Влашко право на Балкану и у Европи

Науке и научне дисциплине > Српски средњи век

<< < (18/32) > >>

Malesevic:

--- Цитат: Иван Вукићевић Октобар 18, 2020, 08:08:49 поподне ---Ово је изузетно битан податак имајући у виду да је поистовећивање влаха са данашњом истоименом етничком групом узело поприличног маха у нашој историографији. Иако смо генетичким истраживањима већ побили ту тезу, сада имамо додатну потврду са веродостојним историјским извором.

Ово ће нам у будућности бити полазна тачка за било какву причу о власима.

--- Крај цитата ---

То поистовећивање Влаха (етнија) са термином "Влах" током средњег века па и у новијем добу (ово пре свега се односи на Босну, Херцеговину и простор данашње Хрватске) је озбиљан проблем, за који мислим да га није могуће решити. Људи који су упућену у материју, сигурно знају да праве разлику, али обичан читалац не.

Засигурно је да су Словени по доласку на Балкан затекли романско станотништво које је већ живело тим "влашким животом", а под тим мислим на лако покретно номадско-сточарско становништво са одређеним базама које је уживало извесне пореске олакшице, а заузврат вршило снабдевање и вероватно војне услуге за одређене помесне господаре. Словени су преузели овакав начин односа према романском становништву, али је убрзо дошло до мешања становништва и то тако да је су језик и култура постали махом словенски, али да је социјални статус и начин живота задржан као влашки јер је то омогућавало више личних слобода од становништва које се налазило у кметском положају.

И ово ће да се преноси са генерације на генерацију све доживљавајући том приликом одређене трансформације (Османско царство, Аустрија) по потреби налагодавца, становништва и генерално друштвених прилика.

Злоупотреба овог термина у данашњој хрватској историографији ми је донекле јасна, али да се то дешава и у српској...

drajver:
Да је влашко право у позном средњем вијеку постало нека врста српског правног специјалитета, показује и турски попис Румелијског ејалета (европског дијела Турске) односно компилација пописа тог ејалета од 1514-1550. Предност ове компилације је у томе што покрива сав дотад освојени простор Отоманске империје у Европи. У једном дијелу пописа издвојене су влашке нахије , дио пописа под називом EFLAKLAR. То су нахије у којима је међу становништвом био присутан влашки сталеж у првој половини 16. вијека.

Из тог пописа се може видјети да је влашки статус присутан искључиво код српског становништва. Не јавља се у осталим европским дијеловима царства. Ни на простору српских земаља није равномјерно распоређен. Слабо је присутан на простору Косова и Метохије, југоистоку Србије. Практично је непостојећи на простору Зете и Брда (што је посебан феномен на који треба обратити пажњу, с обзиром на изразиту присутност у Херцеговини). Такође веома је слабо присутан на простору источне и средње Босне.

У уводном тексту за овај влашки статус поред набројаних нахија у којима је присутан, дата је и сљедећа напомена: Eflakların teşkilâtlı olarak yoğun olarak bulundukları idarî birimler aşağıda gösterilmiştir. Bunların dışında Şehirköy, Timurinçe, Bihor, Priştine, Mizistre, Moton ve Kalavrita bölgelerinde filorici veya timar sistemi içeri-sinde kaydedilmiş az miktarda Eflak toplulukları bulunmaktadır.

Односно каже се да су поред набројаних нахија неки власи присутни и у Şehirköy (Пирот),Timurinçe(јужна Албанија), Bihor (Бихор), Priştine (Приштина), Mizistre (Мистра, Пелопонез), Moton (Methoni, Пелопонез), Kalavrita (Калаврита, Пелопонез).

Било би занимљиво истражити одакле ове влашке (статусне) оазе на Пелопонезу и јужној Албанији.

drajver:
Вјерујем да би ове усамљене влашке оазе у подручјима у којима није било влаха у значајнијем броју, могле бити посљедица војне колонизације. Да то премјештање влаха на крајину/крајиште, а у војне сврхе, није била оригинално турска идеја, већ да је такође преузета из српске средњевековне државе, говори и случај влаха у нахији Петруш код данашњег Параћина. Ова влашка нахија пописана је и у горе поменутом попису прве половине 16.вијека, у оквиру Alacahisar Livası (Крушевачког санџака). Крушевачки санџак свакако није био карактеристично подручје влаха. Поред ових влаха у Петрусу, у оквиру тог санџака власи су били приутни у само још двије нахије: Загрлата (између Крушевца и Алексинца) и Левач.

Неки извори из средњег вијека говоре да је присутво влаха у Петрусу посљедица војнe колонизације из предтурског времена,тачније из времена кнеза Лазара. Тамошњи власи припадали су властелину Црепу и учествовали су у чувању српских источних граница.
https://www.academia.edu/5499562/Vlasi_nahije_Petru%C5%A1_u_popisu_vlaha_Smederevskog_sand%C5%BEaka_iz_1528_godine

Оно што се питам да ли присутво статусних влаха у јужној Албанији и Пелопонезу, можемо такође приписати некој сличној војној колонизацији у периоду распада структура хришћанских држава на Балкану.

drajver:
Провјерио сам ове четири локације у Грчкој и Албанији гдје се појављује становништво у влашком статусу почетком 16. вијека.

Нека директна веза са српском средњовјековном државом може да се успостави само за област Timurince тј. Томорице на југу Албаније. Срби ову област заузимају половином 14. вијека за вријеме Душана, а под Турке пада 1417. године. У том међураздобљу на овом простору се смјењује владавина Асена, Балшића, Музакија, Жарковића.

Наведене области на Пелопонезу у 15. вијеку се налазе под влашћу Палеолога, царске браће Томе и Димитрија, синова Јелене Драгаш. Преко Драгаша-Дејановића су и Тома и Димитрије повезани са српским владаром јужне Албаније Мркшом Жарковићем, чија је мајка Теодора Дејановић, ћерка деспота Дејана.

Али све је то круг истих српско-византијско-бугарских породица касног средњег вијека, па ни те династичке везе нису ријетке. Да ли су преко српских династичких веза неки од статусних влаха могли бити насељени на ове четири локације у војне сврхе? Могуће, мада области ни Дејановића ни Балшића ни Жарковића нису оне гдје је влашки статус био посебно присутан.

Оно што је мени интересантно код све ове четири локације јесте јака словенска топонимија иако се налазе у потпуном грчком и албанском окружењу. Томорица је можда најизразитији примјер. Вјерујем да је ова оласт у раном средњем вијеку била изразито словенска. Очигледно се ради о словенској жупи у долини ријеке Томорице источно од такође словенског Берата (раније Београд). И данас су тамо практично сви топоними словенског коријена.

За Мистру недалеко од античке Спарте се већ зна да су је у раном средњем вијеку насељавали Словени Милинзи. Поред словенских топонима, у 16. вијеку је у близини града пописано село Славохори. Касније то село нисам нашао, али зато данас постоји село Влахохори.

Калаврита се налази подножју планине Хелмос (словенски назив) са такође бројним словенским топонимима.

Метхони је област која је приликом заузимања прилично страдала од Турака, у попису из 16. вијека има доста напуштених насеља са словенским коријеном, касније су очигледно ти топоними погрчени.

drajver:
Присуство влашког права на Пелопонезу би можда најприје могло да се објасни кретањима албанских (и влашких?) сточарских кланова из Епира ка Пелопонезу. Један детаљ из књиге The Ethnic Composition of Medieval Epirus од Brendan Osswald ми је запао за око. Описујући како је Карло Токо, гроф Кефалоније и Закинтоса, сломивши политичку моћ албанских кланова у Епиру, исте као пастире и војнике насељавао по Пелопонезу у 15. вијеку, навео је сљедеће:

"This Albanian political collapse in Epirus led some of them to seek another territory, mostly in the Venetian island of Corfu, or in the Peloponnese, where some of them were installed by Carlo Tocco in his territories of Elide. Others migrated to the Greek Despotate of Mystra or the Venetian territories of Coron and Modon."

Занимљиво је да Osswald наводи управо двије од три локације на Пелопонезу на којима 1530-тих налазимо становништво са влашким статусом: Мистра и Модон (Methoni). Мислим да то није случајност, поготово ако се има у виду сљедеће написано:

"Albanian social organization was still archaic, based on the katund, an aggregate of 50-100 families. The clan was then formed by several katund, four in the case of the Boua in
1423 in the Peloponnesus. They were semi-nomads, shepherds and soldiers, that is raiders, whereas the Greeks were sedentary, and had a political and economical system based on the city."

Оно што се из ових записа може закључити јесте да популација из Епира са катунском организацијом почетком 15. вијека досељава на Пелопонез. Иако се та популација сматра етнички албанском, сасвим је основано претпоставити да је међу њима било и влаха, па и словенизованих влаха, на шта би словенска топонимија области Томорице и указивала. Код Албанаца иако и у српским средњовјековним споменицима имају слична права као власи није се усталила институција влашког права. Могли би претпоставити да су ови остаци влашког права потекли од неке групе која је уживала такво право у Епиру (можда управо у Томорици) и у 15. вијеку га пренијела на Пелопонез као дио албанских сеоба.

Чак и ову најрепрезентативнију породицу међу албанским досељеницима на Пелопонез, Bоua, неки сматрају влашком по поријеклу.

Ово ми дјелује као најлогичније објашњење појаве влашког статуса на Пелопонезу у 16. вијеку.

Навигација