"Табу" страна родословља

[Crni Kralj]

Започињем тему под овим насловом,а тиче се свакодневног живота људи прохујалих векова иза нас.

Тренутно је актуелан један тренд на западу,а то је "сурогат" мајчинство и очинство.
То ме је навело да поставим питање свим члановима форума.

Примера ради:мушкарац 18.века,ожењен са већ 17. година,до своје 20. године "покушава" да направи потомство,али јок!Ту схвата да нешто није у реду,па да не пукне брука,долази на једну идеју.У околним насељима ће наћи "кандидата" да одради посао,наравно да је здрав и прав.

Шта ви мислите о овој "табу" теми,браћо форумаши?

[Sergio]

Претпостављам да се то могло десити иако никада није постaлo масовни феномен.

[Crni Kralj]

Претпостављам да се то могло десити иако никада није постaлo масовни феномен.

Сигуран сам да  "кандидати" за оплодњу нису били из истог места као и домаћини.

Иначе би сеоско оговарање било овако:

Особа 1:"Да ли ти се чини да је комшин син исти као онај ковач из села?"
Особа 2:"Ма,не луп...’бем ти ’лебац,у праву си."

[goca 11]

Пре неких 20 так година читала сам књигу нашег етнолога Миленка Филиповића "Човек међу људима"у издању Српске књижевне задруге издање 1991 год.На страни 328 - 356 помиње се установа "Брачни помоћник код Срба и хрвата"Преносим само део :....Ипак вреди да се помене,јер показује шта може да се чини да кућа добије мушкарца наследника. Било је то у ужичком селу Т. у почетку првог светског рата. У једној кући живели мајка,син и снаха, а одвојено су живела четири сина.Син којије живео с мајком погине као војник у борби, не оставивши деце.Брзо после тога у селу буде смештена једна јединица србијанске војске, и војници размештенипо селу. Свекрва је нагнала обудовелу снаху да ноћи неколико ноћи са једним војником (којије био из Груже). Кад је жена родила,син јој је уписан на име њеног умрлог мужа. За бабу је то дете били као да је од њеног сина, а ни стричеви нису спречили том детету право на имање. Старац П.Маркељић из Шарана у Таковском срезу, који је био официр поменуте јединице, икоји је доцније одлазио послом у поменуто село интересовао се за случај, казивао је да му је том приликом сама баба говорила "Ја сам тако хтела!"и објашњавала да не би било лепо,да би била срамота да им кућа опусти. У самом Таковском срезу, по мојим личним обавештењима,дешава седа удовица роди на десетак месеци после смрти свога мужа са којим није имала деце а у законском року који допушта да седете сматра законитим дететом умрлог човека .Дете се онда сматра као пуноправан наследник.Жена каже да је "пренела".

Није баш све у табелама.... 

[Војислав Симоновић]

Није Ђорђе Катић једини. Добро речено, није све у табелама, а ова појава је "црв сумње" у родословним јабукама. Што је јабука старија а домет претпоставки досеже дубље у прошлост, то је и већа могућност за оваквом појавом. Други црв може бити, не дај Боже, мада бејаше у старим временима и те како - силовања. Трећа варијанта губљења везе између презимена и хаплогрупе је усвајање мушког детета, а четврта и уједно најређа призећивање неког мушкарца с променом презимена. Наравно, презиме је често условна категорија до 18-ог века.

[Vidak]

Претпостављам да се то могло десити иако никада није постaлo масовни феномен.

Сигуран сам да  "кандидати" за оплодњу нису били из истог места као и домаћини.

Иначе би сеоско оговарање било овако:

Особа 1:"Да ли ти се чини да је комшин син исти као онај ковач из села?"
Особа 2:"Ма,не луп...’бем ти ’лебац,у праву си."

Pretpostavljam da bi bolji kandidat bio bliži rod, brat npr. da bi ipak podizao svoju krv a ujedno bi mogao ličit na njega. Mada sumnjam da je to  uopšte bila cesta praksa.

[нцп]

Пре неких 20 так година читала сам књигу нашег етнолога Миленка Филиповића "Човек међу људима"у издању Српске књижевне задруге издање 1991 год.На страни 328 - 356 помиње се установа "Брачни помоћник код Срба и хрвата"Преносим само део :....Ипак вреди да се помене,јер показује шта може да се чини да кућа добије мушкарца наследника. Било је то у ужичком селу Т. у почетку првог светског рата. У једној кући живели мајка,син и снаха, а одвојено су живела четири сина.Син којије живео с мајком погине као војник у борби, не оставивши деце.Брзо после тога у селу буде смештена једна јединица србијанске војске, и војници размештенипо селу. Свекрва је нагнала обудовелу снаху да ноћи неколико ноћи са једним војником (којије био из Груже). Кад је жена родила,син јој је уписан на име њеног умрлог мужа. За бабу је то дете били као да је од њеног сина, а ни стричеви нису спречили том детету право на имање. Старац П.Маркељић из Шарана у Таковском срезу, који је био официр поменуте јединице, икоји је доцније одлазио послом у поменуто село интересовао се за случај, казивао је да му је том приликом сама баба говорила "Ја сам тако хтела!"и објашњавала да не би било лепо,да би била срамота да им кућа опусти. У самом Таковском срезу, по мојим личним обавештењима,дешава седа удовица роди на десетак месеци после смрти свога мужа са којим није имала деце а у законском року који допушта да седете сматра законитим дететом умрлог човека .Дете се онда сматра као пуноправан наследник.Жена каже да је "пренела".

Није баш све у табелама....

Баба је била паметна.

А важне су и "околности сваког конкретног случаја".
Можда је волела снају, знала да  у се снаја и погинули син искрено волели, можда је и снаја њу волела, можда је снаја била сиротица која није имала где да се врати.

А заиста кућу је требало одржати.

Па иако "тако зачет мушки наследник" није носио генетику почившег сина (колико схватам та баба је имала од своји других синова унучади кроз коју је генестки "наставио" свој живот и њен погинули син) - био је "намењен" у "спомен" на њеног погинулог сина - на радост живота - а ми само гледамо "плот" тј. телесну димензију живота.

Духовно (тако ја мислим) тај њен покојни син је био са њима - својом драгом  и својом мајком - које су "одржале" његово огњиште и наставиле се помињање његовог имена, опет да кажем "на радост живота". А и оне су осећале и знале то.

Наравно да би била већа срећа и радост за мајку да је то дете било од њеног погинулог сина, али живот прича своју причу... но духовно је било чедо те куће. Дете "на знаменије".

Уосталом, читала сам неку књигу  не тако давано - о неким афричким племенима и њиховим веровањима - оцем се сматра онај ко подигне дете, а не ко га роди, чак они и дају дете другоме да га подиже, дете зна ко га је "изродио" али духовни отац је важнији- онај ко преноси табуе, обичаје и др.

[goca 11]

Пре неких 20 так година читала сам књигу нашег етнолога Миленка Филиповића "Човек међу људима"у издању Српске књижевне задруге издање 1991 год.На страни 328 - 356 помиње се установа "Брачни помоћник код Срба и хрвата"Преносим само део :....Ипак вреди да се помене,јер показује шта може да се чини да кућа добије мушкарца наследника. Било је то у ужичком селу Т. у почетку првог светског рата. У једној кући живели мајка,син и снаха, а одвојено су живела четири сина.Син којије живео с мајком погине као војник у борби, не оставивши деце.Брзо после тога у селу буде смештена једна јединица србијанске војске, и војници размештенипо селу. Свекрва је нагнала обудовелу снаху да ноћи неколико ноћи са једним војником (којије био из Груже). Кад је жена родила,син јој је уписан на име њеног умрлог мужа. За бабу је то дете били као да је од њеног сина, а ни стричеви нису спречили том детету право на имање. Старац П.Маркељић из Шарана у Таковском срезу, који је био официр поменуте јединице, икоји је доцније одлазио послом у поменуто село интересовао се за случај, казивао је да му је том приликом сама баба говорила "Ја сам тако хтела!"и објашњавала да не би било лепо,да би била срамота да им кућа опусти. У самом Таковском срезу, по мојим личним обавештењима,дешава седа удовица роди на десетак месеци после смрти свога мужа са којим није имала деце а у законском року који допушта да седете сматра законитим дететом умрлог човека .Дете се онда сматра као пуноправан наследник.Жена каже да је "пренела".

Није баш све у табелама....

Баба је била паметна.

А важне су и "околности сваког конкретног случаја".
Можда је волела снају, знала да  у се снаја и погинули син искрено волели, можда је и снаја њу волела, можда је снаја била сиротица која није имала где да се врати.

А заиста кућу је требало одржати.

Па иако "тако зачет мушки наследник" није носио генетику почившег сина (колико схватам та баба је имала од своји других синова унучади кроз коју је генестки "наставио" свој живот и њен погинули син) - био је "намењен" у "спомен" на њеног погинулог сина - на радост живота - а ми само гледамо "плот" тј. телесну димензију живота.

Духовно (тако ја мислим) тај њен покојни син је био са њима - својом драгом  и својом мајком - које су "одржале" његово огњиште и наставиле се помињање његовог имена, опет да кажем "на радост живота". А и оне су осећале и знале то.

Наравно да би била већа срећа и радост за мајку да је то дете било од њеног погинулог сина, али живот прича своју причу... но духовно је било чедо те куће. Дете "на знаменије".

Уосталом, читала сам неку књигу  не тако давано - о неким афричким племенима и њиховим веровањима - оцем се сматра онај ко подигне дете, а не ко га роди, чак они и дају дете другоме да га подиже, дете зна ко га је "изродио" али духовни отац је важнији- онај ко преноси табуе, обичаје и др.

Управо то Вања.То је за мајку дете њеног умрлог сина .Баба и мајка га подижу причајући му о његовом оцу.И дететово памћење почиње тако, причама о  оцу који је страдао....Чик да се неко из села  усуди да каже другачије...
Мајка зна али не и други. То је њен унук и наследник лозе... По мени и јесте њен унук.
Тешко је ту жртву разумети из данашњег времена....

[goca 11]

Није Ђорђе Катић једини. Добро речено, није све у табелама, а ова појава је "црв сумње" у родословним јабукама. Што је јабука старија а домет претпоставки досеже дубље у прошлост, то је и већа могућност за оваквом појавом. Други црв може бити, не дај Боже, мада бејаше у старим временима и те како - силовања. Трећа варијанта губљења везе између презимена и хаплогрупе је усвајање мушког детета, а четврта и уједно најређа призећивање неког мушкарца с променом презимена. Наравно, презиме је често условна категорија до 18-ог века.

Поштовани,
Припадате оној реткој групи  мушкараца која страну родословља посматра  објективно.Са друге стране,када се размотре, сасвим објективно догађаји из прошлости,  та деца су наши преци, ма какве хаплогрупе били, они носе митохондријске гене мајке, бабе, прабабе.
Лично  не верујем у некакав ДНК од пре 2000 и више година....   Верујем у моју  наврнбабу и чукунбабу....

