Науке и научне дисциплине > Српски средњи век

Долазак фрањеваца у Босну и њихова улога кроз историју

(1/5) > >>

Amicus:
На почетку, дотаћи ћемо се самог времена њиховог доласка, а то ћемо покушати представити одговорима на следећа четири питања:

1. Ко су фрањевци?
2. Када долазе у Босну?
3. Ко их доводи?
4. Који су разлогзи њиховог доласка и која је била њихова улога?

1. Фрањевци су римокатолички црквени ред који је основао Св. Франциско Асишки око 1221. године, а чија је правила потврдио/одобрио папа Иноћентије III 1223. године. У ужем смислу, називају се још и малом браћом (fratres minores), па и сам ред се често назива редом мале браће (ordo fratrum minorum = O. F. M.). У 16. веку ред се поцепао на у конвентуалце или минорите, и опсерванте, да би се нешто касније од потоњих издвојили и капуцини (чувени по шиљастој кукуљици, која је пришивана на хабит, дуго фрањевачко одело).

2. У Босну фрањевци долазе 1291. године (а на простору јужнословенских земаља већ делују под словенском и угарском редодржавом), да би око 1340. године основали и прву викарију, која се под крај 14. века простирала од Црног Мора до Сицилије.

3. Фрањевце у Босну шаље папа Никола IV, на позив српског краља Драгутина.

4. Краљ Драгутин, као ревносни борац против јереси, која је набујала у његовим крајевима Босне, тражи преко барског архиепископа (и примаса српског) помоћ од папе. Папа одлучује да ту помоћ пошаље у виду фрањеваца (који су већ присутни у Славонији и Угарској), чији генерал реда одмах потом отпрема двојицу угледних редовника, који су познавали српски језик, на двор српског краља, при чему од краља Драгутина очекује да им пружи пуну помоћ. Колико је у том подухвату било успеха, није остало детаније забележно, али познато је да је епископ Данило II одао признање краљу Драгутину, што је многе од јеретика обратио на веру хришћанску и крстио их.

У наставку, дотаћи ћемо се и касније улоге фрањеваца у историји Босне, а посебно њихове улоге у време владавине  Османског царства.

Извори: Станоје Станојевић, Народна енциклопедија СХС, Загреб, 1929, стр 765-766; Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, стр. 75

симо:
И раније сам негдје писао о улози св. Јелене Анжујске и св. краља Драгутина у акцији католика и папа на Балкану. То је једно доста осјетљиво питање, јер се ради о канонизованим српским светитељима, међутим настојања краљице Јелене да Србе преведе у католичку вјеру, а кад то није успјело и Бугаре, као и њени веома блиски односи са папама тог времена, су добро познате чињенице. Након ових неуспјеха код Срба и Бугара, католичке мисије ће се концентрисати на друге двије веома важне тачке: Босну и Албанце. И једном и другом случају ће бити успјеха.

Фрањевци са својим новим приступом, који је био мање хијерархијски институционализован, а више народни, имаће успјеха и на једној и на другој страни.

Колико сам успио видјети, што се тиче Босне кључна, преломна тачка била је долазак у Босну 1329. године врховног фрањевца тог времена, познатог франсуског теолога тог времена  Герарда Одониса. Занимљиво је да је тај долазак осликан и на графици из 1930. године

https://en.wikipedia.org/wiki/Gerardus_Odonis

симо:

--- Цитат: симо  Јул 31, 2017, 07:19:36 пре подне ---Колико сам успио видјети, што се тиче Босне кључна, преломна тачка била је долазак у Босну 1329. године врховног фрањевца тог времена, познатог франсуског теолога тог времена  Герарда Одониса. Занимљиво је да је тај долазак осликан и на графици из 1930. године

--- Крај цитата ---

Ко је читао књигу или гледао филм Име руже, добро се сјећа да су фрањевци у роману/филму били на граници да буду оптужени као јеретички покрет. У књизи се појављују и двије историјске личности: William of Ockham (подлога за лик Вилијема од Баскервила којег тумачи Шон Конери) и Михајло од Сезене, који је био minister generalis фрањевачког реда. Укратко, због инсистирања на сиромаштву и још неким питањима вјере ова група фрањеваца долази у сукоб са папом и постаје дисидентска, а Михајло од Сезене бива смијењен од стране папе и умјесто њега бива постављен нико други до Герард Одонис, горе споменути делегат у Босни. Са овом смјеном су папе у потпуности ставиле фрањевачки ред под своје контролу и он ће све до данас бити њихова ударна песница на Балкану и у српским земљама.

aleksandar I:

--- Цитат: симо  Јул 31, 2017, 09:05:15 пре подне --- Михајло од Сезене бива смијењен од стране папе и умјесто њега бива постављен нико други до Герард Одонис, горе споменути делегат у Босни. Са овом смјеном су папе у потпуности ставиле фрањевачки ред под своје контролу и он ће све до данас бити њихова ударна песница на Балкану и у српским земљама.

--- Крај цитата ---

Герард Одонис је би следбеник тзв. струје конвентуалаца, која је слиједила блаже облике редовничког сиромаштва, за разлику од опсерванта.

Слажем се са "ударном песницом" јер су смијенили доминиканце, коју су били под контролом угарских краљева.

Јесте их позвао краљ Драгутин, који се већ 1291. године измирио са братом (краљ Милутин), али нема вијести о њиховом дјеловању у областима Босне које су биле под његовом контролом (Усора, Соли). На то упућује и жалба калочког бискупа упућена папи почетком 14. вијека да је "племенити муж Стефан" (Драгутин) узурпирао нека права и довра његове цркве (миусли се на католичку под чијом јурисдикцијом је била Босна).

симо:

--- Цитат: aleksandar I  Јул 31, 2017, 10:02:39 пре подне ---Јесте их позвао краљ Драгутин, који се већ 1291. године измирио са братом (краљ Милутин), али нема вијести о њиховом дјеловању у областима Босне које су биле под његовом контролом (Усора, Соли). На то упућује и жалба калочког бискупа упућена папи почетком 14. вијека да је "племенити муж Стефан" (Драгутин) узурпирао нека права и довра његове цркве (миусли се на католичку под чијом јурисдикцијом је била Босна).

--- Крај цитата ---

Иако је Драгутин увијек био и остао православан, да ли због политичких односа са угарским краљевима, утицаја мајке, очигледно је био благонаклон према католицима, за разлику од брата Мулутина, којег католички извори оног времена описују најцрњим бојама.

Што се тиче Драгутиновог односа према католицима, треба имати у виду да је то управо период Лионске уније, када и сам византијски цар Михајло VIII Палеолог приступа римокатоличкој цркви, прогонећи и силом православне у Византији.

На тој танкој,недефинисаној линији у преиспитивању католичко-православних односа вјероватно је и своју политичку игру играо Драгутин.

Иако је политички доста калкулисала са Западом, папама и Визнатијом, Србија оног времена је у духовном смислу била прилично бескомпромисна. Папска вјера у Србији није пролазила, иако ју је промовисао један дио краљевске породице. Ово можемо објаснити само јаким духовним темељем који је кроз манастире и монаштво ударио Свети Сава.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна