
Мислим да може, мада када су у питању овако ретке славе, које су како Ви кажете везане за одређени географски простор,  највероватније да се ради о истом пореклу  односно  о рођацима који су се заједно доселили и у мирним временима размножили. 

Ван мреже Romanijski

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 783
  • Ја ратујем сам...
Одг: О крсном имену
« Одговор #76 послато: Јун 24, 2018, 07:28:48 поподне »
 Као и већина трагамо за корјенима и повремено наилазимо на изненађенја. Код Суботића честа слава Арлијевдан, 4. Септембар (св. Агатоник и 40 мученика). Али ево још једне необичности  Суботићи из Прнјавора исто своју славу називају Арлијевдан , али славе 5.Септембра када је по календару св. Иринеј. Биће занимлјив БигY.
 Занимлљиво да Суботић у Прнјавору има око 100 породица.
Волиобих да чујем коментаре.

Ван мреже Pavo

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 915
Одг: О крсном имену
« Одговор #77 послато: Септембар 24, 2018, 07:05:45 пре подне »
Evo jednog manjeg prilog pitanju učestalosti slava.  Općenito se smatra da su Jovanjdan, Nikoljdan i Đurđevdan najčešće slave kod Srba, iako nisam nikad vidio pravo istraživanje na dovoljno velikom i geografski širokom uzorku.  Mislim da se ipak može procijeniti da ako ove tri slave nisu najčešće, sigurno su među prvih 5.  Ispod sam stavio 5 najčešćih imena iz kršćanske tradicije u 4 različite nahije krajem XVI stoljeća.  Uzorci su po 500 imena, uzetih iz krajeva gdje se pouzdano može smatrati da su svi stanovnici bili Srbi.  Sve oblike i inačice istog imena sam brojao zajedno.  Navedeni oblik ispod je onaj tradicionalni crkveni.

Nahija Titel

1. Jovan
2. Petar
3. Georgije
4. Nikola
5. Petko

Nahija Žežna

1. Jovan
2. Nikola
3. Petar
4. Simeon
5. Dimitrije

Nahija Zmijanje

1. Jovan
2. Nikola
3. Dimitrije
4. Bogdan
5. Georgije

Nahija Trebinje

1. Jovan
2. Nikola
3. Stefan
4. Petar
5. Georgije

Mislim da je dosta jasna veza između popularnosti pojedinih svetaca i njihovih kultova općenito i učestalosti istih kao krsnih slava.

Isto tako, mislim da nije slučajnost da se ovdje radi o vrlo popularnim općekršćanskim svecima čije štovanje seže u najranija stoljeća kršćanstva.  Ovo nisu lokalni sveci niti "noviji" sveci.  I Jovan i Georgije i Nikola su među 10 najčešćih kršćanskih imena u defterima iz ovog vremena i kod Hrvata i kod Mađara. 

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: О крсном имену
« Одговор #78 послато: Април 06, 2019, 03:30:23 поподне »
https://www.poreklo.rs/2012/10/19/sveti-apostol-toma-tomindan/

Да ли је неко читао поменуту књигу и шта се може закључити о пореклу породица са овом славом? Могу ли се уско везати за неку територију?
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже drajver

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5122
Одг: О крсном имену
« Одговор #79 послато: Децембар 09, 2019, 10:20:55 поподне »
Данас сам тражећи у Дигиталној неке податке наишао и на сљедећи текст, који би се укратко могао назвати: Римокатоличка црква у борби против крсне славе.

"DEKRET ZABRANE BISKUPA ALOJZIJA MIŠIĆA

Da je slavljenje ,,slava“ bilo izašlo ispod svakog nadzora, kako usljed velikih financijskih troškova tako i po raspojasanom načinu slavljenja,jasno se vidi po dekretu biskupa Alojzija Mišića, izdanom 15. listopada 1932.godine“.Kako je to najvažniji dokument u pravcu dokidanja ,,slave“ u trebinjskoj biskupiji, smatram potrebnim navesti ga u cijelosti:
Biskupski ordinarijat — Mostar
Broj: 1405.
Župskim uredima trebinjskog i stolačkog Dekanata
U Našim župama preko Neretve od davnina postoji običaj krsne slave. Taj običaj poprimili su katolici - pomiješani s pravoslavnima - od pravoslavaca ili je to možda_još ostatak iz poganskih vremena. Običaji, koji su se uvriježili kod krsnih slava, sve su prije nego kršćanski običaji. Ne samo da se kod njih uludo rasipa teško stečeni novac, nego se još krše i crkveni i Božji zakoni: ne drži se post ni svetkovanje nedjelja, opija se, psuje i druge nepodobštine događaju se. Crkva nije nikad odobravala krsnih slava. Za nevolju tolerirala je, što nije mogla dokinuti, gledajući da bar zlo zapriječi ili na minimum svede. Crkva je čekala samo zgodnu priliku, da ove slave potpuno dokine. Takva prilika, izgleda, da se je sada pružila. Teška ekonomska kriza pritisla je cijeli svijet, pa inaš narod. Sami seljaci uviđaju, da bi trebalo u ova teška vremena okaniti se svih nepotrebnih troškova, a u prvom redu da bi trebalo potpuno dokinuti u svakom pogledu nezgodne krsne slave, jer od njih nema nikakve koristi a ima mnogo štete.
Ovu priliku treba iskoristiti. Ogriješili bismo se prema Bogu i narodu, kad ne bismo stali na put jednom teškom zlu, kad to lako možemo. Radi toga naredjujemo Vam, da s oltara proglasite narodu, da je zbog naprijed iznesenih razloga preuzv. g. Biskup zabranio svim katolicima svoje biskupije, da ne smiju više slaviti na dosadašnji poganski način krsnu slavu. Ako hoće netko da to slavi crkveno, naime: da taj dan sluša sv. misu /ali u crkvi, a ne kod kuće/, da se ispovjedi i pričesti, to mi samo preporučiti možemo. Ali da se drže gozbe i pijanke, mi to zabranjujemo i tko ne bude htio drage volje slušati, postupićemo proti njega po crkvenom zakonu.
Mostar; 15. oktobra 1932. (biskupski pečat) (Potpis:) O. Alojzije, biskup"

Даље се у тексту каже:" Učinci dekreta, uz svo nastojanje svećenika, bili su polovični. Ali, ,,slava“ je bila dobrano poljuljana pogotovo Drugim svjetskim ratom nakon kojeg se u prijašnjem obliku nikad nije ni obnovila."

Иако се економски моменат помиње као пресудан у овој забрани, јасно је да се настојала на сваки начин пресјећи било каква веза са православним сусједима.