Немачки логораши

Науке и научне дисциплине > Други светски рат

Немачки логораши

<< < (2/8) > >>

Nenad M:
И мој деда по оцу, Богољуб (рођен 1900), заробљен је 1941 и имао статус ратног заробљеника. Радио је код неког Немца на имању и то није било лоше, мада је пре тога имао и лоше етапе, нарочито када је сазнао да су му стрељана два брата од стрица, а да му је син из првог брака погинуо (у четницима).

Ипак, најинтересантнија ми је ова прича: тамо је, како су гружански сељаци тад говорили, у ропству, успео да заради толико пара да купи себи хармонику. Када се враћао кући, из ропства у слободу, на граници му хармонику одузму Руси. До краја живота је причао: "Лоповска земља била, лоповска и остала".

НиколаВук:
Мој прадеда Милутин (рођен 1905. године) је исто у Априлском рату 1941. допао у немачко заробљеништво. Немам детаљније информације у ком логору је био распоређен, само знам из стричеве приче да је врло брзо распоређен у немачку сеоску породицу којима је помагао у радовима на пољу и у кући. У тој породици су врло лепо поступали према њему, а он је био задивљен њиховом раденошћу и дисциплином, чак се премишљао када се рат завршио да ли да се враћа у Југославију; вратио се највише због тога што му је у Јежевици остало четворо малолетне деце, иначе да је био момак, тј. нежења, вероватно се не би ни вратио. :) Када су моји стричеви били деца и гледали авантуре Прлета и Тихог, како убијају швапске војнике "на камару", прадедин коментар је био: "Да смо их стварно оволико побили, не би они никад освојили пола Европе." ;D

Wolf Sagash:
Мој ђед по оцу је био артиљерац Зетске дивизије у Априлском рат. Тада се попут многих Херцеговаца вратио наоружан у Херцеговини. Учествовао је у Јунском устанку, после постао борац Јужно-херцеговачког партизанског одреда, а мају 1942. ступиоје у новоформирану Љубињску четничку бригаду Требињског корпуса. 15 маја 1943. у Дубравама су га као четника заробили Њемци и интернирали у логор Павлос Мелас у Солуну. Истог дана у Љубиње су заробили и његовог брата и стрица. Тамо су провели 16 мјесеци-

Мој дјед, први с десна, са стрицем Савом и братом Марком на Зејтинлику.

free jpeg images

Wolf Sagash:
Небитно, али погријеших у куцању, Дјед ми је први с лијева.

Amicus:
Мој прадеда, по очевој мајци, Ристо Симић из Костајнице, такође је био немачки заробљеник. Нажалост, нико од мојих није знао тачно где, као ни под којим околностима је допао заробљеништва. Ако се добро сећам, иста прича важила је и за њега, да је радио на имању неке немачке породице.

У скорије време, сличну причу сам чуо и од своје далеке рођаке по мајци, чији је отац био на раду у Немачкој непосредно после рата. Она је као девојка тада боравила тамо на дуже, па је стицала пријатељства са бившим официрима југословенске краљевске војске, који су после рата остали да живе у Немачкој (тамо се поженили Швабицама, израђали децу, нису се враћали у земљу), па су јој оцу долазиле неке југословенске службе на врата, да му скрену пажњу како им се кћерка дружи са четницима. ;D

Од ње сам чуо да су ти наши људи, који су завршили у Немачкој као заробљеници, углавном прошли повољно, тј. да су били третирани људски од стране Немаца, како у поменутим логорима, тако и на приватним имањима Немаца код којих су радили.

Тема је интересантна, и ваљало би је подробније истражити, као и питање шта је било са онима који се нису вратили, а којих је изгледа немали број. ;)

Навигација