Аутор Тема: Вукови у митологији  (Прочитано 9748 пута)

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7174
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Вукови у митологији
« послато: Март 11, 2018, 03:16:59 пре подне »
Тема о митској вези Срба и Словена са вуковима...
Вук у словенској митологији је биће препуно контрадикторности. Словени су се уздали у његову заштитну моћ и снагу, али је то биће које се није смјело спомињати, нарочито за вријеме јесењих вучијих празника и никада ноћу.
„Ми о вуку, а вук на врата“ јасно описује шта се дешава ако се спомене његово име. Име му је забрањено спомињати и на Божић, када је такође забрањено њихово убијање . Постоји и веза вука са Дајбогом богом који де некада славио на овај дан. Сусрет бога и вука се описује врло опасним али у исто вријеме и величанственим. Постоји вјеровање да вук човјеку може одузети глас ако га први угледа. Однос човјека и вука није увијек непријатељски као онај о кумству човјека и вука. Човјек се вука плаши као сваког демонског бића али га у исто вријеме и поштује. Код Западних Словена помиње се обичај позивања вука на вечеру, гдје се спрема вечера од свих јела са Божићне трпезе и износи се испред кућних врата. У неким случајевима вук се може пистовјетити са псом гдје је пас добра страна вука.
Вучји Дани
Вучје празнике словени су славили у јесен, током новембра не би ли умилостивили ову моћну звијер. Вука си још називали и неимеоник,каменик или дивјана. Празновало се седам , а понегдје и три или девет вучјих дана највише код Срба и Бугара. Највише је празнован последњи дан под именом растурњак или распист, када се вукови разилазе. Тог дана свијетом кружи сакати вук под именом криви вук који се сматра најопаснијим од свих вукова. Свети Сава у једној легенди одређује храну вуковима па чак и кривом вуку. Кривом вуку додјељује човјека који све ово кришом посматра. Постоји и вјеровање ако би покојник био сахрањен у одјећи која је прављена на вучје дане он ће се претворити у вукодлака. За вријеме вучих дана изгјегава се сваки рад као и излажење ван куће.
<a href="https://www.youtube.com/v/-K1gQ7wunDI" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/-K1gQ7wunDI</a>
« Последња измена: Март 11, 2018, 01:17:17 поподне Лука »

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7174
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #1 послато: Март 11, 2018, 04:03:32 пре подне »
Словенска митологија спомиње једно божаство које је у нераскидивој вези са вуком. То је Дажбог (Дајбог), бог Сунца и син Сварога, дакле,  један од Богова који се називају Сварожићима. Дажбог је као и већина божанстава териоморфан а његов животињски облик је бели хроми вук. Карактеристике вука који је Дажбогов животињски двојник свакако треба подробније анализирати будући да оне објашњавају не само Дажбогову природу већ и расветљавају нека од веровања Старих Словена везана за природне и небеске појаве. Шта заправо симболизује бела боја Дажбоговог вука? Помислићемо прво да се она односи на геогафски положај словенске прадомовине која се по многима налазила на крајњем Северу, у легендарној Хипербореји. Веома је чудно да бели вук у митологији Срба има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога али и хтоничност самог вука. Дажбог је као што знамо, божанство подземног света у коме бораве мртви. Његова хтонична функција манифестује се у и веровању да је он бог рудника, дакле, божанство које обитава у подземном свету. Беле животиње у европском фолкору иначе представљају бића која повезују наш свет са светом духова тако да ње чудо што животињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје. Хромост Дажбоговог вука такође је везана је за хтоничну природу ове животиње а овај његов атрибут има своју основу у повезаности вука и Месеца. Као што знамо, вук је животиња која се у схватањима свих народа повезује са мрачним силама, подземним светом и демонским родом у опште. На нивоу планетарних сфера овоме, наравно, одговара Месец док је на нивоу психологије вук везан за оно нагонско и несвесно. Будући да је Месец у свим фазама, сем фазе пуног Месеца «сакат», сасвим је логично да ће једна лунарна животиња имати ове атрибуте (хромост али и мршавости поломљена кичма које су такође каратктеристике вука у српском фолклору). Сретен Петровић повезује вука посебно са фазом опадајућег месеца, периодом у коме се мрачне силе на врхунцу својих моћи. Митски вук «кривељан» такође је представљен као хром у бугарском и руском фолклору.

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #2 послато: Март 11, 2018, 04:07:04 пре подне »
Знам да је за Словене вук био света животиња.
Вук је био света животиња и за туркијске народе, а данас се туранисти поздрављају тако што дигну кажипрст и мали прст а остале прсте савију тако да подсети на вучју главу.
Можда постоји нека веза Словена и Туркијаца преко Скита или Сармата...

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7174
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #3 послато: Март 11, 2018, 04:15:38 пре подне »
Знам да је за Словене вук био света животиња.
Вук је био света животиња и за туркијске народе, а данас се туранисти поздрављају тако што дигну кажипрст и мали прст а остале прсте савију тако да подсети на вучју главу.
Можда постоји нека веза Словена и Туркијаца преко Скита или Сармата...
Да, и код Турака је јака митска веза са вуком, тј. код туркијских народа (код данашњих Турака је наслеђе веровања од изворних туркијских Турака)
« Последња измена: Март 11, 2018, 04:17:14 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #4 послато: Март 11, 2018, 04:32:04 пре подне »
Да, и код Турака је јака митска веза са вуком, тј. код туркијских народа (код данашњих Турака је наслеђе веровања од изворних туркијских Турака)

Вук је био света животиња и за Римљане, зато што је према легенди вучица подојила Ромула и Рема.

Код Срба је вук остао на неки начин света животиња и до данас. У нашем народу вук је врло поштован, нпр. кад се неко понаша како не треба онда се пореди са коњем, магарцем, мајмуном, мазгом, псом итд. кад је неко намазан и лукав пореди се са лисицом, а са вуком нема никаквих негативних поређења. О вуку и соколу се говори само позитивно и са великим поштовањем.
Нема сумње да то вучемо још из старословенских времена. Али ми је интерерсантно зашто Руси имају култ медведа а не вука а словенски су народ... Да им то није дошло преко Нордијаца (Варјага)?

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7174
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #5 послато: Март 11, 2018, 04:46:28 пре подне »
Вук је био света животиња и за Римљане, зато што је према легенди вучица подојила Ромула и Рема.

Код Срба је вук остао на неки начин света животиња и до данас. У нашем народу вук је врло поштован, нпр. кад се неко понаша како не треба онда се пореди са коњем, магарцем, мајмуном, мазгом, псом итд. кад је неко намазан и лукав пореди се са лисицом, а са вуком нема никаквих негативних поређења. О вуку и соколу се говори само позитивно и са великим поштовањем.
Нема сумње да то вучемо још из старословенских времена. Али ми је интерерсантно зашто Руси имају култ медведа а не вука а словенски су народ... Да им то није дошло преко Нордијаца (Варјага)?
Позитивни атрибути се код вука односе на независност, непокорнист, то је животиња која се не да припитомити, није у служби човека, па зато и поштовање...Занимљиво је то да човек негативна поређења која си навео, везује управо за животиње које је припитомио и које му служе, коњ, магарац, мазга...А за медведа би било занимљиво наћи одакле је корен...
« Последња измена: Март 11, 2018, 04:55:08 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже Свевлад

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1737
  • Аутошовинизам је тешка болест!
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #6 послато: Март 11, 2018, 05:04:28 пре подне »
Позитивни атрибути се код вука односе на независност, непокорнист, то је животиња која се не да припитомити, није у служби човека, па зато и поштовање...Занимљиво је то да човек негативна поређења која си навео, везује управо за животиње које је припитомио и које му служе, коњ, магарац, мазга...А за медведа би било занимљиво наћи одакле је корен...

Некако ми делује да је култ медведа код Руса могао доћи од Нордијаца.
Швеђани и Норвежани имају име Бјорн што значи мевдед, а код словенских народа не постоји име медвед али постоји име Вук (бар код јужних Словена).
Берн у Швајцарској је добио име по медведу, а Берлин исто има медведа у корену.

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7174
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #7 послато: Март 11, 2018, 05:22:59 пре подне »
Што се имена тиче, нисам га сретао у Чешкој и Словачкој. Једино код нас се среће , али не знам што се тиче осталих...Што се Руса тиче, једино сам чуо за презиме Волков.
« Последња измена: Март 11, 2018, 05:25:09 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1662
  • I-A1328
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #8 послато: Март 11, 2018, 06:54:03 пре подне »
Словенска митологија спомиње једно божаство које је у нераскидивој вези са вуком. То је Дажбог (Дајбог), бог Сунца и син Сварога, дакле,  један од Богова који се називају Сварожићима. Дажбог је као и већина божанстава териоморфан а његов животињски облик је бели хроми вук. Карактеристике вука који је Дажбогов животињски двојник свакако треба подробније анализирати будући да оне објашњавају не само Дажбогову природу већ и расветљавају нека од веровања Старих Словена везана за природне и небеске појаве. Шта заправо симболизује бела боја Дажбоговог вука? Помислићемо прво да се она односи на геогафски положај словенске прадомовине која се по многима налазила на крајњем Северу, у легендарној Хипербореји. Веома је чудно да бели вук у митологији Срба има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога али и хтоничност самог вука. Дажбог је као што знамо, божанство подземног света у коме бораве мртви. Његова хтонична функција манифестује се у и веровању да је он бог рудника, дакле, божанство које обитава у подземном свету. Беле животиње у европском фолкору иначе представљају бића која повезују наш свет са светом духова тако да ње чудо што животињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје. Хромост Дажбоговог вука такође је везана је за хтоничну природу ове животиње а овај његов атрибут има своју основу у повезаности вука и Месеца. Као што знамо, вук је животиња која се у схватањима свих народа повезује са мрачним силама, подземним светом и демонским родом у опште. На нивоу планетарних сфера овоме, наравно, одговара Месец док је на нивоу психологије вук везан за оно нагонско и несвесно. Будући да је Месец у свим фазама, сем фазе пуног Месеца «сакат», сасвим је логично да ће једна лунарна животиња имати ове атрибуте (хромост али и мршавости поломљена кичма које су такође каратктеристике вука у српском фолклору). Сретен Петровић повезује вука посебно са фазом опадајућег месеца, периодом у коме се мрачне силе на врхунцу својих моћи. Митски вук «кривељан» такође је представљен као хром у бугарском и руском фолклору.


