Аутор Тема: Српске земље у средњем веку  (Прочитано 10341 пута)

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 11021
Српске земље у средњем веку
« послато: Новембар 16, 2014, 01:42:59 поподне »






Стари Рас:






Тврђава Кале - Скопље:






Тврђава - Призрен






Стари Град - Ужице (престоница Николе Алтомановића)


Марков Град - Прилеп (престоница Марка Мрњавчевића)






Тврђава - Крушевац (престоница кнеза Лазара)





Тврђава - Београд:


Тврђава - Смедерево:





Благај - Шћепан Град

Ван мреже Муњени Ћелић

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 598
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #1 послато: Новембар 16, 2014, 03:52:54 поподне »
Панонска Хрватска?  :o То је Словинија / Словињ.  ;D

А сад мало озбиљности....Северним границама Србије и српског етничког простора у раном средњем веку, бавио се пок. Тибор Живковић.
http://www.mediafire.com/download/awp08ypqhpvw559/T.+%C5%BDIVKOVI%C4%86+-+O+severnim+granicama+Srbije+u+ranom+sr.+veku.pdf
Икавац

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 11021
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #2 послато: Август 14, 2015, 08:11:43 поподне »
Занимљива карта са територијама српских обласних господара (средина 14. века)




Ван мреже Алексеј

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 63
  • Г2а Л497
    • Волим Сурдулицу
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #3 послато: Октобар 11, 2015, 01:33:13 поподне »
Једна од српских средњовековних жупа била је и Иногоште. Међу првим записима у којима се спомиње Иногоште је повеља краља Стефана Дечанског из 1330. године у којој се каже да је ''даровано село Крива Феја са подручја жупе Иногоште''.
   Константин Филозоф (1380-1431), бугарски књижевник и филозоф у делу Житија деспота Стефана Лазаревића пише: ''...И кесар Оуглеша земљу своју отеческују Врању и Иногоштоу и Прешево прејет и оудржа.'' Он је назив написао тачно ћириличним словима ''Иногоштоу'', без муклих гласова из старословенског језика српске редакције. Цео текст изгледа овако: ''...А тада са Турцима беше кесар Угљеша и он велику услугу учини посланством ка благочастивом (Стефану) од ових (Турака), јављајући њихове одлуке и намере, затим, ускоро после тога и сâм прибеже под крило деспоту Стефану и земљу своју отачаскују, Врање и Иногоште и Прешево прими и задржа. И постаде као неко крило хришћанима.'' Да је простор некадашње жупе био тежак за пролазак, говори нам и чињеница да је султан Мурат, приликом доласка на Косово поље 1389. године, то учинио преко Куманова из правца Велбужда (Ћустендил), а не преко власинске висоравни и иногоштанског поља.
   Битан је податак да је Муса, Бајазитов син, пре помињања Иногошта прошао том територијом. Било је то 1402. године. Константин Филозоф наводи да је Муса тада прешао преко планине Чемерник.
У средњем веку, приликом сеоба, народ је насељавао нова места, бирао је да она одговарају њиховим потребама и да су слична оним местима одакле су отишли. Народ је са собом доносио обичаје, традицију, веру, језик и тако чувао свој мали део историје. Често су досељеници, из потребе да има тако буде лакше или да да би их подсећало на бивше насеобине, давали имена селима, пределима, рекама, планинама слична као тамо одакле су дошли. То нама данас у многоме олакшава проучавање кретања становништва, јер често налазимо да два, понекад и више села имају исти назив а међусобно су удаљена некада и на стотине километара. Александар Трајковић објашњава да је Иногоште, с обзиром на период када се први пут појављује његово име у неким списима, добило назив по планини Гоштац, која се налази између Црне Горе и Херцеговине.  Ипак, овај несловенски (германски) назив, највише подсећа на стару словенску жупу Оногошт, која је обухватала Никшићко поље. Тврђава Оногошт се налази на локалитету данашње Моштанице, а упечатљиво је да надомак Врања постоји село са тим именом.
Назив жупе Иногоште није једини који наличи средњевековној жупи надомак Никшића. Проф. М. Златановић наводи насеље Огош у Врањској Бањи чије име је у тесној спрези са некадашњим називом старе жупе на овим просторима.  Осим овог насеља, на Иногоште асоцирају врањска села Доњи и Горњи Вртогош, село Огоште са Огошком реком који се налазе на територији АП Косова и Метохије у малој предеоној целини Холгоште. Веза између жупа Оногошт и Иногоште свакако да постоји и несумњиво доказује да је у средњем веку било кретања становништва између њих.
https://волим-сурдулицу.срб

