У економији је познат концепт "живота у дединој кући", односи се на напредне државе у којој велики део становништва живи у кући коју су изградиле претходне генерације, зато што није било ратова, ако их је и било- гледали су да штета буде минимална, није било сеоба, револуција, свесног државног израбљивања и осиромашивања села (као што је то био случај у социјалистичким државама, почев од СССР па до Југославије)...
Нове генерације само обнављају "дедине" куће тако да одговорају модерним стандардима, а саобраћајна и урбанистичка инфраструктура, о којој држава води рачуна, омогућују тим људима и њиховој деци да живе нормалним животом.
И Словенија припада том кругу држава. Мој пријатељ, Словенац, др. мр. ...машински инжењер, технички је директор велике компаније која се бави производњом грађевинског материјала, која има годишњи обрт око 300 милиона еура. Плата следи те параметре, али он не живи у Љубљани на води, него живи у дединој кући, на породичном имању 30-ак км од Љубљане, и има паорске, жуљевите руке од рада на свом имању на селу ("погледај моје руке - паорске су", каже Славко Штимац у серији "Салаш у малом риту"). Вози трактор, оре земљу, обрађује виноград. Са поносом нуди своје вино (ракију још није научио да "пече"). Кад хоће у позориште, у кафану, у трговину - седне у ауто и одвезе се, стигне у центар града за 20-ак минута. Истина, знам за сличан пример и у Београду, једино што човек не вози трактор, али има виноград, па ради у винограду: сам орезује, прска, фрезира.., суши месо, прави вино, пече ракију, пуни флаше... није све изгубљено и за нас, хоћу рећи..
Таква ситуација је резултат више фактора: и просвећености људи, и следствено, државних институција, и менталитета, и навика....има нешто и у људском духу, није све до инфраструктуре...
У Русији се у последњих десетак година десила револуција у пољопривреди: држава улаже огроман новац у развој пољопривреде, али носиоци напретка у пољопривреди нису људи који живе на селу него млађи људи, школовани технолози, са радним искуством у великим компанијама, посебно из нафтно-гасног сектора, који су у каријери зарадили нешто пара, углавном на сибирским налазиштима нафте и гаса, па сада купују савремене пољопривредне технологије из Израела, и селе се да живе у малим новосаграђеним градићима у регион у залеђу Црног Мора, Кубански крај, који има климу сличну нашој. Кад се такви људи подухвате пољопривреде, онда они уносе нове технологије, нова знања, нове навике, што резултује већим приносима, већим профитима... Резултат је да је Русија од великог увозника постала велики произвођач хране.
А што се тиче наших повратника на село: какви год да су њихови мотиви, треба гледати на то са становиштва корисности - а они сигурно чине добру ствар.
