Науке и научне дисциплине > Други светски рат

Немачки логораши

(1/7) > >>

Зрно:
Као што немаму адекватне спискове разних жртава из блиске историје, тако немамо ни спискове Срба који су провели Други светски рат као заробљеници у Немачкој. Према неким проценама било је чак 350.000 заробљеника из читаве Југославије. Ако нађете материјале на ову тему, поставите их овде.

Зрно:
Мој деда Јован Зрнић је као војник Краљевине Југославије заробљен већ првих дана рата, негде у Босни. Са осталим заробљеницима је према Немачкој путовао у препуном вагону и стигли су у логор код места Форбах, што је данас на територији Француске, близу границе са Немачком. Немци су те логоре звали "сталаг" и сви су имали неке бројеве. Овај је био Stalag XII-F. Имам сачувана нека писма која је мој деда слао кући, односно неке специјално одштампане картончиће који су били јединствени за све логоре, и на којима је дописан број сталага.

Од прича ми је остало у сећању како је једном приликом дохватио бујну, чисту траву, која је расла из смотаних жица, како би утолио глад. Такође прича о прескакању широког рова, када су Немци питали ко може да прескочи, а он се јавио. Прескочио је на запрепаштење свих и добио додатну храну као награду, коју је поделио са свима, тако да њему није остало скоро ништа. Касније је послат једној немачкој породици да ради као слуга на њиховом имању. Имао је одличне односе с том породицом и чак је отишао у посету 1980-их година. Газда је умро одавно, али су га у госте примиле његове ћерке. Газда је чак сачувао неке његове ствари и рекао ћеркама да му врате ако икада дође.

Синиша Јерковић:
И ја сам на интернету покушавао наћи спискове наших заробљеника из Другог свјетског рата. Мој деда са мајчине стране је такође заробљен на самом почетку рата у околини Београда, био је мобилисан у краљеву војску. Умро је, а да нисам успио да сазнам у ком је Сталагу био. Круг би могао да се сузи, са обзиром да је у повратку у Југославију прошао кроз Праг и да су логор ослободили Американци.

Ако неко зна да ли на мрежи има таквих спискова нека јави.

aleksandar I:
Да се и ја придружим причом, али не и конкретним податком о списковима заробљених.

Чини ми се да је негдје одмах послије 1995. године Црвени крст РС започео акцију прикупљања података о ратним заробљеницима из Другог свјетског рата. Тада сам се детаљиније упознао са дединим заробљеништвом, јер је најмлађи ујак (родио се одмах после дединог повратка) чувао документацију. Наравно, од тога тј. новчане накнаде није било ништа.

Дакле, моје деда са мајчине стране Чедомир Марковић, који је иначе 30-тих година служио коњицу у Загребу, заробљен је у Ваљеву. У прво вријеме  био је у сталагу Либек, а онда је био распоређен у њемачку породицу као испомоћ.

Остала су ми у сјећању три детаља:
Први, када су као заробљеници ручали и када је један, како то он каже, дебели Нијемац кувар одвалио шамарчину заробљеном војнику јер је покушавао  преко реда да дође до казана.

Други детаљ су његови утисци о Французима, са којима је ваљда дијелио спаваоницу. За њега, патријархално васпитаног па још најстаријег међу браћом, било је непојмљиво да неко може да једе лежећи.

Трећи детаљ је боравак у њемачкој породици и кување пасуља у лименом лавору, а домаћин или домаћица нису правили никакву разлику између чланова породице и мог деде заробљеника.

Током свог боравка редовно је примао пошту и пакете Црвеног крста!

Синиша Јерковић:

--- Цитат: aleksandar I  Децембар 09, 2016, 11:43:50 пре подне ---Да се и ја придружим причом, али не и конкретним податком о списковима заробљених.

Чини ми се да је негдје одмах послије 1995. године Црвени крст РС започео акцију прикупљања података о ратним заробљеницима из Другог свјетског рата. Тада сам се детаљиније упознао са дединим заробљеништвом, јер је најмлађи ујак (родио се одмах после дединог повратка) чувао документацију. Наравно, од тога тј. новчане накнаде није било ништа.

Дакле, моје деда са мајчине стране Чедомир Марковић, који је иначе 30-тих година служио коњицу у Загребу, заробљен је у Ваљеву. У прво вријеме  био је у сталагу Либек, а онда је био распоређен у њемачку породицу као испомоћ.

Остала су ми у сјећању три детаља:
Први, када су као заробљеници ручали и када је један, како то он каже, дебели Нијемац кувар одвалио шамарчину заробљеном војнику јер је покушавао  преко реда да дође до казана.

Други детаљ су његови утисци о Французима, са којима је ваљда дијелио спаваоницу. За њега, патријархално васпитаног па још најстаријег међу браћом, било је непојмљиво да неко може да једе лежећи.

Трећи детаљ је боравак у њемачкој породици и кување пасуља у лименом лавору, а домаћин или домаћица нису правили никакву разлику између чланова породице и мог деде заробљеника.

Током свог боравка редовно је примао пошту и пакете Црвеног крста!

--- Крај цитата ---

Колико сам схватио из приче свог деде, стање заробљеника се једним дијелом побољшало кад је Црвени крст дошао до њих. Тад су добијали и пакете Црвеног крста, у којима је било и цигарета. Истовремено њемачки стражари нису имали цигарете, па су им наши који нису пушили давали цигарете из пакета. Мало апсурдно, али вјерујем дединој причи да је било тако. На крају рата, кад су Американци ушли у логор, наши заробљеници су се заузели за њемачке стражаре, говорећи да су били добри и сл. Mислим да је један од разлога оваквом третману био и статус POW (ратних заробљеника) који је био дефинисан Женевском конвенцијом,а Швабе ко Швабе су вјероватно хтјеле да формално испоштују ту конвенцију. При томе, постојао је битно другачији третман руских заробљеника. Деда ми је причао да су Русе посебно држали и посебно малтретирали. Сам он је био свједок кад се један од руских заробљеника од муке бацио под воз.

Боравак на селима код њемачких сељака изгледа да је био најлагоднији дио приче. Деда је, рецимо причао како су њемачком сељаку-домаћину цијелу ноћ помагали да закоље стоку и сакрије месо, које би му иначе држава одузела. Међу обичним Нијемцима је већ постојала свијест да је Хитлер своје отамбурао. Поход на Русију и руска зима су спомињане још тада, на основу дедине приче, као узрок Хитлеровог слома.

Пошто је деда ослобођен у прољеће 1945. године, а кући се вратио тек у августу 1945, питао сам га шта је радио за то вријеме у Њемачкој. Рекао ми је да су Срби ходали по Њемачкој, пекли ракију, чекали да се среде папири за назад. Њемачки стражари су га увјеравали још раније да је цијело село из ког је долазио збрисано са лица земље. Ово су вјероватно закључили на основу гашења поштанске испоставе у селу и чињенице да се у селу десио прави српско-хрватски међусобни покољ.

Кад је дошао, ипак су га сачекале живе мајка, жена и ћерка. Оца су му убиле усташе, брата партизани.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију