Новинарски текстови о генетици

ДНК порекло > ГГ Разно

<< < (2/310) > >>

Kor:
Један старији текст из 2005 године објављен у Недељном телеграфу:

POČEO SPECIJALNI RAT GENIMA NA BALKANU

Bez obzira na političke zloupotrebe koje su devalvirale njihova otkrića, genetičari i antropolozi tvrde da se naš narod nalazi u „genetskom korenu Evrope“, i kažu:

SRBI prastanovnici PODUNAVLJA

“POTIČEMO OD KROMANJONACA STARIH 40.000 GODINA”

Sve je pocelo 2000. godine, po objavljivanju senzacionalnih rezultata medjunarodnih genetskih istrazivanja, u kojima su vaznu ulogu imali strucnjaci iz Vince. Tada je utvrdjeno da u srpskom uzorku ima vise najstarijeg evropskog genetskog materijala nego bilo gde na Starom kontinentu. Iako su naucnici smatrali da ispitivanja treba nastaviti, drzava se oglus ila o njihove molbe. Hrvati, s druge strane, nisu gubili vreme, vec su zloupotrebom srpskih podataka “utvrdili” da su “najstariji” evropski narod. Usledila je serija novih medjunarodnih genetskih istrazivanja, u koje se ukljucuju sve balkanske zemlje. Sve osim Srbije, koja, kao i obicno, nema para.

Pitanje je hocemo li uci u EU kao siva masa i sluziti im samo kao raskrsnica i jos jedan deo trzista, ili cemo definisati nase korene na ovom prostoru. Da bismo to postigli, potrebno je genetski obraditi i registrovati sve tto mozemo: od ljudi do sljive pozegace! To nije skupo za drzavu, vec za ogranicene umove - kaze dr Dragan Alavantic, poznati geneticar iz Instituta u Vinci.

Genetska istrazivanja otkrivaju puteve nastanka i migracija ljudske vrste, a desifrovanje ljudskog genoma jednako obecava rajski zivot bez bolesti koliko i armagedon, koje mogu izazvati nova bioloska oruzja. Genetska istrazivanja koriste se i kao mocno oruzje za dokazivanje novih teorija krvi i tla, koje ovog puta sezu do praistorije. NT je krenuo u potragu za istinom u fantasticni svemir DNK, gde je zapisana celokupna istorija covecanstva, i dosao do zapanjujucih otkrica geneticara i antropologa, koja ukazuju da je Evropa kolonizovana iz srpskog Podunavlja!

Srpski geni najstariji

Na osnovu medjunarodne studije, iz 2000, uzorak iz Srbije pokazao je da se nalazimo u genetskom korenu Evrope. Naravno, bilo bi neozbiljno da iz toga zakljuc imo da smo najstariji narod - kaze dr Dragan Alavantic, predsednik naucnog veca i zamenik direktora laboratorije za molekularnu biologiju i genetiku Instituta u Vinci, i dodaje: Medjutim, manipulacijom podacima koje smo u Vinci dobili, Hrvati su “utvrdili” da su oni Iliri. Iz drugih istrazivanja u Bosni i Hercegovini “zakljucili” su da tamo zive od ledenog doba! Zloupotreba ozbiljnih podataka u dnevno-politicke svrhe baca u ocaj prave naucnike. Genetika ne poznaje naciju, vec populaciju, koja zivi u odredjenoj oblasti podeljenoj promenljivim drzavnim granicama. Pravi zakljucak dosadasnjih istrazivanja jeste velika verovatnoca da je Evropa rodjena u oblasti srpskog Podunavlja! Uz to, utvrdjena je velika genetska slicnost ovdasnjeg stanovnistva s dalekim Nordijcima, a cini se da imamo i familiju u Irskoj i juznoj Engleskoj. Prateci semu migracija, mozemo reci da su ljudi nastanili nase podrucje vrlo rano u istoriji ljudskog roda. Tesko je prihvatiti uobicajenu tezu da je gro ovdasnjeg stanovnistva dosao u 6. veku na prazan prostor. Logicnija je tvrdnja da je ovaj region prvi naseljen i da se odatle stanovnistvo sirilo-objasnjava mr Dusan Keckarevic, sa katedre za biohemiju i molekularnu biologiju Bioloskog fakulteta u Beogradu.

Dr Srboljub Zivanovic je, kao profesor koledza Svetog Bartolomeja u Londonu, ucestvovao u najvecim istrazivanjima druge polovine 20. veka i tvrdi da genetika samo potvrdjuje ono sto je antropolozima vec poznato: Stanovnistvo koje zivi ovde je autohtono i zadrzalo je antropoloske karakteristike svojih predaka. Mi definitivno nismo dosljaci, ovde smo bili od iskona i sirili se do Belgije, Britanije, Skandinavije - kad smo svi bili jedna populacija. Profesor Zivanovic kaze da je posleratna politika proterala ili pobila sve jugoslovenske antropologe koji su se bavili ovom temom, tako da svet o nama vise zna nego mi o sebi!
Korisne zloupotrebe

