Науке и научне дисциплине > Српски средњи век

Црква босанска

(1/12) > >>

НиколаВук:

--- Цитат: Amicus  Јул 30, 2017, 09:09:22 поподне ---4. Краљ Драгутин, као ревносни борац против јереси, која је набујала у његовим крајевима Босне, тражи преко барског архиепископа (и примаса српског) помоћ од папе. Папа одлучује да ту помоћ пошаље у виду фрањеваца (који су већ присутни у Славонији и Угарској), чији генерал реда одмах потом отпрема двојицу угледних редовника, који су познавали српски језик, на двор српског краља, при чему од краља Драгутина очекује да им пружи пуну помоћ. Колико је у том подухвату било успеха, није остало детаније забележно, али познато је да је епископ Данило II одао признање краљу Драгутину, што је многе од јеретика обратио на веру хришћанску и крстио их.

--- Крај цитата ---

Четврта тачка јасно говори да Црква босанска није била само један специфичан облик локалне православне традиције, како се често у разним скорашњим публикацијама покушава да докаже; зашто би не само католички, већ и православни владари покушавали да угуше "јерес", како је називају у изворима, ако су ти јеретици били православни? Католици и православни у изворима једни друге називају шизматицима, али никад јеретицима, што пуно говори о карактеру Цркве босанске, коју и католици и православни називају јеретичком, и уопште је не признају као део хришћанске васељене и хришћанског учења. Чини ми се да је ситуација много компликованија од просте дефиниције да је Црква босанска: 1) део западне цркве, откинуте од Рима словенским насељавањем, па је услед тога развила специфичности; 2) локална православна црква, која је услед специфичног положаја Босне задржала многе особености карактеристичне за хришћанску цркву пре Раскола 1054. године; 3) богумилска дуалистичкo-гностичка (манихеистичка, павликијанска) организација, само привидно хришћанска, са потпуно другачијом структуром у односу на католичку и православну цркву. Чини ми се да је истина негде између, дакле не може се рећи да су крстјани били узорни хришћани који су се доследно држали свих догми донетих на Васељенским саборима (иначе не би били од суседа називани јеретицима), али не може се рећи ни да су били класични дуалисти који нису поштовали крст. Да се Црква босанска није сматрала делом хришћанске васељене говори и податак да су се поједини патарени и катари, који су доживљавали прогон у Француској и Италији, склањали у Босну (у западним изворима се наилази на оптужбу да је јерес патарена и катара у западне земље дошла управо из Босне), као и то да се крстјанско становништво које би било заробљено у ратним операцијама продавало као робље, што је било забрањено у случају да је неко хришћанин, а то је још један доказ да крстјани нису посматрани као хришћани (правоверни или шизматици), већ искључиво као јеретици (у истом рангу са многобошцима и муслиманима).

Radul:

--- Цитат: НиколаВук  Јул 30, 2017, 11:04:23 поподне ---Четврта тачка јасно говори да Црква босанска није била само један специфичан облик локалне православне традиције, како се често у разним скорашњим публикацијама покушава да докаже; зашто би не само католички, већ и православни владари покушавали да угуше "јерес", како је називају у изворима, ако су ти јеретици били православни? Католици и православни у изворима једни друге називају шизматицима, али никад јеретицима, што пуно говори о карактеру Цркве босанске, коју и католици и православни називају јеретичком, и уопште је не признају као део хришћанске васељене и хришћанског учења. Чини ми се да је ситуација много компликованија од просте дефиниције да је Црква босанска: 1) део западне цркве, откинуте од Рима словенским насељавањем, па је услед тога развила специфичности; 2) локална православна црква, која је услед специфичног положаја Босне задржала многе особености карактеристичне за хришћанску цркву пре Раскола 1054. године; 3) богумилска дуалистичкo-гностичка (манихеистичка, павликијанска) организација, само привидно хришћанска, са потпуно другачијом структуром у односу на католичку и православну цркву. Чини ми се да је истина негде између, дакле не може се рећи да су крстјани били узорни хришћани који су се доследно држали свих догми донетих на Васељенским саборима (иначе не би били од суседа називани јеретицима), али не може се рећи ни да су били класични дуалисти који нису поштовали крст. Да се Црква босанска није сматрала делом хришћанске васељене говори и податак да су се поједини патарени и катари, који су доживљавали прогон у Француској и Италији, склањали у Босну (у западним изворима се наилази на оптужбу да је јерес патарена и катара у западне земље дошла управо из Босне), као и то да се крстјанско становништво које би било заробљено у ратним операцијама продавало као робље, што је било забрањено у случају да је неко хришћанин, а то је још један доказ да крстјани нису посматрани као хришћани (правоверни или шизматици), већ искључиво као јеретици (у истом рангу са многобошцима и муслиманима).

--- Крај цитата ---

Сва јеванђеља писана у Босни су православне орјентације, тако да је и ЦБ православна са елементима старе вјере у виду паљења петровданских лила и слично, што је забрањено канонима али се практикује... Друго, СПЦ је у каснијем периоду бранила ЦБ. Неке друге разлике није било. Драгутин је балансирао са римокатоличком заједницом, ради практичних политичких разлога. У каснијем периоду СПЦ и ЦБ нису имале никаквог спора на терену; рецимо Чајничко јеванђеље писали су људи и СПЦ и ЦБ; Манојлово јеванђеље писао је Манојло Грк итд..

НиколаВук:

--- Цитат: Radul  Јул 31, 2017, 11:39:40 пре подне ---Сва јеванђеља писана у Босни су православне орјентације, тако да је и ЦБ православна са елементима старе вјере у виду паљења петровданских лила и слично, што је забрањено канонима али се практикује... Друго, СПЦ је у каснијем периоду бранила ЦБ. Неке друге разлике није било. Драгутин је балансирао са римокатоличком заједницом, ради практичних политичких разлога. У каснијем периоду СПЦ и ЦБ нису имале никаквог спора на терену; рецимо Чајничко јеванђеље писали су људи и СПЦ и ЦБ; Манојлово јеванђеље писао је Манојло Грк итд..

--- Крај цитата ---

Јасно је мени да у сачуваним списима Цркве босанске (нпр. Тестамент госта Радина) нема никаквих назнака противљења православној догми или неких јеретичких, манихејско-павликијанских елемената, напротив. Међутим, остаје чињеница да је Црква босанска посматрана као јеретичка и од католика и од православаца, што се не може објаснити само неким сачуваним народним обичајима у прослави празника, јер су ти обичаји били присутни и на територији државе Немањића па опет нико није окарактерисао њено становништво као јеретичко; очигледно је овде у питању неки разлог догматске природе. Поставља се питање да ли су Црква босанска и богумилско-патаренска јерес били једно или су били догматски одвојени, с тим што је Црква босанска пружала (из неког разлога) уточиште овим јеретицима од прогона у суседним и далеким земљама. Морам овде приказати неке чињенице које иду у прилог хипотези о барем делимичном прихватању јеретичких уверења од стране Цркве босанске - крстјани себе називају "добрим Бошњанима", а познато је да су катари (јужнофранцуски дуалистичко-гностички јеретици) у свом самоназвању користили сличну фразу, Bons Hommes (добри људи), или чак "добри хришћани"; од свих средњовековних европских земаља, само Босна прихвата и штити прогоњене катарско-патаренско-богумилске јеретике, због чега се нашла на папиној мети, а један у изворима осведочени патарен (проглашен јеретиком и од стране католичке и од стране православне цркве), Аристодије, је "догурао" све до титуле дједа (поглавара) босанске цркве (познати дјед Растудије); већ поменута чињеница да Дубровчани заробљене крстјане са подручја босанске државе продају као обично робље, јер они нису сматрани хришћанима (католичким или православним) па то није било забрањено, а у дубровачком архиву постоје случајеви где заробљене жене из Босне покушавају преко суда да докажу да не припадају Цркви босанској већ да су католкиње, и да због тога не могу бити куповане и продаване; у османским катастарским списима са краја 15. и из 16. века за Босну су људи уписивани по верској припадности, и док се за католике и православце користе називи "гебр" или "кафир" (неверник), забележена су три села у којима су становници записани као "кристијани", дакле и Турци су изгледа правили разлику између ових последњих остатака Цркве босанске и других хришћана.

Остаје чињеница да у ниједном до сада сачуваном спису који се може везати за Цркву босанску нема назнака одбацивања крста, светаца, празника итд. (карактеристично за дуалистичко-гностичке јеретике), нити било каквог наратива о добром и злом богу, злу и привидности материјалног света створеног од Сатане итд. С друге стране, Сима Ћирковић у "Лексикону српског средњег века", одредница "Патарени", ово пише у вези Радослављевог зборника:

"Централно место у њиховом једноставном култу о коме сведочи Радослављев зборник, који је верна копија једног катарског ритуала из XIII века, заузима молитва божја, изговарана клечећи, затим обред ломљења хлеба. Крштење, вршено полагањем руке на главу и јеванђеља на груди верника, обавезивало је на безгрешан живот и зато је код многих верника одлагано до уочи смрти."

У сваком случају, ситуација је далеко од чисте, не може се са сигурношћу рећи да је било која од три преовлађујуће теорије о карактеру Цркве босанске (католичка, православна и богумилска) 100% тачна; једино што је очигледно је да Црква босанска, барем у својим ретким сачуваним јавним списима, нема додирних тачака са дуалистичком јереси, али је ипак била проказана као јеретичка и од стране католичке и од стране православне цркве, због горе поменутих разлога.

Ову дискусију о Цркви босанској ћу преместити у посебну тему, да не би затрпавали тему о фрањевцима.  ;)

http://www.plemenito.com/sr/testament-gosta-radina-iz-1466--godine-/o200
http://www.plemenito.com/sr/hvalov-zbornik/o14
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%98%D0%B5%D0%B4_%D0%A0%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%83%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5
https://en.wikipedia.org/wiki/Catharism

Radul:
Слажем се, само питање је да ли су одређени пагански елементи у прославама били присутни и у Србији, из простог разлога што се Србија строго држала канона.. Права је мистерија пад Босне и нестанак крстјана. Из дефтера рекло би се да никад нису створили неку озбиљнију организацију.

Да додам, да је карта распрострањености цркви у средњовјековној Босни тотални промашај. Планира урадити прецизну карту и уњети потврђене средњовјековне цркве:

1. Манастир Ловницу јер је нађен помен из 1301. године.
2. Црква у Мрамораку рани средњи вијек.
3. Манастир Мачковац 13. вијек.
4. Црква на Гласинцу - Свете Тројице 15. вијек.
5. Маастир Осовица нађен печат из 1330-е године
6.Црквина у Рађевини Рогатица 14. вијек
7.Црква Светог великомученика Лазара у Влаховићима
8.Црква Светог Игњатија у Жудојевићима
9. Храм Свете Недеље у Талежи 15. вијек
10. Црква Светог Николе у Срђевићима
11. Црква у Сарајеву
12.Црква Светог пророка Илије у Пецкој 15. вијек
13. Манастир Сасе
14. Манастир Детлак подигнут 1303. године
15. Манастир Рожањ 13. вијек
16. Манастир у Градишци ~1250

aleksandar I:

--- Цитат: НиколаВук  Јул 31, 2017, 10:07:07 поподне ---Морам овде приказати неке чињенице које иду у прилог хипотези о барем делимичном прихватању јеретичких уверења од стране Цркве босанске - крстјани себе називају "добрим Бошњанима", а познато је да су катари (јужнофранцуски дуалистичко-гностички јеретици) у свом самоназвању користили сличну фразу, Bons Hommes (добри људи), или чак "добри хришћани"; од свих средњовековних европских земаља, само Босна прихвата и штити прогоњене катарско-патаренско-богумилске јеретике, због чега се нашла на папиној мети, а један у изворима осведочени патарен (проглашен јеретиком и од стране католичке и од стране православне цркве), Аристодије, је "догурао" све до титуле дједа (поглавара) босанске цркве (познати дјед
 
--- Крај цитата ---

Добри Бошњани су свједоци на повељама босанских владара, која у истим није свједок само за себе него и за своју родбину (cum fratibrus). Нема доказа да су се крстјани себе називали „добрим Бошњанима“. Обично их је било 12. О томе погледати код М. Динића, Државни сабор средњовјековне Босне, стр.14- 22, поглавље О сведоцима босанских повеља.

Срећко Џаја ( „Dobri Bošnjani“ i „boni homines“, Dijalog, Sarajevo 2006.),  сматра да се овај појам  не односи на службе у Цркви босанској него да је то превод, односно босанка варијанта латинског појма  boni homines, што је у касној антици и у франачком праву означавало квалификоване свједоке (testes idonei).

Аристодије и Матеј су задарска браћа (синови Зоробабела) које помиње Тома Архиђакон, српски синодици и писац Баталовог јеванђеља. Везу Аристодија са наводни дједом Цркве босанске Растудијем први је покушао да „оснажи“ А. Соловјев. Соловјев је много гријешио (сјетимо се његово домишљања о потурима и патарима), а ту тезу је оборио Ј. Шидак, који сматра да је „Соловјев имао бујну машту (погледати Ј. Шидак , Студије о Цркви босанској и богумилству, стр. 323. и 324.). Интерсантно да наш филолог М. Будимир (Триклети бабуини и бабице патаренске) сматра да се са чисто филолошког аспекта име Растудије поклапа са грчким имено Аристодиоос, али се на почетку реченице ограђује „нисам историчар“.
Иначе, Ј. Шидак на страни 341. наведеног дјела, такође, за добре Бошњане наводи да овај појам има сталешко а не вјерско значење.

Гост Радин у свом тестаменту употребаљава назив „добри мужје“.

Па управо Зборник крстјанина Хвала (Псалтир) потпуно обезнажује теорију да припадници Цркве босанске не поштују Стари Завјет. Херцег Хрвоје Хрватинић се сматра за једног од најистакнутијих припадника Цркве босанске.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију