Аутор Тема: Заборављене српске војводе  (Прочитано 13806 пута)

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 170
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #20 послато: Мај 27, 2017, 12:58:12 пре подне »
Косовско поријекло Радомира Путника

Радомир Путник се родио у Крагујевцу 1847. године, али његови преци су потицали са Косова. Наиме, његов деда Арсеније, доселио се са Косова у Белу Цркву. Арсеније је тада имао око седам година, а када су га упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако је настало презиме славног војводе.
бити Србин је светиња

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #21 послато: Мај 27, 2017, 08:40:37 пре подне »
Косовско поријекло Радомира Путника

Радомир Путник се родио у Крагујевцу 1847. године, али његови преци су потицали са Косова. Наиме, његов деда Арсеније, доселио се са Косова у Белу Цркву. Арсеније је тада имао око седам година, а када су га упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако је настало презиме славног војводе.
Презиме Путник спомиње се у Крагујевцу 20 јула 1834., на списку учитеља књажевине Србије.
"На мјесто Ђорђа Јевђенијевића... постављен је Гаврил Путник родом из Кикинде у Банату, 20 година стар, нежењен, способности средње, владања (?)".
Препис: Д-р Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, (1815-1839), стр. 529
« Последња измена: Мај 27, 2017, 08:42:41 пре подне Тимар »

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #22 послато: Мај 31, 2017, 09:09:13 пре подне »
У Зборнику о Србима у Хрватској, год 3, 1995, на стр. 168, у каталогу Карловачке гимназије 1796-1848,  спомиње се Арсеније Путник, рођен у Пакрацу, син удовице Марије, који је прву годину завршио у Араду..., али га нема на списку 1835/6.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #23 послато: Јун 27, 2017, 09:13:00 пре подне »
Није војвода, него пуковник, али, нема везе, значајан је за нашу повест као да јесте.

Навршило се читавих сто година од погубљења Драгутина Димитријевића Аписа и још двојице завереника (Љубомира Вуловића и Рада Малобабића, док су остали помиловани и осуђени на затворске казне), осуђених на Солунском процесу.

Могу се, по изворима, наћи различити датуми, 11, 13. или 14. јун, по старом календару, односно 24, 26. или 27. јун 1917. године, што ће рећи - ових дана је та годишњица.

https://www.dnevnik.rs/kultura/pukovnik-apis-izmedu-betmena-i-dokera-26-06-2017

http://srbin.info/2014/09/01/poslednja-noc-pukovnika-apisa-plitak-mi-je-grob/
« Последња измена: Јун 27, 2017, 09:23:03 пре подне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #24 послато: Јун 27, 2017, 09:25:51 пре подне »
Кога занима предисторија, односно ток Слоунског процеса:

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-8872/2016/0354-88721602123G.pdf
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #25 послато: Јун 27, 2017, 05:37:09 поподне »
Сто година од стрељања Аписа - родољуб, издајник, завереник:

http://www.politika.rs/scc/clanak/383698/Rodoljub-izdajnik-zaverenik

Истина о признању кривице за Сарајевски атентат:

http://www.politika.rs/scc/clanak/383785/Istina-o-priznanju-krivice-za-Sarajevski-atentat
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #26 послато: Децембар 03, 2017, 06:33:04 поподне »
У Колубарској бици је до ногу потучеба аустроугарска војска, а након те битке је због вештине командовања српском војском, генерал Живојин Мишић унапређен у чин војводе.
 
Запис о Колубарској бици објавиле су Српске народне новине из Будимпеште у броју 48/2017.

http://snnovine.com/viewer/2017/48/pdfs/sm01.pdf
http://snnovine.com/viewer/2017/48/pdfs/sm02.pdf
http://snnovine.com/viewer/2017/48/pdfs/sm03.pdf

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #27 послато: Децембар 03, 2017, 08:30:57 поподне »
http://www.politika.rs/scc/clanak/367217/Covek-koji-je-oslobodio-Pancevo#.WB-z92gLZak.facebook
Капетан Петар Арачић ослободилац Панчева .
Радоје Љутовац - Рака
30.септембар 1915. године, артиљерац српске војске Радоје Љутовац - Рака (http://bit.ly/1cFe1bJ), топом је оборио непријатељски авион. У току Првог светског рата био је распоређен у новоформирану Противавионску батерију. Тог дана (30. септембра 1915. године), у току напада три непријатељска авиона на #Крагујевац, Радоје је из прве погодио авион марке Ферман, за шта је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен је у чин каплара. Овај тренутак сматра се почетком српске ПВО, а уједно је према расположивим подацима прво обарање авиона из топа на свету!
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #28 послато: Децембар 03, 2017, 08:32:11 поподне »
ЂЕНЕРАЛ ИЛИЈА М. ГОЈКОВИЋ

Илија Мише Гојковић био је један од ретких српских – како се то тада говорило – трупних официра који је стигао и до највишег ђенералског чина.По свршетку другог разреда Крушевачке гимназије, мали Илија са 16 година, 1870, ступио је у стајаћу војску Кнежевине Србије.Момак је био веома лако примљен јер је у то доба и даље било мало писмених људи.Војну академију није уписао и почео је да ради као писар у разним јединицама од најнижег подофицирског (капларског) чина. Шест година доцније, стекао је прво официрско звање потпоручника пешадије.Са све вишим чиновима трупног официра, његова звања бивала су све већа, јер се стално усавршавао помно пратећи развој војне технике и тактике ратовања у развијенијим ондашњим земљама. Међутим, и поред тога, није баш увек одговарао по политичкој линији ондашњем мишљењу младог краља Александра Обреновића, те крајем 1901. године бива превремено пензионисан.Мајским превратом 1903, пуковник Гојковић је био враћен у активну службу и постаје командант Дунавске пешадијске бригаде.Када је изабрана нова Пашићева влада 1909, пешадијски пуковник Илија Гојковић је накнадно постављен за министра војног 1910, али скоро годину дана доцније подноси неопозиву оставку, јер га већина посланика није подржала у набавци нових брдских топова, који су тада били стварно неопходни српској војсци.Први балкански рат га затиче као команданта Моравске дивизије првог позива где је показао храброст, мудрост и вештину ондашњег начина ратовања у борбама за ослобођење Куманова и Прилепа. Због свега овога је унапређен у највиши официрски чин – чин ђенерала.Када је избио Велики рат, 1914, он је и даље био у истој јединици којом је успешно командовао у Церској бици, где се одликовао као и непуне две године раније.Скоро стално је био у првим бојним редовима, чак и онда кад не би имао никакву заштиту, стално соколећи војнике, који су свога команданта називали одмила „нашим Чичом”.Он сам био је честа мета противничкој војсци, јер је био лако уочљив јашући свога белца Агу.На Церу, после Рудне главе, аустроугарска војска се без неког реда повлачила. Угледавши веома добро знаног белца и то на само двестотинак метара од њих, непријатељски војници, без команде претпостављених, сложно припуцају и плотуном погоде белца.Гојковић није стигао да сјаше тако да погођени пастув притисну целим телом ђенералову десну ногу, која је и даље остала у узенгији, тако да се није могао извући.
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1354
  • I2-PH908-Z16983>A493>A8741* (Никољдан, Панчево)
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #29 послато: Децембар 03, 2017, 08:32:41 поподне »
II Део