Dr Dragan Alavantic uspeo je da 1997. stupi u kontakt s vrhunskim britanskim naucnicima Markom Dzoblingom i Kris Tajler Smit. Oni su rukovodili medjunarodnim istrazivanjem rasporeda karakteristicnih genetskih oblika - haplo grupa u evropskom stanovnistvu. Ispitivanje je obavljeno pracenjem muskog Y hromozoma iz DNK, koji se u gotovo nepromenjenom obliku prenosi sa oca na sina. Retke mutacije na muskom hromozomu, koje se desavaju otprilike jednom u 1.000 godina, sluzile su kao marker odredjene populacije sa istim prapretkom. Laboratorija za molekularnu biologiju i genetiku Instituta u Vinci usla je tada u red retkih referentnih institucija. Ponosni smo sto se, od 47 zemalja gde je ispitivanje obavljeno, haplotajping radio samo u osam drzava, od kojih je jedna bila Srbija. Sa 100 uzoraka i velikim brojem obradjenih markera, usli smo u pet najrelevantnijih rezultata - kaze dr Alavantic. Ukrupnjavanjem rezultata ustanovljeno je da je genom sa oznakom HG2 najstariji, a svi ostali proistekli su iz njega. Cilj istrazivanja bio je da pokaze kako su geografske barijere u genetici vaznije od jezickih, i da su susedni narodi medjusobno srodni - cak i kad ne govore istim jezikom. Iako je ta cinjenica neosporno utvrdjena, pokazali su se i neocekivani rezultati. Ispostavilo se da u srpskom uzorku ima najvise najstarijeg genoma HG2 i da smo po tome blize Ircima i Nordijcima nego - Rusima. Taj podatak bio je samo znak da istrazivanja treba nastaviti, na jos vecem uzorku - objasnjava dr Alavantic. Medjutim, tadasnjoj, kao ni sadasnjoj drzavnoj upravi nije dopiralo do svesti da se nalazi na pomolu potresa koji preti da promeni dosadasnje istorijske aksiome. Ali nasi prvi susedi Hrvati shvatili su da mogu korisno da zloupotrebe neobic ne rezultate genetskih istrazivanja. U internet izdanju zagrebackog Vjesnika video sam tekst o tome kako su Srbi utvrdili da je istina ono sto Hrvati odavno tvrde - da smo neslovenskog porekla i autohtoni na ovoj teritoriji - kaze dr Alavantic. - Po nekim svojim proracunima, oni su “jos vise starosedeoci” nego mi. Najgore je sto se sad na internetu ti podaci uzimaju kao relevantni. Hrvatsko ministarstvo nauke odmah dobija materijalni podsticaj i nastavlja istraz ivanja i van granica maticne drzave. Krajem 2004. objavljena je vest kako je genetskim istrazivanjem u BiH utvrdjeno da najstariji genetski materijal ima "cak" 73 odsto bosanskih Hrvata! Kod “Bosnjaka” je nadjeno 48 procenata, dok su bosanski Srbi morali da se zadovolje sa samo 30 odsto „starosedelackih“ gena. Ja sam imao veci istrazivacki uzorak od njih, pa ne tvrdim da su Srbi najstariji - ljuti se dr Alavantic, ali priznaje da to ima svoje prakticne vrednosti, jer hrvatski ministar nauke ocigledno uspeva da namakne novac za dalja istrazivanja. U pravi pokret ispitivanja gena sad su ukljuceni svi na Balkanu, iskljucujuci Srbiju, iako je ovde napravljen prvi, fundamentalni korak. Strucnjaci iz Vince nedavno su boravili u Segedinu, gde je grupa naucnika razradila nacin uzimanja uzoraka DNK iz kostiju starih vekovima. Madjari, nimalo slucajno, finansiraju te ljude da ceprkaju po arheoloskim nalazis tima i ispituju genetski materijal kostiju. Madjarska drzava ta ispitivanja radi i po Vojvodini, dok nasa za to nema novca. Tu lako moze da bude umesana i politika, jer iako je istina jedna, upotreba podataka je nesto sasvim drugo - upozorava dr Alavantic.

Kromanjonci u Srbiji

Svi nasi antropolozi koji su pokusali da se javno bave poreklom stanovnistva ovog dela Balkana morali su da emigriraju da bi sacuvali zivu glavu. Nas nekolicina 1959. pokusali smo da napravimo Udruzenje prijatelja antropologije, a Sinisa Stankovic, tadasnji predsednik SANU, u oci nam je rekao: „Antropolozi, pa zar vas nismo sve pobili?“ - kaze dr Srboljub Zivanovic, koga je od komunisticke represije spasao poziv da predaje na elitnom britanskom medicinskom fakultetu. Domacoj javnosti poznat je kao strucnjak koji je utvrdio broj od 700.000 ubijenih u jasenovackom logoru i prepoznao skelet despota Stefana Lazarevica. U svetu slovi kao engleski autor, vrhunski antropolog koji je radio u najvecim naucnim projektima druge polovine 20. veka. Malo je poznato da je on u Srbiji pronasao - kromanjonce, najstariji tip Evropljana! Prilikom arheoloskih istrazivanja na Djerdapu video sam da su najstariji skeleti robusni, nalik kromanjonskim - kaze profesor Zivanovic.

Da bi bio siguran o cemu je rec, poneo je deo kostiju i fotografije na institut u Londonu i pozvao najrelevantnije strucnjake da daju misljenje. Svi su se slozili je rec o kostima kromanjonaca, a cuveni list Nature objavio je to kao senzacionalnu vest. Profesor Zivanovic je tada s kolegama iz Britanskog muzeja napravio metod radiokarbonskog datovanja, koji se i danas koristi za ispitivanje starosti kostiju. Utvrdjeno je da su ispitivani skeleti stari oko 10.000 godina, a dr Zivanovic je tvrdio da su to preci ovdasnjeg stanovnistva. Kolege u Londonu, koje su utvrdile da je rec o kromanjoncima, nisu verovale da se oni i dalje setaju ulicama ondasnje Jugoslavije. Pozvao sam ih na veceru u Klub Jugoslovena(Beograd) i samo sto smo seli, uslo je nekoliko nasih grmalja. Naucnici su uglas rekli: „U redu, priznajemo, eksperiment je uspeo!“ - seca se dr Zivanovic. -Kromanjonski tip coveka visok je preko 170 cm, krupnih saka i stopala, a ukoliko imate i kvrgu na zatiljku kosti lobanje - mozete biti sigurni da ste starosedelac, da vas niko nije doselio. Dr Zivanovic dodaje da su najstarije lobanje, pronadjene u Zitistu i Backom Petrovom Selu, stare cak 40.000 godina! Profesor Zivanovic nije mogao da nadje stalni posao, kao istrazivac i nepartijac, mnogo vise razumevanja nalazio je kod stranaca. Radio sam u Ugandi krajem sezedsetih, kada su tamo pronadjeni najstariji ljudski fosili, i saradjivao s najvecim imenima svetske nauke. Kad je stigao poziv da kao nastavnik dodjem u London, istovremeno sam dobio i poziv iz Niša. U njemu je stajalo da treba da se javim sekretaru sreskog komiteta, da bi on procenio moze li se naci neko radno mesto za mene. Tako sam postao profesor uglednog britanskog medicinskog koledza.