[нцп]

Пре неких 20 так година читала сам књигу нашег етнолога Миленка Филиповића "Човек међу људима"у издању Српске књижевне задруге издање 1991 год.На страни 328 - 356 помиње се установа "Брачни помоћник код Срба и хрвата"Преносим само део :....Ипак вреди да се помене,јер показује шта може да се чини да кућа добије мушкарца наследника. Било је то у ужичком селу Т. у почетку првог светског рата. У једној кући живели мајка,син и снаха, а одвојено су живела четири сина.Син којије живео с мајком погине као војник у борби, не оставивши деце.Брзо после тога у селу буде смештена једна јединица србијанске војске, и војници размештенипо селу. Свекрва је нагнала обудовелу снаху да ноћи неколико ноћи са једним војником (којије био из Груже). Кад је жена родила,син јој је уписан на име њеног умрлог мужа. За бабу је то дете били као да је од њеног сина, а ни стричеви нису спречили том детету право на имање. Старац П.Маркељић из Шарана у Таковском срезу, који је био официр поменуте јединице, икоји је доцније одлазио послом у поменуто село интересовао се за случај, казивао је да му је том приликом сама баба говорила "Ја сам тако хтела!"и објашњавала да не би било лепо,да би била срамота да им кућа опусти. У самом Таковском срезу, по мојим личним обавештењима,дешава седа удовица роди на десетак месеци после смрти свога мужа са којим није имала деце а у законском року који допушта да седете сматра законитим дететом умрлог човека .Дете се онда сматра као пуноправан наследник.Жена каже да је "пренела".

Није баш све у табелама....

Баба је била паметна.

А важне су и "околности сваког конкретног случаја".
Можда је волела снају, знала да  у се снаја и погинули син искрено волели, можда је и снаја њу волела, можда је снаја била сиротица која није имала где да се врати.

А заиста кућу је требало одржати.

Па иако "тако зачет мушки наследник" није носио генетику почившег сина (колико схватам та баба је имала од своји других синова унучади кроз коју је генестки "наставио" свој живот и њен погинули син) - био је "намењен" у "спомен" на њеног погинулог сина - на радост живота - а ми само гледамо "плот" тј. телесну димензију живота.

Духовно (тако ја мислим) тај њен покојни син је био са њима - својом драгом  и својом мајком - које су "одржале" његово огњиште и наставиле се помињање његовог имена, опет да кажем "на радост живота". А и оне су осећале и знале то.

Наравно да би била већа срећа и радост за мајку да је то дете било од њеног погинулог сина, али живот прича своју причу... но духовно је било чедо те куће. Дете "на знаменије".

Уосталом, читала сам неку књигу  не тако давано - о неким афричким племенима и њиховим веровањима - оцем се сматра онај ко подигне дете, а не ко га роди, чак они и дају дете другоме да га подиже, дете зна ко га је "изродио" али духовни отац је важнији- онај ко преноси табуе, обичаје и др.

Управо то Вања.То је за мајку дете њеног умрлог сина .Баба и мајка га подижу причајући му о његовом оцу.И дететово памћење почиње тако, причама о  оцу који је страдао....Чик да се неко из села  усуди да каже другачије...
Мајка зна али не и други. То је њен унук и наследник лозе... По мени и јесте њен унук.
Тешко је ту жртву разумети из данашњег времена....

Знам ја Гоцо да ви разумете...
 

[goca 11]

Пре неких 20 так година читала сам књигу нашег етнолога Миленка Филиповића "Човек међу људима"у издању Српске књижевне задруге издање 1991 год.На страни 328 - 356 помиње се установа "Брачни помоћник код Срба и хрвата"Преносим само део :....Ипак вреди да се помене,јер показује шта може да се чини да кућа добије мушкарца наследника. Било је то у ужичком селу Т. у почетку првог светског рата. У једној кући живели мајка,син и снаха, а одвојено су живела четири сина.Син којије живео с мајком погине као војник у борби, не оставивши деце.Брзо после тога у селу буде смештена једна јединица србијанске војске, и војници размештенипо селу. Свекрва је нагнала обудовелу снаху да ноћи неколико ноћи са једним војником (којије био из Груже). Кад је жена родила,син јој је уписан на име њеног умрлог мужа. За бабу је то дете били као да је од њеног сина, а ни стричеви нису спречили том детету право на имање. Старац П.Маркељић из Шарана у Таковском срезу, који је био официр поменуте јединице, икоји је доцније одлазио послом у поменуто село интересовао се за случај, казивао је да му је том приликом сама баба говорила "Ја сам тако хтела!"и објашњавала да не би било лепо,да би била срамота да им кућа опусти. У самом Таковском срезу, по мојим личним обавештењима,дешава седа удовица роди на десетак месеци после смрти свога мужа са којим није имала деце а у законском року који допушта да седете сматра законитим дететом умрлог човека .Дете се онда сматра као пуноправан наследник.Жена каже да је "пренела".

Није баш све у табелама....

Баба је била паметна.

А важне су и "околности сваког конкретног случаја".
Можда је волела снају, знала да  у се снаја и погинули син искрено волели, можда је и снаја њу волела, можда је снаја била сиротица која није имала где да се врати.

А заиста кућу је требало одржати.

Па иако "тако зачет мушки наследник" није носио генетику почившег сина (колико схватам та баба је имала од своји других синова унучади кроз коју је генестки "наставио" свој живот и њен погинули син) - био је "намењен" у "спомен" на њеног погинулог сина - на радост живота - а ми само гледамо "плот" тј. телесну димензију живота.

Духовно (тако ја мислим) тај њен покојни син је био са њима - својом драгом  и својом мајком - које су "одржале" његово огњиште и наставиле се помињање његовог имена, опет да кажем "на радост живота". А и оне су осећале и знале то.

Наравно да би била већа срећа и радост за мајку да је то дете било од њеног погинулог сина, али живот прича своју причу... но духовно је било чедо те куће. Дете "на знаменије".

Уосталом, читала сам неку књигу  не тако давано - о неким афричким племенима и њиховим веровањима - оцем се сматра онај ко подигне дете, а не ко га роди, чак они и дају дете другоме да га подиже, дете зна ко га је "изродио" али духовни отац је важнији- онај ко преноси табуе, обичаје и др.

Управо то Вања.То је за мајку дете њеног умрлог сина .Баба и мајка га подижу причајући му о његовом оцу.И дететово памћење почиње тако, причама о  оцу који је страдао....Чик да се неко из села  усуди да каже другачије...
Мајка зна али не и други. То је њен унук и наследник лозе... По мени и јесте њен унук.
Тешко је ту жртву разумети из данашњег времена....

Знам ја Гоцо да ви разумете...
 

[НиколаВук]

Није Ђорђе Катић једини. Добро речено, није све у табелама, а ова појава је "црв сумње" у родословним јабукама. Што је јабука старија а домет претпоставки досеже дубље у прошлост, то је и већа могућност за оваквом појавом. Други црв може бити, не дај Боже, мада бејаше у старим временима и те како - силовања. Трећа варијанта губљења везе између презимена и хаплогрупе је усвајање мушког детета, а четврта и уједно најређа призећивање неког мушкарца с променом презимена. Наравно, презиме је често условна категорија до 18-ог века.

Мислим да призећивање уопште није била ретка појава и да би могла да се, заједно са усвајањем детета, стави на прва два места узрока неслагања нечије хаплогрупе са хаплогрупом осталих припадника рода. Поред призећивања, у појединим областима је постојало и "саплемењивање", где се слабија братства и родови "прибију" уз одређено јаче племе или братство, прихвате њихову славу и опште родовско име па чак исконструишу везу у родословном стаблу са родоначелником племена/братства. Писали смо о томе у неколико наврата, један од добрих примера саплемењивања је велико ровачко братство Булатовића, које је прилично хетерогено. Силовање и неверство у браку би се могле означити као појаве које су биле "најређе" у феномену NPE (non-paternal event). Свакако је тешко схватити узрок ако се предање о различитости одређеног рода у односу на остале родове који би требало да су му сродни, изгубило. Тако се у одређеним крајевима генерацијама чува предање о нечијем претку као домазету или довотку (када жени муж погине, а она трудна са његовим дететом или са тек рођеним дететом се преуда а нови муж то дете посини), док се опет у другим крајевима то кроз одређено време заборавља.

[Дробњак]

Мислим да призећивање уопште није била ретка појава и да би могла да се, заједно са усвајањем детета, стави на прва два места узрока неслагања нечије хаплогрупе са хаплогрупом осталих припадника рода. Поред призећивања, у појединим областима је постојало и "саплемењивање", где се слабија братства и родови "прибију" уз одређено јаче племе или братство, прихвате њихову славу и опште родовско име па чак исконструишу везу у родословном стаблу са родоначелником племена/братства. Писали смо о томе у неколико наврата, један од добрих примера саплемењивања је велико ровачко братство Булатовића, које је прилично хетерогено. Силовање и неверство у браку би се могле означити као појаве које су биле "најређе" у феномену NPE (non-paternal event). Свакако је тешко схватити узрок ако се предање о различитости одређеног рода у односу на остале родове који би требало да су му сродни, изгубило. Тако се у одређеним крајевима генерацијама чува предање о нечијем претку као домазету или довотку (када жени муж погине, а она трудна са његовим дететом или са тек рођеним дететом се преуда а нови муж то дете посини), док се опет у другим крајевима то кроз одређено време заборавља.

Мислим да то око призећивања зависи од краја до краја. Нпр. у динарским крајевима оно је ређа појава. Никада нисам чуо у Црној Гори, бар у оном крају који познајем да се неко призетио. Тамо је некада био обичај да човек који нема мушку децу своје имање препише најближем мушком сроднику који носи исто презиме, пре него зетовима. Призећивање се мало чешће јавља у централној и јужној Србији, док мислим да је најчешће било у Банату. Колико се сећам читао сам да је у неком делу Баната призаћивање било устаљена пракса.
Такође, ни усвајање није било непознато, нарочито у време ратова и помора када су многа деца остајала без родитеља. Децу без родитеља су најчешће усвајали блиски рођаци, кумови или комшије. Знам за пример у својој ближој родбини да је човек усвојио своја два унука од ћерке јер су им отац и мајка и сва родбина са очеве стране страдали од болести за време аустријске окупације. Он је унуцима дао своје презиме, славу и део имања, исто као и синовима.

[НиколаВук]

Мислим да призећивање уопште није била ретка појава и да би могла да се, заједно са усвајањем детета, стави на прва два места узрока неслагања нечије хаплогрупе са хаплогрупом осталих припадника рода. Поред призећивања, у појединим областима је постојало и "саплемењивање", где се слабија братства и родови "прибију" уз одређено јаче племе или братство, прихвате њихову славу и опште родовско име па чак исконструишу везу у родословном стаблу са родоначелником племена/братства. Писали смо о томе у неколико наврата, један од добрих примера саплемењивања је велико ровачко братство Булатовића, које је прилично хетерогено. Силовање и неверство у браку би се могле означити као појаве које су биле "најређе" у феномену NPE (non-paternal event). Свакако је тешко схватити узрок ако се предање о различитости одређеног рода у односу на остале родове који би требало да су му сродни, изгубило. Тако се у одређеним крајевима генерацијама чува предање о нечијем претку као домазету или довотку (када жени муж погине, а она трудна са његовим дететом или са тек рођеним дететом се преуда а нови муж то дете посини), док се опет у другим крајевима то кроз одређено време заборавља.