Што уобће значи израз "Словенска митологија спомиње"? То што називаш словенска митологија нека ли је сасвим јасна и тврда појава? Теутонци могу тврдити да је Фенрисулфр одгриза руку асу Тиру, јер тај сиже је потврђен на основу њихових сага, скалда, едда и камених плоча. А на основу чега ти тврдиш било што о Даждбогу? Једини извор који пише о њем је хроника у којој су русски црковњаци преводећи египтски мит из грчких списа назив бога сунца Хелија превели именом Даждбог. То је све! Како можеш написати "Дажбог је, као што знамо, бог подземнога свијета"? Одакле то знамо? Какав бијели хроми вук када на цијелом подручију Словјена нема бијелих вукова? Бијелих вукова има само на арктису. Какви побогу хтонични аспекти, териоморфни аспекти, ниво психологије, планетарне сфере, астрална тијела, мудре, шудре, влашки тарот, зодијак и остала њу ејж спрдња. А лаж је тврдити да у нашем народу мјесец и вук имају неке везе осим што вуци завијају на пун мјесец. Иначе мјесец у народним пјесмама има улогу ноћнога путеводитеља, и брата Сунца и Кише а у обредима има ту улогу, да се каже "како растао мјесец, тако нарастала и утроба те и те жене или срећа човјека итд."

Колико је митолога који су писали у својим кабинетима своје измишљотине, толико је и словјенских митологија. Исто је толико интерпретација оних њу ејдж пагана са својим обћинама јер сваки је за свога пророка узео игром случаја разнога митолога. Једно је народно вјеровање које је једини истинити потомак народне вјере предхришћанских Словјена, а нека кабинетска митологија не може то никада бити.

Зато савјетујем оканити се кабинетске митологије и не вјеровати слијепо, но истаживати лијепо и ако се заиста нешто тврди, онда навести изворе.
Речи силно дејствују на ум и сукају мисао. Користећ туђу реч, само ћеш створити облак нејасноће у глави онога кому говориш. Говори јасно, преводи, прилагоди!

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1662
  • I-A1328
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #9 послато: Март 11, 2018, 07:03:46 пре подне »

Постоји од Словеније до Бугарске и у источних Словена одређен сиже о господару вукова, који је најчешће неки светац. У Руса св. Георгиј, у нас св. Сава, св. Мрата, Ђурђе у влаха итд. По народном вјеровању Срба он се појављује у извјесно вријеме, најчешће об зиму, као просјак у богатијих влаха и гледа како ће га угостити, гледа како се домаћин понаша према својим пастирима, плаћа ли их добро, је ли шкртац или милостив чловјек и ако је немилостив и неправедан онда се из магле појаве његови вуци и начине покољ блага, оваца, свиња, стоке итд. и на домаћина падне велика биједа. Причати да је вук нека благородна животиња за словјенскога а поготово за влашкога сељака је веома лахкомислено, јер за њих је вук само опасност.

Зато ти домаћини, који држе овце и куме господара вукова, посвећујући њему јагњећу жртву и мажући том крвљу укућане по челу и праг над вратима и прскајући по овцама. Ова улога пада на св. Ђурђа јер сасвим случајно прва испаша пада на Ђурђевдан. За оне људе који не држе много стоке Ђурађ је само вјесник прољећа. Неки приморци тврде да је вучји пастир св. Сава, веома немилосрдан човјек и да из своје љутине људе које затекне на улици претвара у свиње. Неки га држе за св. Мрату или Мартина. У русском фолклору сличну улогу има дух шуме или како они називају лијеса, којега називају просто черт.  За њега кажу да има једну једну стопу изврнуту уназад и он наводи људе у шумама да залутају. Ова хромост се приписује у нас самому ђавлу. Цигани самога ђавла називају бенг - хроми, но они га држе и св. Василија, јер се појављује између Божића и Епифанија. Бугари вјерују да се у то вријеме сам длакави ђавол ослобађа из ланаца и ходи са својим тодоровцима, а вјештице се скупљају да му лижу длакаво крзно. Он, ти вукови, тодоровци, су разлога зашто се пали бадњак. Јер то ноћи се мора бдјети. Заспеш ли, може зао дух обузети ти тијело. Зато се налазио пањ који је горио цијелу ноћ штитећи људе од духова током вучијих дана. А тому чуду клао се црн пјетао, да те заобиђе, исто како и Руси коњу црно пиле шумскому духу или черту. Ђавлу се увијек коље црно. Углавном је то доба мјесеца студенога, када све застуди.
Речи силно дејствују на ум и сукају мисао. Користећ туђу реч, само ћеш створити облак нејасноће у глави онога кому говориш. Говори јасно, преводи, прилагоди!