Od leka do apokalipse

Pracenjem mapa dobijenih analizom haplogrupa muskog Y hromozoma i haplogrupa mitohondrijalne DNK, koja se nasledjuje preko majke, doslo se do mesta nastanka i puteva sirenja savremenog Homo sapiensa. Poredjenjem sema migracije mitohondrijalne DNK i Y hromozoma dobijate istu putanju. Od Afrike, gde je pre oko 130 do 180 hiljada godina nastala, ljudska vrsta se sirila na Srednji i Bliski istok, a odatle u Evropu ili Aziju - objasnjava mr Dusan Keckarevic, i kaze da se posmatranjem migracija moze objasniti pojava zastupljenosti istih haplogrupa kod veoma udaljenih naroda. Ako se pogleda put migracija ljudskog roda, koji ide preko Bliskog istoka u Evropu dolinom velikih reka, nas region je nezaobilazan. Prisustvo haplogrupa istog tipa na vrlo udaljenim delovima kontinenta moguce je objasniti migracijom stanovnistva u ovaj region, gde se jedan deo zadrzao, a drugi delovi populacije nastavili dalje - kaze Keckarevic. Iz toga nije tesko pretpostaviti da je stanovnistvo Podunavlja genetski blisko, sto pokazuju i najnovija istrazivanja. U nasoj laboratoriji u toku je rad vezan za analizu genetskih markera sadasnjih populacija i, po svim rezultima, mi Srbi, Hrvati, Makedonci i Bosanci ne razlikujemo se puno, cak ni u detaljima kaze mr Keckarevic, i naglasava da je ucesce u ispitivanjima genetskog materijala neophodno upravo zbog stalne teznje da se nauka zloupotrebi u dnevno-politicke svrhe: Revolucija molekularne biologije, koja se desava u poslednjih dvadesetak godina, s jedne strane donosi veliku dobrobit covecanstvu, a s druge - breme zloupotreba. Ona se moze se porediti sa otkricem atomske energije. Desifrovanje genetskog koda otkriva, s jedne strane, mesta intervencije u slucaju bolesti, ali i senzitivne tacke na koje se moze delovati u cilju unistavanja odredjene populacije, to je apsolutno moguce. Nazalost, takve analize genetickog materijala, iz finansijskih razloga, jos su ekskluzivno pravo najbogatijih nacija.

Požarevljani iz praistorije

Istrazivanja u selu Trnjane, kraj Pozarevca, ostavila su najdublji utisak na profesora Srboljuba Zivanovica: Iduci od Dunava ka Pozarevcu, nalazite skelete - od daleke praistorije do danasnjih dana. Na osnovu njihovih genetskih i morfoloskih karakteristika utvrdio sam da je rec o istom stanovnistvu. Prema tome, ako sada u Pozerevcu zive isti ljudi koji su ziveli u praistoriji, to je opipljiv dokaz koji moze svako da otkopa na tom istom mestu.

Dunav napisao istoriju

Profesor Srboljub Zivanovic kaze da je decenijama zataskavano sve sto se radilo na istrazivanju ovdasnje populacije, pre svega iz politickih razloga:

-Amerikanci su, izmedju dva svetska rata, obavljali ogromna istrazivanja na svim nasim cuvenim nalazistima. To danas malo ko u Srbiji zna, jer jos vlada zavera cutanja o tome. Radovi objavljeni u americkim casopisima pokazali su da je gro ovdasnjeg stanovnistva autohton, odnosno cini izvorno stanovnistvo Podunavlja, pa i Balkana. On objasnjava da su takvi zaključci potpuno logicni, jer je Dunav glavna Evropska arterija oko koje se stvarala istorija.

- Od daleke praistorije do kromanjonacai od kromanjonaca do danasnjih dana, najveci deo ovdasnjeg stanovnistva je nepromenljiv - tvrdi dr Zivanovic. Nemoguce je da negde sa Kavkaza, u 6. veku, kao sto tvrde, peske krene nekoliko stotina hiljada ljudi, pobije nekoliko miliona svinja, koza i goveda da bi se prehranilo, i jos koji milion stanovnika, koje usput pljackaju! Dovedite sad nekog na obalu Dunava skrstenih ruku i recite mu da predje sam, a kamoli s porodicom i stokom - to je nemoguce!

Tekst i foto: Boris Šubasic

NEDELJNI TELEGRAF

Kyrios:
Интерјвју са Др Тобором Живковићем објављен у http://www.nspm.rs/kulturna-politika/sami-smo-odsekli-deo-nase-istorije.html.
_______________________________________________________________________________

Културна политика
Сами смо одсекли део наше историје

Тибор Живковић
уторак, 13. март 2012.

Др Тибор Живковић је српски историчар чија се истраживачка интересовања углавном односе на српску историју у раном средњем веку. Ради на Историјском институту САНУ у Београду од 1997. године, а од 2002. године до 2010. године био је директор ове установе, као и главни и одговорни уредник Редакционог одбора издања Историјског института. За Нову српску политичку мисао говори о напретку у истраживањима раног средњег века код Срба и других Јужних Словена, актуелним полемикама о пореклу балканских народа и политизацији историје, перспективама српске историографије и општем стању у домаћој науци.

Интервју водила: Јована Папан

Историјски период којим се бавите је рани средњи век, од досељења Словена на Балкан до немањићког периода. Често се заборавља да ту говоримо о скоро 500 година историје, пре свега зато што има мало података о овој епохи. Да ли се заиста тако мало зна као што се обично мисли, и да ли су у новије време представе историјске науке о овом раздобљу постале мало јасније или се промениле?