Мислим да то око призећивања зависи од краја до краја. Нпр. у динарским крајевима оно је ређа појава. Никада нисам чуо у Црној Гори, бар у оном крају који познајем да се неко призетио. Тамо је некада био обичај да човек који нема мушку децу своје имање препише најближем мушком сроднику који носи исто презиме, пре него зетовима. Призећивање се мало чешће јавља у централној и јужној Србији, док мислим да је најчешће било у Банату. Колико се сећам читао сам да је у неком делу Баната призаћивање било устаљена пракса. Такође, ни усвајање није било непознато, нарочито у време ратова и помора када су многа деца остајала без родитеља. Децу без родитеља су најчешће усвајали блиски рођаци, кумови или комшије. Знам за пример у својој ближој родбини да је човек усвојио своја два унука од ћерке јер су им отац и мајка и сва родбина са очеве стране страдали од болести за време аустријске окупације. Он је унуцима дао своје презиме, славу и део имања, исто као и синовима.

Мислим да је призећивање било присутно и у крајишким крајевима у нешто већем обиму, јер тамо није ретка појава да родови који по предању потичу од једног претка или неколико браће буду хаплогрупски разноврсни. Поред призећивања, наравно, објашњење се може тражити и у давном усвајању детета неког ко је умро или погинуо, па да се то временом заборавило; у та времена погибије у рату или умирање због болести нису биле ретка појава, нарочито у крајевима који су били у скоро сталном ратном стању, као што је Војна Крајина.

[Небојша]

Мислим да призећивање уопште није била ретка појава и да би могла да се, заједно са усвајањем детета, стави на прва два места узрока неслагања нечије хаплогрупе са хаплогрупом осталих припадника рода. Поред призећивања, у појединим областима је постојало и "саплемењивање", где се слабија братства и родови "прибију" уз одређено јаче племе или братство, прихвате њихову славу и опште родовско име па чак исконструишу везу у родословном стаблу са родоначелником племена/братства. Писали смо о томе у неколико наврата, један од добрих примера саплемењивања је велико ровачко братство Булатовића, које је прилично хетерогено. Силовање и неверство у браку би се могле означити као појаве које су биле "најређе" у феномену NPE (non-paternal event). Свакако је тешко схватити узрок ако се предање о различитости одређеног рода у односу на остале родове који би требало да су му сродни, изгубило. Тако се у одређеним крајевима генерацијама чува предање о нечијем претку као домазету или довотку (када жени муж погине, а она трудна са његовим дететом или са тек рођеним дететом се преуда а нови муж то дете посини), док се опет у другим крајевима то кроз одређено време заборавља.

Мислим да то око призећивања зависи од краја до краја. Нпр. у динарским крајевима оно је ређа појава. Никада нисам чуо у Црној Гори, бар у оном крају који познајем да се неко призетио. Тамо је некада био обичај да човек који нема мушку децу своје имање препише најближем мушком сроднику који носи исто презиме, пре него зетовима. Призећивање се мало чешће јавља у централној и јужној Србији, док мислим да је најчешће било у Банату. Колико се сећам читао сам да је у неком делу Баната призаћивање било устаљена пракса. Такође, ни усвајање није било непознато, нарочито у време ратова и помора када су многа деца остајала без родитеља. Децу без родитеља су најчешће усвајали блиски рођаци, кумови или комшије. Знам за пример у својој ближој родбини да је човек усвојио своја два унука од ћерке јер су им отац и мајка и сва родбина са очеве стране страдали од болести за време аустријске окупације. Он је унуцима дао своје презиме, славу и део имања, исто као и синовима.

Мислим да је призећивање било присутно и у крајишким крајевима у нешто већем обиму, јер тамо није ретка појава да родови који по предању потичу од једног претка или неколико браће буду хаплогрупски разноврсни. Поред призећивања, наравно, објашњење се може тражити и у давном усвајању детета неког ко је умро или погинуо, па да се то временом заборавило; у та времена погибије у рату или умирање због болести нису биле ретка појава, нарочито у крајевима који су били у скоро сталном ратном стању, као што је Војна Крајина.

У Крајини је, поред класичног призећивања, у прошлости био чест случај и промене презимена доласком у ново место. Нпр. један род узме презиме јачег рода у селу, или рода близу чијег имања се доселио. Тако су се мењале и славе и презимена. То је један од разлога зашто имамо више хаплогрупа код неких крајишких родова.

Наравно, Крајина је сама по себи била погодно тло за те промене, с обзиром да се свако мало селило (немирно подручје).

[Зрно]

У западнијим крајевима, који су били под Аустријом, усвајање је било врло чешће и због тога ваљда имамо шаренило са хаплогрупама у оквиру једног презимена. У неким матичним књигама из Далмације из 19. в, наилазио сам на велики број умрле деце (на неколико страница), коју су храниле неке сељачке породице, а деца имала тотално чудна имена и презимена, из приморских градова. Мислим да је држава то организовала.

[Amicus]

Да ли сте чули за обичај гостинске обљубе?

Недавно порчитах и снимих књигу др Илије М. Јелића Трагови гостинске обљубе код нашег народа (Београд, 1931).

Тома Живановић, који је писао предговор, за ово дело каже да оно спада у област криминалне етнологије.

Илија М. Јелић је у овој књизи ближе одредио појам обичаја гостинске обљубе и његов правни карактер, посебно истичући (по његовом мишљењу) погрешно схватање гостинске обљубе као колективне проституције. Јелић је у свом делу наводи и мноштво занимљивих примера, како из писане књижевности и народних умотворина, тако и у савременим обичајима и савременој усменој традицији.

На крају књиге, аутор закључује:

1) да је обичај гостинске обљубе некада постојао и у нашем народу;
2) да је то некада био општи, заједнички обичај нашег народа, јер су његови трагови сачувани готово у свима нашим покрајинама: Босни, Херцеговини, Црној Гори, Старој Србији, Македонији, Србији, Срему, Славонији, Бачкој и Барањи;
3) да је тај обичај имао некада веома широку практичну примену у нашем народу, па је због тога оставио и много својих трагова у свима правцима народнога живота: писаној књижевности, народним умотворинама, народним обичајима и усменој традицији;
4) да се тај обичај још и данас одржава у неким крајевима нашег народа, као у Пожаревачком и Крајинском округу, Студеничком срезу, Подравини, у Славонији итд; и
5. најпосле, да се тај обичај у местима у којима се још задржао јавља данас више као нека локална спорадична појава, него као прави обичај што значи да је већ сасвим на измаку своје практичне примене у нашем народу.

Књига има и регистар, па се лако претражује.

Занимљиво је да је Миленко Филиповић негативно оценио ово дело, због чега је између њега и Јелића избила жестока јавна расправа. Филиповић је оптужио Јелића да је сав у хипотезама и нагађањима. Али свеједно, мислим да је књига занимљива, и да има корисних информација, сврставали их ми у гостинску обљубу или не.

[Мића]

Да ли сте чули за обичај гостинске обљубе?

Недавно порчитах и снимих књигу др Илије М. Јелића Трагови гостинске обљубе код нашег народа (Београд, 1931).

Тома Живановић, који је писао предговор, за ово дело каже да оно спада у област криминалне етнологије.

Илија М. Јелић је у овој књизи ближе одредио појам обичаја гостинске обљубе и његов правни карактер, посебно истичући (по његовом мишљењу) погрешно схватање гостинске обљубе као колективне проституције. Јелић је у свом делу наводи и мноштво занимљивих примера, како из писане књижевности и народних умотворина, тако и у савременим обичајима и савременој усменој традицији.

На крају књиге, аутор закључује:

1) да је обичај гостинске обљубе некада постојао и у нашем народу;
2) да је то некада био општи, заједнички обичај нашег народа, јер су његови трагови сачувани готово у свима нашим покрајинама: Босни, Херцеговини, Црној Гори, Старој Србији, Македонији, Србији, Срему, Славонији, Бачкој и Барањи;
3) да је тај обичај имао некада веома широку практичну примену у нашем народу, па је због тога оставио и много својих трагова у свима правцима народнога живота: писаној књижевности, народним умотворинама, народним обичајима и усменој традицији;
4) да се тај обичај још и данас одржава у неким крајевима нашег народа, као у Пожаревачком и Крајинском округу, Студеничком срезу, Подравини, у Славонији итд; и
5. најпосле, да се тај обичај у местима у којима се још задржао јавља данас више као нека локална спорадична појава, него као прави обичај што значи да је већ сасвим на измаку своје практичне примене у нашем народу.

Књига има и регистар, па се лако претражује.

Занимљиво је да је Миленко Филиповић негативно оценио ово дело, због чега је између њега и Јелића избила жестока јавна расправа. Филиповић је оптужио Јелића да је сав у хипотезама и нагађањима. Али свеједно, мислим да је књига занимљива, и да има корисних информација, сврставали их ми у гостинску обљубу или не.

Читао сам да је овај обичај постојао од Ескима / Инуита у Северној Америци. За наше крајеве нисам чуо.

[нцп]

Да ли сте чули за обичај гостинске обљубе?

Недавно порчитах и снимих књигу др Илије М. Јелића Трагови гостинске обљубе код нашег народа (Београд, 1931).

Тома Живановић, који је писао предговор, за ово дело каже да оно спада у област криминалне етнологије.

Илија М. Јелић је у овој књизи ближе одредио појам обичаја гостинске обљубе и његов правни карактер, посебно истичући (по његовом мишљењу) погрешно схватање гостинске обљубе као колективне проституције. Јелић је у свом делу наводи и мноштво занимљивих примера, како из писане књижевности и народних умотворина, тако и у савременим обичајима и савременој усменој традицији.

На крају књиге, аутор закључује:

1) да је обичај гостинске обљубе некада постојао и у нашем народу;
2) да је то некада био општи, заједнички обичај нашег народа, јер су његови трагови сачувани готово у свима нашим покрајинама: Босни, Херцеговини, Црној Гори, Старој Србији, Македонији, Србији, Срему, Славонији, Бачкој и Барањи;
3) да је тај обичај имао некада веома широку практичну примену у нашем народу, па је због тога оставио и много својих трагова у свима правцима народнога живота: писаној књижевности, народним умотворинама, народним обичајима и усменој традицији;
4) да се тај обичај још и данас одржава у неким крајевима нашег народа, као у Пожаревачком и Крајинском округу, Студеничком срезу, Подравини, у Славонији итд; и
5. најпосле, да се тај обичај у местима у којима се још задржао јавља данас више као нека локална спорадична појава, него као прави обичај што значи да је већ сасвим на измаку своје практичне примене у нашем народу.

Књига има и регистар, па се лако претражује.

