Бре!
Некима би, врло вероватно, свакодневна комуникација била незамислива без речце бре. Употребу овог турцизма углавном повезујемо са брецањем, односно са жустрим обраћањем. Он, међутим, има вишеструку употребу и, у зависности од интонације и места у реченици, може имати више значења и не мора бити увредљив.
Прво и најчешће јесте малопре споменуто брецање, обраћање са неодобравањем, негодовањем: „Да ли си ме чуо, бре?”, „Не лажи, бре!” и сл.
Такође, служи и за наглашавање онога о чему говоримо: „Бре, ово је човек”, или за изражавање чуђења: „Бре, шта се света накупило”, или као позив или заповест: „Полази бре кад ти кажем”. Овај узвик може изразити и жалост, тугу: „Бре, бре! Јадан народ!”.
Чини се као да Срби не могу саставити ама баш ниједну реченицу а да у њу не метну овај турцизам. Речца који има само три слова, а толико много значења. Да наведемо још нека.
Иако углавном служи за наглашавање, чуђење, негодовање, ову речцу употребићемо и када желимо да се обратимо некоме са нежношћу: „Их, бре…” или са љубављу: „Дођи, бре”. Ако изражавамо дивљење: „Он је, бре, јуначина светскога гласа”, али и ако некога желимо да потценимо, понизимо: „Ма, иди бре”. Бре је чак добило и функцију везника: „Бре, ћутао сам, бре, викао сам, бре, претио — бадава, све зло, те зло”.
Како превести то мало, а тако значајно бре, на било који светски језик? Никако. То бре је само наше.
„А, у њему има ината, има пркоса, нежности и лежерности, има нечег бунџијског и обесног, мангупског и кабадахијског… Оно служи да се изрази одобравање и дивљење, истовремено, неодобравање и жаљење, служи за чуђење, за позив и опомену, за изненађење, за подстицање, храбрење, соколење и за преклињање. У том малом бре смо ми, са свим манама и врлинама — чини се, оно је наша суштина… И да се неким чудом изгубимо у свету, израсли бисмо сигурно, поново, из та три слова!”
(Момо Капор)