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1662
  • I-A1328
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #10 послато: Март 11, 2018, 07:05:25 пре подне »
У Алпама овај ђавао је преживио у облику рогатога Крампуса који наводно ходи зими од куће до куће провјеравајући каково је које дијете било ( Уочаваш ли паралелу с нашим господарем вукова. св. Савом или Мратом или Ђурђем, који провјерава људе на гостопримству у облику просјака, те награђује или кажњава?). Цивилизовани градски људи овога лика су претворили у светога Николу, који ходи са даровима или шибом, а капиталисти од њега сатворе Санта Клауса, при чем санта је свети, а Клаус је њемачки надимак за Николауса или Николу. У 19. вијеку племићки Руси који су се у свему угледали на Њемце, Холанђане и Французе усвајали су идеју о Санта Клаусу и божићној јелци. Послије револуције било који обред или обичај био је забрањен, а потом послије 1930. видјевши да могу имати користи од неких обреда и праздника, комунисти су смислити неки облик свога Санта Клауса, назваши га Дједом Мразом, те усвојивши јелку, но све то приписавши Новој Години, јер Боћић нису славили. Потом је Дјед Мраз и новогодишња јелка по узору на комунисте Русе ушла у употребу међу Југословене. У коријену свега овога стоји просто из хришћанскога вида ђавао, подземни бог, змај, бог злата и метала, владар огња и душа из подземља, који и јесу његови вуци, тодоровци итд. Он људима може дати материјално благо, ако су поштени и добри, но ако нису, он их жестоко казни. Ову улогу у нордијској митологији имао је сам Один, којега су исто пратили вукови. Наиме Один није био неки добар бог, но бог који је завађао људе и нагонио их у рат, да би скупљао у свој Вал хали, душе ратника, које ће се борити на рагнароку. Один је био обсједнут тим.

Наш народ приповиједа да су људи некада били голи, пак им је ђавао дао огањ, дао им иглу и научио их ковати метале, научио их шити и научио жене да се красе. Баш као Прометеј, који је за то дјело био закован за стјене од стране богова и мучен у вјечност, баш као што је сам ђавао у народном вјеровању Словјена. К њему иду душе оних који нису били довољно добри, да му служе и кроз то се очисте. Те душе се појављују људима као змије, гуштери, мачке, пси... и главна им је одлика да су црни а имају црвен прамен. Само дјетца их виде као мале човјечуљке са црвеном капицом. Они представљају елемент огња. (Сада је јасно одакле представа о Санта Клаусу као лику у црвеном одијелу и са патуљцима у црвеним капицама као помоћницима). У нашем народу они су познати као мали или маћи и тко их примами кући из шуме, они претварајући се ноћу у змајиће са пламеном над главом одлазе у друге амбаре и одатле краду жито и доносе својему господару, богатећи га. Али господар и укућани морају да га поштују и остављају му млијеко у амбару сваки дан. Ако то изоставе или ако се укућани свађају и псују, малић или та гуја спале амбар и све благо које су икада донесли домаћину, те побјегну.
Руси њих зову домовни дух или домовик или гуменник, јер пребива у гумну, или жихарка и замишљају га бити риђе косе и да живи у амбару или гумну у огњу или за пећи или како то неки Руси називају овин, од германскога овен - пећ; те у вријеме послије жетве, када у амбар или гумно довезу жито, пак запале огањ да се то жито суши. На том мјесту гдје запале огањ, при тој пећи или овину, помоле се сељци тому жихарку или гуменнику, да им добро суши жито и не спали амбар. Тако раде и Руси и Пољаци и лужички Срби. Ово је све веома добро забиљежено у фолклору. И ево како русски црковњаци у средњем вијеку описују то: и молятся под овином огню, называя его сварожцем.Дакако сварог и није никакав Бог него просто назив за огњиште, мјесто гдје се вари (варити је словјенска ријеч за кухати, а кухати је њемачка; зато се каже и варјача). Све ријечи које имају наставак -ог значе мјесто: острог - мјесто гдје су постављени остри колци, кртог - искрчено мјесто, брлог - мјесто направљено од брла; брла је суха гранчица. И дапаче у румунском и дан данас постоји ријеч сфарог и означава сушану гдје се суши месо; а ето у Руса сварог или умилно сварожец је просто сушана за жито и тако се и каже - моле се огњу, називајући га сварожцем. Као да Србин се обраћа огњишту бркајући по жару "огњиште, колико искрица, толико парица...". А кабинетски митолози направише од обичнога жаришта некога врховнога бога, само зато што се у санкскриту мјесто гдје пребива Шива назива Сварга. Сваки озбиљан језиковјед зна да ова ријеч нема никакве везе са словјенским сварог.
« Последња измена: Март 11, 2018, 07:11:36 пре подне сунце »
Речи силно дејствују на ум и сукају мисао. Користећ туђу реч, само ћеш створити облак нејасноће у глави онога кому говориш. Говори јасно, преводи, прилагоди!