Ван мреже Бата Матаранго

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 579
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #4 послато: Јун 24, 2016, 09:02:57 пре подне »
град ГЛАМОЧ


Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 11021
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #5 послато: Јун 24, 2016, 09:31:39 пре подне »
град ГЛАМОЧ



Где од свих српских средњовековних градова нађе Гламоч? Он јесте био у саставу Босне (што се може тумачити као српска земља), али мислим да је у средњем веку био и део хрватске краљевине.

Свакако није добар пример српске земље у средњем веку.

Ван мреже Бата Матаранго

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 579
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #6 послато: Новембар 08, 2016, 08:11:00 поподне »
Предложио бих, да пошто у овој рубрици има лепих слика старих градова не започињем нову тему. Замолио бих, да поштовани форумаши прикаче (у случају да поседују ) фотографије мање познатих (остатака) утврђења и градина чијих је остатака сваким даном (нашим немаром) све мање, пре него што трајно нестану у заборав. Слика јача од сваке речи.

Лично ме занима зашто су само до скора били "видљиви остаци зида Штиљановог града (Дробњак/Пива)"?


Цитат
До пре годину дана били су видљиви остаци зида Штиљановог града, вероватно некадашњег утврђења које је обезбеђивало путни правац и прелаз преко реке Комарнице. Недалеко од овог утврђења налази се пут који иде из Пиве и прелази реку Комарницу, а данас се користи само за пешаке и ситну стоку. Напомињем, да се напсрам односно у непосредној близини локалитета Велике градине налази топоним Мала градина, такође смештена на врху кањона Комарнице. Име Штиљан посведочено је у периоду средњег односно XV века на простору Дробњака.
стр.126

Др Марица МАЛОВИЋ-ЂУКИЋ, ДРОБЊАК ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ У XV ВЕКУ
https://mostovikulture.files.wordpress.com/2015/02/pages-from-glasnik-muzeja-2-10.pdf


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #7 послато: Новембар 22, 2016, 07:05:01 поподне »
Филм о Призрену

https://www.youtube.com/v/4kaeB4M65RU


Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9388
  • I2a S17250 A1328
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #8 послато: Јануар 24, 2017, 12:25:02 поподне »
Опис крсташког разарања Земуна и Београда 1096. године:

http://www.newsweek.rs/kultura/80053-zaboravljeni-pokolj-evo-kako-su-krstasi-doneli-pustos-i-smrt-beogradu.html
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 6729
  • I2-PH908>Y52621>Y189944, род Никшића
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #9 послато: Јануар 24, 2017, 12:59:11 поподне »
Опис крсташког разарања Земуна и Београда 1096. године:

http://www.newsweek.rs/kultura/80053-zaboravljeni-pokolj-evo-kako-su-krstasi-doneli-pustos-i-smrt-beogradu.html

Тај поход се још назива и Народним крсташким походом (People's Crusade).
https://en.wikipedia.org/wiki/People%27s_Crusade

Цитат
Međutim, nekoliko vitezova je ostalo u Zemunu, odlučnih da provere glasine o kvalitetu zemunskih kafana.
Ово је мало више анахроно.  ;D

Цитат
Zemunska pljačka potrajala je nekoliko dana, dok krstaši nisu čuli da im se približava ozbiljna jedinica vojske koju je poslao ugarski car.
Угарски краљ...

