Четверојевангелије најдено у Пљевљима 1875. које "записа божиом милостию крьстҍнинь а зовом Твртко Припковик, землом Гомиланин" писано је кирилским писмом без икавизама, сачињено у 14.в. прилагођено је у 16. в. за православни обред.
Низ је такових јевангелија писаних крстјанима, а коришћених касније у православним обредима. Најчешће су само додати зачеће и конац, те у календар додати помени разних светаца из лозе Немањића.
Позадина: Стҍпан Котроманић 1339 усили се и освоји Хум и продре у Рашку до Лима, те тим осваја Милешеву која је у оно добо ступ србскога православља које је поставио први архиепископ србски св.Сава.
Босански крстјани онога доба били су властели, често поменути у повељама Стҍпана Котроманића свједоцима. Ови су наручивали јевангелија за себе.
Дивошево јевангелије писано за Дивоша Тихорадића,
Николско јевангелије, Чајничко јевангелије писано за Павла Раденовића и прочи.
Језик такових јевангелија је двојак, неки су чисто ијекавски, а неки обилују икавизмима. Писани су кирилицом, а стил и састав опонаша Мирослављево јевангелије, ко је, како се чини, било подлога преписивачима. Орнаментика, петље и узли, преплети, почетна писмена с обликом птица, имају заједничку основу с рашким јевангелијима и сва имају за првоузор Мирослављево јевангелије, но постоје и босанске посебности у облику орнаментике с лишћем.
У књигама крстјана нема помена богумилским учењима, но и те како има помена "свете цркве римске".
На Двору Метҍја Нинослава стојао је јевангелистар са књигама православнога обреда, но он је дао сазидати католичку цркву св. Петра и Павла у Врхбосни романичкога стила.
Послије Нинослава, Стјепан II, је довео фрањевце са мора, који су дали сазидати готичку цркву св. Николе у Високом и она ће постати крунионица будућих владара Босне.
Тим се види да је Црква Босанска била по суштини црква која је била на овим просторима до власти Симеона Немањића, који је увелико приблизио к Византу области којима је владао Хум и Рашку. Босна је, као и србски владари до Симеона, имала тај значајан словјенски стил и писмо дано нам премудрима Кирилом и Методијем из Бугарскога Царства и положај који је био до раскола, признање и Цариграда и Рима, но ипак избјегавање и једнога и другога и њихових међусобних препирака.
Та је црква, будући по стилу и природи словјенско хришћанство распрострањено из Византа и Бугарске преточена у ново немањићко православље ка југоистоку, а тај стари слој неодбијања Рима видљив је у крстној слави св. Мартина, Михољу дне, па и самом обичају крстне славе и породичнога светца.
Та је иста црква, у вријеме своје преобразбе у другим дјеловима, а особито у слоју властеле, државши крстне славе и користећи кирилицу и славећи св. Саву полахко попримала све више стил који су донијели фрањевци и доминиканци са обале. Видна је преобразба из Бошњанина у Маџара и Шокца па у Хрвата, те исто тако из Херцеговца у Хрвата.
Муслиман је постао кому је тако било угодније и згодније човјек ма којега ранијега обреда и племена, но црква босанска, посљедњи дио земље, до кога раскол није допирао, коначно бива растргнута тима двјема силнима половима, Цариградом и Ватиканом, Грчком и Италијом, који се нас и нису толико тицали, осим што су сваки на свој начин сабирали порез и пљачкали не мање него и нови султани.
Данас њихови потомци, једни воле архиепископе, други воле папу а трећи чезну за султанима и често једни другима ради тих учења проливају крв, помоћу које опет и сазнају да су једна крв.