Ван мреже Be like Bill

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 842
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #11 послато: Март 11, 2018, 07:30:07 пре подне »
Slovenački etnolog Mirjam Mencej objavila je jedan rad:"O šepavosti vuka u legendama o vučjem pastiru kod Slavena" sa dosta informacija o mestu vuka u slavenskoj mitologiji i ulozi "vučjeg pastira". 

http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/mirjam_mencej_sepavost_vuka_u_legendama.pdf

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8437
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #12 послато: Март 11, 2018, 09:29:51 пре подне »
Тачно је да словенска митологија, за разлику од других (грчке, римске, нордијске) није записана и да готово сва знања о њој добијамо анализом народних обичаја, обредних песама, итд. Оно што је том анализом успешно реконструисано је мит о настанку и обнови света који укључује Перуна, Велеса и Мокош, и мит о смени годишњих доба који укључује Јарила и Мару (Морану). Дажбог је само један од епитета Велесових (исто као што је Световид један од Перунових епитета), он у сваком случају није имао соларни аспект већ хтонски (подземни); улога "вучјег пастира" се вероватно односила управо на њега, мада је ту улогу могао имати и Јарило. Мокош је замишљана као Сунце која током дана борави на небесима, код свог мужа Перуна, а ноћу се спушта у подземни свет, код свог љубавника Велеса. Животиње које се повезују са Велесом су вук и медвед, а сам Велес је замишљан као змај/змија која борави у подземном свету, који је уствари замишљан као подводни, па и сам Велес се увек повезује са влагом и водом. Св. Ђорђе који убија аждају (аспект Велеса) је у топонимији често мењао старе називе који су у вези са Велесом; он је такође поистовећиван са "хромим Дабом", тј. ђаволом, који се ипак по својим особеностима разликује од хришћанског Сотоне. О свему овоме се може детаљније прочитати у књизи хрватског археолога Јураја Белаја: "Свети трокути. Топографија хрватске митологије".

http://www.academia.edu/20961892/Sveti_trokuti._Topografija_hrvatske_mitologije_-_CIJELA_KNJIGA
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8437
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #13 послато: Март 11, 2018, 09:39:22 пре подне »
Само да нагласим да када се претера у "митологизацији" вука, дође се до ових псеудоисторијских резултата:

http://bobangajic.rs/index.php/srpski-spomenar-herojstva-snf/141-car-dusan-slini

...као и оних патетичних слика "Чувајте се пси, вукови долазе" које по ФБ-у лепе разне патриЈоте из фотеље.  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Vidak

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 360
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #14 послато: Март 11, 2018, 11:21:25 пре подне »
Тачно је да словенска митологија, за разлику од других (грчке, римске, нордијске) није записана и да готово сва знања о њој добијамо анализом народних обичаја, обредних песама, итд. Оно што је том анализом успешно реконструисано је мит о настанку и обнови света који укључује Перуна, Велеса и Мокош, и мит о смени годишњих доба који укључује Јарила и Мару (Морану). Дажбог је само један од епитета Велесових (исто као што је Световид један од Перунових епитета), он у сваком случају није имао соларни аспект већ хтонски (подземни); улога "вучјег пастира" се вероватно односила управо на њега, мада је ту улогу могао имати и Јарило. Мокош је замишљана као Сунце која током дана борави на небесима, код свог мужа Перуна, а ноћу се спушта у подземни свет, код свог љубавника Велеса. Животиње које се повезују са Велесом су вук и медвед, а сам Велес је замишљан као змај/змија која борави у подземном свету, који је уствари замишљан као подводни, па и сам Велес се увек повезује са влагом и водом. Св. Ђорђе који убија аждају (аспект Велеса) је у топонимији често мењао старе називе који су у вези са Велесом; он је такође поистовећиван са "хромим Дабом", тј. ђаволом, који се ипак по својим особеностима разликује од хришћанског Сотоне. О свему овоме се може детаљније прочитати у књизи хрватског археолога Јураја Белаја: "Свети трокути. Топографија хрватске митологије".

http://www.academia.edu/20961892/Sveti_trokuti._Topografija_hrvatske_mitologije_-_CIJELA_KNJIGA

Zbog velikog broja plemena i ogromne povrsine na kojoj zive Sloveni istrazivanjem mitologije dolazi se do razlivitih zakljucaka. Ubijanje azdaje se moze vise povezati sa aspektima Jarila nego Velesa. Jarilo je mladi bog, bog proljeca samim tim i rata i junastva. Jarkost predstavlja zustrinu. Jarko sunce npr. Jarac kao zivotinja je takodje borac. Kod nas se jarko kaze i zarko. Imena koja se izvode iz imena Jarila, Juraj, pa onda Djuraj, Duradj, do hriscanskog Djordje. Kad se ide u napad uvjek se cuje poklic Juris, bogu rata. Tako da ubijanje azdaje od strane Djordja jeste personifikacija junastva Jura, Djura.. Cak i rijec junak podsjeca na Jurak. Svarga mjesto gdje se nalazi neki bog oznacava nebo. Na iranskim jezicima svarga bi ttebalo znaviti nebo koliko se sjecam. Tako da piminjanje svarge kod ognja ne znaci obracanje ognju nego nebu. U mitologiji sunce se moze pojaviti u razlicitim pricama sa razlicitim funkcijama, u zavisnosti koju pouku zeli da istakne. Inace sunce je naravno centralni dio svake mitologije. Jarilo predstavlja mlado sunce, ja(r)ko sunce, preporod prirode. Onojano jaje u proljece oznaca sunce. Po jednoj od legendi mladi bog se izleze iz sunca. Mladi bod, sin bozji, tj boga neba.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8437
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #15 послато: Март 11, 2018, 01:04:23 поподне »
Zbog velikog broja plemena i ogromne povrsine na kojoj zive Sloveni istrazivanjem mitologije dolazi se do razlivitih zakljucaka. Ubijanje azdaje se moze vise povezati sa aspektima Jarila nego Velesa. Jarilo je mladi bog, bog proljeca samim tim i rata i junastva. Jarkost predstavlja zustrinu. Jarko sunce npr. Jarac kao zivotinja je takodje borac. Kod nas se jarko kaze i zarko. Imena koja se izvode iz imena Jarila, Juraj, pa onda Djuraj, Duradj, do hriscanskog Djordje. Kad se ide u napad uvjek se cuje poklic Juris, bogu rata. Tako da ubijanje azdaje od strane Djordja jeste personifikacija junastva Jura, Djura.. Cak i rijec junak podsjeca na Jurak. Svarga mjesto gdje se nalazi neki bog oznacava nebo. Na iranskim jezicima svarga bi ttebalo znaviti nebo koliko se sjecam. Tako da piminjanje svarge kod ognja ne znaci obracanje ognju nego nebu. U mitologiji sunce se moze pojaviti u razlicitim pricama sa razlicitim funkcijama, u zavisnosti koju pouku zeli da istakne. Inace sunce je naravno centralni dio svake mitologije. Jarilo predstavlja mlado sunce, ja(r)ko sunce, preporod prirode. Onojano jaje u proljece oznaca sunce. Po jednoj od legendi mladi bog se izleze iz sunca. Mladi bod, sin bozji, tj boga neba.

