Скоро сви архиви код нас захтевају лично присуство.
Код неких се барем може поручити грађа телефоном/мејлом (за истраживаче које упознају), а често је буквално за све потребно лично присуство.
У том смислу, скоро да је исто да ли се живи у Минхену или у Суботици - ако је потребно да се дође у Крушевац.
Ни радно време архива није сјајно у свим случајевима. Неки не раде ни свих радних дана, понекад врло кратко у току дана, само Архив Србије ради и суботом, мада се може користити само грађа која се од раније поручила.
Изузетак је Архив Београда, где може бесплатно да се региструје и прегледа део грађе који је дигитализован и постављен онлајн.
Похваљујем и Архив Ваљева који неће ништа качити онлајн али је тамо могуће купити снимке матичних књига. Барем један долазак је потребан, али нема седења у архиву.
Шта остали архиви мисле... Стање се полако поправља, а свесни смо да барем неки од архива (можда и већина) немају ни опрему ни људе за обављање дигитализације.
Проблем је и неки општи нејасан став да је њихова дужност да чувају грађу - од нас обичних становника Србије.
Мени лично се највише свиђа став Ваљеваца, али шта је ту је.