У овом пасусу са Википедије су мало боље сабрани подаци о боравку тих "народних крсташа" у Земуну и Београду 1096. године:
Цитат
Прва група коју је сачињавала сиротиња дошла је крајем пролећа 1096. године у Земун, тада Угарску тврђаву. Док је главнина прешла Саву и код Београда ушла на византијску територију, заостало је неких шеснаест крсташа. Они су напали неке трговине са намером да их опљачкају, али су их Мађари ухватили, добро истукли, одузели им оружја и скинули одела. Тако голе су их послали у Београд. Ова прва група предвођена од стране Валтера без Имања остала је без хране па су се њени представници обратили византијском заповеднику Београда да их снабде намирницама. Како је овај то одбио дошло је до сукоба. Крсташи су упали у град и починили свакојака зверства. Становнници Београда огорчени овим делима навалили су на крсташе. Једне су побили а друге спалили у једној цркви, тако да се Валтер забринуо и кренуо даље ка Нишу и Софији.

Не много после прве, наишла је и друга група сиротиње коју је предводио Петар из Амијена. Близу Сремских Карловаца спојили су се они који су ишли пешке са онима који су се дошли бродовима низ Дунав и већ 20. јуна 1096. нашли су се пред Земуном. Овај сусрет би прошао без већих последица да није дошло до свађе око куповине једног пара ципела. Изродила се права битка и крсташи су заузели земунску тврђаву и поклали 4.000 Мађара.

Византијски командат Никита је наредио својој пограничној стражи, коју су сачињавали припадници варварског племана Печенега, да крсташе приморају да се искрцају на једном месту. Због тога је дошло прво до мале битке на реци, а затим и на копну. Одреди Петра Пустињака потукли су византисјки одред и напали Београд. Крсташи су опљачкали град, а потом га запалили. Затим су кренули низ Дунав до ушћа Мораве, па долином Мораве до Ниша. Од Ниша кретали су се уским кланцима поред Пирота до Софије, преко хладних превоја Балкана до Пловдива и Једрена, тракијском равницом до Мраморног мора и најзад дуж обале до Цариграда.

После краћег задржавања у околини Цариграда, због нереда и пљачке пребачени су у Малу Азију. Ту су на обали поставили логор где је требало да сачекају остале крсташе. Непознавање прилика, жеља за пљачком и несмотреност довели су крсташе до сукоба са Турцима. То им се осветило, јер их је турска војска у великом броју побила и заробила.[12]
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8_%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

Занимљиво је да су се саборци Валтера без Земље, који су први ушли у Београд и почели да праве зверства, покушавајући да побегну од разбеснелих мештана ушли у једну цркву; црква је у средњем веку, а и касније, увек била прибежиште за прогоњене, сматрана је као уточиште у које прогонитељ није смео да крочи; међутим, то није спречило мештане да грађевину запале споља, са све крсташима у њој...
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9388
  • I2a S17250 A1328
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #10 послато: Јануар 24, 2017, 02:24:41 поподне »
Мени је апсолутно најупечатљивији опис профила људи који су кренули у рат:

"Pozivu su se u najvećem broju odazvali siromašni - najniži sloj seljaka, gradska sirotinja, skitnice i secikese, čudaci, fanatici i očajnici svih vrsta. Potom su išle seoske porodice, sa decom i starcima, i u najmanjem broju to su bili vitezovi, iskusni ratnici koji su bili spremni za ozbiljna ratovanja."

Јасно је да је већина кренула у пљачку или сеобу.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 6729
  • I2-PH908>Y52621>Y189944, род Никшића
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #11 послато: Јануар 24, 2017, 03:19:29 поподне »
Мени је апсолутно најупечатљивији опис профила људи који су кренули у рат:

"Pozivu su se u najvećem broju odazvali siromašni - najniži sloj seljaka, gradska sirotinja, skitnice i secikese, čudaci, fanatici i očajnici svih vrsta. Potom su išle seoske porodice, sa decom i starcima, i u najmanjem broju to su bili vitezovi, iskusni ratnici koji su bili spremni za ozbiljna ratovanja."

Јасно је да је већина кренула у пљачку или сеобу.

Да, та народна војска је била својеврсна претходница, али су први и настрадали, у првом озбиљнијем судару са Селџуцима на тлу Мале Азије...Озбиљна крсташка војска, састављена од витезова и предвођена крупним западноевропским феудалцима, је била много дисциплинованија, али су и поред тога Византинци, поучени претходним искуством са Петром Пустињаком и Валтером Без Земље, одлучили да их уз војну пратњу и уз што мања задржавања проведу кроз балканске области Царства и да их што пре искрцају у Малој Азији. Ова, "права" крсташка војска је већ била много успешнија, поразивши Селџуке и напослетку успевши да освоји Антиохију, Едесу, Триполи и Јерусалим, мада су и они чинили зверства приликом освајања Јерусалима (секли су утробе Арапима и Јеврејима у потрази за златницима, јер су чули да су их они прогутали како их се крсташи не би домогли).
Чињеницама против самоувереног незнања.

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 6098
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #12 послато: Јануар 25, 2017, 11:17:15 пре подне »
Тај поход се још назива и Народним крсташким походом (People's Crusade).
https://en.wikipedia.org/wiki/People%27s_Crusade
Ово је мало више анахроно.  ;D
Угарски краљ...

У овом пасусу са Википедије су мало боље сабрани подаци о боравку тих "народних крсташа" у Земуну и Београду 1096. године:https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8_%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

Занимљиво је да су се саборци Валтера без Земље, који су први ушли у Београд и почели да праве зверства, покушавајући да побегну од разбеснелих мештана ушли у једну цркву; црква је у средњем веку, а и касније, увек била прибежиште за прогоњене, сматрана је као уточиште у које прогонитељ није смео да крочи; међутим, то није спречило мештане да грађевину запале споља, са све крсташима у њој...
Реч БИТАНГА...(скитница, онај који проси)...
Када су у средњем веку на ове просторе долазили немачки рудари Саси да раде у рудницима, наши стари преци су први пут чули неке немачке речи. Тако, једне прилике неки Саси су скитничарили и нису имали шта да једу. Па су да би добили нешто да једу изговарали реч "Бите" а када би и добили тражени оброк захваљивали речју "Данке". Тако су тада ове људе који скитничаре прозвали од БИТЕ И ДАНКЕ БИТДАНКЕ односно БИТАНГЕ.
А негде сам чуо да је реч БИТАНГА настала управо када су крсташи дошли у Земун...

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9388
  • I2a S17250 A1328
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #13 послато: Фебруар 28, 2017, 03:50:05 поподне »
Један леп текст о Краљевићу Марку:

https://sr.scribd.com/document/58455026/Epski-lik-Marka-Kraljevi%C4%87a

(није ми баш јасно ко је аутор, али је лепо написано - има историјских података, епике, психолошке драматике...)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #14 послато: Март 08, 2017, 12:46:44 поподне »
Ово је легенда о војводи Црепу Вукославићу, српскоме средњем веку и борби за самосталност Србије, духовној култури, старим српским именима...
http://www.poetabg.com/htm/knjige/vojvoda_crep.html


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #15 послато: Март 14, 2017, 12:47:01 поподне »
О српским витезовима и делијама, када је уз тешке оклопе требало носити и баратати тешким оружјем. То је била часна и јуначка борба када се гледало очи у очи.

http://www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/04/Srbski-vitezovi.pdf


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #16 послато: Март 23, 2017, 11:39:40 пре подне »
Одломци из књиге "Динарска племена Немањићског поријекла" Милана Карановића (о значају народног предања у формирању братстава и племена, о Никшићима, Копривицама...

                                                                                                        Динарска племена Немањићског поријекла

Снажна азијска најезда изазвала је кретања становништва на Балканском полуострву, а тиме и велике етнографске поремећаје. Поред осталога, она је прекинула упоредан развитак писмености код нашег народа са осталим европским народима, и свеопште просвјећености која се тиче само помоћу пиемености. Мало је остало писмених докумената о животу и раду нашег Средњег вијека и то само у млетачким и дубровачким архивима јер су с овима имале наше средњевјековне државе и трговачких и политичких веза. Из периода турске владавине има мало или скоро нимало што записано. За све то вријеме па до шумадијског устанка, остало је свих тих записа и натписа о шточем око 10.500 које је Љуб. Стојановић сабрао у своме зборнику под насловом „Cтapu cpncки записи и namnucu" (у шест књига на 2300 страница).
Народ је наставио своје живљење под сасвим другим политичким приликама. Највећи дио становништва повукао се у карсну исамотвору“ балканску тврђаву, у тсешко приступачне динарске планинске урвине, како вели Владика-пјесник Његош у своме „Горском Вијенцу“:
   ”Што утече испред сабље турске,
     Што се нешће у ланце везати,
     То се збјеже у ове планине,
     Да гинемо и крв проливамо,
     Да јуначки аманет чувамо,
     Дивно име и свету слободу“.
Bpaћao ce народ тиме старој праславенској патријархалности. Формирала су се племена и братства и легенде и митови о њиховим родоначалницима, потомцима изгинулих косовских хероја. То племенско формирање Цвијић, у своме дјелу Балканско полуострво и јужнословенске земље, овако ириказује: „ У сваком племену има по неколико старих сродних родова који чине племенско језгро. Око овог језгра су се груписали нови досељеници сасвим друкчијег порекла, образују! И братство, и остаци старих племена. Дакле више су агломерацијом него сродством створена ова племена. Нови досељеници су пореклом из суседних области, поглавито из Метохије, са Косова, из Херцеговине, од Сјенице, као и из Босне и моравске Србије .. .“ (књ. II. стр. 53). На ово формирање динарских племена од знатног је утицаја био један догађај у средњевјековној Босни, ирсд њен пад, који су забиљежили дубровачки хроничари а на које данашњи историци не обраћају довољно пажње. У посљедњем деценију босанске државне самосталности бјеснио је у Босни страховит грађански рат усљед чега се иселило 40.000, предвођено са 40 вјерских поглавица у државу Херцега Стјепана. То је и био узрок срамном паду Босне без икаквог отпора. Исељено становништво укрстило се женидбама током стољећа са Захумљанима и косовским бјегунцима и формирала се тиме динарска племена велике животне снаге и експанзивности. Међу њима је било властеле немањићског поријекла („Постадоше лафи ратарима“ како вели владика-пјесник у своме „Горском Вијенцу“). По Јиречеку („Историја Срба“ књ. III. стр. 13): „Потомци споредних линија изгубили су се брзо међу племством, носећи обичан наслов жупана: жупан Димитрије, син краља Вукана, жупан Деса, син краља Владислава, или жупан Когдан и Радослав, синови кнеза Андрије Захумскога."
За формирање племена и њихових братстава неопходно је потребно да настану прво легенде, а затим митови, а њиховим родоначалницима који воде поријекло од учесника у најепохалнијем нашем историјском догађају у косовском боју. Ти митски преци су вође и чувари племенски кроз историју. Њега чак и сањају пред судбоносне догађаје, као што су Озринићи, идући по вино о својој слави Св. Арханђелу пред историјско Бадње вече, сањали свога митског претка Озра.
Формирала се „вјера Обилића“ са видовданском етиком, пo којој је „света освета“ и ико се не освети тај се не посвети“. То је све изражено народним пјесмама, величанствене динарске дикције и љепоте.

ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић
                         
                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #17 послато: Март 23, 2017, 11:41:53 пре подне »
                                                                            Значај народних предања за упознавање наше народне прошлости