По реконструисаном миту о смени годишњих доба, Јарило бежи из подводног (подземног) света у коме је био заточеник Велесов још као новорођенче (Велес га је отео са неба, од његовог оца Перуна и мајке Мокош), на граници тог света га зауставља Велес, боре се и Јарило га побеђује; отуд вероватно повезивање са Светим Ђорђем, док би Велес био аждаја; Јарило је у том аспекту, као што је Видак приметио, такође оличење "младог" сунца, пролећа које буди природу (не заборавимо да Георгиос на грчком значи "земљорадник"). У сваком случају, топоними везани за Јарила и Велеса се често преплићу, нису у директној супротности као што је случај са Перуном и Велесом. Врхунац Јариловог мита представља женидба са Маром, његовом сестром (лето), да би затим уследила превара Маре са Звездом Даницом (јесен) и напослетку убиство Јарила од стране Маре, која се преобликује у наказну Морану (зима).

Иначе, свеци који су у топонимији "сменили" оне топониме који се везују за Велеса су, осим Св. Ђорђа (због горепоменутог мита о борби Велеса и Јарила), Св. Никола (повезаност са водом, боравиштем Велеса) па чак и Св. Мрата и Св. Сава (због улоге "вучјег пастира").
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1662
  • I-A1328
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #16 послато: Март 11, 2018, 09:57:14 поподне »
Тачно је да словенска митологија, за разлику од других (грчке, римске, нордијске) није записана и да готово сва знања о њој добијамо анализом народних обичаја, обредних песама, итд. Оно што је том анализом успешно реконструисано је мит о настанку и обнови света који укључује Перуна, Велеса и Мокош, и мит о смени годишњих доба који укључује Јарила и Мару (Морану). Дажбог је само један од епитета Велесових (исто као што је Световид један од Перунових епитета), он у сваком случају није имао соларни аспект већ хтонски (подземни); улога "вучјег пастира" се вероватно односила управо на њега, мада је ту улогу могао имати и Јарило. Мокош је замишљана као Сунце која током дана борави на небесима, код свог мужа Перуна, а ноћу се спушта у подземни свет, код свог љубавника Велеса. Животиње које се повезују са Велесом су вук и медвед, а сам Велес је замишљан као змај/змија која борави у подземном свету, који је уствари замишљан као подводни, па и сам Велес се увек повезује са влагом и водом. Св. Ђорђе који убија аждају (аспект Велеса) је у топонимији често мењао старе називе који су у вези са Велесом; он је такође поистовећиван са "хромим Дабом", тј. ђаволом, који се ипак по својим особеностима разликује од хришћанског Сотоне. О свему овоме се може детаљније прочитати у књизи хрватског археолога Јураја Белаја: "Свети трокути. Топографија хрватске митологије".

http://www.academia.edu/20961892/Sveti_trokuti._Topografija_hrvatske_mitologije_-_CIJELA_KNJIGA

Нити је мора некакав бог нити је јарило некакав бог, а и велес је пренатугнут. Ако је и постојао велес, онда би био само још један назив за демона, сходно литавскому велњу, те не би имао никакве суштинске везе са волосом, који би представљао тек русску црковну преписну традицију балканских списа о св. Власу или Блажу, заштитнику стоке у одређеним дјеловима Далмације, Македоније и Бугарске. Што се тиче тих реконструкција море и јарила и несхватања главнога сижеја словјенских народних вјеровања, то је толико пренатегнуто и изнакажено представљање народне традиције, да ми је мука. Написао бих сада овдје много, јер може се из народних вјеровања словјенских народа и фолклорних радова много тога закључити али пишем о том књигу и не бих волио, да ми неко мазне заслуге и идеје за десертацију и књигу. Једнога дана ће изаћи на видјело у Москви, а ваљда ћу и на србски превест'.
Речи силно дејствују на ум и сукају мисао. Користећ туђу реч, само ћеш створити облак нејасноће у глави онога кому говориш. Говори јасно, преводи, прилагоди!