Занимљиво је да је Миленко Филиповић негативно оценио ово дело, због чега је између њега и Јелића избила жестока јавна расправа. Филиповић је оптужио Јелића да је сав у хипотезама и нагађањима. Али свеједно, мислим да је књига занимљива, и да има корисних информација, сврставали их ми у гостинску обљубу или не.

Ако је заиста негде постојао такав обичај он не би имао никакве везе са хришћанством, мухамеданством, нити са јудаизмом (да га поменем).

Такав обичај би могао доћи из дубине неког паганизма или многобоштва или ко зна чега све не.

[Amicus]

Ако је заиста негде постојао такав обичај он не би имао никакве везе са хришћанством, мухамеданством, нити са јудаизмом (да га поменем).

Такав обичај би могао доћи из дубине неког паганизма или многобоштва или ко зна чега све не.

Такве му корене Јелић и претпоставља кроз четири хипотезе о његовом пореклу.

Корени постанка, развоја и разлога вршења гостинске обљубе могу бити:

1) остатак старинске полне заједнице људи и жена, када су све жене подједнако припадале свим члановима заједнице, па и гостима као њеним привременим члановима.
2) остатак брака по групама у коме се практиковало мењање и позајмиљивање жена.
3) из добре воље, из обзира обичне пажње која се госту указује, или из наде да ће се указано гостопримство вратити "са истим знацима уважења и поштовања", или из практичних разлога, јер је паметно за домаћина да укаже такву пажњу моћном и утицајном човеку, или под утицајем празноверице, или најпосле, из жеље за добијањем бољег, племенитијег потомства.
4) регилијски феномен, који је постао под утицајем веровања: да сваки путник и сваки просјак може бити у ствари какво прерушено божанство или демон, јер и они путују по свету као и други путници, и да је полна веза између бога или демона и смртне жене могућа.

[Sharelock]

Читао сам да је овај обичај постојао од Ескима / Инуита у Северној Америци. За наше крајеве нисам чуо.

Јесте, и ја негде чуо. Разлог је једноставан: негостољубива средина са веома малом популацијом, смањене могућности избора партнера, укрштање блиских сродника, пород ослабљен, па је то разлог зашто се странци користе за "јачање" потомства.

Негде и ја прочитах за (један) случај из Црне Горе, када је један јунак боравио у некој кући, па му домаћин пошаље једну од снаха да и та "кућа добије јунака".

Има и прича о деспоту Стефану Лазаревићу када је био на угарском двору: дођу два дворјанина код деспота и кажу му да је неко од деспотових војника дошао са расним коњем али не да да његов коњ најаше угарске кобиле, деспот се наљути и каже да тај војник мора то да дозволи. Навече, у деспотову собу уђоше две голе Мађарице, расније да не могу бити! Деспот хте да негодује, али се присети тога дана и случаја са војниковим коњем, слегну раменима и приону на посао. Можда је затражио и трећу, не сећам се.

Има и прича о рату два грчка полиса. Јачи полис навали на мањи. Види краљица опкољеног полиса да ће бити потпуног уништења, војници ће бити побијени, жене и деца биће одведени у ропство... Каже свом мужу-краљу да се не меша, сазове све племкиње и удате жене и изда наредбу. Краљица и све удате жене дођу на трг, задигну хаљине и натрте се ка капији, а  краљица нареди да се капија широм отвори. Уђоше непријатељски војници... тако се та два полиса братимише и посташе савезници. За ову последњу причу се сећам где сам је прочитао: био је то стручни часопис "Старт", давно, за време војног рока.

[Небо_Сав]

Јесте, и ја негде чуо. Разлог је једноставан: негостољубива средина са веома малом популацијом, смањене могућности избора партнера, укрштање блиских сродника, пород ослабљен, па је то разлог зашто се странци користе за "јачање" потомства.

Негде и ја прочитах за (један) случај из Црне Горе, када је један јунак боравио у некој кући, па му домаћин пошаље једну од снаха да и та "кућа добије јунака".

Има и прича о деспоту Стефану Лазаревићу када је био на угарском двору: дођу два дворјанина код деспота и кажу му да је неко од деспотових војника дошао са расним коњем али не да да његов коњ најаше угарске кобиле, деспот се наљути и каже да тај војник мора то да дозволи. Навече, у деспотову собу уђоше две голе Мађарице, расније да не могу бити! Деспот хте да негодује, али се присети тога дана и случаја са војниковим коњем, слегну раменима и приону на посао. Можда је затражио и трећу, не сећам се.

Има и прича о рату два грчка полиса. Јачи полис навали на мањи. Види краљица опкољеног полиса да ће бити потпуног уништења, војници ће бити побијени, жене и деца биће одведени у ропство... Каже свом мужу-краљу да се не меша, сазове све племкиње и удате жене и изда наредбу. Краљица и све удате жене дођу на трг, задигну хаљине и натрте се ка капији, а  краљица нареди да се капија широм отвори. Уђоше непријатељски војници... тако се та два полиса братимише и посташе савезници. За ову последњу причу се сећам где сам је прочитао: био је то стручни часопис "Старт", давно, за време војног рока.

 Види се ерудиција аутора,  стручна наобразба доминира ))

Говори, сећање... За млађе, загребачки   магазин Старт је био југословенска верзија Playboy-a. И било је добрих текстова, за магазин  су писали познати  новинари СФРЈ.

https://analiziraj.ba/zagrebacki-start-najvazniji-magazin-bvse-jugoslavije-1/

А ми, који смо рано научили да читамо, памтимо и другу стручну литературу:
https://www.blic.rs/slobodno-vreme/zanimljivosti/pogledajte-erotika-u-nekadasnjoj-jugoslaviji/htz3726
Један од уредника ЧИК-а био је и Матија Бећковић. Део тих чланака објављен је касније у књизи М. Бећковића - О међувремену.

[пек]

У браничевској крају призећивање је често код мене у селу скоро да нема куће без зета ретко узимају женино презиме али дешавало се то и пре сто година кад је зет сироче које су стричеви мрзели.

[Sharelock]

Види се ерудиција аутора,  стручна наобразба доминира ))

Све је валидан извор информација за постављање прелиминарног предмета истраживања и израду идејне скице истраживања.

То ти је из методологије друштвених истраживања са ФПН-а.

[НиколаВук]

Има и прича о деспоту Стефану Лазаревићу када је био на угарском двору: дођу два дворјанина код деспота и кажу му да је неко од деспотових војника дошао са расним коњем али не да да његов коњ најаше угарске кобиле, деспот се наљути и каже да тај војник мора то да дозволи. Навече, у деспотову собу уђоше две голе Мађарице, расније да не могу бити! Деспот хте да негодује, али се присети тога дана и случаја са војниковим коњем, слегну раменима и приону на посао. Можда је затражио и трећу, не сећам се.

Има и прича о рату два грчка полиса. Јачи полис навали на мањи. Види краљица опкољеног полиса да ће бити потпуног уништења, војници ће бити побијени, жене и деца биће одведени у ропство... Каже свом мужу-краљу да се не меша, сазове све племкиње и удате жене и изда наредбу. Краљица и све удате жене дођу на трг, задигну хаљине и натрте се ка капији, а  краљица нареди да се капија широм отвори. Уђоше непријатељски војници... тако се та два полиса братимише и посташе савезници. За ову последњу причу се сећам где сам је прочитао: био је то стручни часопис "Старт", давно, за време војног рока.

Приче за рубрику "Није се десило". 

[Sharelock]

Приче за рубрику "Није се десило". 

Нисам крив, таква је тема, а ко се ***ца хвата ил` је **бач или ***аџија. Није тема за чистунце к`о што је Небосав.

[Exiled]

Приче за рубрику "Није се десило". 

А могло се десити, није да није...

[Sharelock]

Ово је истинита прича, био сам сведок томе у војсци.
 
Један десетар, Јаћимовић, са неке планине (мени непознате хаплогрупе) добије писмо од жене са поруком "... дођи кући јер тате (тј.свекар) хоће да ме **бе." Десетар са тим писмом оде код поручника и добије 5 дана ОПП (оправдани приватни послови). Питање је сад да ли је то истина или се досетила за одсуство, то већ не знам... мада ми изгледа на неки обичај где је све остајало у хаплогрупи.

[Ojler]

...
Занимљиво је да је Миленко Филиповић негативно оценио ово дело, због чега је између њега и Јелића избила жестока јавна расправа. Филиповић је оптужио Јелића да је сав у хипотезама и нагађањима.
...

Мало га је Филиповић и "пљунуо" како је заслужио. Лупетања...

[HandsomestOfThemAll]

Ово је истинита прича, био сам сведок томе у војсци.
 
Један десетар, Јаћимовић, са неке планине (мени непознате хаплогрупе) добије писмо од жене са поруком "... дођи кући јер тате (тј.свекар) хоће да ме **бе." Десетар са тим писмом оде код поручника и добије 5 дана ОПП (оправдани приватни послови). Питање је сад да ли је то истина или се досетила за одсуство, то већ не знам... мада ми изгледа на неки обичај где је све остајало у хаплогрупи.

Можда је догађај и истинит, али писмо свакако није аутентично, тј није се Јаћимовићка ничег досетила.

Треба се само сетити #metoo покрета и свих тих хиљада жена у државама много либералнијих еротских светоназора од наших блаканских које су ћутале годинама и деценијама о силовању -- јер је траума толико велика.

Да жена коју покушава да напствује сопствени свекар овако офрље и вулгарним речима пише мужу у војсци о том ужасу и то пре много година, о томе нема ни говора. Него се Јаћимовић договорио с ортацима да га извуку или му писали сеоски мангупи да га наложе.

[Христифор]

Ово је истинита прича, био сам сведок томе у војсци.
 
Један десетар, Јаћимовић, са неке планине (мени непознате хаплогрупе) добије писмо од жене са поруком "... дођи кући јер тате (тј.свекар) хоће да ме **бе." Десетар са тим писмом оде код поручника и добије 5 дана ОПП (оправдани приватни послови). Питање је сад да ли је то истина или се досетила за одсуство, то већ не знам... мада ми изгледа на неки обичај где је све остајало у хаплогрупи.

Са генетичке стране не би било промена да је свекар успео да оствари наум у погледу снајке.

[Небо_Сав]

Нисам крив, таква је тема, а ко се ***ца хвата ил` је **бач или ***аџија. Није тема за чистунце к`о што је Небосав.

Чистунац? Нисам ли ја похвалио аутора за ерудицију, и још дао референце на другу стручну литературу?   

[Exiled]

Са генетичке стране не би било промена да је свекар успео да оствари наум у погледу снајке.

Е видиш, то је прагматизам, браво🙂

[Sharelock]

Да жена коју покушава да напствује сопствени свекар овако офрље и вулгарним речима пише мужу у војсци о том ужасу и то пре много година, о томе нема ни говора. Него се Јаћимовић договорио с ортацима да га извуку или му писали сеоски мангупи да га наложе.

Ето, видите како је ово болна тема и како мора да се рационализује један обичај који је имао рудименте и у доба Боре Станковића или у источним крајевима наше домовине.