Где почиње српски идентитет на Балкану, која племена захвата и како се шири? Да ли словени из нових укључених области у средњевековну Србију радо прихватају име Србин и да ли у Србима виде врло блиске сроднике?
Чињеница је да су се Срби састојали из више под-племена у ср. веку, а теорија да је Срб заправо назив за сабраћу, собрање, збир, браћу по крви некако би и објаснило уједињење словенских племена у српски етнос.
Стоји ти уразумијети механизам постанка рода, племена и народа;
Род не избираш, но си по рођењу члан. Родовске старејшине су ради защите крајища у којем пребивају ступали у тијесније саузе с другијеми родовим и то најчешће орођењем по женској страни. Сви они орођени с мужске или женске стране творили су племена која су господарила једним крајем. Када је крај мал као једна долина међу горами ту превладава поредак племенâ, но када имаш отворена поља и шуме као у Пољској или Русији ту су ти племена бројна и више се сплету и преплету и гдје је природна граница преко које то родовско надовезивање престаје ту престаје и заједнички језик. Све што се народило унутар одређених међа је народ. У староставности ријеч народ није значила етнос него оно што данас кажу по турски раја или живаљ, а етнос се изражавала ријечју "језик". Када ти њеко говори истијем или сличнијем словом (=ријечју) тај ти је био Словијенин и одмах си знао да си њекако ш њим род, јер се језик распрострањава орођавањем. Већина удруженијех племенâ у старој домини означавали су се једни пред другими по том гдје ко живи - они с поља су пољани, с гора горјани, који су међу дријевми - Древљани. То не значи да су сами људи с поља називали себе тако, него су имали разна имена најчешће по ријеци или крају или граду - Вислани, Морављани, Бошњани, Неретљани, Краковљани, Кијевљани, а опет силни и моћни родови вољели су се назвати по којему славну јунаку предку - Никшићи, Мириловићи, Војунићи, Немањићи итд. Постоје удружења племена која се удруже на основу занимања и начина живота. Тако је било који род из било којега краја могао постати козаком - најамним ратником који је ослобођен од плаћања пореза и ти удружени људи сваки са својим родом и разним поријеклом, једни из Литве, други из Пољске, трећи из Волињи, четврти из Северштине постали су дио живља који ће с диком рећи да је козак. Срби, Хрвати, Чеси, Љутићи и покоји други, сви су с обода словијенске домовине или тачака сукоба с туђинци те имају називе не по географским појмима, но њеке нарочите или неразумљива коријена. То највише указује на њеко удружење разнијех племена с одређенијем циљем. То удружење ули савез може сезати из давнијех времена са заборављеним смислом оснивања. Тако и козак данас нема смисла, но свеједно има ту њеку дику и васпитање унутар породице, да је козак.
Ко је хтио, вазда се могао ородити с њеким србскијем племеном међусобном женитбом и учењем језика. То им је давало защиту и слогу у крају и завичају. Тако су њеки друзи придружили се Србљем и ородили ш њими. То су могли бити и власи и грци и друзи словјени.
Идентитет је њека нам далека и туђа ријеч, а сущина "родитељем васпитана преданост и вјерност к једному савезу који има смисао защите; што је породица у долини, то је народ на земљи;
Кога србство не штити, тај има свако право исступити из тога савеза и наћи себи бољи савез, јер је смисао свакога савеза стријемљење ка заштити и напредку. Бити Србином је одлука племена и васпитање племеника.
За племенски савез је најважније имати смисао и циљ. Кад се то изгуби, онда од савеза остане само име, каконо праздна љуска од јаја, а срж истекне па се разлије које куда.