Рани средњи век, код Срба, заиста се чини, у односу на развијени или такозвани пуни средњи век, попут сирочета, с којим историчари, углавном, не знају шта би радили. Уистину, 500 година историје није мало – то је време које може да „прогута“ две, три, династије – али извори о том раздобљу пружају веома шкрте податке. То је, можда, највећи проблем који се поставља пред истраживача раносредњовековне историје Срба. С друге стране, дабоме, малобројност података, у класичној историографији, неминовно доводи до сиромашних тумачења, која, по правилу, трају дуго и веома су инертна. Модернији приступ је неопходан уколико се жели спознати нешто више о раном средњем веку у Срба, који, опет, неко би рекао, лако може да повуче у модерну или, чак, постмодерну. Тај приступ дозвољава слободнија тумачења, која би, можда, могла да доведу до помака у разумевању раног средњег века у Срба. Најзад, рани средњи век у српској историографији, до уназад десетак година, никада није систематски истраживан. Једноставно, мало је људи који се тим раздобљем баве – не само у историографији, већ у археологији, историји уметности, антропологији, етнологији. Ми смо, стога, сами, својим слабим чињењем, одсекли рани средњи век наше историје, оставивши га, као што рекох, попут сирочета.

Који извори за рану историју Срба и уопште Јужних Словена, колико су они поуздани? Такође, колико данашњим сазнањима доприносе археолошка и антрополошка истраживања налазишта из овог раздобља?

Поуздани извори не постоје. Тако се размишљало у 19. и првих пола века прошлог столећа. Постоје само историчари који својим тумачењима оживљавају факте напабирчене из извора – а то раде, у зависности од спреме, добро или лоше. Методологија је пресудна. У Србији, додуше, још се тако размишља, доминантно. Стотину историчара, теоретски, написаће стотину различитих тумачења једног догађаја – и сви ће веровати да су у праву. Оно што је о Словенима, Србима и Хрватима, написано, свака вест, почев од Прокопија, Јордана, Агатије, Псеудо-Маврикија, Менандра, Чуда Св. Димитрија Солунског, Теофилакта Симокате и Константина Порфирогенита – да поменемо оне најкрупније – класична историографија стерилно разврстава на поуздане и мање поуздане писце, а њихове исказе оцењује са „тачно“ или „нетачно“, као да решава таутологију. Решења су, по правилу, тешко достижна и потребно је, да би се начинили пробоји, осим класичних знања, извесна доза маште. То би могло да се назове квантном историографијом, односно посмодерном. Што се тиче археолошких и антрополошких истраживања, она свакако могу да буду веома корисна за испитивање раног средњег века – али их је толико мало и тако су слабо финансирана, да се о систематском раду не може ни мислити, а камоли, радити.

Када говоримо о досељењу Срба, да ли говоримо о досељењу великих маса народа, или о доласку малобројне ратничке елите која је успоставила политичку власт и културни утицај над староседелачким становништвом? Такође, колико поуздано се зна одакле су дошли?

Насељавање Срба, али и Хрвата, представља једну од најлепших мистерија нашег раног средњег века. Два народа, о којима једну, прилично кохерентну причу, доноси византијски цар Константин VII Порфирогенит, појављују се у амбијенту далеке Беле Србије и Беле Хрватске у доба цара Ираклија (610 – 641), одакле се, уз Ираклијев пристанак, насељавају у земље некадашње римске провинције Далмације. Много мастила је за последњих, готово 400 година, потрошено на српско-хрватско насељавање, али без правог решења. Тек недавно, показао сам да је то што Порфирогенит говори о сеоби Срба и Хрвата, заправо знатно осакаћени препис из једног другог списа, насталог несумњиво у Риму, око 878. године, највероватније испод пера Анастасија библиотекара, готово столеће пре но што је учени цар живео. Ово откриће отворило је читав низ питања и могућности тумачења српско-хрватске сеобе. О том извору говорим у посебној монографији која би требало да се појави из штампе током марта. Што се тиче саме сеобе Срба, то бих за сада прећутао, управо до изласка поменуте књиге из штампе. Читалац ће, у тој књизи, сазнати о неким новим погледима на „сеобу“ Срба.

Рани средњи век, колико год временски далек и магловит био, предмет је најжучнијих полемика у одређеним круговима, пре свега међу лаицима заинтересованим за националне историје и њихове политичке интерпретације, окупљених око тзв. српске аутохтонистике школе (новоромантичара), а такође и друге балканске државе имају своје пандане нашим параисторичарима. Све је кренуло деведесетих, али се тај талас наставио и у двехиљадитим, издавањем бројних ,чак високотиражних књига, одржавањем трибина, оснивањем интернет форума. Интересовање за теорије о Србима као најстаријем народу је и даље велико, и свако помињање досељавања Срба на Балкан, буде пропраћено љутитим коментарима о завери, великој лажи Ватикана и германске школе. Има ли изгледа да ће се ова полемика окончати, када знамо да ни Вук Бранковић још није рехабилитован, иако је још у 19. веку одбачен сценарио о његовој издаји?

Сами сте рекли да је рани средњи век предмет полемика у одређеним круговима, пре свега међу лаицима. Све сте овим казали. Наука се пише у тишини радне собе, нешто ређе библиотеке, док лаици то чине, онако, како би се науком у кафани бавили. Да будем прецизан до краја, наука пре свега подразумева метод, па тако и историографија, а то се учи током основних, а потом и постдипломских студија, али историје, не машинства или медицине. Без методологије, нема науке. Псеудоисторичарима мањка тај важан сегмент, који би њиховим тумачењима додао на тежини. Нешто друго је по среди када су у питању новоромантичари – новац. Пласирање незнања, упакованог у бајке о небеском народу, најстаријем народу, пранароду, даје јако добру финансијску жетву. Народу, који једва да има неколико процената факултетски образованих људи, лако је подметати и њиме манипулисати. Али, то је шири феномен којег су новоромантичари само део. Када већ помињете то весело друштво, сећам се да је негде 1994. године, на телевизији Палма или тако некако, редовно емитован позив донаторима који би помогли издавање српских извора. Паметном доста. Професионални историчари углавном стоички игноришу новоромантичаре,уз изузетак проф. Радивоја Радића, и понекад, далеко ређе, моје маленкости. Мислим да их не треба игнорисати. Овај народ мора, дословце, да се бори за сваког човека, за што више образованих, како би се, надајмо се, некако кренуло у мало лепшу будућност. А борба са произвођачима лажи и опсена најбоље ће се водити уз одређену законску регулативу усмерену према џеповима оних који ту маглу продају.

Аутохтонисти се често позивају на изворе из 19. века попут Милоша С. Милојевића, Велесове књиге итд. Шта историјска наука каже о тим изворима и њиховом настанку?

