Науке и научне дисциплине > Српски средњи век

Монголи/Татари на тлу Западног Балкана (1241-1242)

(1/1)

Amicus:
Монголска освајања и њихова инвазија на Европу у историји су оставили, негде веће, негде мање последице.

Колико су били мистериозни као освајачи у Европи, видимо из Несторовог Летописа где се описују њиховe прве провале на простор Русије: Те године (1223) избили су погани а да нико није тачно знао ни ко су, ни одакле су дошли, којим језиком говоре, ком племену припадају и које су вере. Звали су их Татарима... Неки су говорили да си изашли из пустиње Јатреб: бог зна ко су...

О Монголима детаљан опис оставља и њихов савременик архиђакон Тома, који за њих бележи следеће: Ти су људи малени, али прса су им широка. Сподоба њихова је грозна; голобрадо лице и плоснато, нос туп, а мале очи раздалеко једно од другога. Одијело им је непродирно, а састављено је сложене коже те наликује љускама. Кациге су им од коже или од жељеза. Оружје им је завинута сабља, тулац, лук и стрелица с оштрицом од жељеза или кости која је за четири прста дужа од наше. На своје црно-бијеле заставе мећу на врх вунену киту. Њихови коњи, које јашу без седла, малени су али јаки, викли напору и гладу; премда нису потковани, пењу се и веру по пећинама као дивокозе, а послије тродневнога трка задовољавају се с мало одмора и хране. А ни људи не брину се много за своју храну, као да живе од саме окрутности; не једу круха, храна им је месо, а пиће коњско млијеко и крв. Са собом вуку велик број заробљеника, особито оружаних Кумана. Силом их гоне у битку и убијају чим виде да слијепо не срћу у бој. Монголи сами не иду радо у бој. Ако пак који од њих погине, одмах га покопају на оном мјесту, тако да му се гроб не позна извана. Готово нема ријеке преко које не би са свим коњима препливали. Преко великих ријека ипак се превозе на својим мјеховима или чамцима. Шатори су им од костријети или од коже. Премда их има голема множина, ипак нема у њихову табору штропота, нити халабуке, већ муком мучећи ходају и муком муче када се боре.

Везано за њихова пустошења по Западном Балкану, треба поменути да су до 1240. године успели да покоре Русију, те да су већ у зиму 1241. године прешли Дунав и упали у Угарску, и да угарски краљ Бела IV није успео организовати било какав отпор. Ипак, успео је да им измакне, а монголска војска под командом кана Батуа, дала се у потеру за њим. Кренувши ка Сплиту, где се краљ Бела IV прво био склонио, опустошили су многе крајеве Хрватске, а током покушаја опсаде Клиса, у који се овај у међувремену преместио, затекла вест о смрти кана Огатаја (децембар 1241. године).

Још неко време покушавали су да ухвате краља Белу IV, па је тако остала забележена и опсада Трогира (1242), те покушај освајања острва Раба, који је фатално завршио по многе Монголе, јер беху невични поморском ратовању.



Ипак, све озбиљније акције прекинула је раније приспела вест, која ће приморати кана Батуа и његову војску на повратак назад кући, где их је чекао избор новог кана. На повратак у Азију, кренули су преко Босне и Србије, при том пустошећи и пљачкајући градове на које су наилазили, и том приликом остало је забележено да су од српских градова страдали Котор, Дриваст и Свач.

У целини, историчари овај пљачкашки поход кроз Србију и Босну не доживљавају историјски важнијим догађајем, колико рецимо у то време смрт бугарског цара Асена, која је непосредно претходила инвазији Монгола на ове просторе, а која је иза себе оставила за последицу промену на српском трону, са кога је сишао краљ Владислав (оставши без подршке бугарског цара Асена), а на власт ступио његов полубрат Стефан Урош I.

Што се тиче онога што нас занима, а то су генетски трагови Монгола на овом простору, поставља се питање да ли их уопште има, и ако их има, које би то хаплоскупине могле да буду? Такође, треба имати на уму и овај помен архиђакона Томе, да је у монголској војсци било и Кумана, које су ови поробили и користили у својим освајањима као оружану снагу.