Поручник Димитрије Туцовић (тадашњи председник Социјалдемократске странке Србије), који се ту задесио и видео шта се догодило, одмах крене са још двојицом својих војника да из бришућег простора спасу Илију Гојковића, који се срећом само мало угрувао. Извукавши га из настале неприлике, Туцовић му рече:– Господине ђенерале, сматрам да би било ипак најбоље да се ви, као ђенерал, склоните са прве линије фронта, где морају бити првенствено војници и нижи официри...Саговорник је изгледао замишљено и одсутно док му је Туцовић говорио, јер му је ипак било жао свога белца, пошто су се последњих година скоро сродили, а племенита животиња је у том часу још давала знаке живота. Тек када је Гојковић прекратио самртничке муке Аги, потпуно прибрано окрете се поручнику Туцовићу и одговори му:– Господине поручниче, сада је, на мом џепном часовнику, тачно подне... Удаљићу се са прве линије тек онда када се до смираја дана ова неман – тако је ђенерал назвао противничку војску – повуче преко валовите Дрине!.. Тако је и било.С почетка следеће, 1915, ђенерал Илија Гојковић преузима команду ужичке оперативне војске и с њоме успева да заустави на одређено време продор бугарских одморних трупа у Качаничкој клисури, да би се српска војска и избегли народ могла повући преко Косова Поља, Албаније, Црне Горе и све тако до Крфа.Уз сагласност Врховне команде, Гојковић је због година, нарушена здравља и болести, отишао са Крфа у Француску на лечење које је трајало непуних годину дана. Опорављен и спреман да се врати у трупу, возом је отпутовао до Напуља.Одатле, у смирај дана, креће, из напуљске луке, италијанском цивилном прекоокеанском крстарицом „Минас” коју је војска тада привремено користила за своје потребе.Она је ишла до Солуна, где је Гојковић требало да прими нову команду. Крстарица је иначе, пребацивала савезничке трупе, опрему, разно оружје и муницију као потпору за отварање новог фронта у Солуну.Уз то је ишла и једна непроверена вест да је та лађа поврх свега понела још и 25 сандука полуга државног злата – гласина која и данас многима распаљује бујну машту.Поред старог ђенерала, од наших виших официра ишли су и пешадијски пуковник Драгутин Дулић и војносудски пуковник Милан Ристић који су му правили друштво.После вечере у официрској трпезарији, сви присутни официри оних јединица које су биле укрцане на брод (француски, италијански, енглески и нешто наших), желели су да чују што паметно од поштованог старине, који није био само по годинама најстарији од свих, него је и по чину био највиши.Дуго се причало, а када су официри изашли на прву палубу, неколицина српских војника је пришла јер су и они желели да виде поново „свога Чичу”...Рано изјутра, 2. фебруара 1917. по старом календару када су тек заобишли најјужнији грчки рт Матапан, немачки сумарен У-39, који је био под командом дуговечног морског вука Валтера Форстмана погодио је са два торпеда поменуту крстарицу.„Минас” је необично брзо тонуо, тако да се утопило 870 људи. Док је нестајала са морске површине, капетан лађе Анђело Пароди, дајући ђенералу котур, рече му која је спасилачка барка предвиђена за официре и да пожури са укрцавањем. Гојковић га зачуђено погледа и племенито му одговори:
– Спасавајте прво војнике, а ми официри ћемо се последњи укрцати! – тако и буде. Сви преживели су успели да се укрцају у барке и официрска барка била је на челу мале колоне. Убрзо затим, „Минас” је заједно са створеним вртлогом нестао. Испред новонастале колоне, сумарен је одједаред изронио и Немци затраже да се остатак бродоломника преда. Чувши ову непријатељску безусловну наредбу, стари ђенерал Илија Мише Гојковић устаде у чамцу и узвикну:– Српски се ђенерал никада не предаје! – а затим припуца својим пиштољем на противничку подморницу. Немци су га одмах, кратким рафалом, покосили...
Илија М. Гојковић је једини српски ђенерал у Великоме рату који је погинуо на бојном пољу. Иако никада није стекао и чин војводе, неки су га често, од тренутка јуначке погибије, па и нешто доцније по свршетку рата, с правом називали „поморским војводом”.
(Коста Кнежевић, "Политика", 05.02.2017.)
Преузето са фејсбук странице Приче из Великог Рата
Рацко Панчево 1764- Опово (1765-1790)- Црепаја (1790-1912)-Панчево

BigY DNK: Максим Животин Панчевац (1735-1784), Живота Поповић 1710-? : I2 PH908>Z16983>A493>A8741*

Мтднк : Јовановић-Бећаров Софија, Војка, Никољдан (1896): U5b1b1-b*