Такође и даље остаје "мистерија" зашто је старословенски јат у западно-јужнословенским говорима прерастао у три различита гласа, зависно од географског подручја. Постоји ли неко сувисло објашњење за ту појаву?
"јат" у прасловјенском образује се од ē или ai
Упореди слов. и лит.
b
ѣg - b
egti; zv
ѣrj - žv
eris; sl
ѣp - sl
epti ( skrivati);
sv
ѣt - šv
iet; sѣno - š
ienas; v
ѣk - v
iekas, sl
ѣd - sl
iede, snѣg - šn
iegas;
v
eiti > v
iti
v
ais > v
oj ( када је ai наглашено на а, онда је остајало аj и касније је у процесу прегласа а > о постало ој; упореди л
ити, л
ѣвати, л
ој;
v
ainicus > v
ѣnьc
zv
ѣzdá - žv
aigzda; hl
ѣb - got. hl
aib-; hl
ѣv - got. hl
aiv; c
ѣl < cail < kail; got- h
ail;
Свако ѣ пред којим се налазе ц,з,с настали су од ai; N. ranka > ronka > ruka; D. rankai > roncai > rucѣ; N. naga > noga; D. nagai > nazai > nozѣ јер се је такова сибиларизација вршила само испред а: тргати > трзати; клик > клицати; а ѣ које је настало од дугога е вршило је палатализацију крик > кричѣти > кричати; дргати > држѣти > држати;
Упореди и ове ријечи:
тих - тѣшити
лист - лѣс
тиск - тѣс(к)но, тѣсто
свитати - свѣт, свѣтло
зи(в)нути - зѣвати
си(в)нути - сѣвати
нарицати - рѣћи; нарок
утицати - утѣћи; уток
Може се реконструисати првобитни квалитет јужнословјенскога ѣ на основу коррелације садашњих одјека ѣ у истим позицијама у разним дијалектима но обавезно узимајући у обзир релативно недавно помијерање акцента са задњега на предњи слог у овдашњим говорима, као и разликовање самогласничке дужине на јужнословјенском простору.
ѣ кратко:
лето, мера, место, нега
љето, мјера, мјесто, њега
лито, мира, мисто, нига
Прво што се да замјетити је да икавски и екавски одјек ѣ не јотује сугласнике, а ијекавско јотовање је секундарно.
део - у ијекавском дио; првобитно је акцент овдје био дуг те се говорило "дјееел" или "дјееео" а када се је у штокавском пооштрио и скратио, онда је постало "дио"; то је један узрок икавчења у ијекавском;
живети ( првобитно акцентовање живЕти) давало је у ијекавском живјЕти, али када је акцент прешао на предидући самогласник "и" и продужио га, задње тихо "је" се је изједначило с "и" те се данас каже жИвити упоредо с жИвјет. Овакови процеси "је > и " у слабој позицији су други разлог икавчења у ијекавском.
ѣ дуго:
брег, свет, цвет, тело
бриг, свит, цвит, тило
бријег, свијет, цвијет, тијело
Примјетно је да се у већини ијекавскога говора ије изговара тако да је први глас и веома слаб, ј се и не разазнаје, а е се нагласи исто како и у екавском или икавском;
Мањи дио ијекаваца, већином у ЦГ може ије разложити тако да пребаци акцент на и, а на е остане само послијеакцентна дужина, која исто може исчезнути ако се ѣ налази на крају ријечи ( нпр. у ријечи прије). То је исто секундаран процес. У ијекавском "је / ије" првобитно главни и акцентоносни самогласник је "е", док се је и које стоји пред њим развило вјеројатно од неке врсте полугласа стављеним да спријечи палатализацију које проузрокује е у дотику са сугласницима. Да се није тако чинило у прасловјенском би се као и у литавском казивало шњег, шено, швет, жвер.
Разлог зашто постоје икавски и екавски је да је квалитет ѣ, исто као и обштега е вазда био нестабилан и често се шетао од а до и у зависности од окружења или како се у лингвистици каже позиције. Доказ тому је некада толико скривен, да ће лаик икада помислити да се ту у старини находило ѣ.
горети < гарѣти;
гар, гарав
зора < зара <
garaзрети < зѣрти < zairti <
gairti
зирати < зѣрати < zairati <
gairati
зор, назор, позор, зазор < zar <
gаrжар < жѣр <
gerСве ове ријечи имају један коријен у дријевном прасловјенском с тим да алтернација а, е, аи усријед основе даје разне нијансе у значењу.