НиколаВук:

--- Цитат: Amicus  Јун 13, 2017, 04:28:35 поподне ---
Везано за њихова пустошења по Западном Балкану, треба поменути да су до 1240. године успели да покоре Русију, те да су већ у зиму 1241. године прешли Дунав и упали у Угарску, и да угарски краљ Бела IV није успео организовати било какав отпор. Ипак, успео је да им измакне, а монголска војска под командом кана Батуа, дала се у потеру за њим. Кренувши ка Сплиту, где се краљ Бела IV прво био склонио, опустошили су многе крајеве Хрватске, а током покушаја опсаде Клиса, у који се овај у међувремену преместио, затекла вест о смрти кана Огатаја (децембар 1241. године).

Још неко време покушавали су да ухвате краља Белу IV, па је тако остала забележена и опсада Трогира (1242), те покушај освајања острва Раба, који је фатално завршио по многе Монголе, јер беху невични поморском ратовању.



Ипак, све озбиљније акције прекинула је раније приспела вест, која ће приморати кана Батуа и његову војску на повратак назад кући, где их је чекао избор новог кана. На повратак у Азију, кренули су преко Босне и Србије, при том пустошећи и пљачкајући градове на које су наилазили, и том приликом остало је забележено да су од српских градова страдали Котор, Дриваст и Свач.

У целини, историчари овај пљачкашки поход кроз Србију и Босну не доживљавају историјски важнијим догађајем, колико рецимо у то време смрт бугарског цара Асена, која је непосредно претходила инвазији Монгола на ове просторе, а која је иза себе оставила за последицу промену на српском трону, са кога је сишао краљ Владислав (оставши без подршке бугарског цара Асена), а на власт ступио његов полубрат Стефан Урош I.

Што се тиче онога што нас занима, а то су генетски трагови Монгола на овом простору, поставља се питање да ли их уопште има, и ако их има, које би то хаплоскупине могле да буду? Такође, треба имати на уму и овај помен архиђакона Томе, да је у монголској војсци било и Кумана, које су ови поробили и користили у својим освајањима као оружану снагу.

--- Крај цитата ---

Разлог због којег су тако упорно гонили Белу IV је понајвише био тај, што је он са собом носио целокупну мађарску краљевску благајну, па је самим тим био врло примамљива мета. Такође, након српског Приморја, Монголи су прошли и долином Ибра, палећи и пљачкајући; неки историчари сматрају да је утврђење Маглич подигнуто управо као склониште црквених великодостојника (првенствено из манастира Жича) од будућих насртаја неких других изненадних нападача, након монголске најезде. Што се тиче хаплогрупа, сматрам да би то најпре могле бити C и Q1a, мада су оне могле доћи и са неким другим степским народима или у ранијим или каснијим временима у односу на монголску најезду.

Сол:

--- Цитат: Amicus  Јун 13, 2017, 04:28:35 поподне ---Монголска освајања и њихова инвазија на Европу у историји су оставили, негде веће, негде мање последице.

Колико су били мистериозни као освајачи у Европи, видимо из Несторовог Летописа где се описују њиховe прве провале на простор Русије: Те године (1223) избили су погани а да нико није тачно знао ни ко су, ни одакле су дошли, којим језиком говоре, ком племену припадају и које су вере. Звали су их Татарима... Неки су говорили да си изашли из пустиње Јатреб: бог зна ко су...

О Монголима детаљан опис оставља и њихов савременик архиђакон Тома, који за њих бележи следеће: Ти су људи малени, али прса су им широка. Сподоба њихова је грозна; голобрадо лице и плоснато, нос туп, а мале очи раздалеко једно од другога. Одијело им је непродирно, а састављено је сложене коже те наликује љускама. Кациге су им од коже или од жељеза. Оружје им је завинута сабља, тулац, лук и стрелица с оштрицом од жељеза или кости која је за четири прста дужа од наше. На своје црно-бијеле заставе мећу на врх вунену киту. Њихови коњи, које јашу без седла, малени су али јаки, викли напору и гладу; премда нису потковани, пењу се и веру по пећинама као дивокозе, а послије тродневнога трка задовољавају се с мало одмора и хране. А ни људи не брину се много за своју храну, као да живе од саме окрутности; не једу круха, храна им је месо, а пиће коњско млијеко и крв. Са собом вуку велик број заробљеника, особито оружаних Кумана. Силом их гоне у битку и убијају чим виде да слијепо не срћу у бој. Монголи сами не иду радо у бој. Ако пак који од њих погине, одмах га покопају на оном мјесту, тако да му се гроб не позна извана. Готово нема ријеке преко које не би са свим коњима препливали. Преко великих ријека ипак се превозе на својим мјеховима или чамцима. Шатори су им од костријети или од коже. Премда их има голема множина, ипак нема у њихову табору штропота, нити халабуке, већ муком мучећи ходају и муком муче када се боре.

Везано за њихова пустошења по Западном Балкану, треба поменути да су до 1240. године успели да покоре Русију, те да су већ у зиму 1241. године прешли Дунав и упали у Угарску, и да угарски краљ Бела IV није успео организовати било какав отпор. Ипак, успео је да им измакне, а монголска војска под командом кана Батуа, дала се у потеру за њим. Кренувши ка Сплиту, где се краљ Бела IV прво био склонио, опустошили су многе крајеве Хрватске, а током покушаја опсаде Клиса, у који се овај у међувремену преместио, затекла вест о смрти кана Огатаја (децембар 1241. године).

Још неко време покушавали су да ухвате краља Белу IV, па је тако остала забележена и опсада Трогира (1242), те покушај освајања острва Раба, који је фатално завршио по многе Монголе, јер беху невични поморском ратовању.



Ипак, све озбиљније акције прекинула је раније приспела вест, која ће приморати кана Батуа и његову војску на повратак назад кући, где их је чекао избор новог кана. На повратак у Азију, кренули су преко Босне и Србије, при том пустошећи и пљачкајући градове на које су наилазили, и том приликом остало је забележено да су од српских градова страдали Котор, Дриваст и Свач.

У целини, историчари овај пљачкашки поход кроз Србију и Босну не доживљавају историјски важнијим догађајем, колико рецимо у то време смрт бугарског цара Асена, која је непосредно претходила инвазији Монгола на ове просторе, а која је иза себе оставила за последицу промену на српском трону, са кога је сишао краљ Владислав (оставши без подршке бугарског цара Асена), а на власт ступио његов полубрат Стефан Урош I.

Што се тиче онога што нас занима, а то су генетски трагови Монгола на овом простору, поставља се питање да ли их уопште има, и ако их има, које би то хаплоскупине могле да буду? Такође, треба имати на уму и овај помен архиђакона Томе, да је у монголској војсци било и Кумана, које су ови поробили и користили у својим освајањима као оружану снагу.

--- Крај цитата ---

Сиаина тема Amicus-e!

Значаiан iе помен Томе Архиђакона "да iе у монголској воiсци било и (мени омиљених) Кумана, коiе су ови поробили и користили у своiим осваiањима као оружану снагу" Сценарио повлечења разбиених монголско-татарских снага даiе простора предпоставци о њиховом (кумаском) одметању из тога склопа. Тиме би се дало обухватити - осим пивско/бањског N2 и iединственог узорка N2 на истоку ЦГ, тако и предање о косовском пореклу већине пивско/бањских братстава. (Ма да небих искључио и могућност да су неки N2 већ 1242. године остали у западном србском простору (Далмациа и шире) у друштву других необичних србских хаплоскупина.

У том контексту би ме занимала рецимо удаљеност кричког J2b-M205 од мокшког.



Amicus:
Јуче негде у дигиталној нађох карту путева у Средњовеквоној Србији, и не снимих, а било би занимљиво погледати куда су потенцијално највероватноје прошли Монголи 1242. године?

У вези краља Беле IV, занимљиво да је окренуо своје повлачење према југу, пре бих очекивао да то направи ка западу. Има ли томе неких посебних разлога?

Такође читах да је доцније поделио привилегије многим породицама и градовима у Славонији и Хрватској због држања под Монголима.

Навигација

[0] Индекс порука

Иди на пуну верзију