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8437
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #17 послато: Март 11, 2018, 10:07:24 поподне »
Нити је мора некакав бог нити је јарило некакав бог, а и велес је пренатугнут. Ако је и постојао велес, онда би био само још један назив за демона, сходно литавскому велњу, те не би имао никакве суштинске везе са волосом, који би представљао тек русску црковну преписну традицију балканских списа о св. Власу или Блажу, заштитнику стоке у одређеним дјеловима Далмације, Македоније и Бугарске. Што се тиче тих реконструкција море и јарила и несхватања главнога сижеја словјенских народних вјеровања, то је толико пренатегнуто и изнакажено представљање народне традиције, да ми је мука. Написао бих сада овдје много, јер може се из народних вјеровања словјенских народа и фолклорних радова много тога закључити али пишем о том књигу и не бих волио, да ми неко мазне заслуге и идеје за десертацију и књигу. Једнога дана ће изаћи на видјело у Москви, а ваљда ћу и на србски превест'.

Предлажем ти да без предрасуда ишчиташ ону књижицу ка којој сам дао линк, свакако је занимљива и можда ти пружи другачији поглед на ствари. Није у питању никакав њу-ејџ и неопаганизам (и ја сам врло алергичан на то); ако си отвореног ума као што тврдиш, неће ти шкодити, напротив.  ;)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Vidak

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 360
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #18 послато: Март 11, 2018, 10:50:16 поподне »
Нити је мора некакав бог нити је јарило некакав бог, а и велес је пренатугнут. Ако је и постојао велес, онда би био само још један назив за демона, сходно литавскому велњу, те не би имао никакве суштинске везе са волосом, који би представљао тек русску црковну преписну традицију балканских списа о св. Власу или Блажу, заштитнику стоке у одређеним дјеловима Далмације, Македоније и Бугарске. Што се тиче тих реконструкција море и јарила и несхватања главнога сижеја словјенских народних вјеровања, то је толико пренатегнуто и изнакажено представљање народне традиције, да ми је мука. Написао бих сада овдје много, јер може се из народних вјеровања словјенских народа и фолклорних радова много тога закључити али пишем о том књигу и не бих волио, да ми неко мазне заслуге и идеје за десертацију и књигу. Једнога дана ће изаћи на видјело у Москви, а ваљда ћу и на србски превест'.

Postovanje i podrska za Vas rad na buducoj knjizi. Samo smatram da knjiga ne bi trebala biti odradjena kroz "filtere" crkvenog ucenja da ne bi licila na lov na vjestice. Ja mislim da npr Morana jeste boginja i da je starija od samih Slovena. Boginja sMRti i zime tj MRaza ujedno i vjestica Mora. U svijet MRtvih se ide preko vode, MORA ili rijeke MORAva npr. Na italijanskom se uMReti kaze MORire a more Mare. Na proljece su Sloveni spaljivali Moranu, kraj zime. To spaljivanje se moze primijetiti na karnevalu, gdje se sudi a potom spaljuje zlikovac. Spaljivanje je nekad bio obred sahranjivanja. Vecina obreda o Badnjem danu kod nas su obredi sahranjivanja gdje badnjak predstavlja ritualo mrtvog boga. Glava badnjaka koja ne izgori sahranjuje se u zemlju. Nadam se da kada budem citao Vasu knjigu uzivati u njoj i da ce ona biti objektivna.

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1662
  • I-A1328
Одг: Вукови у митологији
« Одговор #19 послато: Март 12, 2018, 01:18:18 пре подне »
Postovanje i podrska za Vas rad na buducoj knjizi. Samo smatram da knjiga ne bi trebala biti odradjena kroz "filtere" crkvenog ucenja da ne bi licila na lov na vjestice. Ja mislim da npr Morana jeste boginja i da je starija od samih Slovena. Boginja sMRti i zime tj MRaza ujedno i vjestica Mora. U svijet MRtvih se ide preko vode, MORA ili rijeke MORAva npr. Na italijanskom se uMReti kaze MORire a more Mare. Na proljece su Sloveni spaljivali Moranu, kraj zime. To spaljivanje se moze primijetiti na karnevalu, gdje se sudi a potom spaljuje zlikovac. Spaljivanje je nekad bio obred sahranjivanja. Vecina obreda o Badnjem danu kod nas su obredi sahranjivanja gdje badnjak predstavlja ritualo mrtvog boga. Glava badnjaka koja ne izgori sahranjuje se u zemlju. Nadam se da kada budem citao Vasu knjigu uzivati u njoj i da ce ona biti objektivna.

