Нојбахерова "Велика Србија"

Науке и научне дисциплине > Други светски рат

<< < (2/22) > >>

aleksandar I:

--- Цитат: aleksandar I Април 20, 2016, 07:28:23 поподне ---Није овдје у питању основ него повод за стрељање,

--- Крај цитата ---

Тако значи. Паде минус!

Синиша Јерковић:

--- Цитат: aleksandar I Април 20, 2016, 11:19:18 пре подне ---Добро покренута тема, а да ли је претенциозна видјећемо како се буде развијала. Мислим да би, с обзиром на наслов теме, требало почети са "Уставобранитељима", тачније Илијом Гарашанином и програмом "Начертаније", уз кратке коментаре о Фрањи Заху и Адаму Чарториском.
--- Крај цитата ---

Не бих ишао тако далеко. зато сам и назив "Велика Србија" ставио под наводнике. Велика Србија је овдје је само споменута у контексту Нојбахерове идеје.

--- Цитат: aleksandar I Април 20, 2016, 11:19:18 пре подне ---Својевремено сам се на овом форуму суздржао да напишем коментар поводом догађаја у Крагујевцу да "би резултат био исти" ма шта да се дешавало 1941. године.
--- Крај цитата ---

То једна од многих сталних тема српске историје. Да ли се могао избјећи поражавајући резулатат за Србе у Другом Свјетском Рату? То исто питање се може поставити и данас. Да ли смо могли бити бољи са Американцима да нас не бомбардују и распарчају?

--- Цитат: aleksandar I Април 20, 2016, 11:19:18 пре подне ---Милан Недић је спашавао што се спасити могло

--- Крај цитата ---

Управо улога Милана Недића (о којој се и скоро расправљало) ми је била водиља приликом постављања ове теме. Не могу да схватим категорички негативан став о Недићу, какав често чујем од многих Срба.

Недића могу посматрати као једну од трагичнијих личности српске историје. Скоро сам слушао свједочења Срба из источне Босне које су на Дрини клале Францетићеве усташе и да није дошла Недићева стража са Нијемцима и зауставила усташе, покољ би био потпун.

Ево како Нојбахер пише о Недићу, и то 50-тих година, послије служења лказне у затвору, када није имао никаквог интереса да измишља и да пише бајке:

"O tragičnom liku general-pukovnika Nedića već sam mnogo pisao. Pa
ipak, osećam potrebu da kažem još nekoliko reči, kako bih bolje i jasnije osvetlio
njegovo mesto u istoriji Srbije. Još uvek se njegova uloga prikazuje
iskrivljeno i u pogrešnom svetlu. Dosadna i neinteligentna propaganda još ga
opisuje kao kvislinga. Njegova uloga može da se uporedi samo sa istorijskim
ličnostima i ravna je vojničkim zaslugama Hindenburga, Petena (Pétain), Rumuna
Antoneskua, Grka Colakoglua i Finca Manerhajma. U trenucima vellilike nesreće jedne nacije desi se da na horizontu nema državnika koji uživa
poverenje najvećeg dela stanovništva. Tada se čuju jauci i povici: „Spašavaj
nas!" Narod se tada obično obraća zaslužnim, priznatim i uglednim vojnicima.
I general Ajzenahuer je takode bio pozvan - s obzirom na užasnu
mogućnost atomskog rata koji bi uništio svet - da stane na čelo najjačeg naroda
na kugli zemaljskoj. Nedića su nagovorili njegovi prijatelji da stane na
čelo srpske vlade. To je bilo godine 1941, kada je izbio komunistički ustanak
u Srbiji. Taj događaj je pretio da izazove građanski rat. Ova opasnost ga je
prisilila, kao ubeđenog antikomunistu, da sarađuje sa okupatorom. On je
svim svojim srcem i dušom bio srpski nacionalista. U njegovom birou na
zidu je visila slika kralja, čija izbeglička vlada je predstavljala za Nemačku
neprijateljsku silu. Nemačka propaganda, koja je bila dosadna, neprestano se
izrugivavala sa njim kao sa „kraljem-dečakom". Simbol napaćenog naroda
predstavljala je druga slika, koja je prikazivala, sa okrutnom realnošću, ženu
koja je razapeta na krstu. Ta žena predstavljala je majku Srbiju. Sve ovo nije
nikako moglo da znači za Nemce koji su ga posećivali, da Nedić obožava
okupatore i da prema njima gaji simpatije.Nedić je od Nemaca stalno doživljavao razočarenja i bio je ogorčen
njihovim postupcima. On je neprestano hteo da podnese ostavku na položaj
predsednika vlade. Ali, nije bio jaka ličnost i uvek je dozvolio da ga odvrate
od te namere. Poznavao sam ga lično. Sa njim sam vodio bezbrojne razgovore
i poznajem ga dovoljno dobro da bih mogao da kažem koji su bili njegovi
glavni motivi da se politički angažuje. Prvo, bio je neprijatelj komunizma.
Drugo, nadao se, da će, ako pristane na saradnju sa okupatorom,
olakšati zlu sudbinu Srba i poboljšati njihov položaj. Ovome valja dodati i
razumljivu ambiciju starog generala, u nesreći koja je zadesila zemlju, da se
istakne kao zaštitinik dinastije Karadorđević i borac protiv komunizma.
Nedić nije bio državnik, a ni državni činovnik ili ekonomista. Poslao mi je
stotine pisama u kojima se žali na stradanje Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u
bugarskoj okupacionoj zoni, u Mađarskoj i na području koje je okupirala Nemačka.
Bio je neumoran u protestima i tužbama, i ja mogu da potvrdim i da
mu odam priznanje da je u tim intervencijama mnogo puta i uspeo: kaznene
mere nisu bile izvršene sa takvom strogošću kako je bilo planirano, ili mu je
čak pošlo za rukom da ispravi nepravdu. Dugo sam ja bio njegova poslednja
nada. Dovoljno sam podrobno opisao kako je došlo do toga da g a j e i ta poslednja
nada razočarala. Ja sam, međutim, morao da se držim diplomatskih
pravila, koja moraju da se poštuju. Nisam, dakle, mogao da se kod Nedića
žalim na moju vladu. Na kraju, on je, razočaran i ogorčen, počeo da sumnja i
u mene, u moje iskrene namere. Više nije verovao da nastojim svim silama
da dode do preokreta u nemačkoj politici prema Srbiji. Nedićev položaj nije
bio lak. On je morao da ide mukotrpnim putem saradnje sa okupatorom. Nje-gov položaj mogao je da se donekle olakša time da mu se omogući da postigne
bar neke uspehe u spoljnoj i unutrašnjoj politici.
Kada se našao u emigraciji, u Kicbielu (Kitzbühel), u Tirolu, kao
predsednik izbegličke vlade, odbio je da pruži podršku tome da se nastavi sa
otporom. Nedić je to obrazložio veoma ćestito i razumno ovim argumentima:
svaki pokušaj da se ohrabri i podrži nastavak borbe srpskih nacionalista protiv
Tita. neodgovoran je. Situacija je beznadežna. On je držao do spoljašnjih
formi: kada je službeno potvrđena Hitlerova smrt, posetio me je da mi izrazi
saučešće i to u trenutku kada su Nemci na svim frontovima doživljavali
opštu katastrofu.
Nedić je bio potpuno nesebična osoba i nije posedovao nikakvo imanje
ili bogatstvo. U Beogradu je stanovao kod svog brata Milutina Nedića, koji
je, takode, bio general. Politički su bili istomišljenici.
Poznato mi je da je žena njegovog brata, njegova svastika, prodala
zlato i nakit kako bi mogli da prežive teške ratne godine. Ziveli su veoma
skromno. Njegov brat i svastika, posle sloma Nemačke 1945. godine, izvršili
su samoubistvo u Tirolu. Milana Nedića su po završetku rata internirale američke
vojne vlasti. U februaru 1946. Amerikanci su ga „posudili" Titu, kako
bi mogao da se kao svedok pojavi na suđenju Draži Mihailoviću. Više se nije
vratio. Za korpulentnog čoveka skok sa trećeg sprata zatvorske zgrade bio je
dovoljno visok. Od toga je umro."

Слично говори и војвода Момчило Ђујић:

https://www.youtube.com/v/PPLnQYqu8wg

Не треба заборавити да је Недић био једини аутентични српски вођа који се одрекао илузије југославизма. И Дража и Љотић, да не говоримо о комунистима идеолошки су били Југословени.

Синиша Јерковић:

--- Цитат: Лепеничанин Април 20, 2016, 04:36:16 поподне ---Битан је био расистички приступ да сто живота припадника ниже расе вреди једва колико и један живот припадника "изабране" расе.
--- Крај цитата ---

Не поричући да су нацисти Србе као и остале Словене сматрали нижом расом, па самим тим нису пуно обраћали на број убијених, не мислим да је расни концепт био пресудан код одлуке о масовним одмаздама.

Нијемци су, сматрајући Србе за генерално непокоран елемент, размишљали практично како да спријече нападе на своје војнике, а да не морају да ангажују велику војску. Сматрали су да ће одмазде бити довољно опомињуће да се престане са нападима. Да је расни концепт био одлучујући, Нијемци би са масовним убиствима, као што је био случај код Јевреја почели већ уласком у Србију, без икаквог повода са стране. Шта ће им повод ако су ријешили расно да затру један народ.

Зашто ово пишем? Зато што такав став у потпуности ослобађа од одговорности оне елементе који су неодговорним понашањем провоцирали Нијемце иако су били свјесни да исти неће имати милости према цивилном становништву. Кривица Нијемаца јесте суштинска и монструозна, али ако неко више пута учини диверзију која испоровоцира овакво очекивано понашање Нијемаца, онда има и одговорности тог ко тако чини.

Доста мојих сусељана је убијено управо као одмазда на "херојско" убиство једног њемачког официра од стране "делије" из жбуња. Нијемци су једноставно покупили око 100 људи, како су кога стигли, не гледајући ни на године ни на пол и стрељали у једној долини. Е сад, ми можемо расправљати сто година, да ли би они били стрељани и овако и онако, али чињеница је да тих људи више нема, а да је непосредан повод био управо ово што сам описао.

Па ако је Нијемац и имао коначну идеју да затре Србина (што и не спорим), зар треба да га пожурујемо у томе?

Лепеничанин:

--- Цитат ---свако ко се нашао под оружјем након 18. априла 1941. године није подлијегао војним конвенцијама, него је сматран одметником.
--- Крај цитата ---

Да се мало и нашалим: реч капитулација не постоји у српском језику! :P

А сад да вам озбиљно одговорим шта мислим о поступцима окупатора. Они нису испоштовали ни основна правила која предвиђају поменуте конвенције. Прво и основно, распарчали су државу, Краљевину Југославију, па затим и саму Србију, и читаве делове територије ампутирали и стварали неке државне провизоријуме. То нема везе с међународним ратним правом и недопустиво је то учинити у некој окупираној земљи.

Такође, окупација неке земље подразумева да се у њој створе локалне жандармеријске снаге. Немци су у Србији то избегавали и то је главни разлог зашто су у Србији створени и имали успеха побуњенички покрети и равногорски и комунистички. Запитајте се колико је такав след догађаја био случајан, а колико је био део немачког плана да Србе жигоше као побуњенике и над њима изврши репресалије.

Окупација као статус неке територије дакле захтева тачно одређене мере и оно што се десило у Југославији и Србији са окупацијом у складу с ратним правом нема благе везе. Моје је мишљење да Немци нису спровели конвенцијама прописане мере из расистичких мотива. Југославија је распарчана како би се у њој извршио погром над Србима, а Србија је распарчана како би се у њој изазвао отпор и како би сами Немци ту извршили погром над становништвом. Већ први неуспеси на источном фронту пале лампице у Хитлеровом штабу, рационално је "смањио гас" и истребљење Срба се оставља за касније, али наивно је сматрати да се оно не би десило.

--- Цитат ---Није овдје у питању основ него повод за стрељање, расизам с тим нема везе.
--- Крај цитата ---

Да се хтело само застрашивање становништва било би довољно извршити и одмазду у односу један према један. Сам ред величине при одмазди једном заувек одузима право свакоме да покушава да објасни разлог за стрељање било чиме осим расизмом.

Лепеничанин:

--- Цитат ---не мислим да је расни концепт био пресудан код одлуке о масовним одмаздама.
--- Крај цитата ---

Расни концепт био је пресудан код буквално сваке Хитлерове одлуке. Расни концепт је суштина његове идеологије и на агресивни расизам се може свести и сва пракса нацизма.

--- Цитат ---Па ако је Нијемац и имао коначну идеју да затре Србина (што и не спорим), зар треба да га пожурујемо у томе?
--- Крај цитата ---

Никако. Сви национално одговорни елементи требало је да их у томе успоравају како год да су то знали и умели.

Навигација