Историјска наука је, о овим егзотичним ауторима и делима, одавно рекла шта је имала. Милојевић је био, у најмању руку и најблаже речено, непоправљиви романтичар, док је Велесова књига 19-вековна творевина. Њихова вредност је, по прилици, тачно онаква каква је и Хитлерових дневника штампаних у Шпиглу.

Да ли и међу самим историчарима постоје неслагања гледе овог периода и реконструкције историјских догађаја – сеоба Словена и формирања првих држава?

Наравно. Јужнословенски историчари, генерално, деле се на две групе – они који верују у масовну сеобу Словена на Балканско полуострво, и они који сматрају да су у питању далеко мање „масе“ Словена. Наравно, има и оних, попут новоромантичара, који сматрају да никакве сеобе није ни било. То је упоредиво са, рецимо, у физици, да је свемир одувек постојао – иако све говори, пре свега егзактни подаци, да је морао настати у неком тренутку. Ја бих себе прибројао у ону другу скупину – сеоба Словена се догодила, али у далеко мањем броју. Сам термин, сеоба, није срећно изабран. Према најновијим истраживањима, нека племена Словена су у неколико фаза током прве половине седмог века, продирала на Балканско полуострво. Племена јужно од данашње Македоније хеленизована су током наредних столећа. Племена која су се настанила северно од ових првих, славизирала су староседеоце. Право је питање како је до славизације дошло. Ту, нажалост, јужнословенска историографија, заостаје. Ако узмемо да је Бечка школа још 1961. године усмерила истраживања на постанак варварских краљевина позноримског доба, што је временом изнедрило групу изврсних теоретичара – Венскус, Волфрам, Пол – у правом смеру, онда је сада наступио тренутак да се и српска историографија, коначно, укључи у тај модел размишљања. Оно што мени допуштају моја истраживања, јесте да Бечка школа нуди, у односу на француску и немачку историографију, најјаснију слику етногенезе у варварским краљевинама. Ту су им, уз бок, Британци и Американци.

Још једно полемичко поље јесу и истраживања генетског порекла популација. Чини се да и овде лаицизам доминира у интерпретацијама Шта прелиминарна истраживања уопште показују и да ли се ти налази могу читати у националном кључу? Постоје ли старији и млађи народи у антрополошком смислу? Такође, каква су очекивања историчара у погледу ових истраживања - да ли и колико она доприносе расветљавању историјских непознаница, или ће тек помоћи?

Треба рећи да античку ДНК нико са простора бивше Југославије није радио. Тиме сам, мислим, сасвим довољно рекао. Није ми познато како неко може да говори о некаквој генетичко-етничкој структури раносредњовековне популације, на пример, у Београду – када не постоје истраживања. То што неко анализира ДНК рецентне популације, па то примењује на хипотетичку популацију из 600 године, потпуно је ирелевантно за озбиљна истраживања. Недостаје велики број, бојим се ситних комадића, ове слагалице. Недостаје, пре свега, методолошки оквир који ће одредити простор истраживања, број узорака неопходан за уједначен приступ на читавој територији Србије, идентификовати халпогрупе које су примарни циљ истраживања, проћи систематски кроз изворе који говоре о становништву Мезије, Дакије, Дарданије, прикупити систематски генетски (остеолошки) материјал од гвозденог доба па до 12. века, упослити нове људе из разних области – историчаре, историчаре уметности, археологе, антропологе, филологе, генетичаре, молекуларне биологе – да не ређам даље. А све то, наравно, мора да буде финансирано, и то добро финансирано. Онако како се претходни министар клео да ће бити – и довео целокупну научну јавност у заблуду. Последње две године су поптуно изгубљене за науку у Србији, захваљујући потпуном дилетантизму оних који су испред државе били задужени да се о тој науци, старају.

Последње деценије, одвајањем Црне Горе као засебне државе и њеним заокруживањем као нације, актуелне су и полемике по питању Дукље и Дукљана. Док је једнима важно да докажу да је у питању српска држава, други инстистирају да Дукља никада није имала ишта са Србима. Шта данас кажу званичне историје у обе државе, шта кажу историјски извори, и колико заправо има смисла позивати се на тај период , баштинити одређене раносредњовековне државне творевине, и на таквим интерпретацијама градити основу за различитост или сличност данашњих популација?

Дукља и Дукљани представљају политичко питање, пре свега. Уколико неко, већ, мисли, да се некаква национална припадност може одредити у раном средњем веку, тај се онда грдно вара. Племенска припадност, пак, нешто је извеснија. Затим је још извеснија родовска, па најзад, најизвеснија је породична припадност. У супротном правцу, од породице према племену, дакле, етникум се само разводњава, али га, парадоксално, замењује нација – новитет 19. века, чији смо заточници, ето, и у 21. веку. Заправо, модерне нације изродила је индустријализација која је уништила породично-племенске везе, креирајући простор за удруживање људи на новим принципима. Али, да не одем предалеко у овој елаборацији. Црна Гора је леп пример како се у модерно доба формирају нације, национални осећај, нове митологије. Мислим да ће Црна Гора бити сјајно поље истраживања генерацијама научника који долазе. Ту ће бити прилике да се покаже како су кнежеви Дукље постали Срби, па како су постали „елитни“ Срби из Његошевог времена, те најзад, поново Дукљани, упраскозорје овог, новог, века.

Пласирање незнања, упакованог у бајке о небеском народу, најстаријем народу, пра-народу, даје јако добру финансијску жетву.

Може ли се уопште о државама раног средњег века говорити из перспективе данашњих националних држава? Негде сте рекли да се пре може говорити о приватној историји владаских породица, и заиста се често, проучавајући овај период, може стећи утисак да су владари и племство као „свој народ“ пре доживљавали друге владаре широм Европе, него становиштво којим су владали? У доба Немањића, које сматрамо за „златно доба“ српске историје, обичан српски народ био је у „својој“ држави у горем положају него, на пример, Власи?