Хвала. Живи били па видјели како ће испасти. Нака људи размисле мало има ли смисла, да бог смрти умре, више него што смисла има писати бијелим мастилом по бијелој хартији. Ал-Масуди пише да су словјенски и русски племенски жреци и судије судили не по вјерској књизи а по етици здравога разума и логике. Уобће је бог бог јер представља вјечне и бессмртне принципе. Богови не умиру, но умиру људи и обред спровода требају људи. Да су митолози мало изашли на поље ( да не кажем на террен)  и упитали сељаке "а зашто се то спаљује и кога то спаљујете и зашто то спаљивање представља крај зиме", онда би били мало паметнији. Но фолклористи су то радили и одговори већ дуће од вијека леже спремни, но нитко се тим не занима. Сви више воле неку романтичну митологију. Моја књига неће представљати само сухопарне описе обреда, но дубоку филозофску анализу схватања и доживљавања стварности и анализу страхова простога човјека из прошлих времена, што би се десило, у случају, да се обред не обави, јер полазим од тога, да су људи по нарави својој лијени и да се не би мучили радити обред, осим ако не би били натјерани страхом или страхопоштовањем.  У тој књизи бити ће разочарани љубитељи огромних пантеона, митологијске романтике, егзотичних ријечи које немају никакав смисао у словјенским језицима а проузглашени су божанствима, страних ријечи које простому сељанину звуче као неразумно брбљање, типа тотем, идол, мит, култ, окулт, пантеон, магија итд. јер оно за што словјенин није имао ријеч, није могао имати ни идеју, а што је могао изразити својом рјечју, представу тога је и имао.

Предлажем ти да без предрасуда ишчиташ ону књижицу ка којој сам дао линк, свакако је занимљива и можда ти пружи другачији поглед на ствари. Није у питању никакав њу-ејџ и неопаганизам (и ја сам врло алергичан на то); ако си отвореног ума као што тврдиш, неће ти шкодити, напротив.  ;)

Прочитао сам је пређе годину и пол, као и рецензије те књиге. Састоји се из натезања и основа су јој интерпретације и машта других митолога.
Цитат
" Perun je jamac reda, živi gore, na vrhu (brda),
na suhome (primjerice, autori donose toponime Perunovo brdo, Borun, Perin vrh,
Perjak...), za razliku od Velesa, koji unosi nered, „penje se na goru” i otima Perunovu
ženu (toponimi Veleš, Veleševec, Mogoš, Mohokos, Mokalo, Mokošica, Mokrača,
Mošnica, Mukoše...). Mokoš je žena prvomu, ali i ljubavnica drugomu te je
smještena uz vodu (najčešće kakav izvor, zdenac ili rijeku), gdje se dva svijeta susreću".
Овакво писање личи на куплерај из турских серија, а не на народна вјеровања о природи према којој се сељак одностио са страхопоштовањем. Којега смисла има неке врхове Пере или Перине врхове, као и Мошћеница (пећина с моштима) тумачити врховима Перуна и Мокоши? Прокопиј јасно каже, да Словјени вјерују у једнога бога, творца муње, који је на небу, а исто то се потврђава у 10. в. у њемачким и данским свједочбама о вјеровањима тада јоште народовјерних (поганских) Поморјана и Полабљана. Додамо ли к тому, да Словјени нијесу тумарали по горама, јер су насељавали равнице, онда било која идеја о смислу натегнутога тумачења горских врхова раствара се као снијег у води. Једино чим може служити покоји назив горскога врха, је, да је он у балканских домородаца имао назив одређенога божанства, а придошли Словјени, то назвање превели, исто онако како је по узору на Венерис диес настао германски назив Фреј Даг. Зато ваља истражити је ли забиљежено назвање којега врха, горскога хрбта или ријека,  који су на римском или грчком имали коннотацију с божанствима, те усличити (упоредити) како је назвање овијех истијех на словјенском језику. Против истраживања топонима немам ништо, али доносити на основу топонима неке закључке о том тко је кому крао жене и тко се с ким курвао заиста је засновано на климаву тлу. Дакле у проучавању називља богова има смисао, али не и при реконструкцији цијелих митова.

Исте методе ваља примјенити при упоредној анализи назвања биљака. Један баналан примјер аналогије: У неким скандинавским језицима постоји цвијет који се назива Балдурс брау (Балдурова обрва) и Фрејас таур (Фрејина суза). Балдурова обрва у других народа зове се цвијет св. Ивана, Иванчица или слично. А Фрејина суза зове се по узору на енглезски назив овога цвијета Маудлин Дејзи или латинскога назива Магдаленине сузе. У предхришћанско вријеме овај цвијет се називао на грчком сузе Артемиде или Артемисиа а на латинском сузе Маје, која је плакала за својим сином Меркуром, а по грчком 'Ермесом. Фреја је исто тако плакала и жалила за убићем свога сина Балдура. У бугара се овај цвијет назива Момини слзи, али у нас ђурђевак, јер расте около ђурђевдана.  У словјенских пак језика нема никакве "интерпретацио славоника". И с тим се снижава вјеројатност, да су Словјени имали било какву представу о неком богу који умире и васкрсава. Народ не схвата ни ускрсење Исуса, а камо ли да је имао неке представе ускрсењу какав су имали Египћани, Аусира и други Медитеранци.
« Последња измена: Март 12, 2018, 01:23:47 пре подне сунце »
Речи силно дејствују на ум и сукају мисао. Користећ туђу реч, само ћеш створити облак нејасноће у глави онога кому говориш. Говори јасно, преводи, прилагоди!