Духонна наша култура развијала се стољећима помоћу усмене књижевности. Народ је своју историју учио из народних пјесама, уз гусле пјеваних, и усмених предања, предаваних покрај огњишта дугих зимских ноћи, у којима и није било свагда историјске истине. Формирала се народна вјера и народна философија историје. Кад је васкрсла Србија шумадијским устанком, добила је полета и историјска наука. Романтичарском схвагању историје са слијепим ослоном на народна предања, ударио је глогов колац Иларион Руварац, творац модерне научне историје. Тај историјски прогрес наставила је плејада млађих модерних историка и то је много допринијело општем друштвеном прогресу, По кадшто би се падало у крајност ниподаштавајући свако народно предање, иако се у оскудици писаних извора осјећала празнина.
Вриједност народних предања и увиђање потребе, да се она и надаље сабирају, оживотворио је славни Цвијић са својом научном школом и организовањем научне анкете. Разумије се само по себи, да се не може поклонити потпуна вјера свим народним предањима. Као год што се из тоне (1000 кг.) рудаче, процесом рударских радова добије 7 грама чистога злата, па се сматра да се исплати радитн тако је и Цвијић научно аналишући сакупљена народна предања, строго критички рађено, пробрао и издвојио и дао синтезу свега тога у своме монументалном дјелу „Балканско полуострво.
Већина народа, да очува своју индивндуалност, склањала се у неприступачне планине цијелог вијенца, названог „Динарске планине“ или „Динарске алпе“. Оне почињу од Велебита па допиру до Комова и Проклетија. Властеоске породице, лишене привилегија, почињу се плебеизирати, повраћајући се сточарском начину живота који расно освјежава. Њима долази све што је расно најкрепкије и најборбеније из Босне са својим исконски праславенским фолклором и тиме се формира најборбенији расни тип — Динарац са епским еланом, поносан и заносан, сав у култу националних идеала, националног ослобођења.
Легенде и митови плету се око племенских предака. Посебну групу динарских племена сачињава неколико племена која доводе своје поријекло од Немањића и њихових „одива“ (женских из рода Немањића које су се поудале у властеоске родове). На читаве групе родова, огранака племена који доводе своје поријекло од Немањића, наилазимо чак и на тромеђи Сјеверне Далмације, Лике и Босанске Крајине са новим матичним гнијездом између Велебита и високе планинске косе назване „Динара“, која даје име цијелом систему балканских планина. Од тог новог матичног језгра расељавали су по свој Босанској Крајини, Хрватској и Славонији,
Поријекло становништва Старе Херцеговине, Старе Црне Горе и њених Црногорских Брда, испитала је детаљно организована Цвијићева научна анкета, само се очекује са великим интересовањем публиковање свих резултата из научно најинтересантнијих и најзначајнијих наших етнографских области: Пиве, Бањана, Никшићске Жупе, Мораче, Црногорско-Херцеговачког Грахова, Опутних Рудина. Одавна се указује потреба, да се на једно мјесто саберу записана сва народна предања о прецима једне групе племена, а која су разбацана по многим књигама, листовима и календарима, у ово 100 година њиховог сакупљања по народу. Тиме би се имао преглед и свих предања и њихових варијаната, неопходно потребан за даља прибирања таквих података о поријеклу племена. Овакав преглед предања и њихових варијаната био би најбољи подстрек и потстицај за њихова даља прибирања. Тај посао није за одлагање, јер ће предања посве да ишчезну ако их за времена не побиљежимо. У том циљу доносимо и ми овдје преглед народних предања, прво о племенима која доводе своје поријекло од Немањића „одива“. Ова су народна предања имала и свој нарочити селекциони зцачај и била од велике важности по формирање извјесних етичких вриједности у међусобним племенским утакмицама, у историјском раду националног ослобођења и уједињења.
ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић

                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #18 послато: Март 23, 2017, 12:34:10 поподне »
Три српска и два албанска племена воде порекло од Немањића.
                                                           
                                                                                     Племена од „свете лозе“ Немањића

Седам је Немањића владало 200 година с оца на сина, и изумрли су са Урошем. Мали број Немањића “одива“ (женских од рода Немањића) удале су се за стране владаре и то: двије у Бугарску, двије у Византнју, једна у Босну, једна у Хрватску, а једна за албанског поглавицу. Остале су се поудале за домаћу властелу и то није записано нигдје него је усновано у усмена предања код формирања племена. Династија која је дала првог српског просвјетитеља, Св. Саву по црквеним пјесмама „равноапостолног", затим много владара светитеља, сматрана је као „света лоза" и „светородна крв", па је свако динарско племе, у своме формирању, смаграло за част ако је када било орођено са Немањићима па макар и преко њихове девете „одиве-. То је знатно утицало и на формирање извјесних позитивних етичких вриједности и племенских особина. А гдје су споредни огранци Немањића династије, који су постали властела и под другим презименима јављају се на политичкој позорници. Нису изумрли ни потомци Кнеза Мирослава ни Краља Владислава. Писаног помена нема али им се траг познаје и губи се негдје у Херцеговини.                                                                                                                                             
Пет племена брђанских, три српска а два албанска, доведе своје поријекло до Немањића и да су од петорице браћа. Српска су племена: Васојевићи, Озринићи и Пипери, а албанска Хоти и Краснићи. Прво ћемо да изложимо народна предања о поријеклу тих српскнх, а затим албанских племена.

ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић

                                                                                                                                                                               Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1332
Одг: Српске земље у средњем веку
« Одговор #19 послато: Март 23, 2017, 05:11:42 поподне »
Племе Васојевићи (I)


                                                                                                     Српска племена немањићског поријекла (I)

 Сарадници Цвијићеви на проучавању црногорско-брђанских племена, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, у своме раду Васојевићи у Црногорској Граници, који је штампан у Насеља српских земаља (књ. II. стр. 536), забиљежили су ово народно предање о поријеклу Васојевића племена: „Народно предање прича да су некад из Херцеговине, доселила на Кчево четири брата: Васо, Красо, Ото и  Озро. Неки кажу да им је Пипо био брат. На Кчеву им се не допадне, те се крену даље, пут истока, да траже где ће се населити. Пошто је Озро био хром, и како још тада није било готово никаквих путева, он није могао путовати преко црногорских крша, те се устави код некаква богата човјека, чијом се кћери ожени. Кад су му синови одрасли, отјерају своју ујчевину и Кчево остане само њима. Тако су постали Озринићи. По једном казивању, Ото и Красо су остали под Хумом Хотским, одакле се Красо преселио у Крастаниће, а Ото ту ocтанe. Други, опет кажу, да су сва тројица дошла на Ножицу, па се Ото и Красо вратили, а Васо с породицом ту остао. Лијева Ријека, у којој се Васо доселио, није тада била насељена. О своме родоначелнику причају Bacojeвићи да је од Немањића; наиме Вукан Немањић имао је сина Костадина, Костадин Васоја, Васоје Стефана, Стефан опет Костадина, а Костадин Васа, који се у Лијевој Ријеци населио и од којег су Васојевићи. Васа је с породицом дошао преко Вјетреника на Јаблан, и тај је нашао једног братоношког кнеза, с којим се побратимио и код његове куће оставио породицу, а он пошао заједно с побратимом кроз Лијеву Ријеку да разгледа земљу. Уз помоћ побратима направи кућу.“
Поменута дна испитивача у своме другом штампаном раду са насловом Вacojeвuhu у Турској граиици („Нассља" књ. III. стр. 700), говорећи о насељавању Срба у жупи Будимљу, који су ту остали до Косова, наводи ово: „После Косова ови се Срби иселе, због турског зулума, у Херцеговину, те Васојевићи и Будимље остану пусти. По једном предању, ови су Срби били од Немањића, па су преко Херцеговине дошли на Кчево и одатле се опет населили у својој старој постојбини, под именом Васојевићи.“
Др Р. Вешовић у своме дјелу Племе Васојевићи (стр. 88) доноси ово предање за племенског претка Васојевића: „Он је старином од рода Немањића, од краља Милутина, неки веле да је од Вукана. Од Вукана је Костадин, од Костадина Васоје, од Васоја Стеван, од Стевана Костадин (други), од Костадина Васо. Мало друкчије казује неки, како је Васо „од другог брата Краља Немањића“, и да су једно с Немањићима који су славили Св. Аранђела, исту славу коју славе Васојевићи. Многи с тога објашњавају како су стари Васојевићи благодарећи највише овој својој жици од Немањића“ одржали своју чисту крв“, свој „властелински сој“ и очували један „неподијељени род од Косова“. Отуда увјерење, да су прије српског државног слома преци племена били високо племство, а послије пада Немањића државе да су ти преци измицали у још слободне земље Херцега Стјепана, ступили су затим до Приморја и због туђинаца, отуда прешли у горње стране Иван-беговине. По истом предању војвода Васо је био у блиском сродству са Херцегом Стјепаном.

ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић

                                                                                                                      Одабрао и приредио: Војислав Ананић