Највећа грешка коју неки историчари праве, јесте да пореде догађаје, или, још грђе, процесе, између којих лебде столећа, праве провалије. То су плодна поља за стереотипе. Тако се, на основу два светска рата дошло до уверења, у српском народу, да су нам Немци најгори непријатељи, или, на основу само Првог светског рата, да су нам Французи највећи пријатељи, или да су нам Руси и отац и мајка. Нису то народне умотворине, то су учене конструкције, дела историчара, који су тумачи прошлости. То се онда представља народу, преко школског система, који та тумачења претвара у детерминанте. Проблем је, што када такви стереотипи продру у свест, тешко се искорењују, поготово када носе призвук романтизма и обећавају удобно сањарење од, обично, тмурне садашњости – каква је на Балкану, иначе, распрострањена. Што се тиче живота у држави Немањића, сељак је живео исто као и сељак у Француској, Грчкој, Италији, а српски племић исто као и племић у било којој другој европској земљи. Нешто друго је важније – колики је тај слој имућних у Србији, а колики у Угарској, Аустрији, Венецији, Француској. Од „дебљине“ тог слоја зависи просперитет земље – односно, стоји у најјужој вези је са производњом и, последично, са културом у коју се, често, у богатим друштвима, прелива део остварене вредности. Тај слој, који је критичан за настанак и саме ренесансе, нестао је у Србији током турске власти.

Какво је стање са представљањем историје овог периода у данашњим уџбеницима, како код нас, тако и у суседним државама? Да ли се иде у корак са научним сазнањима, и колико је политизације?

Последњих десетак година урађено је доста на новим школским програмима, пре свега за основну школу. И ту, наравно, нема континуираног кретања у одређеном правцу, има доста лутања, посебно у приказивању скоријих догађаја од 1941. године. У уџбеницима историје, по правилу, мора да има политизације. Сама историја, онако како је конципирана као наука, у време Ранкеово, практично је одговор једног конзервативног протестантског друштва, какво је било пруско, на изазове немачког уједињења. У духу остваривања немачког уједињења настала је модерна историографија – која о свим питањима којима се ми данас бавимо из раног средњег века, нудила једну слику која је заступницима пруске политике била потребна. Отуда, рецимо, Вагнер, и његова, иначе сјајна, дела. Данас је историографија, на нивоу основне и средње школе, сведена углавном на политичку коректност. Служи више као оруђе добре воље у међудржавним односима. То је занимљив напредак – од науке која је почела доказивањем теорије крви и тла, до науке која све то, успешно, негира. Историја, увек, некоме служи.

Недавно је Народна библиотека Србије обележила 180 година постојања, и том приликом подсетили смо се трагедије која је српску културу задесила када је у шестоаприлском бомбардовању Београда зграда тадашње Народне библиотеке Србије изгорела до темеља. Заувек је изгубљено на хиљаде драгоцених средњевековних рукописа, докумената, књига. Колико је српска историографија тада изгубила и да ли се за неким изворима за историју раног средњег века посебно жали? Да ли бисмо данас много више знали о својој средњевековној историји да смо успели да спасемо то своје културно благо?

Бомбардовање Београда, 6. априла 1941. године, јесте најцрњи дан за српску културу. Треба се само подсетити свих оних дивних људи који су градећи кнежевину Србију уносили у ту грађевину остатке наше прошлости, стрпљиво отимајући од заборава. А онда је у једном дану много тога пропало, изгорело. Што се тиче извора за рани средњи век, све што данас знамо знали смо и пре бомбардовања.

Колико још археологија може да у будућности каже о овом периоду? Колико неистражених локалитета постоји и да ли се очекују неки значајнији резултати у скорије време? Да ли постоје и непроучени писани извори?

На архелогију треба свакако рачунати. Најпре ће нова сазнања о раном средњем веку на простору Србије доћи из тог правца. Велики је број неистражених локалитета, чак и региона у Србији који су слабо познати са аспекта раног срењег века, на пример општина Ивањица. Ваше питање о томе да ли постоје непроучени писани извори, има заиста смисла, упркос томе што су сви извори објављени. Наиме, управо због развоја методологије, јавља се потреба да се сви извори поново објаве уз одговарајући коментар. Има ту, посла, за неколико генерација научника.

Кроз медије смо запљуснути историјама других култура и нација, пре свега оних које имају довољно новца за продукцију атрактивних документарних емисија о својој прошлости. И даље стасавају генерације које имају врло површна или погрешна знања о сопственој историји, а поплава квазиисторијских извора и лаичких становишта, нарочито на интернету, уноси велику конфузију и делује обесхрабрујуће за оног ко жели да се информише. Како се историја код нас може популаризовати, да ли постоје неки медијски пројекти (тв, интернет), и има ли данас слуха за такве идеје?

Својевремено сам предлагао један пројекат којим би се популаризовала историја и управо разодбље раног средњег века. Обишао сам, за три године, двојицу министра, више пута. Сви су обећавали, али се од обећања није отишло даље. На крају је владика Јован, тада игуман манастира Острог, издвојио одређену суму којом је снимљен серијал од шест епизода. РТС је откупио серијал и прелиминарно тражио да се сними далеко већи број епизода који би покрио читаву историју Срба, све до модерних времена. Када сам хтео да наставим преговоре, сва врата су се, нагло, затворила. Серију нисмо снимили, али је зато ХРТ, снимио висококвалитетне епизоде за хрватски рани средњи век. Трагедија ове државе је што нема плана, јасне визије, када је у питању популаризација науке.

Синиша Јерковић:
@kyrios

Скоро сам слушао Живковића у једној емисији. Емисија је додуше можда и старија, ево линка
http://blip.tv/miptropolit/tv-košava-emisija-ćirilica-03-maj-2010-gosti-anika-skovran-olga-zirojević-tibor-živković-3-dio-3681696

Емисија је одлична, има три дијела. И остали се могу пронаћи не мрежи. Говоре Тибор Живковић, Олга Зиројевић, позната српска историчарка, ауторка више радова из историје Срба под Турцима и такође позната српска историчарка умјетности Аника Сковран.

Камо среће да има више оваквих људи на телевизији и да не препуштају простор разним продавачима магле. Овај Марић какав год да је ипак у своје емисије умије и успије да доведе људе који имају нешто да кажу.

Kor:

--- Цитат: Синиша Јерковић Јануар 25, 2013, 12:14:37 пре подне ---
Камо среће да има више оваквих људи на телевизији и да не препуштају простор разним продавачима магле. Овај Марић какав год да је ипак у своје емисије умије и успије да доведе људе који имају нешто да кажу.

--- Крај цитата ---

Марић доста често није компетентан саговорник по питањима које разматра са својим гостима (који су, као што си већ рекао, познаваоци материје). Некада стварно млати глупости али му, као што рече, треба одати признање јер му полази за руком да ангажује људе са знањем.

Kor:
Налетех на један доста занимљив текст у коме сами Хрвати критикују фамозног знанственика Приморца.

http://www.tportal.hr/scitech/znanost/145718/Primorcevo-otkrice-nije-ni-za-diplomski-iz-genetike.html#.UQMbCfJacjw

ZNANSTVENA KRITIKA
Primorčevo 'otkriće' nije ni za dodiplomski iz genetike!

Bivši ministar znanosti i nesuđeni predsjednik svih Hrvata (ma gdje bili), Dragan Primorac, nedavno je ponovno uzburkao znanstvene vode objavivši u Croatian Medical Journalu (CMJ) rad koji, bar se tako čini po interpretacijama u medijima, ide za time da pokaže da su Hrvati jedan od najstarijih naroda u Europi, bitno različiti od Srba, a puno sličniji Nijemcima i Laponcima te iznad i prije svega bosanskim Hrvatima koji starosjedilačkih gena imaju čak 71 posto

Drugim riječima, studija utemeljena na analizi kromosoma Y, koju uz dr. Primorca potpisuje i nekoliko zvučnih znanstvenih imena – dr. Damir Marjanović, šef sarajevskog Laboratorija za forenziku, hrvatski antropolog akademik dr. Pavao Rudan, čelnik odjela za evolucijsku biologiju estonskog Instituta za staničnu i molekularnu biologiju Richard Villems te istraživač s Odjela za genetiku američkog sveučilišta Stanford dr. Peter A. Underhill, pokazuje da su Hrvati genetski pretežno (oko 45 posto) starosjedioci na Balkanu s kojeg se nisu micali još od prije posljednjeg ledenog doba (više od 20.000 godina), a mnogo manje (10 - 30 posto) Slaveni, koji su u ove krajeve, ako je vjerovati povijesnim zapisima bizantskog cara Konstantina VII (912.-959.), stigli negdje u sedmom ili osmom stoljeću.

Iz teksta nazvanog 'Y-kromosom i genetsko podrijetlo Hrvata', objavljenog u CMJ-ovu zborniku radova 7. konferencije Međunarodnog udruženja za primijenjene biološke znanosti u forenzičkoj, antropološkoj i medicinskoj genetici, proizlazi da Hrvati oko 30 posto svojih gena duguju došljacima iz više smjerova, uključujući Aziju iz koje su stizali u dugom periodu što se protezao od 5000 godina p. n. e. do razdoblja kada iz područja današnje Ukrajine posljednji stižu Slaveni (Hrvati) od 500 do 800 n. e., oko 15 posto doseljenicima s Bliskog istoka koji su u Europu u razdoblju od 8 do 9 tisuća godina p. n. e. donijeli poljoprivredu, te 10 posto doseljenicima iz Zapadne Azije koji su u naše krajeve došli oko 10.000 godina p. n. e. (pogledajte grafikon dolje desno).

Moglo bi se stoga zaključiti da mi, koji se danas volimo nazivati Hrvatima, a nerijetko se i identificirati s mitskim prizorom dolaska na more što ga je kistom ovjekovječio Oton Iveković, zapravo gotovo uopće nismo Hrvati niti Slaveni već smo od nekog plemena koje je nosilo takvo ili slično ime, preuzeli naziv i jezik. Ova ideja podsjeća na priču o Rusima koji zapravo jesu Slaveni, ali se danas nazivaju imenom koje su svojevremeno nadjenuli svojim riđokosim vikinškim okupatorima (rusi – crveni, riđi).

Dakle, Hrvati su se pomiješali s većinskim balkanskim starosjediocima, a u genskoj mapi današnjeg stanovništva ostavili su tek manji trag.

Besmislene granice, podjele i određenja

Dr. Neven Budak, predstojnik Katedre za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta u Zagrebu, kaže da kao povjesničar nije u mogućnosti procjenjivati valjanost rezultata objavljenih genetičkih istraživanja, no pita se što to uopće njihovi autori podrazumijevaju pod pojmom 'Hrvati'.

'Kao povjesničar moram se pouzdati u rezultate objavljene u CMJ-u, iako mogu postaviti pitanje odabira uzoraka na temelju kojih su oni dobiveni', rekao je za tportal dr. Budak.

'Naime, promatramo li populacije Hrvatske i BiH kao dvije odvojene skupine, postavlja se pitanje, kojim su to granicama te dvije populacije odvojene? Današnje granice potječu otprije tri stoljeća i teško je povjerovati da odražavaju bilo kakvu genetičku različitost dviju populacija. Što se tiče uzorka, i tu bi se moglo postaviti pitanje, je li stotinjak ispitanika iz kontinentalne Hrvatske naspram tristotinjak iz priobalja i s otoka dovoljno za donošenje zaključaka?

Međutim, osnovno pitanje glasi: što istraživači koji su objavili ovaj rad smatraju pod pojmom 'Hrvati'? Jesu li to stanovnici današnje Hrvatske, bez obzira na nacionalnu pripadnost (to bi, vjerujem, bio jedini ispravni odgovor) ili se radi o Hrvatima po nacionalnosti? U potonjem slučaju, istraživanja ove vrste su besmislena', upozorio je dr. Budak.

Hrvatski povjesničar ističe da je nemoguće dovoditi u vezu današnju nacionalnu pripadnost nekog stanovništva s njegovim biološkim podrijetlom.

'Pripadnost nekom narodu stvar je identiteta, odnosno izbora, a ne genetike. Postoje brojni primjeri naroda koji su nestali ne zato jer su bili fizički likvidirani, nego zato jer su promijenili identitet. Primjera radi, gdje su danas Franci, Langobardi, Avari? Ako se prisjetimo kako su katolička sela u Hrvatskoj i BiH prelazila na pravoslavlje i obrnuto, jer nije bilo odgovarajućih svećenika, pa su to danas Srbi ili Hrvati, a mogli su biti obrnuto, samo da nisu promijenili vjeru, što nam onda o njihovom porijeklu mogu reći genetička istraživanja?'

Budak smatra da je za povjesničare u rezultatima provedene studije najzanimljivija činjenica da se velik dio populacije na ovim prostorima održao tijekom cijele poznate povijesti, unatoč svim migracijama, ratovima i pustošenjima o kojima nam govore povijesna vrela.

'To se uvelike slaže s mišljenjem povjesničara po kojem doseljenici u ranom srednjem vijeku nisu bili brojni i nisu izbrisali staro rimsko i predrimsko stanovništvo, kako se dugo vjerovalo. Povjesničari danas vjeruju da je stanovništvo ovih prostora, bez obzira na svoju današnju nacionalnu pripadnost, mješavina pretežito starosjedilačkog stanovništva i manje brojnih doseljenika iz ranog srednjeg vijeka i kasnijih razdoblja. No to ne znači da možemo reći kako Hrvati nisu Slaveni, jer nitko nije Slaven po genskom podrijetlu, nego po jeziku koji govori, a nekada je to bio i po načinu života i vjerovanjima', zaključio je dr. Budak.

To nije ni za dodiplomski iz populacijske genetike!

No 'Primorčevo' istraživanje već se ranijih godina našlo na udaru kritika brojnih drugih hrvatskih stručnjaka koji su mu, među ostalim, zamjerali kvantitetu i kvalitetu genetskog uzorka. Iste primjedbe stoje i danas.

Hrvatski genetičar, pročelnik Katedre za imunologiju i medicinsku genetiku na splitskom Medicinskom fakultetu dr. Janoš Terzić za tportal je istaknuo da je, 'kada se gleda kvaliteta nekog znanstvenog rada, važno vidjeti gdje je rad objavljen, baš kao što je važno jesi li pobijedio u utrci na 100 m u svom školskom razredu ili na Olimpijadi'.

'Treba imati u vidu da je priča objavljena u časopisu koji ima impact factor (IF) malo viši od 1, dok je u najboljima IF čak 34. Jednako tako, taj članak je esej bez konkretnih rezultata, tj. poziva se na ranije objavljene studije. Rezultati na temelju kojih Primorac zaključuje o našem porijeklu dobiveni su na 80-tak ispitanih Hrvata/Hrvatica. Ni osrednji znanstveni časopisi (s IF-om oko 5) ne žele ni uzeti u razmatranje istraživanja koja su dobivena na manje od 500 ispitanika (plus 500 kontrola) zbog toga jer manje studije često dovedu do pogrešnih zaključaka', naglasio je Terzić.

'Kako u članku na kojem se bazira cijela priča uopće nema znanstvenih rezultata i kako to nije objavljeno u dobrom ili vrhunskom znanstvenom časopisu, očito je da je jedina svrha cijele priče bila lažno prikazivanje Primorca kao vrhunskog znanstvenika i njegova medijska promocija', zaključio je Terzić.

Hrvatski molekularni biolog dr. Boris Lenhard, voditelj skupine za računalnu biologiju na Sveučilištu Bergen, također smatra da sporni uradak ne zadovoljava kriterije pravog znanstvenog rada.

'Osoba koja iz ranije objavljenih sastava markera zaključuje da su Hrvati srodni Laponcima nema dovoljno znanja populacijske genetike za dobiti prolaznu ocjenu na dodiplomskom ispitu iz istoimenog predmeta, a kamo li nešto više od toga. Ako pak netko želi zaključiti da su 'Hrvati starosjedilačka nacija na Balkanu', onda bi možda bilo pristojno ne prešutjeti da su podjednako tako starosjedilački na Balkanu i Slovenci i Bošnjaci i Srbi', komentirao je na znanstvenom portalu Connect Lenhard.

CMJ: To je samo mišljenje, a ne konačna istina

Urednica CMJ-a dr. Ana Marušić, Pročelnica Katedre za istraživanja u biomedicini i zdravstvu, kaže da joj je drago da je članak objavljen u njezinom časopisu izazvao polemiku u znanstvenoj zajednici.

'To i jest svrha članaka u kategoriji tzv. naslovne stranice (Cover Page). Najčešće u toj kategoriji objavljujemo mišljenja i ponekad izazovne hipoteze o nekim znanstvenim pitanjima.'

'Premda se ne radi o izvornom znanstvenom članku, praksa je časopisa da i za takve tekstove provede međunarodnu recenziju. Svi autori su potpisali svoje izjave o autorstvu i opisali svoj doprinos, što je i otisnuto na kraju članka. Polemika o mišljenjima iznesenima u članku svakako je dobrodošla i svaki zainteresirani znanstvenik može svoje mišljenje napisati u standardnoj formi pisma uredniku', zaključila je dr. Marušić.

Primorčeva ideja trebala se učiti u školama!

Konačno, usred ove novonastale bure valja se prisjetiti one još veće iz 2005. što ju je izazvala vijest da su slični zaključci Dragana Primorca trebali postati sastavnim dijelom školskog kurikuluma, odnosno da se njegova priča o drevnim Hrvatima, iako je bilo jasno da se radi tek o svojevrsnoj hipotezi, trebala poučavati u školama na satovima povijesti.

Protiv takvog prijedloga u to je vrijeme prosvjedovao veliki broj uglednih hrvatskih znanstvenika, među kojima i dr. Ivan Đikić i dr. Miroslav Radman, a o cijelom slučaju pisao je i ugledni časopis Nature.

'Hrvatski znanstvenici su ljuti. Vjeruju da njihov ministar znanosti navodi nastavnike na promicanje tvrdnje kako su Hrvati samo u dalekom srodstvu s ostalim slavenskim narodima, primjerice Srbima. Također tvrde da stav o rasnim razlikama između Hrvata i Slavena ne prihvaćaju genetičari te da je isti potencijalni fitilj za balkanske krajeve, nedavno rastrgane građanskim ratom', prenio je tada Nature.

Навигација